DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Miroslav B Mladenović-Istorija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 1:01 pm

First topic message reminder :

ВОЈВОДА СТРЕЉА


Устанички војвода Илија Стреља-Петровић, родом је из села Градиште, општина Власотинце; који са дружином је радио у Самокову-села Црвени Брег-изнад Власотинца.
Који је почетком 1809. године у времену српског устанка постављен за време борбе у правцу јужног Поморавља, од стране Врховне устаничке команде за Команданта на десном крилу борбе; док је на левом тимочко-крајинском правцу био хајдук- Вељко Петровић.

Пре тога Стреља је био главни организатор свих устаничких и герилских акција 1807. године у Јужномј поморављу, због чега је добио титулу „лесковачки војвода“.
Крајем 1809. године Стреља са 450 устаника и савом Дедобарцом долази у власотиначки крај, где прво подиже устанак у Заплању; а затим одметне Власотинце и села: Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Јастребац, Градиште, Дадинце, Орашје, Ладовицу, Грделицу и Дедину Бару.

Турци су због ове буне и борбе које су устаници водили с њима на Косовици (између Грделице и села Орашје) запалили Власотинце, Орашје, Шишаву и још нека места.
Из тих дана у власотиначком крају су остала многа места која носе карактеристична имена: Хајдучки кладанац, Комитски гроб, Белкићев Гроб, Граница, Косовица, Црна Чука, Стража, Обешеник, Бегово Браниште и др.

О Војводи Стрељи највише записа забележио је Др Сергеј Димитријевић, чак постоји и посебна брошура о Стрељи.
Много је историчара описао те битке за национално ослобођење, а овде ћемо забележити и нека бележења 1872. године августа месеца у Грделици-Милојка Веселиновића, заборављеног истраживача Југа Србије.


У једном његовом раду истраживач Милојко Веселиновић у успоменама из 1904.године-под насловом :“Брсјачка(Бресјачка) Буна године 1880. године у Битољском вилајету и Мицко Војвода (родом из село Црешњево Порече-подвукао М.М) донео је три народне песме (Илија Делија, Анђеле баш- кумета и Мицко кумита) које опевају борбе војводе Мицка.

После тога доноси македонску варијанту песме Илија Делија а затим и нотни запис прва два стиха, који се понављају са припевом: ле-ле.
На овој песми се Милојко Весделиновић посебно задржао, наводећи њену историју.

Како даље бележи Милојко Веселиновић, песму коју је он чуо у Грделици 1872. године, народ око Лесковца и Власотинца певао је своме јунаку Илији Стрељи из села Градиште.

Ту песму су од 1809. године „ с пријатним народним гласом“ разналеи печалбари по Косову и Македонији.
Тако је народ у Битољском вилајету око 1881. године готову песму са мелодијом приписао своме јунаку Илији Делији, која се много пре 1850. године (како су му говорили) певала око Битоља и Лерина „ и то најрадије на свадбама кад стројници улазе у село прво певају: “ Што јет врева во горнана махала...“

Ову народну песму, коју је Веселиновић записао у Хану код Грделице, како он сам сведочи, објавио је Милан Ђ. Милићевић према овом запису у Топличком округу, и она у целини гласи:

„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што је врева у ту горњу махалу?
Да ли су ти силни Срби на конак?
Или ти је стара мајка умрла?
Нити су ми силни Срби на конак?
Нити ми је стара мајка умрела;
Већми дош'о млад Илија делија.
Те ми пије рујно вино окама:
Наздравља му Хаџи-Таса Хаџика:
-Здрав да неси млад делијо Илијо?
Ако љубиш другу мому, сем мене-
Пушку носиш-да Богда те убила!
Сабљу пашеш-да Богда те посекла!
Коња јашеш-коњ под тобом цркаја!
Воду газиш-да Богда те однела!
Ако љубиш другу мому крај мене!“

Од пет варијанти ове песме Веселиновић је објавио само запис из Битољског вилајета:

„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што јет врева во горнава махала, леле,
Што јет врева во горнана, леле , махала?

Да ли ми јет Далвине мајка јумрела, леле,
Да ли ми јет Далвине мајка, лелејумрела?

То не било Делвине мајка јумрела, леле,
То не било Далвине мајка, леле, јумрела;

Туку биле силни Срби на конак, леле,
Туку биле силни Срби, леле, на конак.

Со ним ми јет млад Илија делија, леле,
Со ним ми јет млад Илија, Делија.

Слуга му служит кадан бела Тодора, леле,
Слуга му служит кадан бела, леле, Тодора!

-Здра'м, здра' ми се кадан бела Тодоро, леле!
Здра'м, здра'ми се кадан бела, леле, Тодора.

-Здраф не напил се млад Илија Делија, леле!
Здраф не напил се млад илија, лелем Делија!

Ако лубиш друга луба от мене, леле.
Ако лубиш друга луба, леле, от мене;

Да ти пукнит цркната коња по, тебе, леле,
Да ти пукнит црната коња, леле, по тебе!“

(Нотни запис песеме из Битолкског вилајета: страна 54,(ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТРЕЉИ-Станиша Војиновић, Власотиначки Зборник 2, 2006. године Власотинце)
Иста песма, али са измењеном мелодијом пева се и у селу Буфу, код Лерина.

На почетку Другог устанка ратовао је Стреља у смедеревском и пожаревачком крају. Познате су борбе на Рановцу, где је после борбе река Витовница крвава потекла и Пругову, где је основао и стални логор.
-наставиће се.

Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Avg 26, 2013 9:01 pm

СПОМЕН НА ЦЕРСКУ БИТКУ
(Посвећено црнотравцима погинулим на Церу, Гучеву и Дрини, 1914.године: Јовану Крстићу, поднареднику, Јосифу Милосављевићу, поднареднику, Јовану Синадиновићу, каплару и редовима: Светозару Ранђеловићу, Драгутину Љубићу, Ивану Радисављевићу, Михајлу Милосављевићу и Сими Стевановићу)
За столом, у соби тишине
Војвода Путник планове спрема,
Поноћ је. Кроз отворени прозор
Дах летње ноћи лагано струји,
Србија бољег стратега нема.

Дрхтави прсти по карти клизе,
Уморно лице пуно бора.
Болесним плућима све теже дише
Начелник штаба Врховне команде.
На истоку румени зора.

Подиже слушалицу: “Говори Путник,
Дајте ми команданта Друге армије…
“..слушај ме, Степо, у долину Јадра
Треба упутити главне снаге
И одбацити Поћорекове дивизије”.

У штабу, над изохипсама, генерал Степановић
Командантима, на крилима ојачана пуковима
Усиљеним маршем мора заузети висове Цера
Пре непријатеља! Рађа се нови дан.

Јутро је. Сзнце се јавља, као да хита
Деа скине росу са планине.
У силном налету српски пукови
Наступају ка циљу; судар с противником;
За тебе, ОТАЏБИНО, сада се гине.

На источноим падинама Цера
Две вијске воде одлучан бој:
Једна са жељом освајачком
Да роби, пали и убија,
А друга-да брани народ свој.

Победила је војска што брани
Слободу, плаћену потоцима крви-
Војска којом су командовали:
Степановић, мишић, Бојовић,
А свима-Путник, војвода први.
(стр. 56, из књиге: ИЗ ПРОШЛОСТИ ЦРНЕ ТРАВЕ-прилози за историју црнотравскога краја-(Аутор: Часлав Динчић, Црна Трава, 2007.г.)
Поставио: 26.август 2013.г. Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар, Власотинце Србија

Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Sep 04, 2013 6:04 pm

ПРЕДАЊЕ О ВОЈВОДИ ДЕЈАНУ И СЕЛУ ДЕЈИЋЕВО

Потресна имена носе многи локалитети.
Тако Дејићево, црнотравско село које је по предању добило име пос саборцу Бошка Југовића-војводи Дејану, је било у османлијском царству и бугарској фашистичкој окупацији, језиво мучилиште и губилиште људи овог слободољубивог краја.

Управо због тога по народном предању једна цветна ливада крај самог насеља Дејићевци носи назив Требежина.
На тој ливади две убојице- Турци и Бугари су извршили толико зверстава и злочина да је становницима црнотравског краја и околних села је напунише лешевима.

Када би мртве кости и цволике проговориле цео један град би се од убијених српских родољуба и недужног становништва могао основати.

Када би кости оних, који су у младости пали од џелатског турског или бугарског ножа и пре времена отишли у земљу, проговориле могле би срушити и бугарско и турско царство.

Док је Требежина место где су зверске силе Бугарске и Турске клале живаљ дотле је Мртвица, шумарак испод ливада Требежине, која буја на на местима некадашњих бројних угашених људских живота и засејаних смрти.

Требежина је била губилиште и мучилиште, а Мртвица заједничка рака за погубљено старо и младо, мушко и женско, мало и велико.

Оно што су на ливади Требежини са призорима и јецајима, али и запевкама издахњивали, они су у шуми Мртвици остављени лешинарима да их разносе и уништавају, и да мртве кости и цволике устају и говоре.

Зато се по предању кукавица најпре јавља над костима које пре времена одоше у земљу.
Стаза која обавија насеље Дејићеви и води ка ливади Требежини и шуми Мртвици назива се Стража.

Одатле су османлије током векова, а Бугари током овог и прошлог рата као лешинари мотрили и узлетали обришујући се на свој плен- недужно и голоруко становништво овога краја, на нејач, жене и децу.

Данас се над висом Дејићево, на самој ливади Требежини, уздиже споменик идентификованим жртвама бугарског фађистичког терора у овом рату на коме је уклесано 76 имена палих жртава из оближњих села, не рачунајући она из суседних општина.

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

Поставио: Мирослав Б Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и

прича на дијалекту југа Србије

4. септембар 2913.године Власотинце Србија

* * *


СРБИН И ТУРЧИН

На једну масовну сеоску седењку у црнотравском селу Брод упаде Турчин са заптијом и радознало осмотри у круг распоређену младеж која је погађала средину вешто умотаног каиша и кажњавала оне који су грешили.

Не разумевајући ово погађање, Турчин се обрати једном српском момчету:“ хајде да се ја и ти ударамо каишем према броју српских и турских постова. Ја ћу тебе ударати моје, а ти мени твоје постове“.
Србин-момак се размисли па рече: „Пристајем, Турчине!“
Турчин поче ударати момче каишем лаковерно рече: „Наш пост рамазан који траје месец дана. Преварила те је памет српско момче!“

Србин храбро одговори:“ Удри ти мене, је ли ја тебе, Турчине!“ Турчин поче ударати момче каишем и млад Србин некако издржа тридесет удараца каишем.

А онда Србин достојанствено стаде пред Турчином и још смелије му заповеди: „Испружи добро руке и исправи дланове.
Турчине, да ја теби ударим наше српске постове!“
„Ово за бадње вече“ Ово за Светог Саву! Ово за Светог Јована! Ово за...!“- сваки пост Србин помињао и Турчину ударао по двадесетак и више батина све док не наброји сто двадесет и четири поста у години.

Турчин, коме дланови бејаху отекли од удараца, молећиво проговори:“ Е, вала Богу је много оволико удараца!“

Србин још смелије одбруси Турчину:“ „, Турчине, није вала доста, јер се у нас Срба посте и среда и петак!“
Пошто је погодба била неопозива Србин настави са ударцима:“ Среда-петак, среда-петак, среда-петак“-понављао је Србин и немилосрдно на очиглед и задовољство отресите младежи ударао Турчина.

Пошто Турчин паде од болова, Србин га докусури ударајући га широким кожним каишем преко голих плећа.
Од силних удараца Турчин напослетку завапи и умре.
Видевши да су Срби у складу са опкладом поступили према Турчину, заптија рече српској младежи:“

Што је Турчин тражио то је и нашао! Рећи ћу Муселиму да је лудо главу изгубио и сам неравноправну утакмицу изнудио!“- Ми постимо, заптијо, пет векова, па сад видите да и нама није лако под туђим ропством!-повика у глас и мушко и женско чељаде, што се ту на окупу нађе.

Након ове згоде Муселим нареди да се настрадали Турчин закопа. Гроб настрадалом Турчину ископаше по заптијином захтеву и тело сахранише на месту које се и данас зове Турчин гроб.

Забележено по казивању Брођанина Китановић Санде, из махале Китанови.

Заптија-полицајац
Муселим-командир турске полициске станице

( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава-сличну причу (предање) О СРБИНУ И ТУРЧИНУ испричао ми је 2012.г. Стојановић Чедомир (1936.г). из село Лопушња, али се она односи на село Рупље-подвукао М.М)

Поставио: Мирослав Б Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и

прича на дијалекту југа Србије

4. септембар 2913.године Власотинце Србија


* * *


ПРЕДАЊЕ О МУСИНОМ ПУТУ

У народном предању у Црној Трави очувала се вишевековна прича о томе како је Бајазитов син, свирепи султан Муса, са својим огњевитим Јаничарима, почетком 1412.године идући од Софије ка Врању и Новом Брду, прошао кроз Црну Траву, пустошећи све што му се на путу нашло.

Отуда и локалитет Мусин пут и све приче су везане за њега.
Предање каже да су самовољни Јаничари свирепог султана Мусе, служећи се тактиком изненађења и на сам барјам, муслимански празник, када се нико није надао, почетком 1412.године, по јануарској хладноћи, шибани хладним планинским ветровима, на путу за Ново Брдо, утврђен град деспота Стефана Лазаревића, Црну Траву опустошили , манастир Опрженац (Св. Николу) уништили, а црнотравско становништво ланцима везивали и као робље гонили.

Од тада је пустоносан Мусин пут остао у сећању становништва овога краја, те се вишевековно предање о називу „Мусин пут“ очувало и до дана данашњег.

„Мусин пут“ везан је, заправо, за поход Бајазитовог сина, султана Мусе, који је за време братоубилачке борбе четири Бајазитова сина, јануара 1412.године кренуо војском из Софије на запад у правцу Врања и у напорном маршу прешао „глагољемиј Чемерник“ како би нам сам Бајрам напао најважнији град српског деспота Стефана Лазаревића у коме се деспот био добро утврдио.

Зна се да је Муса са својом војском у свом изненадном маршу прешао преко високе планине Чемерник, прешао Јужну Мораву, опустошио Врање и у њему случајно ухватио ћесара Уроша и на сам бајрам ударио на утврђени средњовековни град Ново Брдо, најважнији град српског деспота Стефана Лазаревића.

Угрожаван од свога брата Мехмеда, Муса није успео да освоји град Ново Брдо, већ се повукао ка Софији и у одсудној бици са братом Мухамедом погинуо код села Чамурлија, средином 1213.године.

Мусин пут почиње од Софије, а потом од Знепоља иде преко Црквене планине (Орловца) и граничном линијом између Власине (испод самог Власинског језера) и Црне Траве код Гаџиних махала води према црнотравским селима Дојчиновцима, Чуки и Јовановцима и избија близу врела бела Вода, која у фантастичним млазевима избија на Чемерничкој висоравни из земље (надморска висина 1638. м) и одатле повија ка Морави, Врању и даље према Новом Брду.

Да ли је Мусин пут, стартешки пут, који је Муса сврсисходно градио, или је ово предање овековечено трагедијом становништва ових крајева, кроз који је свирепи султан провео војску, остаје отворено питање.

Вероватно је да је султан Муса припремао напад на српско средњовековно утврђење у Новом Брду, па „Мусин пут“-друм који је султан почетком 15. века изградио за потребе трговине и из стратешких циљева.

У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је кроз Црну Траву водио друм (или више трансверзалних друмова) под називом Турски пут.
( Из књиге „Црноравске легенде“, Црна Трава 1970.г, Аутор: Раде Костадиновић учитељ и наставник српског језика, (1930-1987.г.) рођен у село Брод, Црна Трава)

Поставио: Мирослав Б Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце и писац песама и

прича на дијалекту југа Србије

4. септембар 2913.године Власотинце Србија


Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Rodoljubiva pesma: Boj na Moravu   Sre Sep 11, 2013 3:00 pm

РОДОЉУБИВА ПЕСМА:
 
БОЈ НА МОРАВУ
 
Српска војска на Крф пала
под  острво жагор бруји
из облака киша лије
узбуркано море хуји
под столетним мостом
шатори се српски беле
под њима се одмарају
српске чете оживеле
шатори су тесна кућа
ал за све има места
згрчио се друг до друга
те је тако топло свима
разговор се живо води
на причу се прича ниже
а досетке и пошалице
једна другу бурно стиже
само један војник млади
мутна ока, бледа лица
ћути тужна невесела
сред песама  и пошалица.
А и њега задиркују
и са њим се свако шали
Дед олакшај срцу своме
повери нам тајне твоје
та ће прича лепа бити
причај  друже Радивоје
Радивоје махну руком
испунићу вашу жељу
ал ће и то краја бити
вашој шали и весељу
крвава је прича моја
то је било после оног 
на Морави  љутог боја
непријатељ беше јачи
ми морамо даље ићи
а ја реших на растанку
часак своме дому сићи
стигох кући али касно
ено прве страшне слике
обешен ми бабо стари
а на прагу јао боже
сва у крви мајка лежи
и слабачким гласом виче
Радивоје сине бежи
а ја мајку непослушах
већ у кућу ступих
излудети тада хтедо
покрај моје мртве љубе
лежи моје мртво чедо
и оно се невинашче
већ растало с овог света
видео сам да је било
прободено бајонетом
а у другом крају собе
где стара школа стоји
као да су у гостима
вино пију шест бугара
мени крвац  зали очи
па ја јекнем из дна груди
простите ми мртве душе
у пакао ви нељуди
па убацим једну бомбу
усред оне руље клете
и ниједан од бугара
не умаче од освете
од тог дана порушеног
дим се диже у висине
а кад пламен све пригуши
ја умако у планину
не да склоним пусту главу
нисам зато још на свету
већ и даље да продужим
страшну казну и освету
Радивоје сврши причу
под шатором тајац наста
нико ништа не говори
и дисање ко да заста
тако мало заћуташе
повикаше сви из гласа
и ми ћемо с тобом друже
у освету сваког часа.


Казивач: Михајло Јанковић самоуки песник, село  Ладовица, Власотинце


Запис 1976.године, забележио:Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар


 *
Напомена:- Песма је посвећена  српским јунацима из 1915.године после крвавог боја са  Бугарима на мосту Јужне Мораве код села Гложане према Власотинцу, где постоји и споемн обележје. Тај српски јунак је аутентични Радивоје Николић из село Крњане у општини Бабушница-Лужница, који је погинуо приликом пробоја Солунског фронта 1918. године.
 
На  сеосакој плочи школе у дотично село  Крњино постоји списак погинулих ратника у баканским, Првом и Другом светском рату.
Песма је певана и у другим крајевима уже Србије под наслопом ОСВЕТНИЦИ, а и у листу Политика и на једном од форума стоји да је била као родољубива песма  и у српским читанкама  за ученике између два светска рата.
 
11.септембар 2013.г. Валсотинце република Србија
Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
 
              *
Narodne pesme: Boj na Moravi Boj na Varvarinu - Vokabular
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0 - Кеширано - www.vokabular.org/forum/index.php%3Ftopic%3D1558.0+Boj+na+moravu+miroslav+mladenovic&tbo=1&sa=X&ei=8GEwUsjzF8jGtQbhlICQAw&ved=0CB4QHzAA" class="postlink" target="_blank" rel="nofollow">Слично
Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu. ... zapis 1976.godine,zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar. BOJ NA ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0
 
 *
Ansambl Svilen konac i Radoš Bajić - Ovo je Srbija - YouTube


 
www.youtube.com/watch?v=hyKeea5g9dc19 јан 2013 - 8 мин - Отпремио/ла silja05
BOJ NA MORAVI Srpska vojska na Krf pala pod ostrvo žagor bruji iz ...zapis 1976.godine ..
http://www.youtube.com/watch?v=hyKeea5g9dc
Порекло Радоша Бајића › Порекло
www.poreklo.rs/2012/.../poreklo-radoša-bajića-glumca-i-reditelja/ - Кеширано
6 апр 2012 ... Ради сазнања у тој родољубивој песми (бој 1915.г се одиграо са Бугарима на реци Јужној Морави(вцласотиначком мосту) и аутентичност ... МирославМладеновић локални етнолог и историчар Власотинце
 
 
*
Tamo daleko (90 godina) - MyCity Military
www.mycity-military.com/Prvi.../Tamo-daleko-90-godina_4.html - Кеширано
10 нов. 2008 ... Бој на Морави .(ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ 2009.г. Аутор: Мирослав Б-Младеновић Мира
http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html
------------------------------------------------
·
 *
Сабор - Article Profile - Освета
saborsrba.com/zapisi/1433 - Кеширано
16 авг 2013... тајна моја То је било после оног На Морави страшног боја. ... 1976. год.забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и ...
http://saborsrba.com/zapisi/1433
 
-nastaviće se-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Sep 11, 2013 3:02 pm

-nastavak-
*
Tamo daleko (90 godina) - MyCity Military
www.mycity-military.com/Prvi.../Tamo-daleko-90-godina_4.html - Кеширано
10 нов. 2008 ... Бој на Морави .(ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ 2009.г. Аутор: Мирослав Б-Младеновић Мира
http://www.mycity-military.com/Prvi-svetski-rat/Tamo-daleko-90-godina_4.html
------------------------------------------------
·                                 Miroslav Mladenovic 
·                                 Građanin
·                                  
·                                 Pridružio: 03 Mar 2010
·                                 Poruke: 186
·                                  
·                                 Blog: Vojničke dogodovštine
 
"Pesma se zove "Osveta", i zaista je vrlo potresna. Vodi se kao narodna pesma. 

Kazivač je Mihajlo Janković samouki pesnik, selo Ladovica, Vlasotince. 
Zapis je iz 1976.godine, zabeležio ga je Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar. " 
Аутор записа ове песме је дошао до три наслова: БОЈ НА МОРАВИ(у свом рукопису ) ОСВЕТА(ОСВЕТНИЦИ) и ево трећа НА КРФУ. Објавио сам је на СРПСКОМ ВОКАБУЛАРУ а и у рукопису:13. Хајдучке и друге јуначке песме......13.22. Бој на Морави 
.(ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ 2009.г. Аутор: Мирослав Б-Младеновић Мирац, Власотинце); преносим нека истраживања о настанку ове родољубиве песме која би требало да поново уђе у српским читанкама ученика за основну школу. 

85. Казивач: Михајло Јанковић самоуки песник, село Ладовица Власотинце. Запис 1976.године село Ладовица Власотинце. Остале јуначке песме: 13.22, (Напомена: Код моста на јужној Морави на путу Власотинце-Лесковац, поводом борбе српске војксе са бугарима стоји споменик од 1915. године погинулим србима у Првом светском рату са бугарима. Према казивању братанца Томислава Николића(на интернет листа „Политика“14/09/2008.године-поводом пробоја Солунског фронта српске војске септембра 1918. године), Радивоје из ове родољубице српске песме(са стрицем Вељком) –Николић, су погинули у том пробоју и њихова имена се налазе на спомен плочи школе у Горњем Крњину, пута Власотинце-Пирот у лужничком крају. Интересантно је да је један стих помењнуте песме је уклесан на пчоли и говори баш о битци Српске и Бугарске војске 1915. године на Јужној Морави. Песму је у листу „Политика“ објавио Томисалв Николић под називом ОСВЕТНИЦИ, а исто сам пре више година под истим називом чуо ту песму од глумца Радоша Бајића, родом из моравског села Варварина.-Подвукао аутор МирославБ.Младеновић Мирац Власотинце 2008.године). 
Лично мислим да је најпогоднији назив ове родољубиве песме НА КРФУ. 
Пошто се бавим пореклом становништва овога краја по селима црнотравско-власотиначког дела Југа Србије; само расеељавање становништва у лужничко власинском крају из Шумадије у времену владавине под турцима-довело је до великих сеоба и буна у борби за слободу српскога народа. Тако су настале многе хајдучке и друге родољубиве песме на југу Србије и Шумадији, па тако честим пресеавањем(бежање пред зулумом) и печалбарством, многе су песме преносене с коклена на колено и могле су да се чују по читавој Србији. 
Верујем да је тако настала и опстала ова родољубива песма која се ето могла чути у народном приповедању на Руднику, Варварину, Лужници и власотиначком крају. 
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце 
3.03.2010. године Власотинце

 
 
·                                 Milija 
·                                 Građanin
·                                  

·                                 Pridružio: 21 Dec 2009
·                                 Poruke: 35
·                                 Gde živiš: Kragujevac
 
Poštovani gospodine Mladenovicu veoma sam Vam zahvalan na iscrpnom objašnjenju u vezi naeodne pesme Boj na Moravi ili Osvetnik ili Na Krfu ili kako već, važno je da ista ne padne u zaborav. Posebno mi je drago što je junaku i stradalniku Radivoju Nikoliću (sad mu znam i prezime) podignut spomenik u selu Gornjem Krnjimu da bi svedočio mlađim naraštajima o junaštvu i žrtvama za spas Srpskog naroda i svoje domovine. Voleo bih znati koji je stih pomenute pesme uklesan na spomeniku. 
Izvinjavam se učesnicima foruma zbog par grešaka u kucanju teksta pesme.

 
·                                 gloyer  
·                                 Legendarni građanin
·                                  

·                                 Pridružio: 23 Feb 2007
·                                 Poruke: 3874
·                                 Gde živiš: Banat
·                                  
·                                 Blog: O nacionalizmu, iz pera Danila Kiša
 
 
Најлепше Вам хвала за објашњењу, господине Младеновићу. Част ми је да сам Вас, бар на овај начин, упознао.
 
·                                 Milija 
·                                 Građanin
·                                  

·                                 Pridružio: 21 Dec 2009
·                                 Poruke: 35
·                                 Gde živiš: Kragujevac
 
Poštovani gospodine Mladenovicu veoma sam Vam zahvalan na iscrpnom objašnjenju u vezi naeodne pesme Boj na Moravi ili Osvetnik ili Na Krfu ili kako već, važno je da ista ne padne u zaborav. Posebno mi je drago što je junaku i stradalniku Radivoju Nikoliću (sad mu znam i prezime) podignut spomenik u selu Gornjem Krnjimu da bi svedočio mlađim naraštajima o junaštvu i žrtvama za spas Srpskog naroda i svoje domovine. Voleo bih znati koji je stih pomenute pesme uklesan na spomeniku. 
Izvinjavam se učesnicima foruma zbog par grešaka u kucanju teksta pesme.

 
·                                 Miroslav Mladenovic 
·                                 Građanin
·                                  
·                                 Pridružio: 03 Mar 2010
·                                 Poruke: 186
·                                  
·                                 Blog: Vojničke dogodovštine
 
 
0DGOVOR: 
lično ću se postarati kada bude prilike napraviću fotozapis i SPOMEN PLOČE o RADIVOJU NIKOLIĆU i ostalim srpskim junacima sa SPOMEN PLOČE iz sela Gornje Krnjino u lužničkom kraju-pa ću postaviti na ovaj sajt; a sada jedino evo CITAT iz lista "politike" komentara na ppomenutu temu )90. godina od Proboja solunskog fronta. 
Miroslav Mladenović lokalni etrnolog i istoričar Vlasotince 
11. mart 2010. godine Vlasotince 


Tomislav Nikolić, 15/09/2008, 00:48 
Bio bih veoma zahvalan "južnjaku iz Vlasotinca" koji se dva puta javio sa komentarima, da se javi i treći put, i ako može-pobliže da objasni kako se na Srpskom vokabularu meže naći pesma OSVETNICI.Pretražio sam sve i ništa nisam našao o pomenutoj pesmi.Pesmu sam čuo u Gornjem Krnjinu koje se nalazi na putu Vlasotince-Pirot.Na spomen ploči škole u Gornjem Krnjinu nalaze se imena mojih stričeva Radivoja i Veljka koji su ostavuili svoje kosti na Solunskom frontu.Jedan stih pomenute pesme govori baš o bitci Srpske i Bugarske vojske na Južnoj Moravi,...

·                                 Miroslav Mladenovic 
·                                 Građanin
·                                  
·                                 Pridružio: 03 Mar 2010
·                                 Poruke: 186
·                                  
·                                 Blog: Vojničke dogodovštine
 
Dopuna odgovora o nastanku RODOLJUBIVE PESME BOJ NA MORAVU/OSVETNICI/NA KRFU 

Poslao: 11 Mar 2010 12:28 

Miroslav Mladenovic 
Građanin 


Pridružio: 03 Mar 2010 
Poruke: 180 


OS: Windows XP 
Browser: IE 7.0 
IP: 109.106.248.* 

Blog: Vojničke dogodovštine 

[Povratak na vrh] 





0DGOVOR: 
lično ću se postarati kada bude prilike napraviću fotozapis i SPOMEN PLOČE o RADIVOJU NIKOLIĆU i ostalim srpskim junacima sa SPOMEN PLOČE iz sela Gornje Krnjino u lužničkom kraju-pa ću postaviti na ovaj sajt; a sada jedino evo CITAT iz lista "politike" komentara na ppomenutu temu )90. godina od Proboja solunskog fronta. 
Miroslav Mladenović lokalni etrnolog i istoričar Vlasotince 
11. mart 2010. godine Vlasotince 


Tomislav Nikolić, 15/09/2008, 00:48 
Bio bih veoma zahvalan "južnjaku iz Vlasotinca" koji se dva puta javio sa komentarima, da se javi i treći put, i ako može-pobliže da objasni kako se na Srpskom vokabularu meže naći pesma OSVETNICI.Pretražio sam sve i ništa nisam našao o pomenutoj pesmi.Pesmu sam čuo u Gornjem Krnjinu koje se nalazi na putu Vlasotince-Pirot.Na spomen ploči škole u Gornjem Krnjinu nalaze se imena mojih stričeva Radivoja i Veljka koji su ostavuili svoje kosti na Solunskom frontu.Jedan stih pomenute pesme govori baš o bitci Srpske i Bugarske vojske na Južnoj Moravi,... 



DOPUNA odgovora 
U Rukopisu o Lužnici Tihomira Milojkovića sam našao fotografiju SPOMEN ploče o poginulim ratnicima iz Prvog i drugog svettskog rata iz sela Veliko Krnjino stih iz bitle bugara i Srba na Južnoj Moravi je ovaj verovatno stih iz pomenute pesme:" 
“..Krvava je moja priča 
I žalosna tajna moja 
To je bilo posle onog 
na Moravi strašnog boja. 
neprijatelj beše jači 
Mi morasmo dalje ići 
I ja reših na rastanku 
Časkom svome domu sići.." 
* * * 
Selo Gornje Krnjino pripada lužničkom kraju(između Pirota i Vlastonca-Leskovca, gde je na Južnoj Moravi Radivoje sa srpskim junacima iz ovoga kraja vodio borbu sa bugarima 1915. godine. 
* * * 


GORNJE KRNNJINO se pominje, po prvi put, u starom turskom, dželepkeškom popisu iz 1576. godine pod nazivom Gorne Krnine i imalo je 5 dželepkeških domaćinstava (domaćinstvo sa najmanje 25 ovaca). Nekada su ga meštani zvali i Valja Krnjine. 
Od davnina je bilo poznato po pečalbarstvu 

U svim ratovima poginulo je 39 stanovnika: u Otadžbinskim ratovima (od 1912. do 1918. godine) poginulo je 29 stanovnika i u Drugom svetskom ratu 10 stanovnika. Za zasluge i izuzetne podvige u Otadžbinskim ratovima odlikovan je Mladenović Mirko sa Karađorđevom zvezdom.(Iz Rukopisa o LUŽNICI Tihomira Milojkovića 2008.g.) 

Dopuna: 25 Jun 2010 13:06


Dopuna 

Spomen ploča na školi u selo Veliko Krnjino na kojoj su ispisana imena srpskih rodoljuba poginulih u Prvom i Drugom svetskom ratu i nakojoj je na početku uklesan STIH iz rodoljubive pesme o BOJU NA MORAVI/Osvetnici/Na Krfu/kao secanje borbe 1915. godine sa bugarima, a iskazana na Krfu pred proboja Solunbskog fronta 1918. godine, gde su junaci iz te pesme Radivoje i ostali dali svoje živote za otadžbinu Srbije. 
Zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar 
25 jun 2010 godine Vlasotince Srbija 
P.S Nisam umeo da prebacim fotografiju na forum
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Okt 16, 2013 12:59 pm

Порука ТРАГА


SATURDAY, 10 APRIL 2010
„Где ја стадох, ти продужи“

Мојим садашњим и бившим ученицима сам оставио писан и фото запис траг у прикупљању народних умотворевина, наших обичаја, традиције-корена нашег националног српског идентитета на Југу Србије.Бићете поносни на себе и на своју децу и будуће генерације ће вам бити захвалне што сте им оставили ТРАГ, наш ПУТОКАЗ-њиховог живота као Срба-националног идентита, јер се само тако продужава наше бивствовање као нација на Балкану и Европи.
Други део захвалности је многим мојим младим математичарима који су својим ентузијазмом и великом вољом за стицање математичког знања постизали натпросечне резултате на математичка такмичења и освајали престижне награде у решавању специјалних и наградних задатака Математичког листа Друштва математичара Југославије односно сада државе Србије-ученика ОШ-а у село Тегошница, Крушевица и Шишава у власотиначкој општини.
Посебну захвалност дугујем својим ученицима сарадницима у креативно истраживачком пројекту осавремењавања наставе математике у увођење савремених облика и метода рада-нарочито развоја Методе оцењиванја путем Бод система.
Наравно да је такав креативан рад младих математичара допринео да се бавим проблемском наставом и радим на индивидуализацији и диференцијацији наставе математике у осмогодишњој школи.
Наравно захваљујући мојим сарадницима ученицима та наша истраживања су презентирана од 1985. године до 2009. године на многим конгресима математичара, учитеља, педагога и многим симпозијумима и стручним научним трибинама у старој Југославији и Србији-а један део је штампан у Зборницима и часописима, као и педагошкој пракси листа „Просветни преглед“.
Нажалост време историско у коме смо живели није било повољно за сваку критичку мисао и иновацију; па ни могућност да се сви ти наши радови и писане збирке задатака штампају, као и личне публикације из етнологије, етнографије и народне кљижевности-бавећи се сакупљањем и писањем песама и прича –из облика стваралаштва народне књижевности на нашем дијалекту „јужњака“.
Многе неугодности и прогон узбог својих уверења, као и неразумевање средине и самих институција државе Србије за невредновања вредности знања и моралних вредности-потпуно је омаловажило и деградирало наш 40. годишњи стваралачки рад у култури, науци и образовању на Југу Србије.
У држави у којој су завладале друге вредности:моћа новца, примитивизма и политичких медиокритета; било је тешко наћи место за прави стваралачки рад и публиковање свега што је стварано пуних 40. година под најтежим околностима живота и рада у једној малој заосталој материјално духовној средини Југа Србији-варошици Власотинца.
Надајмо се да ће будуће генерације исправити многе неправде -поставити праве вредности за нацију, државу и човека као хуманог људског бића; да поставе све на своје право место.
На крају захвалан сам својој породици што је одржала мој биолошки и духовни живот у времену прогона због уверења и удаљавања из просвете пуних шест година и помагала ми да колико толико се бавим стваралачким радом.

Мирослав Младеновић наставник математике
ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава
Bookmark
Pošalji email-om
Čitanja: 662
Komentari (0)
RSS link na komentare


Napišite komentar

UNIJA SINDIKATA PROSVETNIH RADNIKA SRBIJE - Порука ТРАГА
www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content... - Кеширано
Saturday, 10 April 2010. „Где ја стадох, ти продужи“. Мојим садашњим и бившим ученицима сам ... Мирослав Младеновић наставник математике. ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава. Bookmark. Pošalji email-om. Čitanja: 668.
http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=9254&Itemid=1
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Okt 16, 2013 1:02 pm

Биографска белешка:

Мирослав Мирко Б. Младеновић- Мирац рођен је у село Преданча, општина Власотинце 1948.године. Наставник математике је у ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава.

Вредан је сакупљач духовног и материјалног блага власотиначког, црнотравског и лужничког краја.

Његови записи о животу на село-о обичајима, историји и о свему што је везано за језик и усмена приповедања дијалектом средине, остаће као драгоцени истраживачки материјал за етнологију, културу, традцију и историју српскога народа на југу Србије.

Пише песме и кратке приче везане за живот у његовом завичају, каквог га памти из младости.

Збирком песама је заступљен у збирки песама чланова друштва завичајних песника Власотинца КУЋА ОД РАСЦВЕТАЛИХ ЖЕЉА у издању Фондације даровитих „Христифор Црниловиућ-Кица“-Власотинце 2007.године.

Објавио је три збирке песама на дијалекту југа Србије: “ Планинска ората“(2008.г.), „Печаловина“ (2011.г.) и „Абер са планине“ (2011.г.).

Власотинце, 2012.године
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sub Okt 19, 2013 12:20 pm

Био једном један уча
Обични људи у необичним временима
Често бих се, док сам као студент проживљавао голготу и тумарање сопственог народа, хватао за перо покушавајући да прибележим дане понора и славе и увек, увек одустајао, плашећи се недовољно јаке речи којом нисам могао да исцртан контуре сопствених емоција о једном времену.
Бреме таквог времена носио је и Мирослав Младеновић, наставник математике у малом селу Шишава надомак Власотинца. Рођен на планини, растао је на песмама о хајдуку Стрељи, и на песмама о легендарном партизанском хероју и предратном интелектуалцу Ратку Павловићу Ћићку. У средњој пољопривредној школи у Лесковцу узоран је ђак и председник омладине. Бива строго укорен, заједно са својим професором књижевности, због организације књижевне вечери тада "дискутабилног" писца Добрице Ћосића. Није ни слутио да ће то бити тек почетак казни због његових идеолошких принципа у које је веровао. Од 1970. радио је као наставник математике у основним школама у селу Доње Кусце, код Гњилана (мало у гимназији у Каменици), Орашју код Велике Плане, Тегошници, Свођу, до села Шишава у власотиначкој општини. Године 1976. добија опомену пред искључење из партије и са посла због противљења противзаконитом избору директора, да би врло брзо био и избачен из партије.
У то време увелико прикупља етнографску грађу по селима власотиначко-црнотравског краја. Бележи епске и лирске песме. Долази и до података о погибији омиљеног народног јунака Ратка Павловића Ћићка.
Верујући да сви верују у честитост "идеала наше револуције" обраћа се, ни мање ни више, него СУБНОР-у и партијској организацији са молбом да ревидирају званичну верзију о смрти познатог хероја. Године 1980-81, поводом истог догађаја, обраћа се Светозару Вукмановићу Темпу који му одговара на писмо и пише о моралној и интелектуалној величини Р. Павловића, али конкретна питања остају без одговора.
Већ 1980. године добија јавну опомену пред искључење из школе због изношења нетачних података о раду школе и бива послат на психијатријско вештачење. После паузе, послат од стране психијатра на боловање, враћа се на посао и креће у писање методичких збирки задатака за ученике од четвртог до осмог разреда.
Његова етнографска збирка постаје већ право народно благо састављено од лирских и епских песама. Писао је о обичајима, миграцијама становништва, бележио је старе речи, прикупљао народне ношње. Често, кад не би нашао касетофон, јер свој није имао, по неколико километара би певао арију да је не би заборавио док је не сними. Још тада је сељацима говорио о потреби јачања сељачких задруга и стварања њиховог производа као услова опстанка села, о очувању чисте и здраве хране која ће бити "хит" за педесет година. Иако су га сви са таквим поштовањем слушали и уважавали, то друговима није засметало да га прогласе најпре "националистом" а онда, 1984, док је био на војној вежби, и "актуелно болесним" и шаљу га на лечење. Са двоје малолетне деце, тада још незапосленом супругом, и принципима изнад свега, одриче се плате која му следује док је на боловању и прихвата се свих послова: од сеоског косца до грађевинског радника.
Средином осамдесетих, иако притисци постају готово несносни, чак уз претњу да ће бити ликвидиран, он још одлучније наставља да пише критичке чланке у листовима Борба,Комунист, Вечерње новости, Република, Наша реч; неке чланке које му овде нису објављивали слао је новинама бивших република.
Почетак крвавог распада бивше земље дочекује крхког здравља, враћен на посао после седам година борбе за голи опстанак сопствене породице, утучен призорима које је деценијама хтео да спречи.
Некад је био прозван националистом само зато што је чувао од заборава духовне вредности које су сви негирали, само зато што је сликао старе куће, снимао магнетофоном ратну сиротињу која се по правди судбине налазила на другој страни, гостио попа, славио Божић по традиционалним вредностима и хиљаду, хиљаду других ствари које су тада биле забрањене.
А сад, почетком деведесетих, доживео је да ти исти џелати који су њему судили постану борци за традиционалне српске вредности, гурајући туђу децу тамо где они нису смели и нису хтели да иду, што постаје додатни мотив за повратак перу и писању Нашој Борби,Данасу, особито у време студентског протеста '96-97.
Мирослав Мирац Младеновић, наставник, сеоски уча, етнограф, сакупљач народног блага, хуманиста, фудбалер сеоског клуба... народни човек, био је један од првих дисидената јужне Србије а да свог дисидентства није био ни свестан. Увек је сматрао да његова жртва и није жртва већ потреба да ради онако како осећа за оне и ради оних који пред њим стасавају.
И дан-данас се, међу преосталим сељацима, испредају приче о наставнику који је записујући старине годинама обилазио и најзаосталија села доносећи со и шећер преосталој сиротињи, остављајући ђаке ромске националности и сиромашне ђаке планинских заселака на спавању у својој скромној изнајмљеној собици.
Данас, сумирајући свој радник век, Мирослав, на питање да ли жали за годинама које су "појели скакавци" одговара: "Моји најбољи ђаци који су били први на такмичењима и на пријемним испитима постали су најбољи људи, деца образована не толико због факултетске дипломе колико због очувања образа. Иза мене је остало на хиљаде написаних страна што забележене етнографске грађе, што мојих личних белешки из тих година. Ако не сада, онда ће вероватно некад, некоме бити интересантан живот неког сеоског уче који је хтео из неког села да мења свет".
Саша Младеновић
Kultura Mediji, njihovi vlasnici i javni interes




http://www.republika.co.rs/338-339/
Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja
www.republika.co.rs/338-339
www.republika.co.rs : Godina XVI (2004) ... Bio jednom jedan uča Obični ljudi u neobičnim vremenima Saša Mladenović
Bio jednom jedan uča
Obični ljudi u neobičnim vremenima
Saša Mladenović
http://www.republika.co.rs/338-339/14.html



* * *
Био једном један уча - UNIJA SINDIKATA PROSVETNIH RADNIKA ...
www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content...id... - Кеширано
7 јан 2011 ... /list „Republika“ br. 338-339, 1-31.08.2004.godine. Saša Mladenović i List “Prosvetni pregled', 16.septembar 2004.godine, broj 236(23), UČA ...
http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=14124&Itemid=36
http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=14124

* * *
Miroslav Mladenovic Сачувајмо дијалекат Јужне Србије
9. Јануар 2011. у 14:59 •
• http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=14124&Itemid=36


Био једном један уча
www.unijasprs.org.rs
Унија синдиката просветних радника Србије УСПРС. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije USPRS.


* * *

Био једном један уча


четвртак, 06 јануар 2011
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Ned Okt 20, 2013 11:21 am

ПРЕДАЊЕ О МАНАСТИРУ И МАНАСТИРИСКИМ ЦРКВАМА
У многим историографским списима многих истраживача сам прочитао постојање само женског манастира, по коме је добило назив данашње село Манастириште-данас на почетку 21. века као предграђе вароши Власотинце.
Неким стицајем околности сам преко Звонка Ђикића из села Брезовица (досељен у село Манастириште) доша до мени као истраживачу непознатог предања о постојања “мушког манастира” под називом “Свети Никола” и три мање цркве на потесима данашњег села Манастириште.
Према причању старијих брезовчана мушки манастир “Свети Никола” се налазио на потесу између реке Власине и Чаробне долине. Док у том окружењу су постојале три цркве.
Једна црква се налазила са леве стране реке Власине у потесу где се налазиила некадашња хидроцентрала у атару Власотинца.
Друга црква “преко Власину”-са десне стране рке Власине, данас у центру села Манастириште код “Брафове куће”.
Трећа црква се налазила са десне страе реке Власине, изнад села Манастиришта на врх брда (данас је ту засађен бор); преко потеса Белог Камена. Данас то место има назив Црквиште.
Интересанта су казивања старих брезовчана о постојању и нестанку мушког манастира у данашње село Манстириште, које је некада: “десна страна” поред реке Власине као насеље припадало селу Бољаре, а “лева страна” насеља” припадала административно Власотинцу; док је данас село манстириште самостално село у општини Власотинце.
Према предању некада давно у “мушки манастир” калуђери су из село Брезовица одвели једног дечака да их служи у манастир.
Гневни тадашњи становници села Брезовица су се побунили због тог дечака побили све калуђере “мушког манастира”. Потом тада запале и сам “мушки мансастир”.
Тако према том предању постоје и топоними у село Брезовица имена три убијена калуђера . Тако према убијеном калуђеру по имену БАНКО, у село брезовица постоји назив места БАНКОВИЦА.
Запис о “црквама и мушкомманастиру” се у село Брезовица преносило с колена на колено, што показује да је у средњем веку постојало село Брезовица и да је насеље расељено у времену турског зулума, а о томе казује и постојање потеса СЕЛИШТЕ (које са налази код гробља у село Брезовица).
Данашње село Брезовица је засељено када и сва околна села у времену 18 и 19. века али је сигурно неко од тих “повратника” у своје родно село Брезовица се вратио са Косова, па се тако наставило предање да приповеда до данашњих дана друге декаде почетка 21. века.
Истражићемо и назив места за остала два убијена калуђера у село Брезовица из “мушког манстира” који се налазио на потесу данашњег села манастириште у општини Власотинце на југу Србије.
Ова неистражена казивања у предањима казује на постојање манастира и цркви у средњем веку у времену владавине немањића у Србији.
Ова казивања и истраживања Миловановић Миломира-Бољарца( писца монографије о селу Бољаре ) показује да је једна од тих цркви под називом “Свети Никола” пренета у Зрењанин, а досада по интересовању колега Бољарца сам трагао о постојању потеса “Црквиште” на простору околине власотиначког атара.
Што ето и то догодило да се потврди хипотеза о премештању цркве “Свети Никола” из Власотинца у Зрењанину у Војводини.
Запис: 17. октобар 2013.г. Власотинце
Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
* * *
Поставио (20.октобар 2013.г. Власотинце) аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце, репубилка Србија
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Ned Okt 20, 2013 1:56 pm

1. Sastav Iz Srpskog Jezika Opis Rascvetalog Drveta
25 Apr 2011 ... DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog ...
antilog.in/sastav-iz-srpskog-jezika-opis-rascvetalog-drveta - Слично

1. Zbornik07 Scribd
DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika ...
2jiabei.com/terms/zbornik07-scribd - Кеширано - Слично

Zbornik07 Scribd
Maaf jika tidak ada Artikel mengenai zbornik07 scribd di situs ini, Silahkan Cari ... DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: ...
2jiabei.com
2jiabei.com/terms/zbornik07-scribd

1. 1. Ratni... | Facebook
Miroslav B. Mladenovic Mirac jun 2010. godine Vlasotince Srbija Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar . ...
www.facebook.com/permalink.php?story_fbid...id... - Кеширано - Слично
1. Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) :: MyCity Military
7 мар 2010 ... DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika ...
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html - Кеширано - Слично
2. Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) :: MyCity Military
21 мај 2010 ... Miroslav B. Mladenovic Mirac jun 2010. godine Vlasotince ...
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g_2.html - Кеширано - Слично


1. Kantina :: MyCity Military
7 мар 2010 ... Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) PREDRATNI DNEVNIK Iz beležnice jednog prosvetnog radnika. Februar 1995.godine Vlasotince ...
www.mycity-military.com/blog.php?a=129930 - Кеширано - Слично

1. Satelitski Snimak Vlasine - My Culinary Recipes
Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) :: MyCity Military - DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac (Rukopis: 2009. godine) ...
myculinaryrecipes.com/satelitski/satelitski-snimak-vlasine.htm - Кеширано - Слично

1. Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) :: MyCity Military
21 мај 2010 ... Miroslav B. Mladenovic Mirac jun 2010. godine Vlasotince Srbija Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince ...
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g_2.html - Кеширано - Слично


Vojska, vojni forum - MyCity Military forum -> Kantina -> Miroslav Mladenovic -> Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g)
Napisano na dan: 7.3.2010, pogledaj vesti za 07. Mar 2010.
http://www.mycity-military.com/Blogovi/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html

Dopuna
Foto zapis pisanja kucaćom mašinom Ratnog Dnevnika:1992/1999.godine, GODINE RATA I BEDE/autora
Miroslav B. Mladenovic Mirac
jun 2010. godine Vlasotince Srbija
Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince Srbija


Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html - Кеширано
7 мар 2010 ... DNEVNIIK GODINE RATA I BEDE Miroslav B Mladenović Mirac ...matematike i omalovažite ličnost i rad nastavnika matematikie-kako bi ga kao ...
http://www.mycity-military.com/Blog/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html


DNEVNIIK


GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
Biografija:




Miroslav B Mladenović Mirac rođen je 23.09.1948.godine u planinski zaseok Predanča, sela Gornji Dejan u opštini Vlasotince na Jugu Srbije od oca Blagoje i majke Marice u siromašno pečalbarskoj porodici.

Osnovnu školu je završio u selo Zlatićevo, osmogodišnju u selo Svođe, srednju poljoprivrednu školu u Leskovcu, VPŠ-grupa matematika u Vranju, a apsolvirao na prirodno matematičkom fakultetu u Skoplju.
Pod teškim okolnostima života i progona zbog uverenja nije diplomirao, ali je zato uzeo učešće svojim istraživačkim radom i uvođenjem inovacija u celokupnom obrazovno vaspitnom radu u školi nastavi matematike-da saopštenjima i koreferatima izlaže na desetine naučnih skupova:kongresa, sabora, tribina, simpozijuma na nivou Jugoslavije i republike Srbije matematičara, učitelja, pedagoga.

Svoje pedagoške članke i stručno-pedagoške radove je objavljivao u zbornicima, časopisima i naročito kao saradnik od 1970.godine u listu „Prosvetni pregled“ lista prosvetnnih radnika republike Srbije.

Od l970. radio je kao nastavnik matematike u osnovnim školama u selo Donje Kusce, kod Gnjilana (malo u gimnaziji u Kamenici), Orašju kod Velike Plane, Tegošnici, Svođu. Kruševici, do sela Šišava u vlasotinačkoj opštini. Godine l976. dobija opomenu pred isključenje iz partije i sa posla zbog protivljenja protivzakonitom izboru direktora, da bi vrlo brzo bio i izbačen iz partije-a potom i šest godina iz prosvete zbog moralno političke nepodobnosti. Radi kao fizički radnik da bi biološki opstao sa porodicom.

U to vreme uveliko prikuplja etnografsku građu po selima vlasotinacko-crnotravskog kraja. Beleži epske i lirske pesme, sa svojim učenicima sve do ove 2008.godine u školi Šišva-Lomnica, u kojoj evo završava svoj radni vek na selo, jer zbog „podobnosti“ nikada nije mogao da pređe da radi u gradskoj osnovnoj školi i da nikada nebude bude pozvan da održi neko pedagoško ili uže stručno matematičko predavanje u svojoj školi, opštini Vlasotince i jablaničkom regionu.

Eto tako u malim sredinama uspeh se teško prašta, ali njegovo delo ostaće iza njega sa postignutim rezultatima učenika na matematičkim takmičenjima mladih matematičara, uspeha u nastavku daljeg školovanja učenika , kao i svojim pedagoškim radom je uticao na svoje učenike u stvaranju zdravih ličnosti za život u društvenoj zajednici.

Pisao je da bih biološki opstao; pa je napisao i svoj devnik od 1995. godine sve do 2000. godine. Tako je zabeležio strahote svih ratova u Sloveniji, Hrvatskoj Bosni do Kosova, posle raspada bivše socijalističke federativne Jugoslavije devedesetih godina 20. veka.
Piše pesme i kratke priče na dijalektu svoga rodnog kraja.
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Čet Okt 24, 2013 10:04 pm

Коментар:
Miroslav Mladenovic Моји преци су били учесници Кумановске битке.
Jедан део записа сам оставио као траг поколењу од ратника са подручја власониначког и цронотравског краја.
У школама се уопште или ретко помињу јунаци КУМАНОВСКЕ БИТКЕ - балканскоg ратa приликом ослобађања јужних делова тадашње Старе Србије.

Било бих потребно да се напишу истинити догађаји о стрададњу Срба и осталих јунака(било је и Македонаца па и Албанаца) у борби за ослобођење од Турака.

Данас чак ни наставници ни учитељи мало знају о КУМАНОВСКОЈ БИТКИ а камо ли о јунацима тога времена, који су се борили без идеологије једино за своју отаџбону и слободу.

Оживимо сећања код деце у школама од предшколског, основног до средњег образовања.
Све телевизије уместо ПЕВАЉКИ, СЕРИЈА(сапуница), ВЕЛИКОГ БРАТА и ФАРМЕ- би требало да у својим програмима ставе садржаје очувања историско родољубоиве светси о јунаштву и жртве свих јунака са :Кајмакчалана,Куманова, Прилепа, Брегалнице, Бабуне…..

Пошто сам стицајем околности и као Србин и Македонац "пола македонац"(супруга македонка), онда сам имао прилике да упознам лично сва стратишта балканских ратова и пробоја солунског фронта 1918.године и путем форографија – по које сам и сам дошао преко ПРИЛЕПА, али које нажалост не могу да поставим јер сам У БЛОКАДИ на фејзбуку већ годону дана, а и на форумима не умем да поставим јер не знам енглески.

Неке ратне фотографије са Кајмалчалана, Куманова, Брегалнице, Прилепа сам слао одређенимј како себе кажу АДМИНИСТРАТОРИМА (не представљају се именом и презименом) па се не зна да ли су то добронбамерна или зтлонамерна потраживања који уопште не објављују те ратне фотографије из првог и Другог светског рата.

Мени као локалном историчару је дуго времена било потребно да у себи доживим КАТАРЗУ и у својој свести се ослободим било каквих идеологија када су у питању историске чињјенице и када је у питању мој род а и остали који живе у окружењу безобзира на нацију или веру.

Свако ко жели да се бави аобјективно научно истраживачки историјом мора да буде објективан безобзира којој нацији или вери припада.

Тако ћемо успети да чак и критички сагледамо неке истирске чињенице и кад кад се и ослободимо многиох предсрасуда или заблуда у историји- јер су некад чак и идеолошки извитоперене неке историске чињенице јер добро знамо да су увек историју писали ПОБЕДНИЦИ,

Дакле, нека нам историја као УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА послужи да не смемо да заборавимо своју прошлост.
Народ који заборави своју прошлост неће имати ни садашњост ни будућност. Корени се несмеју никада заборавити.
Тако нам једино остаје да биолошки опстанемо као нација и као држава на Балкану и Европи.
Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
24.октобар 2013.г. Власотинце, република Србија
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Okt 28, 2013 12:23 pm

Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g_3.html -Кеширано
7 мар 2010 ... Foto zapis pisanja kucaćom mašinom Ratnog Dnevnika:1992/1999.godine,GODINE RATA I BEDE/autora. Miroslav B. Mladenovic Mirac
http://www.mycity-military.com/Blog/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g_3.html
DNEVNIIK


GODINE RATA I BEDE
Miroslav B Mladenović Mirac
(Rukopis: 2009.godine Vlasotince)


BELEŠKA O AUTORU DNEVNIKA


Miroslav B Mladenović Mirac rođen je 23.09.1948.godine u planinski zaseok Predanča, sela Gornji Dejan u opštini Vlasotince na Jugu Srbije od oca Blagoje i majke Marice u siromašno pečalbarskoj porodici.

Osnovnu školu je završio u selo Zlatićevo, osmogodišnju u selo Svođe, srednju poljoprivrednu školu u Leskovcu, VPŠ-grupa matematika u Vranju, a apsolvirao na prirodno matematičkom fakultetu u Skoplju.
Pod teškim okolnostima života i progona zbog uverenja nije diplomirao, ali je zato uzeo učešće svojim istraživačkim radom i uvođenjem inovacija u celokupnom obrazovno vaspitnom radu u školi nastavi matematike-da saopštenjima i koreferatima izlaže na desetine naučnih skupova:kongresa, sabora, tribina, simpozijuma na nivou Jugoslavije i republike Srbije matematičara, učitelja, pedagoga.

Svoje pedagoške članke i stručno-pedagoške radove je objavljivao u zbornicima, časopisima i naročito kao saradnik od 1970.godine u listu „Prosvetni pregled“ lista prosvetnnih radnika republike Srbije.

Od l970. radio je kao nastavnik matematike u osnovnim školama u selo Donje Kusce, kod Gnjilana (malo u gimnaziji u Kamenici), Orašju kod Velike Plane, Tegošnici, Svođu. Kruševici, do sela Šišava u vlasotinačkoj opštini. Godine l976. dobija opomenu pred isključenje iz partije i sa posla zbog protivljenja protivzakonitom izboru direktora, da bi vrlo brzo bio i izbačen iz partije-a potom i šest godina iz prosvete zbog moralno političke nepodobnosti. Radi kao fizički radnik da bi biološki opstao sa porodicom.

U to vreme uveliko prikuplja etnografsku građu po selima vlasotinacko-crnotravskog kraja. Beleži epske i lirske pesme, sa svojim učenicima sve do ove 2008.godine u školi Šišva-Lomnica, u kojoj evo završava svoj radni vek na selo, jer zbog „podobnosti“ nikada nije mogao da pređe da radi u gradskoj osnovnoj školi i da nikada nebude bude pozvan da održi neko pedagoško ili uže stručno matematičko predavanje u svojoj školi, opštini Vlasotince i jablaničkom regionu.

Eto tako u malim sredinama uspeh se teško prašta, ali njegovo delo ostaće iza njega sa postignutim rezultatima učenika na matematičkim takmičenjima mladih matematičara, uspeha u nastavku daljeg školovanja učenika , kao i svojim pedagoškim radom je uticao na svoje učenike u stvaranju zdravih ličnosti za život u društvenoj zajednici.

Pisao je da bih biološki opstao; pa je napisao i svoj devnik od 1995. godine sve do 2000. godine. Tako je zabeležio strahote svih ratova u Sloveniji, Hrvatskoj Bosni do Kosova, posle raspada bivše socijalističke federativne Jugoslavije devedesetih godina 20. veka.
Piše pesme i kratke priče na dijalektu svoga rodnog kraja.
Autor

*
Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) - MyCity Military
www.mycity-military.com/Blog/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g_3.html - Кеширано
7 мар 2010 ... Ratni dnevnik(Godine rata i bede :1992-1999.g) ... Pozdrav Autor MiroslavMladenovic Vlasotince ... Blog korisnika Miroslav Mladenovic.
http://www.mycity-military.com/Blog/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Okt 28, 2013 1:16 pm


Заборављене српске војводе

Аутор пише: Мр Симо Живковић
Friday, 12 February 2010


Четништво има дубоке традиције код Срба и настало је у борби против Турака. Свака песма која почиње стихом: " "Сакупи се једна чета мала"... је четничка. И хајдучке и ускочке песме су четничке.Титоизам замењује реч "четник" бугарском речју "комита". Четништво је своју оштрицу окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети,
окренуло како где: у Херцеговини против Турака, у Македонији против Турака, туркофилских Шиптара и бугарских четника ВМРО. Тако је било и у Балканским ратовима 1912/13. године, док је у Првом светском рату са којим ћемо завршити наше причање, четништво окренуто против Аустрије. Већина четника, чије ћемо портрете донети, славно су изгинули, многи су живи изгорели. У четничко-партизанске међусобице у Другом светском рату нећемо улазити, јер српске међусобице бацамо кроз прозор


Јован Стојковић, војвода Бабунски:
Борба за десну обалу Вардара
Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 лета (1878-1920). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда.Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богфословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову (западна Македонија је и данас етнички српска, уколико је словенска, као што је источна Македонија и данас етнички бугарска). Против војводе Ба-бунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Тујановићем, Јосифом и Михаилом из Брода, Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугар-ских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле страшне, на нож. Да је годишње гинуло у Македонији по две хиљаде српских, бугарских или грчких четника. (Бугарски чет-ници су исто тако били велики јунаци). Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили Устав и опште поми-рење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младо-турци су ухапсили војводу Бабу-нског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Бал-кански рат од Куманова до Би-тоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту и добио највиша српска и француска вој-на одликовања. Умро је у Велесу где му је између два светска рата подигнут споменик.


Бирчанин-Трифуновић Илија: Рана на сивој стени
Рођен је у Тополи 1877. Већ 1906. године отишао је са војводом Петком, у Македонију и четовао по Скопској црној гори, а затим са војводом Вуком четовао по Куманову и тамо остао до Балканских ратова (1912/13). Прошао је све ратове од 1912-1918. Ујесен 1916. на Сивој Стени погођен је у руку, која је морала да буде ампутирана.
Убиство Смаил-аге Ченгића 1840, на Мљетичку (Дробњак)
Ово је највећи успех херцеговачких четника. Породица Ченгић је владала Гацком, Пивом и Дробњаком, крајем 18. и почетком 19. века. Сма-ил-ага је био јунак и у борби на Граховцу 1836. предводио је турску коњицу. Ту су исечени Граховљани и Староцрно-горци у Челинском пото-ку. Турци су посекли 70 српских глава, између осталих, рођеног брата владике Рада, Јока или Јована и још неколико Петровића. Ова победа је још више разнела Смаил-агину славу, али његова самртна година је 1840. када је дошао у Дробњак да купи харач. Пре тога дробњачки прваци, њих 12, на тајном састанку у манастиру Подмалинском, по једнима, или у кули Чупића на Добријем Селима, по другима, договорили су се да га убију. Ово су саопштили Цетињу у писму Његошу које је понео Мушо Церовић. Исто тако Дробњаци су позвали у помоћ Морачане. Владика Раде се обрадовао и обећао Дробњацима помоћ у војсци и оружју. Владика Раде је тражио од морачког првака, војводе Мине Радовића да помогне Дробњацима да смакну Ченгића.
Ченгић је кренуо са 500 људи из Липика у Дробњаке. Војска му је била углавном на коњима и имао је нешто слуга поред себе. Успут је чинио уобичајена насиља, док су Дробњаци гледали да га намаме близу Мљетичка где су живели њихови ускоци и где су били Морачани. Ченгић је пристао да дође на Мљетичак у пратњи ондашњих чувених турских јунака: Ахмета Баука, Елеза Ђечевића и Оџа Мушовића из Никшића, који је тада био турска варош. А од Дробњака, ту су били кнез Хамза, војвода Шујо Караџић и Филип Жугић. Новица Церовић, један од главних завереника, отишао је да скупи ускоке и Морачане. Ченгић се бојао Дробњака, па је са Ахметом Бауком, кнезом Хамзом и војводом Шујом, људима којима је веровао, одређивао страже. Око шатора била су три Србина, одличне нишанджије, са наређењем да убију Ченгића чим се појави Новица Церовић са уско-цима и Морачанима. Напад је почео у један сат после поноћи 23. септембра по старом календару. Турци уплашени, а Ченгић је викао тражећи коња: "Брњаша ми!" Пао је погођен из пушке, Дробњаци и Морачани су посекли Турке - 81 турску главу. Турске главе су однесене у Тушину и Морачу, а Ченгићеву главу од-нели су на Цетиње владици Мирко Алексић, Новица Церо-вић и још неколико ускока. Догађај је опеван у српским песмама.
Ченгић је био среднјег раста, широких прсију и леђа, црвен у лицу и пегав. Имао је црвену косу и браду коју је округло шишао, оштар поглед и, што је чудно за Турчина, само једну жену и са њом седморицу синова од којих су најзнатнији Мехмед-бег и Дервиш-бег или Дед-ага, касније паша. Његош је писао да је Смаил-ага имао већи ауторитет у тим крајевима од свих других паша и везира.


Лука Ћеловић - четнички финансијер
Рођен је 1854. године у Требињу. Учио је нешто мало школе у Требињу, Бањалуци и Брчком. Дошао је у Београд са 18 година где је шегртовао и учио се раду и стицању. Вратио се у родну Херцеговину 1875. да би учествовао у тамошњем устанку против Турака. Идуће године учествовао је у Српско-турском рату, а после ратовања окренуо се трговини и стицању. Једва писмен и самоук, он је од Београдске Задруге, направио банку и предузеће првога реда. По нечему је личио на Цинцарина, шкрт према себи, није жалио новац за српске националне циљеве. Његовим новцем слати су четници из Србије у Македонију. Бугари су то приметили и осудили га на смрт, али атентатори нису успели да се пробију до Београда.
Године 1903, заједно са др Милорадом Гођевцем и генералом Јованом Атанацковићем, формирао је средишњи четнички одбор за ослобађање Старе Србије и Македоније од Турака. Сам др Гођевац признаје да од целог овог посла не би било ништа, да Лука Ћеловић није давао годишње за опремање чета 40 до 50 хиљада динара. (Сетимо се да је тадашњи српски динар имао златну подлогу, а колико је динар био скуп сведочи индиректно и Стеван Сремац, који на једном месту бележи да је за ноћну седељку елите српских писаца у београдској кафани "Дарданели" било довољно 30 динара).
Ћеловић је оставио иза себе српском народу, односно Универзитету 50 милиона динара и дивну палату у центру Београда.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Okt 28, 2013 1:17 pm

-наставак-
Јован Долгач - хапшен од својих, убијен од Бугара
Извори га описују као побуњеног роба који је своју мржњу према Турцима пренео на све муслимане. У четнике је отишао са преко 45 година. Једино је слушао војводу Глигора Соко-ловића. "Он је био једини ауторитет пред којим се Стрико Долгач клањао." Када је почео Први балкански рат у четнике се јавио један Србомуслиман из Босне. То Доглачу никако није улазило у главу, да неко буде муслиман и Србин. Наваљивао је да убије овог младића, који је за њега био Турчин. Због овог и сличних поступака и поред великих заслуга, хапшен је од наших власти. Убили су га бугарски четници у јесен 1915. у родном селу Долгајец. (Кичево)

Џервинац - Михаило Ристић, мајор и вођа четничких чета
Значајан је због тога што је у мајској завери против последнјег Обреновића, Александра, лично убио из пиштоља, краља и краљицу Драгу. Умро је 1915. у Африци близу Бизерте. Корени из једног села близу Сврљига.
Јован Грковић - Гапон: монах с пушком
Рођен је у Призрену. Завршио је живот у 33. години у Куманову. Необичан живот за једног четника: Учио је призренску богословију, замонашио се, отишао у Хиландар где се сукобио са грчким и бугарским калуђерима и није могао да остане у Светој Гори. Једва се вратио у родни крај и постао четник што је био до своје смрти. Погинуо је у борби пред Кумановом 1912. Добио је име Гапон по једном контроверзном руском политичару са почетка овога века.
Гарда Спаса, четнички војвода из једног села близу Прилепа. Мајстор је за тајне поверљиве ствари. Путовођа је првих чета из Србије у Македонију. Учествовао је у свим главним борбама на левој обали Вардара. Тамо је ломио бугарску тајну организацију и рушио турску управу. У Првом балканском рату он је, заједно са војводом Вуком, у првим редовима српске војске. Рањаван је али није хтео да иде у превијалиште. На челу своје чете ушао је у Прилеп и тамо погинуо крајем 1912. Сахрањен је у Прилепу.

Милорад Гођевац, лекар и четнички идеолог
Рођен је у Ваљеву, гимназију је завршио у Београду а медицину у Бечу. Службовао је у Књажевцу и Београду. Дошао је у додир са Старосрбијанцима и Македонцима и видео да им нема спаса, већ да крену оним путем којим су Бугари раније пошли: слање чета у Македонију. Већ 1904. пошла је прва чета из Београда под вођством војводе Анђелка. Из-гинула је. То је изазвало ми-ротворску буну у Београду. Бео-градска штампа је напала доктора Гођевца и другове да шаљу људе на кланицу, али пошто је живот под Турцима био несносан, четнички покрет је те ис-те године, стао на ноге и чете за четом су ишле у Стару Србију и Македонију. Уистину бити четник тада, значило је потписати сопствену умрлицу, јер није било лако пробити турско-албанско-бугарски етнички сендвич мржње.

Дамњан Грујев, бугарски четник, један од оснивача ВМРО-а
Рођен је у Смиљеву близу Битоља. Као дечак дошао је у Београд на школовање. Био је питомац Друштва Свети Сава где је лепо примљен. Пера Тодоровић, власник Малих Новина дао је својој штампарији име "Смиљево" по родном селу овог конвертита, који је од србофила постао србождер. Дамњан Грујев је у Београду, пао под утицај бугарске тајне пропаганде и одвучен у Софију. Тамо је учио нешто учитељске школе. Као бугарски четник сукобио се са српском четом поречког војводе Мицка Крстића. Чета Дамњана Грујева била је разбијена, он је заробљен и по четничком оби-чају војвода Мицко требало је да га стави под нож, али му је пош-тедео живот под условом да ви-ше не долази у Западну Ма-кедонију и да не напада Србе. Грујев се вратио у Бугарску и реч донекле држао до 1906, када је ишао у инспекцију и ревизију бугарских чета. Турци су му ушли у траг и убили га са два четника који су га пратили. Грујев је погинуо млад са 35 година.


-наставиће се-


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Pon Okt 28, 2013 1:51 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Okt 28, 2013 1:20 pm

-наставак-
Боривоје Јовановић - Бојвода Брана: Смрт у пламену
Рођен је близу Пожаревца а погинуо 1905. у кумановском крају у 22. години. Завршио је основну школу, затим гимназију у Београду и Шапцу, потом Војну академију. Био је међу првим четницима који су прешли границу. Био је у борби на Челопеку, храбар, популаран, умео је с народом. Погинуо је овако: Он и његов друг Богдан-Хајнц Југовић затекли су се у селу Петраљци. Неко их је пријавио Турцима. Они су их опколили. Четници су се затворили у две куће које су Турци запалили. Војвода Брана и његови четници су изгорели у њима.
Његови посмртни остаци извучени су сутрадан испод ру-шевина и сахрањени поред Петраљичке цркве, а њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад "Вој-вода Брана" и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.

Илија Јовановић, војвода Пчињски: Шеф четничког штаба
И он је живео јако кратко, 36 година. Школовао се у Врању, Параћину, Крагујевцу и јако тешко је боловао. Био је међу првим четницима на Козјаку заједно са војводама Довезенским, Крстом Прешевским, Спасом Гардом, Ђорђем Скопљанцом, Ристом Стареским и Ранђелом Скопљанчетом. Војвода Пчињски је био шеф штаба српских четничких група. Ишао је из битке у битку док 1912. није пао у кревет. Умро је у Београдској војној болници, у часу када је српска војска освојила Битољ и избила на Јадранско море.

Довезенски, Јован Станојковић: Војвода над војводама
Рођен је у селу Довезанци близу Куманова. Основну школу учио је у манастиру где се још учило на старословенском. Затим је прешао у Србију и учио гимназију коју је напустио због сиромаштва и завршио богос-ловско-учитељску школу. Био је учитељ у родном крају. Године 1904. ушао је у српску четничку организацију. Има посебно име међу четницима. Велики ауто-ритет. Њега су слушале све чет-ничке војводе и четовође. Довезенски је створио српску тајну организацију на левој обали Вардара. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату. Он је име сам по себи.

Љубомир Јовановић - Чупа,
уредник четничког листа "Пијемонт"
Рођен је близу Ужица 1877. Умро је од рана у Балканском рату 1913, у Скопљу.
Основну школу је завршио у родном крају, а гимназију у Београду, послужујући и мучећи се. Уписао је права и већ на почетку студија стао је у ред најборбенијих омладинаца. Оптужен као вођа мартовских великосрпских демонстрација морао је да побегне из Србије. Пребегао је чамцем ноћу за Земун а одатле у Беч. Вратио се после мајског преврата. Затим је отишао у чету Бацете Рујанца. Био је у штабу. Учествовао је у више борби, а после Бацетине смрти наставио је студије и завршио права у Београду. Затим је боравио у иностранству а када је покренут "Пијемонт", као члан удружења "Уједињење или Смрт", постао је директор листа. Када је почео рат оставио је редакцију и отишао на фронт. Рањен у колено, заразио се у болници колером и умро. Сахрањен је у Скопљу, али је касније тај део гробља преоран. Тако да се не зна његов гроб.

Стеван Каћански - Владислав, национални песнички идеолог
Једини је од поменутих личности доживео старост. Живео је 70 лета. Рођен је у Србобрану, у Бачкој, а погребен у Београду. Назван је Стари Бард. Гимназију је учио у Сремским Карловцима и Сегедину а права и Загребу. Студије је прекинуо 1848. када су Мађари ударили на Србе у Војводини. Већ тада се прославио патриотском песмом "Ноћница". Касније је завршио права, преселио се у Србију, био је професор и уређивао новине. Последнјих 12 година живота по занимању је био Србин.
Многе његове песме постале су незваничне српске химне. Као што су: "Хеј трубачу, с бојне Дрине", "Са Авале ор'о кликће", "Краов Лаз", "На Србобрану", "Где је српска Војводина", "Ој облаци мутна ока"...
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Okt 28, 2013 1:21 pm

-наставак-
Комите: Гаврило Принцип је био очајан кад су му рекли да не може у четнике
Од 1903. године у Србији почиње комитска или четничка акција. У њу хрли омладина из целог Српства. Навешћемо само неке: млади Личанин П. Момчиловић дошао је у Београд и погинуо на Гуглину 1905. Милош Свилар, исто Личанин, напустио је права у Бечу и отишао у четнике. То је исто урадио и Љубиша Врсаровић из Сплита; М. Суботић гимназист из Шапца извршио је самоубиство кад га због слабог здравља нису примили у четнике. Београдска полиција вратила је масу гимназијалаца који су кренули у четнике, у њихова родна места. Гаврило Принцип је био очајан када су му 1912. рекли да није способан да буде четник. Два дечака погинула су 1914. на Дрини против Аустрије. Први је Србомуслиман Ризван Сафо а други Пера Петковић - Ћела.

Мицко Крстић, четнички војвода:
Робијао 17 година, помиловање одбио речима - ја нисам Бугарин
Рођен је и погинуо у Македонији. Пореклом је из околине Охрида. Још у младости је четовао против Турака и Арнаута. Затим се борио против Бугара који нису имали пролаз у његовом Поречу. Турци су га ухватили на превару и осудили на доживотну тамницу. Робијао је 17 година. Помилован је као Бугарин и одбио помиловање речима: "Ја нисам Бугарин". После две и по године је помилован - али као Србин.

Одмах је отишао у четничку мајку - гору. Створио је чету и заробио чувеног бугарског војводу Дамњана Грујева и поклонио му живот.
Када су стигле младе четничке снаге Глигор Соколовић, војвода Бабунски и Довезенски, војвода Мицко је као стар човек отишао на одмор у Србију. Живео је три године у Крагујевцу и Пожаревцу. Вратио се у Македонију. Убили су га Турци између Кичева и Брода. (Боравећи у село Црешњево ка макдонски зет, чуо сам од сељана да је Мицко Крстић-КОМИТА убије(издали га) испред сел Црешњево поред воденице и ваљавице Црешњевске реке, која се улива у реку Треску ПОРЕЧА-Македонски Брод, западна Македониа-подвукао М.М 2013.г. Власотинце)

Лазар Кујунджић, четнички војвода:
Умро пуцајући и певајући, издао га Шиптар који му је дао бесу
Рођен је у Старој Србији у селу Ораховац близу Призрена. Погинуо је (изгорео) у Великој Хочи у истом крају. Основну школу је завршио у родном месту. Богословско учитељску школу у Призрену. Био је учитељ у Призрену и Кичеву. Био је у чувеној борби на Челопеку када су четници разбили Турке. После тога није хтео да бежи у ондашњу Србију него је са војводом Саватијем и Живом Миловановићем четовао по Старој Србији. На Спасовдан је њихова чета осванула у Великој Хочи. Примио их је Арнаут Лања Укин и дао им бесу (реч) да им се ништа неће десити у његовој кући. Одмах је обавестио Турке у Ораховцу који су их опколили. Запалили су кућу. Умрли су мушки до краја, пуцајући и певајући четничке песме. Турци су довели мајку Лазареву да позна сина али је она стегла срце и није га тобож препознала да би спасла село и породицу.
Између два светска рата Лазар Кујунджић је слављен као највећи јунак. Ушао је у књижевност и кнез Иво Војновић написао је "Лазарево Васкрсење"; а Милосав Јелић, Мајка Кујунджића"...

Раде Малобабић:
Стрељан са пуковником Аписом
Србин из Хрватске, из једног села поред Топуског. Био је трговац, агент осигуравајућег друштва, суђен је са 53 српска првака у Загребу, почетком овог века као "великосрпски националиста" и човек који има тајне везе са Београдом.
Када је Аустрија напала Србију 1914. Малобабић је илегално прешао у Србију, где није примљен широких руку јер се сумњало да је аустријски ухода. Био је затворен у Нишу годину дана, али га је 1915. извукао из затвора пуковник Апис и повео са собом. Био је на Солунском фронту до 1916. и поново ухапшен под оптужбом да је хтео да убије престолонаследника Александра. Осуђен је на смрт са Аписом и стрељан 1917. године.

Цене Марковић, четнички војвода:
Бугари му запалили и кућу и село
Рођен је у околи Тетова 1864. До своје 15 године живео је у родном месту. Затим је печалбарио у Бугарској и Русији. У Русији је завршио подофицирску школу и тамо био војник па се опет вратио у Бугарску. Живот у тој земљи није деловао на његову националну свест. Он је био и остао тетовски Србин. Када је ВМРО почео да бугаризује Македонију, пришао је српским четницима и постао војвода Цене. Војевао је на левој обали Вардара. Када је почео Први балкански рат, он је као претходница, порушио турске карауле на Мердарима, што је доказ да су четници увек бацани на најтежа места. У почетку Првог светског рата тукао се у Београду против Аустријанаца, затим је послат у свој крај да контролише рад тајне бугарске организације. Приликом слома Србије 1915. Бугари су га напали код Тетова, убили коња под њим. Остао је жив и пешке је прешао Албанију. Био је на Солунском фронту и доживео ослобођење. У пролазу се у Битољу оженио, али је морао да напусти жену и да иде са војском даље на север. Када су се смириле ратне страсти вратио се кући и затекао праву пустош. Бугари су му запалили кућу. Пожар се раширио и изгорело је цело село које се звало Јелошник.

Миша Алексић Маринко: Четовао са војводом Танкосићем
Рођен је у рашком делу Старе Србије. Побегао у ондашњу Србију, у Куршумлију. Завршио је подофицирску школу. Четовао је од 1905, а 1908. је спремао чете за Босну заједно са војводом Танкосићем. Био је велики јунак у свим ратовима од 1912-1918. Умро је од исцрпљености у Банату, у тадашњем Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину.

Доксим Михаиловић, четнички војвода:
Смрт на Куманову
Рођен је у околини Тетова. Богословснко-учитељску школу завршио је у Призрену. Био је учитељ у родном крају до 1904. Учествовао је у боју на Челопеку који је био славан по великој победи. Затим је отишао на Свету Гору и био управник имања манастира Хиландара. Поново се вратио у Македонију и оженио. Био је управник српске школе у Ђевђелији. Затим је трговао по Грчкој и Малти. Грчки и турски језик је говорио од малена а научио је и арапски и италијански. Када је почео Балкански рат одмах је основао чету и приикључио се војводи Вуку, као претходници српске армије. Тукао се против Турака на Козјаку. Погинуо је другог дана Кумановске битке. Сахрањен је на једном брду изнад села Младо Нагоричане.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Okt 28, 2013 1:25 pm

-наставак-
Пеко Павловић, војвода четнички (потомак Ратко Павловић Ћићко, шпански борац и револуционар у Другом светском рату погинуо 1943.г под неразјашњеним околностима на Плану код Црне Траве-подвукао М.М 2013.г. Власотинце):
Напустио Црну Гору због сукоба са Вукотићем
Корени из Црне Горе. Прочуо се 1875, приликом устанка херцеговачких Срба против Турака када је организовао црногорске и херцеговачке чете. Истакао се у бици у Вучјем Долу где су сатрвени Турци. Морао је да напусти Црну Гору због сукоба са књазом Николом и војводом Петром Вукотићем и оде у Бугарску где је са опозицијом Радикалне странке спремао упад у Србију и свргнуће краља Милана. Од свега овога није било ништа. Вратио се у Црну Гору где је и умро живећи крајње повучено, јер поред књаза Николе, ни једно цвеће није могло да цвета.

Коста Миловановић - Пећанац,
познати четнички војвода: Вођа Топличког устанка
Србин је, родом из Метохије, који је од арнатуских насиља склонио главу у Топлицу, а и касније је ишао класичним четничким путем: подофицирска школа, улазак у четничку организацију, упадање у Стару Србију и Македонију са четама и борба против Турака. Умео је са Шиптарима и са њиховим вођом Исом Бољетин-цом, у његовој такозваној влади био је војни командант. У историју је ушао по Топличком устанку 1917. када се Јужна Србија дигла против Бугара (Бугари и тада и сада уче да у Јужној Србији живе Моравски Бугари, а док су владали Јужном Србијом од 1915 - 1918. чинили су невиђене зулуме: побили су све школоване Србе, избацивали "ић" из презимена са гробаља и из цркава. Петровићи су постали Петрови, деца у школи учила "Аз см Булгарин", почели су да регрутују Србе за бугарску војску. На ово је Јужна Србија одговорила Топличким устанком 1917, који су повели четници Коста Војиновић и Коста Пећанац, који је авионом долетео из Солуна за Топлицу.
После слома устанка одржао се крстарећиКопаоником, Херцеговином и Црном Гором до доласка српских трупа из Солуна. После успостављања Краљевине СХС борио се против сепаратиста Мехоњића и Бошковића у Новопазарском санджаку.

Војин Поповић - Војвода Вук:
Мислио је да га метак не бије
Једно је од првих четничких имена и једини четник који има споменик у центру Београда. Рођен је у Старој Србији, у Сјеници и тамо је завршио три разреда основне школе, али је породица морала да бежи у ондашњу Србију па су се Поповићи доселили у Крагујевац. Тамо је довршио основну школу и шест разреда гимназије. Потом је завршио војну академију. Био је у чувеној Челопечкој бици и то му је било ватрено крштење. Четништву се посветио до смрти. У оба Балканска рата био је у првим редовима. Био је страх и трепет како за Турке тако и за Бугаре. У Првом светском рату његови четници заустављали су читаве аустроугарске дивизије. На Солунском фронту добио је најопаснији војни положај према Бугарима. Мислило се да му зрно не може ништа али га је убио један Бугарин који је бежао од његових четника. Окренуо се, препознао га и погодио у срце. Остали четници су наставили да гоне Бугаре, а његових осам старих четника понели су га до вечног пребивалишта. Српској војсци објављена је његова смрт посебном наредбом. Године 1923. војвода Вук је свечано донесен из Македоније у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

Саватије Милићевић Милошевић:
Спреман за атентатора
Право презиме Милићевић Милошевић али је познат као Саватије. Потиче из Студенице. Био је преке нарави. Оптужен је да је убио среског начелника и побегао је у Арнаутлук (Косово). Нашао је уточиште код арнаутског првака Мула Зеке. У Србију му није било повратка за време Обреновића, па је опозиција смислила да Александра Обреновића и Драгу Машин убије Саватије. Да тајно дође из Земуна у Београд, ускочи у кола краљевског пара и убије их. Саватије није знао за страх и био је спреман за ово, али завереници су у међувремену убили краља и краљицу. Саватију су била отворена врата Србије. Био је на Челопеку. Погинуо је у Великој Хочи заједно са Лазаром Кујунджићем и друговима. Издао их је Арнаут који им је обећао гостопримство.
Србин је из Македоније из једног села код Прилепа. У младости је био бугарофил али када је бугарски устанак сломљен 1903. Глигор је презимио у Београду где се упознао са идеолозима четничког покрета, доктором Гођевцем и другим и постао четник. Створио је чету и повео је у родни прилепски крај. Тукао се против бугарских чета. Очистио је од њих: прилепски, кичевски, велешки и поречки крај. Када је дошло до Мла-дотурске револуције у Македонији и завладало привремено примирје Младотурци су Србе обасули почастима. Али, касније су променили политику и окре-нули се против Срба. Војводу Глигора су убили Турци тако што су му тобож дали пратњу да би био сигурнији. Убили су га када је сјахао поред једне чесме да се напије воде. Његов најстарији син Андон погинуо је као српски добровољац у Првом балканском рату.

Војислав Танкосић:
Аписов повереник и агент, из гроба ископан
Пореклом је из Тамнаве близу Ваљева. Завршио је шест разреда гимназије и војну академију. Још од ране младости показивао је високу националну свест и стекао поверење доктора Гођевца и других четничких првака и, као тајни агент, отишао прерушен у Македонију, да проучи терен и људе за будуће летничке акције. Као Аписов повереник стрељао је 1903. браћу краљице Драге, Николу и Никодија. Са војводом Саватијем био је у чувеној Челопечкој бици. Њему су се обраћали Младобосанци, Гаврило Принцип и другови и он им је дао оружје за њихове акције. Извори говоре да се забављао тако што би куршумима скидао јабуке са глава својих четника. Једанпут су прелазили преко Савског моста и кад им је наредио да скоче сви су скочили.
Био је суров и одважан. Хапшен је од наших власти када је Гаврило Принцип убио Фрању Фердинанда. Све му је опроштено када је Аустрија напала Србију, јер су четници Воје Танкосића и Јована Бабунског, спречили да већ прве ноћи рата Београд падне у аустријске руке. Затим се борио на Дрини. Његов одред се повлачио последнји као заштитница пред Аустријанцима и Немцима и ту негде код Великог Поповића је смртно рањен. Живео је још два дана. Умро је у Трстенику. Када су Аустријанци освојили овај град ископали су га из гроба да се увере да је заиста мртав, а хрватски, мађарски, бугарски и аустријски листови пуни среће доносили су на првим странама слике мртвог Танкосића извађеног из гроба. Поново је сахрањен и тамо лежао до 1923. када су га мајка и другови пренели у Београд и са највећим почастима сахранили на Новом гробљу.

Василије Трбић: Најстрожи четнички четовођа
Србин из Славоније из Бијелог Брда код Даља. Школовао се у родном крају затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару. Тамо су 1902. убијени неки грчки калуђери и он је морао да бежи из Свете Горе. Напустио је монаштво и одао се четништву. Учествовао је у свим главним четничким биткама. Необично строг и прек, суров чак и за четничке појмове и у томе подсећа на Павла Ђуришића. У Трбићевој чети била је гвоздена дисциплина. Године 1906. пуцао је у једног четника, свог побратима и тешко га ранио, али су ипак остали најбољи пријатељи. За време Првог светског рата авионом се спуштао у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима. После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.

Коста Војиновић, четнички војвода:
Самоубиство последнјим метком Завршио је шест разреда гимназије и трговачку академију у Бечу. Имао је шпедитерску раднју у Врању, ту је дошао у додир са четницима и везао се за њих. После Балакнских ратова разгранао је посао по Солуну, Ђевђелији и Косовској Митровици. Тако је и упознао Косово одакле је старином. Године 1914. борио се против Аустријанаца на Ади Циганлији, на Дрини и Власини. Остао је у Србији за време окупације и био прави вођа Топличког устанка. Бугарима су требале три дивизије да га угуше. Устанак је био у пролеће а Коста Војиновић се одржао до зиме. У ноћи између 9/10. децембра заноћио је у млину близу села Гргура са пет другова. Ту су их Бугари опколили али нису смали да их нападну ноћу, већ су сачекали појачање па су напад извели ујутру. Борба је трајала цели дан. Сви четници су погинули а Коста Војиновић је последнји метак оставио за себе. Пре смрти написао је и писао у којем је тражио да буде сахрањен на месту погибије. Тако се и догодило, а после Првог светског рата његове мошти свечано су пренете у тамошњу црквицу код села Гргура.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Pon Okt 28, 2013 1:26 pm

-наставак-
Српска западна Македонија

Рецимо и то да су српске чете у почетку биле образоване од мештана и просвећенијих људи. Чете су опремане у Београду, Врању, Лесковцу и Нишу а одатле пребациване у Стару Србију и Македонију. У четама је још била и омладина из Србије Западне Македоније, Босне, Војводине, Херцеговине, Славоније, Лике, Словеније и Далмације. Већина чета била је различита: бројале су од четворице до 50 људи.

На челу си биле војводе. Дисциплина крута - непокорност и неверство значило је смрт.
Чете су биле наоружане разним пушкама: од мартинки до репетирки. Комитске бомбе биле су исто тако различите. Од примитивних кутија за конзерве до најсавршенијих бомби-торпеда. Четници су били обучени тако да не одударају од локалног миљеа: у сељачком оделу од белог или сурог сукна са доколеницама до опанака са уским чакширама и џемаданом, са официрском пелерином и шубаром - калпаком са двоглавим белим орлом. Нису смели дирати у туђе имање и туђ образ.

Турци су на српске чете нерадо ударали ако је био подједнак однос снага.
У сукобима су се четници боље показали као стрелци од турских војника, али су Турци имали митраљезе и топове и њима гађали четнике када би се затворили у куле, манастире или обичне куће.

Пре Првог балканског рата у Врању су се скупили четници из свих крајева: 160 у Врању и 40 на Козјаку са војводама Бабунским Ћелом, Долгачем Трпком, Данетом, Ванђелом, Доксимом и Цакићем; било је још 60 четника који су се спремали за Пореч. Њих је водио Војвода Вук. Они су први прешли границу, чи-стили терен, оправљали мостове и спремали важније положаје: Козјак, Страцин и др. Пришли су им и наоружани сељаци тако да су имали четири групе са око 250 људи. Четници су први ушли у Прилеп, затим у првим линијама у биткама за Битољ и Кичево. Њихов рад је остао до сад неоцењен у српској науци и култури. Ово је само скроман покушај да се донекле осветли до сада прећуткивана страна српске историје.
Исто тако из портрета поменутих војвода види се као на воску да је Западна Македонија са изузетком албанским етничких острва била српска земља.


2 јун 2010. годиен власотинце Србија

Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија
* * *
Dopuna
Некако ми се чини да све наше Војводе из тога времена-Четници(1915-1918.г.) због "идеолошког" поимања са Четницима(19141-1945.г)-чији значај и улога немају никакв значај; остали су у заборав.
Мислим да у сваком месту Југа Србије је време да се историски обележе ти славни датуми и њихова улога у борби за национално ослобоиђење и од бугарског окупатора и Турака у првом светском рату , балканским ратовима, kao и бунама и устанцима противу Турака.

Ред је да се поред путева направе Спомен-чесме са њиховим именима, а у парковима направе њихове бисте и школе и културно историске институције и улице у градовима, носе њихова имена и презимена.
Несмемо да ѕаборавимо њихове жртве за нашу слободу и наш национални дентитет и очувања нашег српског језика, обичаја и традиције националног обележја српства.
Прво требва кренути са нашим чуве4ним српским јунаком и Војводом на Југу Србије Костом Пећанцем-једним од покретача Топличког устанка 1917. године противу бугарске окупације на ПОДРУЧЈУ TОПЛИЦЕ, ЛЕСКОВЦА И ВЛАСОТИНЦА.
2 јун 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Б. Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце Србија




Izvor:

• Miroslav Mladenovic
• Građanin

• Pridružio: 03 Mar 2010
• Poruke: 186
Zaboravljene srpske vojvode - MyCity Military
www.mycity-military.com/.../Zaboravljene-srpske-vojvode.html - Кеширано -Слично
1 јун 2010 ... Заборављене српске војводе Аутор ... ... Miroslav Mladenovic; Građanin. Pridružio: 03 ... Против војводе Ба-бунског одмах се дигла ВМРО.
http://www.mycity-military.com/Stari-srednji-i-novi-vek/Zaboravljene-srpske-vojvode.html
* * *
Поставио (28 октобар 2013.г. Власотинце југ Србије, република Србија) :Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sub Nov 02, 2013 8:15 pm

РУДОВАЊЕ НА ВЛАСИНСКО-ОСТРОЗУПСКИМ ПЛАНИНАМА

Када је негде на почетку 20.века, аустријски археолог Феликс Каниц обилазио ове крајеве, наилазио је на трагове рудовања још из доба Римљана. Међутим овде су рудовали и „Латини“, народ о коме само нешто знамо, а и оно што знамо заснива се на легендама и предањима. Предање каже да су се по настанку „Латина“ наши преци почели овамо насељавати.

Међутим, после пада наших земаља под Турке, долази до застоја; рударство је почело јењавати, ослабила је рударска делатност, која је трајала све до половине 18. века Оно је поново оживело половином 18. века.

Обновили су га Срби, „досељеници из унутрашњости Србије, особито они са Копаоника, од којих су Турци касније отели рудишта“(Из Летописа Црне Траве). Према Симоновћ Симону писца књиге о ПЕЧАЛБАРСТВУ И НЕИМАРСТВУ ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА-међу старим људима седамдесетих година 20. века цротравског краја живе предања да су Турци од наших људи отимали самокове један по један, као и друга постројења, све док их нису потпуно преотели.

Тако, на пример, самоков код Доње Козарнице држала је удовица Босиљка, која је наследила од свог мужа Цветка, па јој га преотели Турци.

По казивању Милана Момчиловића из Горње Козарнице, старог преко деведесет година и Боре Миладиновића, за време Турака у Доњу Козарницу се доселе седморица браћа са Копаоника, из села Кознице. Пошто су тамо рудовали, по пресељењу овамо наставили су да рудују.

Подигли су самоков на месту где се данас налази Јованова стругара, преко пута козарничког гробља, отворили рудишта и дуго рудовали. Али се појаве Турци и самоков од удовице Босиљке узму „под најам“, с тим да она плаћа оправку и одржавање.

Али Турци као Турци после извесног времена направе такав рачун око одржавања и оправке да је више коштала оправка него сам самоков. Покушала жена да убеди Турке како је немогуће да трошкови одржавања толико коштају, да је сума превелика, нереална.

Силовити Турци, тврди и неумољиви, остану при своме, па чак и запрете. Жени није друго преостало него да дигне руке од самокова. Док је држала самоков, њиме је руковао Босиљкин син Дина, који је после остао да ради код Турака.(Запис 1978.г-С.С).

У Златанцима је живео неки Младен, чукундеда данашње породице Ранчић из Горњих Славковаца, који је држао неке самокове у овом крају, али су га Турци убили и самоков му узели.Место на коме су га убили зове се Младенов дол.(Запис 1978.г-СС).

У Црној Трави и Власини има доста породица које су се доселиле са Копаоника, из области богате рудом и по рударству познате још почетком средњег века.

Тако становништво које се овамо досељавало, наставило је овамо да рудује, јер је и овде било доста рудних налазишта. Села Битврђа, Доња и Горња Козарница, Прочоловци, Печиновци, Степанови, затим Мала Река, Жутине и Црвенковци-воде порекло са Копаоника, а Тодоровчани и Поповићевчани су такође дошли из рударске области Кратова, где се много рудовало.

Досељавање са Копаоника извршено је крајем 17. века за време аустроугарских ратова( 1688-1690), када се српски народ повлачио испред турске војске, остављајући своју постојбину и одлазећи масовно у јужну Угарску, док се један део раселио по оближњим планинама.
Постоји и предање да су рударење на гвожђу, и то прво код Црне Траве, обновили рудари који су дошли са Копаоника, одакле су морали да беже због сарадње са Аустријанцима за време аустриских ратова у 17.веку.

Рад у рудницима био је формално слободан, али суштински принудан за рударска насеља, као што је био принудан и за дербенџијска села која су одржавала, чувала и бранила кланце за несметан пролаз.

Рудовање под Турцима:
„У брдима има доста руда свакојаких, но будући да је њихово копање и топљење у турском царству на особиту тегобу народа, зато не само што их нико не тражи, него се још крију и затрпавају“-писао је Вук Караџић у „Даници“ 1827.године.

Турци су после заузимања наших земаља и после обнављања средњовековног рударства прихватили римски систем рада у рудницима из доба када су у њима радили само робови, осуђеници и становници који ђиве у околини рудника.

Разлика је у томе што су сада радили само хришћани, раја, а не и људи исламске вероисповести.

Тешак је био рад. Турци су спроводили свирепо овај систем, а нарочито од тренутака када су руднике почели издавати под закуп спахијама. Рад је био под принудом.

Села која су настањивала рудне области била су принуђена на рад по рудницима, али су морала и земљу обрађивати. Та села звала су се „маденска“, а људи који раде по рудницима-маденџије (рудари). У црнотравском крају најдуже је рудовало село Рупје, па је названо „Маденско“ док су га касније по ослобођењу од турака 1878.године звали „Рударско село“.

Принудни облик рада нагнао је становништво рударске области да бежи и да наставља живот на другом месту. Тако, на пример становништво рупских махала Рајчитине и Острозуба су побегли из Црне Траве у доба Хусеин-паше врањанског(1821.г), који их је гонио „да рудују“, а они нису хтели.

Има изгледа да је црнотравце као један од разлога преласка на дунђерски занат и одлазак у печлабу -био проузрокован тешким радом по рудницима.

Колико су Турци принудно натеривали људе на рад по рудницима, показује и чињеница да су одбеглим људима имања одузимали и додељивали их онима који су остајали да раде у рудницима или новодосељеним породицама.

Руда се топила у Вигњама-система топљења гвоздене руде за време турака, а ковало гвожђе у самоковима. Систем рада Самокова је радио овако:-вода је покретала точак са перајима, који су подизали и спуштали чекић, који је ударао гвожђе на наковању. Скица Вигње(Топоница) и Самокова се налази на страници 34,35 у књизи Симона Симоновића о ПЕЧАЛБАРСТВУ.

У турско време рудна налазишта експлоатисана су на сасвим примитиван начин. Да би се омогућило рудовање, била су потребна три услова: рудна налазишта, шуме и водени токови. Руда као сировина копана је са површине земље-површински коп.

Шуме су служиле као гориво за топљење руде; од дрвета је прављен ћумур, а вода је служила за испирање руде, затим као снага за покретање тешких чекића, покретање мехова у вигњама ради довода веће количине ваздуха под притиском, који убрзава сагоревање угља и брже топљење гвожђа.

Рад у рудницима био је скоро кулук-мало је плаћен. По Ф.Каницу кулучар је за 25 радних дана „добијао за пречишћавање руде од муља и превоз до топонице у Загужањима, Масурици, Мркој Пољани итд. Само 15 динара, под условом да допреми 500 ока(640-кг-једна ока је 1,28кг) пречишћене руде“.

Турци су на принудни рад одводили не само мушкарце, већ и жене дојиље, па и децу.

У Селу Козилу(засељено 1813.године из Црне Траве-подвукао М.М)-чак и седамдесетих година 20. века се чују приче, како док су жене дојиље радиле по рудиштима, пре свега на копању „вада“(канали којим је текла вода из реке Бистрице или потока Грацка до места физичког пречишћавања руде од муља –подвукао М.М) и на другим нешто лакшим пословима, децу одојчад, њих педесет у љуљашкама, повезане канапом, љуљала је нека баба.

Тако је исто Р.Николић, забележио у Божици, да је нека баба љуљала 77 деце на Колуници.
Сурдулица је у своје време била средиште рударске радње и прераде гвожђа у овом крају.
Руда гвожђа је копана у масуричким и власинским рудницима, топљена у вигњама и самоковима, док је гвожђе прерађивано у Врању, од кога се израђивали поглавито клинце и потковице, а постоји записи других истраживача да су од руда у власинској области прављене од гвоздене руде ненадмашене секире и оружје.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sub Nov 02, 2013 8:16 pm

-наставак-
Остаци некадашњега рудовања:
Данас на простору о коме је реч, постоје многи видљиви трагови некадашњег рудовања.
То су „ровине“, „ваде“, тросквишта(шљака), места звана видње(вигње), тако названа по пећима где се топила руда, „пиови“, места где се испирала руда, самокови итд.

„Ваде“ су зарасле, од њих су остали само трагови који се и данас примећују. Тросквишта и данас стоје мада их бусен покрива-само се понегде виде огољене површине.

Трагове самокова распознајемо по остацима неких предмета који су некада били  њихови саставни делови.
У Доњој Козарници  Симон Симоновић је 1978.године пронашао гвозден чекић којим је ковано сирово гвожђе, а у  Градској прстенасто железо тешко преко стотину килограма са перајама.

Оно је стављано на валму(пераје) и при окретању под ударом воденог млаза покретан је чекић. Причају мештани-тако бележи Симоновић, да је у Састав Река донедавно испод моста стајао велики чекић, тежак око 200 килограма, али је пре неку годину нестао.

Када је Драшковци(према Ж.Ђорђевићу) обилазио овај крај, нашао је да су на овом простору од Врле реке до Доброг Поља некада налазила 94 вигњишта, 17 самокова и око 133.000 тона троске.

Црна  Трава, Брод, Добро Поље, Дарковци, Кална, Градска, Рупје-цео овај крај покривен је „ровинама“, црвенкасто обојеним површинама, на којима нема вегетације. Само је на некиким местима током времена ветар нанео хумус у незнатним количинама, створивши зелену површину. Такве су „ровине“ близу Вуса и Козила.


Рудовање у рупском атару:
Чудне су судбине људи: несагледиве, непредвидљиве. Тако је било са становницима Рупја. Дошли су из рударских области да не би рудовали, а током времена постали су одлични рудари.

Становништво Рупја готово све до Другог светског рата(1941.г) углавном бавило рударством. Неке куће и данас у  20. веку имају на фасадама рударски симбол-укрштене чекиће(кућа Димитрије Хаџи Анђелковића).

Рупјани су на пољу рударства исто што и Црнотравци у неимарству. Као добри рудари били су утемељивачи борског рудника у Бору-међу познатима рупски рудари:Димитрије и Александар Хаџи Анђелковић.

Рудовање у Рупју појављује се касније од оног на Власини и горњем току реке Власине. Некада се са подручја Црне Траве и Власине бежало од рудовања на обронцима  кањона рупске реке.

На тлу рупског атара рудовање је започето у другој половини 19.век, тачније у у осмој деценији. Црвени Брег, насеље у саставу некада рупске општине било је предмет свестраних истраживачких радова. Први рудари у Рупју нису били мештани, већ Подринчани.

Отуда су дошла четири рудара и овде започели да рудују, а рупјани су од њих научили занат. Касниије, када су изучили занат, отишли су широм Србије и тамо ће радити као „познати рупјански рудари“. Растуриће се они свуда:-по књажевачким, алексиначким, ртањским, подрињским, јелашничким и другим рудницима.

Каниц каже да је 1885.године из Рупја било око 40 рудара.
Из тога времена виђенији рудари Рупја:-

Из насеља Рупја били су рудари: Димитрије Хаџи Анђелковић, Александар Хаџи Анђелковић, Димитрије Станковић Камењар и Трајко Јовановић.

Из Банковаца:-Сокол Банковић, Коста Мишић, Прокоп  Боцић, Михаил Стојичић, Спаса Анђелковић, Стојан Анђелковић, Виден Стојановић, Бујер, Светозар Боцић и Прокоп Стојановић.

Из Павличја:- Сима Дикић, Стојан Дикић, Алекса Анђелковић, Добривоје Аранђеловић, Јован Дикић, Китан Крстић, Велин Крстић, Илија Виденовић, Мита Стојановић, Милан Стефановић, Нестор Аризановић, Милутин Ђорић, Синадин Станковић, Миладин Станковић, Лука Тасић, Ранђел Миловановић, Светозар Дојчиновић,  Крста  Миленовић, Јевросим Крстић.

Из Рајчетине: Анђелко Јовановић,  Радован Јовановић.

Из Црвеног Брега: Тома Младеновић, Илија Младеновић, Кона Младеновић, Антанасије Младеновић,  Коста Милошевић,  Милан Милошевић,  Симеун Николић,  Сокол  Стоиљковић, Марјан Ђорђевић.
Рудник у селу Банковцима, по речима мештана(Запис 1978.г-М.М)  отворен  је 1875.године, а међу првим рударима  били су: Михајило Стојичић и браћа  Боцић,  прокоп и Светозар.  После банковског отворен је црвенобрешки рудник(у село Црвени Брег).

На  заседању Народне скупштине 2.марта 1892.године  Ђорђу Вајферту индустријалцу и Алески Новаковићу адвокату из Београда се дају повластице на вођење и обделавање руда у атару општине рупске. Са радом у руднику су престали 1903.године и   преузели   рудник Бор .

Место рудовања у Црвеном Брегу преузима Ставра Краинчевић. Материјално слаб, отказао је посао и тада су сви откопи затрпани.
На потоку Пишта започет је нови откоп.

После напустања Ставре Крајинчевића, рудник преузима Коста Крајинчевић све до 1925.године. Од тада радове преузима неки В. Јовановић рудар.

У току 1902 године овде је радило 38 рудара, а и 1903. године њих 40 рудара.
У црнотравском крају био је по који рудар и ван насеља Рупја. Кална је имала једног рудара, Дарковце је имало  рудара  Мију Стојановића, родом из Терзине махале, радио је у ресавским рудницима. Из Доброг поља рудар је био Милан Стаменковић.

У овом крају је била  рудовањем је унишена јелова шума, а развила се више  букова шума. Некада је овај крај био под четинарском шумом, али је уништена у времену рудовања када је од ње прављен ћумур.

Тврди се да су стари рудари штитили букову шуму јер је ћумур био тврђи и квалитенији од ћумура  четинарских шума.

Риста Николић тврди да је рудовање у овом крају престало  1855.године због тога што су биле шуме испосечене због ћумура који је коришћен у топионицама .

Чак је овде 1880 године овај крај обилазио и проучавао флору и фауну Јосип Панчић-који је у Престојчевом потоку испод воденице Тасе Миленковића  наишао на један чамов трупац, што показује да је овде некада овај крај био под четинарском шумом.

РЕФЕРЕНЦЕ
ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава  1983.године
Запис 31.март 2008.године Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце
* * *


Poslednji put izmenio Miroslav Mladenovic dana Ned Nov 03, 2013 12:10 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Ned Nov 03, 2013 11:34 am

СТОЧАРСТВО, ТРГОВИНА СТОКОМ  И СТОЧНИМ ПРОИЗВОДИМА

Сточарство:-Све до појаве печалбарства, становништво власинско-црнотравског и власотиначкога  краја се бавило углавном рударством и сточарством, много мање ратарством, док се један мањи део, претежно Власинци, бавио кириџисовањем.

Сточарство је било развијено и надалеко познато. Овамо су долазили сточни трговци из Битоља и Цариграда. Око 1860.године сточарство је почело нагло да опада, па је прешло у споредно занимање.

Раније се сточарством највише бавили Власинци, а у Црној Трави Златанчани, па Вусарци, Добропољци, а у неколико и Чукљани. Остали део становништва се бавио сточарством али у мањој мери.

Када је Феликс Каниц почетком двадесетог века обилазио ове крајеве, приметио је да је најбољи сир на Власини. У вези са власинским сиром шиви једна легенда коју је записао Каниц.

Једном је, каже легенда, свети Сава ради проповеди обилазио ове крајеве и када је стигао на Власину, Власинци га лепо дочекају и угосте одличним сиром. Много му се допао, те је благословио њихове овце, рекавши да им за сва времена дају много млека и сира најбољег квалитета.

Да су Власинци били добри сточари, бољи него црнотравци, доказује се тиме што су поједина црнотравска села куповала власински сир. Власинци су имали и добре услове за сточарење: чемернички комплекси, висораван Тараиа и травом богата Плана, чувени и пространи пашњаци богати квалитетном планинском травом.

Од ослобођења јужне Србије па до другог светског рата преко лета преко лета су на Чемерник и Стрешер редовно долазили Ашани(Црновунци), ту бачијали и производили млечне производе. Пре овог времена Ашана овамо није било.

Међутим, три године по ослобођењу од турака 1881.године, на Чемернику је било 14 ашанских породица, а 1905.године стајало је шест ашанских колиба.

И управо зато што су Власинци били добри сточари, са доласком Ашана, од њих су научили да праве качкаваљ, па чак и да га продају.

Главно тржиште био је Солун; даље од Солуна нису ишли, јер је пут био далек, а путовало се коњима(караванима). Овамо је долазио и неки чувени сточар из Македоније по имену Василе, свакако Ашанин, који је своје стадо напасао по чемерничким ливадама, ту бачијао и постао чувен произвођач најквалитетнијег сира и качкаваља, који је такође продавао у Солуну. Било је то 1889.године.

Ашани су све до 1932.године долазили на чемерник, све до једног немилног догађаја. Те године овце једног ашанина зашле у некошену ливаду Тренче Момчиловића из Прочоловци.

Тренча их ухвати и цео буљук потера кући. У сукобу Ашанин потегне и убије пушком Тренчу. Од тада се овамо никада више нису појали Ашани.

На Власини се увек бачијало. Понекад је било и до 15 000 оваца на бачијама. По казивању академика Ђође Лазаревића(из 1980.године) Бугари су у првом светском рату на Власини поклали око 23 000 оваца. То је био општи покољ оваца.

О бачијању на острозубским и власинским планинама писао је и учитељ Савко Кучпарић на Власини 1883.године, као месту погодном за чување и гајење ситне  и крупне стоке. Навелико се бачило и у село Кална.

Сточчарство је овде толико било развијено да су нека домаћинста „иљадила“-чак и по три пута, као у село Битврђа породица Радојчић. И насиромашнија домаћинства су имала со по 20 до 4о брава оваца, али најчешће 100, понека и по 300.

Нека домаћинства су имала и по 200 јагаљци, па се око стоке морало много радити-често Власинске жене су говориле:“Изгинусмо од работу“-све је требало чувати, пазити, неговати, у одрешено време шишати, вуну прати, прести, ткати и стоку чувати на пашу.

Интересантни су Статистички подаци краљевине Србије од 1893.године-узети као подаци из „Пописа стоке“ за 1890.годину у црботравском крају по тадашњим општинама, показани датом табелом:

-    ОПШТИНА      Број коња        Говеда      Свиња      оваца      коза    кошница
 
Бродска                    57                      519              53            2.046       468             16

Дарковачка             59                      409              87            1.935       456              3

Добропољска          88                       452              72            2.282       440             18

Каланска                119                      771             137           4.048       1.425           60

Рупанска *              229                      1.101          154          6. 136       2.122           90                

Црнотравска         142                       1.131          143           4.395       2.000            67

СВЕГА                    693                       4.383          645         20.851       5.11            244

• Рупској општини 1890.године припадала су и села Градиште, Горња Лопушња и Ново Село.

Од крупне стоке понеко домаћинство имало по 5-20 које крава, које волова, које говеда, а коња 2-5.

При бачијању домаћинства су се „смузавала“ и „на ред“ музла овце.
У Чуки се доста чувала стока, а пасишта су им била на Плани, на Црном Врху.

Некада су Турци кажу мештани, да би посадили кромпир на Плани, на силу поорали пасишта, а Чукљанима  се то  није допадало:хтели су да их чувају за пашу.

Знајући да су Турци тврди и неумољиви, нису ни покушали да их умоле, већ учине једну варку. Кромпир који је био припремљен за семе попарили су врелом водом. Турци га посаде, а он никако да никне.

Тада се „увере“ да на плани кромпир неуспева. Чукшанска су домаћинства имала нјчешће по 30-20 брава оваца, али понеко је имао и до 200 оваца.

Сточарство у село Златанце-црнотравскога дела, је била посебна прича за себе. Пасиште је било на делу Плане и према насељу Преслап. Златанце је највеће црнотравско село раштркано на стрмим падинама осојне стране Плане са  180 домнаћинстава који сун чували стоку.

Била су позната сточарска насеља:Скубибрада, Оштра гремада, Гиздавац, Стрвна, Тепавчица, Белеге, Кривуље,, Мали рит, Шиљи камен и преслапски атар.

По неколико махала су имале своје појате на једном месту. Овце су преко целе године биле на појатама, крупна стока(волови и већа телад) такође, а зими кући, док су краве нузаре стално држали код куће.

У село Вус је такође било доста стоке. Најбогатији човек овог села био неки Радисав Николић, имао је око 300 оваца и много крупне стоке, као и повећи број товарних коња.

Производио је сир и масло(путер) и продеавао их по  власотиначким селима, па и у Власотинцу.


Самоћа сточара-судбина живота:
Многи сточари памте то дуго самовање у планини крај стоке, без људи, у  суровој дивљини која узме да зароби човека, тако да постане плен те дивљине, немоћан да одлоли.

И увек тако бива. Природни је закон  да:“ када се нов и голорук човек  пусти на милост и немилост  природи, она га обујми целог, да му облик према свом калупу“, каже  Иполит Тен. Леп пример је неки Филип Мака из црнотравског села Златанце.
-Филип је је био крупан,  тврд и кошчат човек, медвеђе снаге, али запуштен, зарастао у браду и косу.

Свикнут на самоћу, када је некада  у младим данима  одлазио пешке у Ниш да би печалио, избегавао је путеве и насеља, ломотао се по беспућу да не би срео  неког човека из своје околине. Враћао се истим путем сам.  

Касније, када је стасао у младића, родитељи  му налазе девојку-хоће да га жене. Девојка је била  кћи Тренче  Дојчиновића из Чаушева. Дође  дан венчања, а требало је отићи у цркву, стати пред попа. Али  Филип-ни макац.

Тада је питао:“Може ли  поп да ни венча без мене?“
Други,  сличан Филипу, такође чобанин. Био је радул Голуша, син  виђеног домаћина Стојана Голуше.

Када су радулу запросили девојку, налазио се на појатама крај стада. Девојку никада није видео.
Доашо је кући, безбрижно  се на расклиматани троножац и буљио у огњиште, не схватајући женидбу као значајан чин у животу.  Запуштен, неумивен, а сваког тренутка требало  је да наиђе  девојка, да му је доведу.

Тада му је мајка рекла:“Радуле, сине  иди на кладанац па се оми, саг ће девојка да дојде“. Девојка је била Јергена из махале  Шаравићева.
-наставиће се-


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Ned Nov 03, 2013 11:48 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Ned Nov 03, 2013 11:35 am

-наставак-
Трговина:
 Пошто је утов времену било развијено сточарство, онда је била и развијена трговина стоком. Стари људи овога краја тврде да се тада трговало са Турцима, при чему је Грчка била важна транзитна област за прелаз стоке на путу за Турску.

Према причи Пејче Ђикића(рођен 1897.г) из села Кална-људи из калне још у време Турака, као дунђери, одлазили у Турску, у Исамбул, ради печалбе.

Тамо је одлазио и његов деда Ђика, а са њим и пејча, па тако им је печалба било угредно занимање, а галвно занимање је била трговина . Из Калне су на коњима носили „пијалак“ у пљоснатим бурадима, тамо га продавали, а отуда доносили “еспап“.

То је у неку руку, била трговина путем траљмпе: роба за робу.
Као дунђери тамо, колико се зна и Момчило Ристић  из каланске махале Власинци.

Трговина стоком задржала се све до другог светског рата. Но нису се сви крајеви подједнако бавили сточарством, па ни трговином. Власинци су опет били највећи трговци: трговали су „на ангро“. Поседовање великих површина пашњака и сувата омогућило им је да чувају велики број ситне и крупне стоке.

Сувате су трговци узимали под закуп на краће или дуже време и на њима преко лета товили стоку, а под јесен гонили за Грчку и Турску, понекад пешке, најчешће возом.

Но Грчка не само да је била транзитна земља за нашу стоку, већ и велико тржиште за стоку из печалбарских крајева јужне и источне Србије.

Познати трговци стоком били су:Станиша Аризановић, родом из Божице, један од највећих, потом Михајло Андрејевић из Власине, браћа Ђурић из Преслап-Ранђел и Лаза, Ранђел Николић Каракаш из Брода, Михајло Игњатовић из Градске, Виден Момчиловић из Црне Траве, једно време Дина Ђикић из Црне Траве и многи други мањи трговци стоком.

За рачун Станише Аризановића радили су многи трговци, готово све до Пирота. Лиферанту Аризановићу су сваке године често продавали по два до три вагона стоке од стране крупних узгајивача стоке-јалове овце, овнове, јагањце и јарце, с тим шту су се овнови прво ујаловили(учукавањем).

Стока се продавала у орагизован систем трговине преко откупа предузеђа  „Патроногић и компанија“ са седиштем  у Скопљу и представништава у Скољу, Ђевђелији и Солуну.

Стока се у пролеће око Ђурђевдана, куповала мршава и до велике Госпојине(Богородице) товила по суватама. Трговало се искључиво овновима, јаловицама, јагањцима, јарцима и нешто мање крупном стоком.

Овце музаре нису продаване. Ситном стоком највише се трговало са Турском, крупном према Лесковцу, Нишу и даље, јер муслимани једу овчетину, пре свега лој.

Сви имћнији мухамеданци гледали су да за Курбан-барјам закољу шарског утовљеног виторогог овна.
До Првог  балканског  рата 1912 стока је „теслимана“(предавана)м купцима код Ристовца а често гоњена и у Грчку.

Док није било железнице, гоњена је пешке, а кад је прорадила железница(1886.године) товарена у вагоне. Погудба је вршена било где, а  Откуп је вршен једино преко компаније „Патроногић“.

Стока се продавала по килограму живе мере-никако од брава. До пред крај 19. века трговинма  стоком одвијала се у Београду, Смедереву, Великом Градишту, Пироту, Нишу, Лесковцу, Врању и Ужицу.

Према подацима из 1887.године годишње се из Србије извозило 12. 981 грло овнова и јагњади-највише према Турској.

Власинци су предњачили и у трговини стоком. Трговац Михајло Андрејевић заједно са својим синовима:Пером, Станком и Бошком скупљао је млечне производе, пре свега масло(путер), држали су га у бурићима(кацама) у Сурдулици и под јесен продавали по 2-3000 килограма неком предузећу у Врању.

Из млачишких и баинских махала њуди су такође сакупљали масло(путер), лој, сир, вуну, клашње, сирове и суве овче коже, па их караванима преносили до Солуна, где су све то продавали. Отуда су доносили другу робу-ужад(конопце углавном из Врања), срму, женске мараме, арач за вуте(сукње).

У то време у махали Павловци испод Чемерника живео је неки Војин, који је трговао заједно са неким Турчином који се звао Џевер. И они су куповали малсо, лој, суве и сирове овче коже и продавали у Турској.

Кириџовање је такође било развијено код Власинаца. Тако Р.Николић наводи да су понеки Власинци по 20 година кириџисовали и да им је то било главно занимање.

Тако у врањском  округу: из Брода, Црне траве и Власине кириџије су преносили преко Острозуба своју робу:ћумур, овас, јечасм и рженицу-а тамо у варошима куповали:жито(пшеницу и кукуруз), бакалук и друге потребе.
Познато је да је Хаџи Анђелко Димитријевић из Рупја некада ради трговине одлазио у Солун и Цариград.

Тамо је продавао масло, сир, вуну, клашње,а отуда доносио женске мараме, срму и другу робу.

Преношење робе вршено је на коњима у све крајеве и у свим правцима, мање запрежном стоком, јер превозних средстава није није било.Путеви су били лоши, по њима се могао једино кретати пешак, натоварени брдски коњ и ређе запрежна кола.

Товарни коњи сврстани у караване и у врло далека места. Каравани су се споро кретали, ишли су од хана до хана и ту ноћивали. Нису смели заноћити на отвореном пољу, јер је тада било много хајдука, који су их пљачкали, па убијали.

За овај крај у ранија времена трговачки центри су били Лесковац, Сурдулица, власотинце и једно време Трн. Појавом железнице Предејане је постао трговачки центар власинско цротравскога краја.


Прича о Ранђелу Каракашу:
-Један интересантан доживљај око продаје стоке имао је ранђел Каракаш. Негде пред сам рат са Турцима 1912.године-причао је његов син Таса 88.10.1.1978.године) овако:
-Не слутећи  никакве догађаје потерао он стоку на продају, око 1 200 овнова, и стигао у Ристовац, ту прешао границу и „ушао у Турску“. Али убрзо започне рат са турцима. Сада назад није  могао-напред му се није ишло.

Питао се: куда? Ипак се одлучио да крене ка Куманову до неког свог познаника Ташка. Док је седео у Куманову код ташка, стока је пасла по пашњацима.

У међувремену чује неки турчин, трговац, да у Куманову има овнова за продају, те појури овамо. Погоде се, направе рачун, Турчин узме овнове и потера их ка Скопљу.

Прошало неколико дана и Ранђел крене тамо:договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу. Кад неколико дана и Ранђел крене тамо: договор је био да ће рачун исплатити у Скопљу.  Кад је стигао тамо, уместо да наплати дуг, Турци га под изговором да је српски шпијун ухапсе. Затворе га у скопски затвор и одузму му 34 дуката, колико је имао.

О тој несрећи чује руски конзул, кога је добро познавао, те пође  у затвор. Успео је код надлежних да га пусте и врате му паре. Али ранђел неће натраг док не  наплати дуг, на још неколико дана остао код конзула.

Једнога дана конзул и Ранђел изађу у град и шетајући улицама града случајно сретну Турчина трговца, а Ранђел навали:паре, па паре. Турчин, немајући куд, обећа да ће му за који дан донети све колико дугује.

Можда Турчин не би исплатио дуг да се није уплашио наступања српске војске, чија је предходница тог тренутка већ била на прилазима града.

Али му припрети и конзул рекавши:“Или паре, или ће ова твоја кућа све то да плати“. Агром случаја конзул је становао у кући тог Турчина, а  да конзул није знао да је он Ранђелов дужник. Приморан Турчин је убрзо донео паре.

Ранђел се вратио кући. -Чудна околност, Илија Анђелковић из Брода, Ранђелов комшија, тада је био војник српске војске и налазио се у претходници која је улазила у Скопље.

Прича Илија(28.01.1979.године да су ти овнови лутали по скопским улицама, а авојници их хватали ко је како стигао. „Лично сам га и ја брзил и ватал по Скопље, каже чика Илија.

РЕФЕРЕНЦЕ
ПЕЧАЛБАРСТВО И НЕИМАРСТВО цротравскога краја, Симон Симоновић-Монка, Црна Трава  1983.године
Запис 31.март 2008.године Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локaлни етнолог и историчар Власотинце
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Nov 05, 2013 11:54 am

БРАЋА ДЕЈАНОВИЋИ У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ

(Владари и племство Србије)
________________________________________
Династија Дејановић или династија ДРАГАШ
• Дејан (?-?),севастократор и деспот
• Јован Драгаш (?-1377/1378), деспот
• Константин Драгаш (?-1394),
• Јакуб (1394-?)
Дејановићи или Драгаши су били српска властелинска породица која је у другој половини 14.века управљала простором око тромеђе данашњих република Србије, Бугарске и Македоније.

Медју истакнуте велможе који се појављују на врхунцу српске средњевековне државе, под царем Душаном, са високим титулама, великим овлашћењима и поприличном материјалном моћи, свакако спада севастократор, деспот Дејан, господар неуобичајено велике области која је обухватала зупе Жеглигово и Прешево.

Порекло деспота Дејана није утврђено. Био је ожењен Душановом рођеном сестром Теодором, потоњом монахињом Евдокијом. Када је севастократор Дејан добио титулу деспота, није тачно утврђено али се са титулом севастократора помиње последњи пут 10. августа 1355. године.

У време прерасподеле снага у Српском Царству, поодмакле године су га одвојиле од активног политичког живота, те је више пажње посвећивао својим задужбинама, пре свега манастиру Архиљевици. Успон области деспота Дејана прекинут је или његовим повлачењем у манастир, или смрћу, негде пре децембра 1371. године.

Деспота Дејана наследили су малолетни синови Јован и Костантин, који ће после Маричке битке формирати прилично велику државу. Браћа су заједно управљала пространом облашћу у источној Македонији, мада се исправе са потписом
старијег Јована Драгаша чешће помињу.
Он је и носио знаке деспотског достојанства. Као деспот се први пут помиње 1373. године али је извесно да је титулу добио од цара Уроша.

После смрти Деспота Дејана га наслеђују синови деспот Јован Драгаш и господин Константин Драгаш који су заједнички управљали њиховим поседом који су проширили тако да је обухватао широку област од Врања и Прешева до Радомира и на југ до Штипа, Радовишта и Струмице. .

После Маричке битке 1371. су постали вазали Османлијског ,а после Јованове смрти 1377. или 1378. или Константин наставља да управља својим областима у склопу Отоманског царства.Браћа Дејановићи били су турски вазали, али су задрзали широку унутрашњу самоуправу.

Константин, млађи брат деспота Јована, није носио ни једну од високих византијских титула као ни већина обласних господара после смрти цара Душана. Једино достојанство које је Константин Драгаш носио било је звање "господина".

Када је султан Мурат и кренуо на Србију, на Косово Поље избио је преко области Константина Драгаша. Судбина господину Константину, као турском вазалу, није била наклоњена и ће завршити свој живот. 17. маја 1395. године, код места Ровина у Влашкој.
После Константинове смрти његовим областима наставља да управља његов син Јакуб који је примио ислам.

Константин Драгаш је опеван у народној епској поезији као друг Марка Краљевића ( историјски су обоијица погинула на истоме месту истога дана) под именом бег Костадин.
Поред тога,његово име се очувало у данашњем називу Велбужда којим је управљао,а који се данас зове Ћустендил што је изведено од турског назива Кјустендил, што значи Константинова Бања.



Константин и ћерка Јелена на фресци у задужбини у селу Поганово,код Пирота

Он је (Константин Драгаш Дејановић) своју ћерку Јелену из првог брака удао за византијског цара Манојла II Палеолога и у том браку се се родили последњи византијски цареви
(Јован VIII(1425-1448) и Константин XI(1449-1453)) и морејски деспоти.

Последњи византијски цар Константин XI,који је јуначки погинуо у одбрани Цариграда од Османлија 1453.године, био је познат под презименом своје мајке Драгаш које је носио.

По мајчиној линији Константин, као и његов брат Јован VIII, је био чукунунук српског краља Стефана Дечанског и по тој основи потомак Немањића.
http://www.vumidet.net/forum/attachm...3&d=1175035929
http://upload.wikimedia.org/wikipedi...Mistras003.jpg


Најлепши споменик у земљама које су држали браћа Дејановићи, свакако је црква Св. Јована Богослова у Поганову,25 км јужно од Пирота..
У долини реке Јерме.. Изградња цркве довршена је 1395. године, пре него што је Константин погинуо у бици на Ровинама.
Јеленино име, заједно са именима Константина и Јована Богослова, уклесано је на три кружне плоче уграђене у западну фасаду цркве.
Галерија фресака укупне површине око 360 м² убраја се у највиша сликарска остварења тог времена на Балкану, иако су неке Бугари отели и однели у Софију .

У Бугарској се данас, нажалост, такође налази и Земенски манастир,са цркцом Св.Јована Богослова... Дејановића задужбина..(више жељезничке станице Земен) . Душанов властелин и сродник Дејан подиже цркву Св. Јована Богослова (Земенски манастир)..
Док је истоимена црква сачувана код нас, измедју Цариброда и Пирота, манстир у селу Поганово:


http://www.todimitrovgrad.org.yu/ost.../jermaMapa.jpg
http://www.todimitrovgrad.org.yu/fot...stir/index.htm
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE_( %D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80)
http://www.sv-luka.org/monasteries/poganovoen.htm
*
Јелена се овде помиње као госпођа иако је била царица, будући да је била удата за византијског цара Манојла II Палеолога.
Са њим је родила осам синова од којих су Јован VIII и Константин XI били византијски цареви.
Константин (Драгаш) XI Палеолог, последњи византијски цар, погинуо је на зидинама Цариграда 29.маја 1453. године, када је и Византијско Царство престало да постоји.
По мушкој линији, "баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестра цара Душана",
а "посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића (Првовенчаног)".
-наставиће се-

Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Nov 05, 2013 11:59 am

-наставак-
Распад Душанове државе.
- Од централне власти први се одвојио и загосподарио Тесалијом Душанов полубрат Синиша.
Браћа Балшићи постају самостални господари Зете, а Тома Прељубовић Епира. Вукашин Мрњавчевић се осамостаљује у западним, а брат му Угљеша у источним крајевима Македоније.
Браћа Дејановићи, Константин и Драгаш осамостаљују се у крајевима око Штипа, Велбужда и Куманова, а Никола Алтомановић постаје господар Подриња.
После смрти цара Душана, слаби наследник и борбе за моћ су још једном поделиле Балканско полуострво, што се поклопило на продором Османлија у Европу.
Облашћу Македоније управљали су браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић, који су покушали да зауставе Турке у Маричкој бици 1371. После њиховог пораза, Вукашинов син Марко Мрњавчевић и браћа Дејановићи су постали турски вазали
Године 1371. Ђурађ (Први) I Балшић отерао своју прву жену Оливеру и оженио се Теодором ћерком деспота Дејана.
А пошто су Дејановићи-Драгаши после смрти краља Вукашина запосели највећи део његових територија, то је још један разлог да Марко не пружи помоћ Балшићима који су се ородили са Дејановићима.

Вук Бранковић је самостално управљао Скопљем, који је отео од синова краља Вукашина, Марка и Андријаша, и Призреном из којег је потиснуо Балшиће 1372."

Међутим, Скопљем јесте владао његов отац, као и браћа Андријаш и Дмитар, са којима је братски поделио територију која му је остала након очеве погибије (подсећам да је највећи део приграбила породица Дејановић-Драгаш)
Отац Константинов беше севастократор (заповедник једном делу војске) цара Душа и потоњи деспот Дејан.
Порекло му није познато. Узвисио се до деспотског звања вероватно пошто се оженио сестром цара Душана Теодором и, можда делом уз мираз, проширио територије којима је господарио, а које су обухватале жупе Жеглигово и Прешево.
Уз његово име историчар Душан Спасић утврдио је да се последњи помен севастократора Дејана налази у повељи цара Душана од 19. августа 1355. године, намењеној једном манастиру и у којој се каже "брат царства ми севастократор Дејан".
Као што је имао не сумњиви углед у својој држави, тако су се њему с поштовањем обраћали и из других држава. Iсте оне године док је примао царску повељу за свој манастир, примио је и поклисаре папе Iноћентија Шестог.
У повељама које су издавали, поред браће Јована и Константина Драгаша, помиње се и њихова мајка Теодора, која је доцније у монаштву узела име Евдокија
*
Али, у међувремену, а особито после смрти свог старијег сина деспота Јована Драгаша, ова удовица деспота Дејана и сестра цара самодршца Душана Силног показивала је изразите политичке амбиције.
О томе сведочи и једна повеља кире Евдокије и сина јој деспота Костантина српској царској лаври манастиру Хиландару на Светој Гори.
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чињенице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем


*
Јужно и источно од вазалне државе краља Марка простирала се такође вазална држава српских "великаша" Дејановића, браће Константина и Драгаша, сестрића цара Душана. По Константину је град Велбужд добио потурчени назив Ћустендил, који је остао до данас.
У осталим српским земљама власт су држали бан Твртко у Босни, Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Руднику и Златибору, Вук Бранковић у Дреници и на Косову и кнез Лазар Хребељановић на северу од Шаре, Јастрепца и Копаоника.
Северним делом некадашње Вукашинове краљевине владао је његов млађи син Андријаш. Браћа Дејановићи који су владали у источном делу Македоније, од Куманова до Струмице, такође су били у вазалном односу према Турцима.
*

ПРЕМА проценама, Турци су у то време за Бој на Косову могли да окупе око 55.000 војника (спахијских коњаника око 6.000, коњичке гарде око 2.500, јаничара око 4.000, пешака око 40.000 и вазала око 3.000).
Кнез Лазар и Вук Бранковић су очекивали да се турски вазали српског порекла, као што су Краљевић Марко и брат му Андријаш и браћа Дејановићи, неће прикључити турској војсци против своје браће.



* * *

Као Марко признали су турску власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Ћустендил, и у свом потурченом називу, још увек чува спомен на свог господара Константина. Народна песма, која Константина зове "бегом", ваљда по том што га је запамтила као турског господина, опева њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Nov 05, 2013 12:00 pm


* * *
-наставак-

Замка српској коњици

Бојећи се српских заседа на пролазу кроз Бугарску и Македонију, Али-паша је избегао клисуре куда је раније пролазила турска војска на путу за Србију и изабрао безбеднији, али нешто дужи пут, према Велбужду (Ћустендилу) и Куманову, преко широких поља.

Нема података какву су улогу у овом турском походу имали турски вазали (бугарски цар, браћа Дејановићи, затим Мрњавчевићи краљ Марко и Андријаш).

Народно предање каже да турски цар Мурат I није имао поверења у Краљевића Марка и брата му Андријаша, јер се бојао да у току боја не пређе на српску страну, па их није ни ангажовао за овај бој.

Што се тиче браће Дејановића, народно предање каже да је турску војску на свом терену, у струмичком крају дуго задржао и частио њихов вазал Констатин Дејановић, да би кнезу Лазару обезбедио довољно времена за окупљање војске, говорећи турским старешинама да им је преко расквашених поља, куда су они намеравали да иду, немогуће прећи пре маја месеца.

Има и индиција да је Константин преко својих људи обавештавао кнеза Лазара о величини турске војске и намераваним правцима кретања.

По неким непотпуним изворима Константин Дејановић је морао да да Турцима своје помоћне чете за борбу против кнеза Лазара.
По преласку на српску територију (Вукове и Лазареве области), турске извиђаче су свуда дочекивали српски заштитни одреди.

Турска војска је прешавши Кумановско поље и обронке Скопске Црне Горе, почетком јуна, избила на Јужну Мораву, одакле је прешла у борбени поредак.


Турски историчари описују да је Бајазит кнезу Лазару и заробљеној српској властели показао мртве свога оца и брата на носилима, и главу Милоша Обилића, захтевајући пред својим доглавницима освету за Милошево дело.

Наше легенде говоре да је кнез Лазар узвратио Бајазиту речима да је раније знао за подвиг свога витеза и да је то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи трећи на носилима.

Бајазит је затим наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела погубе.

Није познато ко је све од српске властеле тада заробљен, а турски историчари само помињу војводу Крајмира. Не зна се ни ко је и како са бојног поља изнео тело кнеза Лазара и пренео га на балсамовање калуђерима.
Његово тело тада је сачувано и пренето у цркву Вазнесење Господње у Приштини.
О томе постоје само нагађања.
Постоји могућност да су војници турског вазала Константина Дејановића, који је био наклоњен кнезу Лазару, а можда и сам Константин, измолили од Бајазита дозволу да то учине.

Обавештен да су се Турци повукли не само са Косова него и из Македоније на путу за Бугарску, Вук Бранковић је распустио кућама своју преосталу војску и заједно са породицом и својом дворском службом вратио се у свој дворац у Приштини.

Ту је сазнао да Турци после боја на Косову нису продирали даље на север у његову област и да су пострадала само она насеља и становништво докле су Турци били стигли током Косовске битке.

Убрзо је предузео мере да нормализује живот у својој области, да поново покрене засталу производњу у својим рудницима и ливницама.

Спровео је попис изгинулих и рањених бораца и њиховим породицама упутио помоћ из своје ризнице ради преживљавања.

Бојећи се турског повратка, оставио је главнину свога сребра у Јелачу на чување тамошњој посади, где је оставио и свога благајника (протовестијара).

Донео је чврсту одлуку да настави да даје отпор Турцима ако крену на његову област, иако је за то сада имао доста мање снаге, да не прихвати никакво вазалство према њима, као што су то учинили браћа Дејановић, Краљевић Марко и брат му Андријаш, и да ступи у контакт са Мађарима ради организовања заједничке борбе против Турака.

Византија, Бугарска, браћа Дејановићи и Краљевић Марко са братом Андријашом су били у вазалном односу са Турцима и нису имали снаге, ни жеље да се прикључе кнезу Лазару.

* * *
Дан раније кнез Лазар је сакупио сву властелу која се беше одазвала његовог позиву.

На састанак, а ни у борбу нису дошли Балшићи из Зете иако су били са Лазарем у сродству.

Није дошао ни краљ Марко, а браћа Дејановићи, преко чије територије су Турци прешли на путу ка Косову, код Кратова су угостили турску војску и дали им помоћне одреде.

Ту су и браћа Дејановићи,Лазареви пријатељи и пргави Алтомановићи, који су само мутили воду.

Жена тадашњег византијског цара је била српкиња Јелена, кћерка Драгаша Дејановића.

Она је од свог стрица Константина сазнала да у случају напада на краља Марка нико од тадашњих српских великаша неће притећи краљу у помоћ.

Тако је било. Византиски цар је напао Марка а овај је, пази без борбе предао стричеве поседе.
Може ли се замислити у каквој је ситуацији био Марко кад је проценио да нема сврхе ни да се бори? Дејановићи уз Лазаревиће……

*
Радећи на своју руку и не поштујући врховну власт цара Уроша ширили су своје територије млађи од браће Дејановића Константин Драгаш најпознатији је у историји по томе што је био деда двојици византијских царева, а затим и због чиненице да је последњу битку водио заједно са својим побратимом Марком Краљевићем

То време, пред крај 14. века, изгледало је да турској сили нигде краја нема. Турски султан Бајазит Први на једној страни је опседао Цариград, престоницу Византије и средиште источног хришћанства, а другим оком гледао је према Европи.
Баш пред зидинама цариградским, које су се још чврсто држале и још некако успевале да одоле великом и моћном турском освајачу, султан Бајазит донео је одлуку да свој царски диван окити једном новом победом против хришћана који су се уопште усудили да му се супротставе.
Угарски краљ Жигмуд Луксембуршки, у то време отворени и најодважнији противник Турака, прикупио је војску хришћана.

Био је то довољно велики и привлачан изазов за све осионијег турског султана. Уза се је имао и војску својих хришћанских вазала Марка Краљевића и Константина Драгаша, а такође и српског деспота Стефана Лазаревића.
(То и објашњава како је деспотов биограф Константин Филозоф могао да забележи последње речи Марка Краљевића.)

Султан Мурат са синовима Бајазитом и Јакубом, као предводницима војске, морао је проћи областима деспота Константина Драгаша, већ у то време турског вазала.
Осим тога, он је ту војску вероватно морао и гостити и спроводити све до Косова поља и до одсудне битке на Видовдан 28. јуна 1389. године.

У великој бици на Ровинама у Влашкој 17. маја 1395. године војска турског султана Бајазита и његових хришћанских савезника била је потучена. У тој борби нашли су смрт Марко Краљевић и Константин Драгаш.
После погибије Дејановића на Ровинама, неки историчари помињу да су се Дејановићи поново вратили у Херцеговину(Хум -ококолина Билеће), одакле су и били дошли у времену владавине цара Душана старе Србије.


У времену њихове владавине оставили су велико историско и култрно наслеђе Срба у средњовековној Србији.
О томе постоје многи манастири, као и задужбине; а забележене су и многе легенде о њима у власинском крају Југа Србије.
* * *
Поставио (5 новембар 2013.г. Власотинце, република Србија): Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог историчар и писац песама и прича на дијалекту југу Србију
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Nov 05, 2013 12:04 pm


Легенде и Предања о Дејановићима


О владавини браће Дејановића на црнотравско-власинском подручју записано је неколико легенди, међу којима је и "Легенда о царском стегу". Како бележи Раде Костадиновић, "по овој легенди Дејанова војска је стигла на Косово на крају битке. Дејан је узео учешће у борби, али је био рањен. Кад се пред зору пробудио, видео је пораз и страхоту сукоба. Чуо је како неко запомаже. Био је то Бошко Југовић, који је предао војводи Дејану царски стег и истог тренутка издахнуо. Војвода Дејан је успео да врати царев знамен и сакрије га под "зелени камен". По легенди, овај камен се сваке године на Видовдан затресе и "нешто испод њега зацвили". (Iз књиге ЦРНА ТРАВА I ЦРНОТРАВЦI, аутор Раде Костадиновић, 1968.године Лесковац)


ДЕЈАНЕ (Косовска легенда)

У срезу власотиначком постоји мало али врло лепо село Дејане, поред друма који води из Власотинца према Пироту.
О том селу постоји ова легенда:
Кад је српско царство на полју Косову 15 јуна 1389.године поред цара Лазара био је и војвода Дејан, властелин прилепски. I тада, кад су Турци свом жестином навалили на цара и коња му убили, војвода Дејан, бранећи цара, пао је тешко рањен.
Битка се свршила потпуним поразом српским. Све Косово Полје било је прекривено лешевима палих јунака. Ништа се више није чуло, до грактање орлова и гавранова.
Ноћ је.
Војвода Дејан отвори очи, полако подиже главу и поче гледати око себе. Сети се свега: како је цар пао, како је војска изгинула. Уздахну из дубине душе и две крупне сузе кануше му низ образе. Гледао је на све стране, али кроз тамну ноћ није могао видети ништа друго но леш до леша.
На један мах чује уздах а мало затим глас:
-Воде, умрећу!
Тај глас долазио је као из гроба.
Дејан са највећим напрезањем диже се и упути оном месту, откуда је глас долазио. На један мах стаде, пред њим је лежао млад српски витез сав огрезао у крви, стењући од силних болова.
-Воде!-једва се поново чу.
Војвода Дејан клече поред незнаног витеза, јер и њега силни болови савладаше.
-Не могу ти витеже помоћи нити воде донети, јер сам и сам рањен.
Незнани витез отвори олако очи, прихвати руку Дејанову и умирућим гласом проговори:
-Брате Србине! Ја сам Бошко Југовић, стегоноша царев. Ја умирем. Аманет нека ти је царски стег, који се у мојим крвавим недрима налази. Узми га и носи у Србију. Чувај га као највећу светињу.-То рече и издахну.
Дејан је плакао као дете. Пољуби Бошка у његово крвљу обливено лице, извади из његових недара царев стег са двоглавим белим орлом, и пошто се побожно прекрсти, пољуби то свето српско знамење и сакри га у своја недра.
Са тог тужног места Дејан је онако рањен пошао кроз црну ноћ. Дању се крио по склонитим местима, видајући своје ране, а чим падне мрак, он је грабио стигне што пре свом Преслапу. Седмог дана свога мучног путовања стигао је Дејан, сав малаксао, код места где је сада село Дејане, од кога је његов Преслап удаљен неколико сати. Стао је код једне пастирске колибице, из које се чуо разговор. Најзад се реши и куцну на врата, па затим сав клонуо паде. Врата се отворише и из колибе изађе човек осредњих година, па кад спази пред собом човека, он стукну натраг.
_по Богу да си ми брат, немој ме остављати, проговори болно Дејан.
Чобанин се саже, ухвати Дејана за руку па га упита:
-Откуд тако? Iзгледаш ми болан а по оделу рекао бих да си властелин. Ајде унутра у колибу да се мало поткрепиш.
Са тешком муком Дејан се поново подиже и уђоше у колибу. Ту га прихвати једно момче од 15-16 година, син чобанинов и тако га наместише по простртом свежем сену.
Мало затим, Дејан им исприча ко је и одакле је. Рече им пропаст српску и погибију цареву.
Чобанин је пажлјиво слушао ову тужну причу и с времена на време брисао је очи од суза.
-Ја видим, продужи Дејан, да ми је крај ту. Богу благодарим што ми је послао тебе, добар човече, да ти поверим једну тајну. Заклињем те свемогућим Богом и твојом славом, да ту тајну нећеш никоме одати и да ћеш је само на твом самртном часу поверити другоме, који ти буде најближи.
Чобанин се побожно прекрсти, подиже три прста у вис и одлучно рече:
-Заклињем се.
-Е сад ме чуј. У мојим је недрима стег нашег честитог цара Лазара, кога ми је поверио на самртном часу Бушко Југовић. Узми га и склони. Чувај га као највећу светињу. Кад Косово буде освећено, што ће Божјом помоћу и бити, он ће се још снажније лепршати.
Пред саму зору Дејан је издахнуо.
Са леве стране села Дејана постоје два камена поред жалосне врбе. Један је камен мали, у облуку плоче а други је много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан је војвода Дејан, а испод другог већег закопан је царев стег. Све до другог рата с Турцима 1877/78.године, увек на дан пропасти косовске , 15. јуна, чим сунце зађе, онај већи камен затресе се, помакне се истоку а у ваздуху више њега залепрша стег. А на оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица. Закука неколико пута, облети око оба камена, па прне у ваздух пут Косовог Поља.
Од ослобођења тих крајева, појава царевог стега и кукавице престала је.
Iз Рукописа: ПЕЧАЛНIК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)

ЛЕГЕНДА О БОШКОВIЋУ I ДЕЈАНУ

У време косовског боја 1389. године, поред реке Власине у месту зване „Луке“ испред села Свођа-места „Предстраже“, један косовски рањени јунак је пешице рањен дошао на коњу у ту луку.
Ту су живели тада дејански овчари у колибама и прихватили су га тако рањеног.
Травама му видали ране.
Са собом у недрима је носио стег честитог цара Лазара, а на коњу у рукама држао окрвављен барјак са косовског бојишта.
По казивању солунца Никодије Петровића(83) из Горњег Дејана,то беше Бошко Југовић- који рањен преда стег и барјак овчарима; са заветом да косовски барјак предају на чување у цркви села Добро Поље. Бошко Југовић испуни свој завет и лако испусти своју душу.
Овчари га сахранише ту поред својих колиба у Луци поред реке Власине.
Донедавно пред први светски рат са леве стране села Дејана, поред реке Власине у Луку, постојала су два камена поред жалосне врбе.
Један је камен био мали, у облуку плоче а други је био много већи.
По предању сељана, испод оног мањег камена закопан јеБошко Југовић, а испод другог већег закопан је царев стег.
На оној жалосној врби, која је израсла између оба ова камена, долетела је тога тужног дана кукавица.
Закука неколико пута, облетела око оба камена, па прнула у ваздух пут Косовог Поља.
Тај велики камен је стајао све до у времену првог светског рата када су бугари правили пут до села Свође, па је у прудини разбијен испред села Свођа.
Према казивању деда Димитријевића(1903.г) из села Свођа, то је био метеорит, који је пао са „небеса“, а та жалосна врба на којој је појала кукавица је до скоро постојала.
Турци су се каснији повукли у „Гарине“ изнад Луке, потом је село Дејан засељено од овчара и то “на куп“ у садашње село Горњи Дејан.

Према деди Никодији Петровић (83)из Горњег Дејана, село је добило назив по оваквој легенди:
„када је турчин изилазио коњем путем кроз букову шуму из села Свођа, онда од умора бих се овако пожалио:“дејани се, дејани док стиго овде у Гарине“.
На турском „дејанити“ -значи мучити се: па се турчин намучио док је стигао коњем до садашњег села Горњи Дејан.
Тако и данас у селима Дејан и Равни Дел се често користи реч:Дејани се“-као реч за онога који се „мучи“ у неком послу.

По другој легенди село Дејан је добило назив по војводи Дејану који је био властелин у овом крају у времену влдавине турака.
А сличну легенду о Војводи Дејану и настанку села Дејан; која је записана у књизи „Легенде“ Радета Костадиновића, негде половином 20. века-испричао је те 1975. године солунац Владимир Iлић(1881.г) ваљач из село Преданча, коју је чуо од истог казивача ваљача и воденичара -Радету Костадиновићу, из села Млачиште у црнотравском крају.

У свим записима су истинита места, камен, опис догађаја, онда имена места по војводи Дејану, Бошку Југовићу-која су у овом крају живела све до 60. година 20. века у памћењу и сећањима на те славне дане борбе српског народа од петовековног турског ропства.

Данас по тим легендама постоје махале Бошковци у Доњи Дејан и Златићево-а све је то у оквиру села Дејан: а и места Бошков Камен и Бошковци.

Занимљиво је и Предање о настанку села Дејан(Горњи и Доњи Дејан) на страни 355. Географске Енциклопедије Срба у књизи 1:
-До краја Другог светског рата(1945. године) села Доњи и Горњи Дејан су чинила једно насеље село ДЕЈАН. Доњи Дејан у писаним докуметима се помиње 1876. године, када има 230 кућа и 1.598 житеља.
Село Гори Дејан су чиниле махале: Ђорђине, Преданча Село(Г.Дејан).

По предању, ДЕЈАН је настао после Косовског боја, када је на месту данашњих насеља-Доњег и Горњег Дејана, српског војводу Дејана, који се војском повлачио пред Турцима, затекла јака зима.
Тада је он овде поставио своју заставу и населио се.

Постоји код старијих људи предање по коме су први становници дошли из Русије(Бошковци , најстари род и оснивач села Дејан).
Iз Рукописа: ПЕЧАЛНIК (Завичајне приче, легенде, предања,... 2009. године Власотинце, Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац)
-наставиће се-

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   

Nazad na vrh Ići dole
 
Miroslav B Mladenović-Istorija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: SRBIJA-
Skoči na: