DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Miroslav B Mladenović-Istorija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 1:01 pm

ВОЈВОДА СТРЕЉА


Устанички војвода Илија Стреља-Петровић, родом је из села Градиште, општина Власотинце; који са дружином је радио у Самокову-села Црвени Брег-изнад Власотинца.
Који је почетком 1809. године у времену српског устанка постављен за време борбе у правцу јужног Поморавља, од стране Врховне устаничке команде за Команданта на десном крилу борбе; док је на левом тимочко-крајинском правцу био хајдук- Вељко Петровић.

Пре тога Стреља је био главни организатор свих устаничких и герилских акција 1807. године у Јужномј поморављу, због чега је добио титулу „лесковачки војвода“.
Крајем 1809. године Стреља са 450 устаника и савом Дедобарцом долази у власотиначки крај, где прво подиже устанак у Заплању; а затим одметне Власотинце и села: Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Јастребац, Градиште, Дадинце, Орашје, Ладовицу, Грделицу и Дедину Бару.

Турци су због ове буне и борбе које су устаници водили с њима на Косовици (између Грделице и села Орашје) запалили Власотинце, Орашје, Шишаву и још нека места.
Из тих дана у власотиначком крају су остала многа места која носе карактеристична имена: Хајдучки кладанац, Комитски гроб, Белкићев Гроб, Граница, Косовица, Црна Чука, Стража, Обешеник, Бегово Браниште и др.

О Војводи Стрељи највише записа забележио је Др Сергеј Димитријевић, чак постоји и посебна брошура о Стрељи.
Много је историчара описао те битке за национално ослобођење, а овде ћемо забележити и нека бележења 1872. године августа месеца у Грделици-Милојка Веселиновића, заборављеног истраживача Југа Србије.


У једном његовом раду истраживач Милојко Веселиновић у успоменама из 1904.године-под насловом :“Брсјачка(Бресјачка) Буна године 1880. године у Битољском вилајету и Мицко Војвода (родом из село Црешњево Порече-подвукао М.М) донео је три народне песме (Илија Делија, Анђеле баш- кумета и Мицко кумита) које опевају борбе војводе Мицка.

После тога доноси македонску варијанту песме Илија Делија а затим и нотни запис прва два стиха, који се понављају са припевом: ле-ле.
На овој песми се Милојко Весделиновић посебно задржао, наводећи њену историју.

Како даље бележи Милојко Веселиновић, песму коју је он чуо у Грделици 1872. године, народ око Лесковца и Власотинца певао је своме јунаку Илији Стрељи из села Градиште.

Ту песму су од 1809. године „ с пријатним народним гласом“ разналеи печалбари по Косову и Македонији.
Тако је народ у Битољском вилајету око 1881. године готову песму са мелодијом приписао своме јунаку Илији Делији, која се много пре 1850. године (како су му говорили) певала око Битоља и Лерина „ и то најрадије на свадбама кад стројници улазе у село прво певају: “ Што јет врева во горнана махала...“

Ову народну песму, коју је Веселиновић записао у Хану код Грделице, како он сам сведочи, објавио је Милан Ђ. Милићевић према овом запису у Топличком округу, и она у целини гласи:

„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што је врева у ту горњу махалу?
Да ли су ти силни Срби на конак?
Или ти је стара мајка умрла?
Нити су ми силни Срби на конак?
Нити ми је стара мајка умрела;
Већми дош'о млад Илија делија.
Те ми пије рујно вино окама:
Наздравља му Хаџи-Таса Хаџика:
-Здрав да неси млад делијо Илијо?
Ако љубиш другу мому, сем мене-
Пушку носиш-да Богда те убила!
Сабљу пашеш-да Богда те посекла!
Коња јашеш-коњ под тобом цркаја!
Воду газиш-да Богда те однела!
Ако љубиш другу мому крај мене!“

Од пет варијанти ове песме Веселиновић је објавио само запис из Битољског вилајета:

„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што јет врева во горнава махала, леле,
Што јет врева во горнана, леле , махала?

Да ли ми јет Далвине мајка јумрела, леле,
Да ли ми јет Далвине мајка, лелејумрела?

То не било Делвине мајка јумрела, леле,
То не било Далвине мајка, леле, јумрела;

Туку биле силни Срби на конак, леле,
Туку биле силни Срби, леле, на конак.

Со ним ми јет млад Илија делија, леле,
Со ним ми јет млад Илија, Делија.

Слуга му служит кадан бела Тодора, леле,
Слуга му служит кадан бела, леле, Тодора!

-Здра'м, здра' ми се кадан бела Тодоро, леле!
Здра'м, здра'ми се кадан бела, леле, Тодора.

-Здраф не напил се млад Илија Делија, леле!
Здраф не напил се млад илија, лелем Делија!

Ако лубиш друга луба от мене, леле.
Ако лубиш друга луба, леле, от мене;

Да ти пукнит цркната коња по, тебе, леле,
Да ти пукнит црната коња, леле, по тебе!“

(Нотни запис песеме из Битолкског вилајета: страна 54,(ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТРЕЉИ-Станиша Војиновић, Власотиначки Зборник 2, 2006. године Власотинце)
Иста песма, али са измењеном мелодијом пева се и у селу Буфу, код Лерина.

На почетку Другог устанка ратовао је Стреља у смедеревском и пожаревачком крају. Познате су борбе на Рановцу, где је после борбе река Витовница крвава потекла и Пругову, где је основао и стални логор.
-наставиће се.

Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 1:02 pm

-наставак-
О борбама у селу Пругову написао је песму према народној традицији заборављени песник Михајло Ј. Крстић(рођен у Дубравници) код Пожаревца: БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.


“ БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.

Анасоли Јосин-ага,
По налогу свог везира,
С пет стотина својих другара
Потрч'о је из Мисира
Пожаревцу, својој браћи
Да се нађе у недаћи.

Крвожедни и охоли
Ка Пругову Турци лете,
У десници јатагане;
Исукане држећ, клете,
А у десној крџалику,
Па надали врашку вику!

И гле чуда шта учини
Халакање турске силе!
Сва говеда из Пругова
Сабила се у гомиле,
Па од страха и од чуда
Не мичу се баш никуда!

Обрадован том појавом
Јосин-ага викну гласно:
„Гон'те стоку, бре ђетићи,
С рајом ћемо после лако!“
А ђетићи сви из гласа:
„Хаса, хаса, хаса, хаса!“

Тада Стреља и Рајица
И дружина сва остала
У шанчев'ма својим скрита
На ноге је поскакала.
Па јуришем сред турака
Опалише из пушака!

Халачући беже Турци,
Димлије се њиме пуше,
Преко грма, преко трна
Пожаревцу нагрнуше!
А руком, се за тур држе
Хопа, хопа, па све брже!“


Везе Стреље са пожаревачким крајем није само у његовом ратовању.
Песник и историчар рођен у Пожаревцу Јован Драгашевић (1836.1915) у својој аутобиографији Истинске приче, забележио је један занимљив податак.

Његов деда Петар имао је браћу Јована, Видојка,а синове Димитрија-Дину, песниковог оца, Стаменка и Милојка.

Породица је била велика и у њој је било сестара.
Када је почео Први српски устанака(1804.г.) Петар, као виђен човек,...кренуо је (из Драгаша код села Гркиња, близу Ниша) био до 300 друга, па позвао уза се и свог шурака Стрељу из Лесковца, те су били део опседне војске око Ниша.

Пропаст на Каменици завршила је је њихов устанак..(Београд 18888.г.страна 38-40.г-Јован Драгашевић )“.
Дакле, наводи песник да је Стреља био шурак његовом деди, а да су чак му говорили да постоје и виногради деде у атару села Суводол код Ниша.
Што је нешто ново у Стрељиној биографији.

Чак и у историографији постоји запис из 1807. године , да је један део устаничке војске којој се придружили и добровољци из јужних крајева под командом Илије (Петра) Стреље, Петра Џиде(деда песника Ј.Драгашевића-пдвукао М.М) продро је до Сићева, и начинивши шанац, затворио пут Пирот-Бела Паланка-Ниш.

После погибије великог броја срских бораца 1809. године у власотиначком крају, Стреља -Илија Петровић се из Власотинца повукао у Делиград.

За њим у свим осталим ратовима за национално ослобођење овога краја, остале су до данашњега дана као вође у Првом Српском устанку визионарске речи:

„Власотинчани!
Ја Просеченице не заптих
Дружину изгубих, ваше куће сагорех и вас
Поробих. Сад идем да платим главом за то. Али,
Власотинчани, наш траг ће остати. Њега никакви
Керови не могу олизати. По трагу нашем доћи ће
Други... Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не
Знам. Али да ће доћи, тако знам као што вас
Гледам. Благо онима који то доживе!“

Ослобођење од турака су доживеле нове генерације. Стрељино веровање визионарско се остварило. Власотиначки крај је коначно од Турака ослобођен у завршним борбама 1878. године.

Народна предањања о устанку (По Др Сергеју Димитријевићу)

Народна предања која је прикупио Др Сергеије Димитријевић(упознао сам га у редакцији листа „Наша реч“ 60.година 20.века у Лесковцу-као сарадник средњошколац-подвукао М.М) о припреми устанка у валсотиначком крају Предање о разговору Карађорђа са Стрељом:

-„Када је Стреља постао старешина лесковачких бећара, после неког времена Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, недопусти му што је искао.Стреља, једном деси добре воље Карађорђа, па се и њему тако исто замоли. „Којекуде, упитаве Карађорђе. Знаш ли ти, момче, колке воде теку поред Лесковца.- Знам Господару, одговори Стреља, и почне бројатиМорава, Власина, Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу-Е видиш ли....“.

О Стрељиној писмености постоје пословице –када је у кратком писму од Карађорђа тражио џебану (оружје) .

То Писмо је ушло у пословице. Тако је чак и Илија Гарашанин 15. фебруара 1849. године написао писмо Стефану Книћанину, па се на крају извинуо овом пословицом:“ Опростите, ово је написано ос скока на скок, као Стреља Карађорђу кад је за џебану писао...“.

Овде није у питању слаба неписменост Војводе Стреље, него хитност којом је тражио помоћ.

Тако је и сам наш планински говор на дијалекту , роднога краја Стреље у црнотравско-власотиначком крају, „кратак“-често због журбе у пословима.

Речи су „шкрте“ и са „недостацима“ неких слова, или чак и „скраћене“ на што могућу меру. Примера ради ево реч „Ч'с“-значи „тренутак“

Народно памћење и записе о Стрељи најуспешније је уобличио Иван Ивановић (пореклом црнотравац-подвукао М.М) у роману “Војвода од Лесковца”.

Данас често ни учитељи, а по који наставници и професири историје и српског језика довољно не знају историско-народне песме наше народне књижевности-у којима се кроз песму исказују жртве и херојство наших јунака попут Стреље у борби за националнои ослобођење српскога народа од петовековног ропства од Турака.

Било бих ред да се поставе Спомен обележја свим Бунама и Вођама устаника у овоим крају, а и у историским читанкама на локалном нивоу деци у школама саопштава историска истина о великим људским жртвама, као траг у памћењу за наредне генерације.

Ко не памти прошлост, нема ни садашњост ни будућност.
Било бих једном могуће да се чак и сними неки филм о јунаштву наших устаника за национално ослобођење Југа Србије од Турака, а и у свакој школи обележава датум ослобођења од Турака.

Пре више година сам предложио званично републичким и локалној власти у оквиру министарства просвете да се његово родно село прогласи као место окупљања за многе историске манифестације и у његово родно место и у Власотинцу подигне Спомен Биста Стрељи и осталим вођама из устанака и Буна противу Турака, али од тога се није догодило до данашњега дана.
Чак нису ме ни обавестили да барем школа у његовоо родно место села Лопушња ноди његово име и презиме, него „25 мај Дан Младости“.

Надајмо се промени историске свести свих оних који треба да васпитавају децу да се трагови историје никада не требају заборављати, јер су за слободу често пута били проливени крвљу наших предака.

РЕФЕРЕНЦЕ
1. ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА Петар Станковић-Љуба, страна 15-16, Власотинце 1979. године)
2. ВЛАСОТИНАЧКИ ЗБОРНИК 2 ( Власотинце 2006.године: ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТЕЉИ-Станиша Војиновић. Страна 51-57,

3. Из ЛЕТОПИСА ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце, 1976. године(забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар)


29. март 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

Постављено: 9. јун 2011.г. Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и локални писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:27 pm

ПРИСТУП ИСТОРИЈИ ЧЕТНИШТВА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ
6. јун 2011. у 14:01


У току Другог светског рата(1941-1945.године) у борби против фашизма, појавила су се два покрета: партизански и четнички-то су факти у почетку ратовања 1941.године противу Немаца и Бугара на југу Србије.

Но, идеологије су учиниле своје-свако је терао по своме, па су тако настала многа међусобна убијања-страдања на обе стране у грађанском рату, који је однео многе људске животе. Идеологије:комунистичка и монархистичка-преко партизана, четника, љотићеваца, недићеваца и других групација у време Другог светског рата-створиле су велике отворене ране у српском бићу, које се нису залечиле до данашњега дана  почетка 21.века.

Оба моја родитеља су учесници у партизанског покрета-као и читаво село и планински крај Горњег Повласиња према Црној Трави-укључујући и цео црнотравски крај.
У школи су нас учили на идеолошкој основи да су четници били кољачи а партизани ослободиоци и борци противу фашизма.
Наравно да је та идеологија доста утицала и на мој однос према историји и целокупном четничком покрету, јер сам у село имао „идеолога“ који је био вечити „ратник“-а и на основу многа истинита почињена зла у клању и пљачки четника из неких села попут Свођа, Крушевице, Ладовице, Дадинца и других села у Другом светском рату-само је потврђивала ту „идеологију четништва“.

Морам признати да сам и сам осећао мржњу не само према њима-него и према њиховој деци, јер сам имао тако велики утицај у мржњи према њима, да ми је касније у времену свога „дисидентског“ живота и прикупљања историографске грађе из роднога власотиначкога краја-у додиру са бившим четницима почео да „сумњам“ у  себе-па и о правој историји, коју наравно увек пишу победници у рату.

Овде желим  да као сведок и истраживач  оставим траг- како слепа идеологија може бити основ за мржњу и кратковидост живота-било која, а да је уперена противу самога човека и његових личних вредности живота и слободе свих облика. Многи ће се тек бавити историјом о кој сада само  пишем истраживачки из свога угла живота, када сам негде 1976 године бележећи казивање учесника ратова, се згражавао како су четници клали људе у овом крају, а партизани су онда се сурово понашали и враћали силом на силу.

И данас када  пишем овај текст, сетим се букве у буковој шуми у потесу Рудине према Бари, планинског огранка букова глава изнад мог родног планинског села Преданча-приче очевидаца чобана како су гледали освету партизана над четником из села Борн Дол, коме су црева извадена и на букву окачена да висе. Још горе по нас да је тај четник-краљев официр, још и солунски ратник са више одликовања у  балканским и првом светском рату(1912-1918.г) .

Четници су сурово заклали и учитеља Нагорног у село Ладовица-а о томе сам и  родољубиву  песму написао када сам службовао у село Крушевица као просветни радник, јер је у тој школи учитељ Нагорни радио пре почетка рата.

Приче о злочинима на обе стране -су ме мучиле као дечака;  да би  тај немир ето ми је  на почетку 60.године живота отворио далековид да се ипак просеверим и себи олакшам и другима што су мрзели или били прогониоци или прогонитељи због свога уверења-идеологије- јер сам и сам осетио тај облик прогона због свога уверења.

Треба се суочити са самим собом, са својом прошлошћу и себе довести до моралног прочишћења и у историском смислу.
Бележио сам казивања четника- поштених људи; а често  у себи имао стида што сам о њима мислио лоше-јер су били прво у четницима  па онда у партизанима.

Видео сам да су већина били часни људи, а да су многи и из сиромаштва одлазили у српску жандармерију и четнике, а да је мали број из идеолошких разлога био у четницима.

Било је и оних који су ратовали за Краља и отаџбину и оних који су били неписмени-идеолошки изманипулисани, а било је оних који су истински убијали и клали.

Данас у историографији се често помиње да у грађанском рату између партизана и четника су били најекстремнији политкомесри партизанског покрета и локалне самовољне Војводе четника на другој страни.

Тако чак и капетан краљеве војске капетан Звонимир Вучковић(књижевни лист бр.34 2005.г) каже- да су локални четнички војводе чинили злодела, што се може видети из фактографских историских списа. Наравно да ће требати још времена да историја критички сагледа објективном методом о улози четничког покрета у Другом светском рату.

Учинио сам колико сам могао и прикупио неке исповести, као и казивања и правио спискове о учешћу четника из појединих села, што се за сада још нечини уа власотиначки крај.
Нека ово буде почетак једне  историје без идеологија за власотиначки крај и Србију.

Април 2008.године Власотинце
Аутор: Мирослав Б.  Младеновић Мирац локални етнолог и  историчар


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:09 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:29 pm

Писмо : ИСТОРИЈА СЕ ПИШЕ ПО ПАРТИСКОЈ И ИДЕОЛОШКОЈ ОСНОВИ У СРБИЈИ
8. мај 2011. у 14:00


На истом смо задатку да оставимо ТРАГ прошлости на прави начин српске историје низ Власотиначкога краја у вези балканских ратова и првог  светског рата / 1912/1918.г,.
Нажалост колико могу годинама да пратим  оне који пишу историју у лесковачком а и нашем крају и у Србији;  чини ми се да се то ради по партиско идеолошкој основи што је велика ЗАМКА да не упаднемо по ко зна који пут у историске грешке и заблуде.

Многи пишу и непознавајући историске чињенице више за политичке потребе и једнократну употребу или из помодарства.
Ја сам локални истраживач етнологије и историје свога родног краја пуних 40. година;  па зато имам права да морално судим о свему- али само историским чињеницама без идеологија и партиских интереса, јер смо сви СРБИ и нама треба СРПСКА а не партиске историје у Србији.

Што се тиче књиге,  мислим да фотографије са отварања споменика-спомен плоче палим као жртве бугарског терора  у Првом свестком рату у селђима Шишави и Ломници- није добро да  су „заузеле“ неке фотографија градитеља спомен обележја на средини књиге, већ је то требало да се смести на  ппоследњимс страницама књиге.

Велика је грешка што се само појединци анагажовали за писање историских књига јер је то комплексна материја и тражи и научно и истразивачко поље са терена, које овде нема па се надам да ћу овим конкретним истразивачким радовима да употпуним празнине, али би било потребно да се неко још  лати посла- јер ја немам превоз да се  обиђу сва  села и распита се код још старијих љјуди ко је све био у ратовима.

Овде још   треба да има и спискова из архива ко је све погинуо и који су били ратници Моравске дивизије из нашега краја, ко је где погинуо и ко је све био учесник из сваког села у балканским и првом светском рату (1912-19118.годинбе).

Пошто се бавим писањем и другим темама, овим сам хтео да вам што пре доставим материјал како не би имао обавезе да прекиддам друга писања.

П.С:
Не треба бити сујетан, него се треба латити посла и оставити праве историске цињенице о учешћу наших предака у ратовиома(1912-1918.г) како би наши потомци знали своју историју на прави начин без  утицаја идеологија.

Веома се осећам непријатно што нисте показали одговорност да ми се одговори два пута на моја електронска Писма.
Део материјала је већ објављен на форумима, тако да КРАДЉИВЦИМА туђега рада- мало ОСТАЈЕ ПРОСТОРА.

Занима ме када ће да изађе друго издање и да ли издавач је  заинтересован за истинске ствараоце, али да плати држава а не појединац који није ни у једној партији и нема везе са тајкунима и није члан ниједне партије,  зато што  поседује морално и интелектуално поштење.
Поздрав.
Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце


7. мај 2011. године Власотинце
Допуњено исправкама: 8. маја 2011. године


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:12 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:31 pm

LIČNA PROMIŠLJANJA O ISTORISKOM POMIRENJU U DRUGOM SVETSKOM RATU
20. април 2011. у 13:35


Koliko još u srpskim glavama vlada IDEOLOGIJA mržnje prema četnicima, partizanima, nedićevcima, ljotićevcima u vlasotinačkom kraju-kazuje i ovaj moj komentar na temu: PARTIZANI-ČETNICI..

Tako kada sam pre nekoliko vremena vodio razgovor sa jednom babom o poreklu njenog RODA, usput sam vodio razgovor i o partizanima I četnicima-koje se seća ova osamdesetopetogodišnja starica iz sela Donji Dejan(devojka iz sela Svođe).

Kakav strah vlada od te mržnje, to se može videti prilikom snimanja razgovora-ovako:”Sluša li neki tam, će ni čuju sto pričamo, more četnici pusti da ostanu dušu ni pojedoše, nepominji mi gi”.

Drugi slučaj je što se ljuid iz straha retko ko usudi da javno govori o četnicima koji su poubijani u ovom kraju i o masovnoj grobnici otkrivene u selo Jastrebac; kada niko sem nekoliko njih nije smelo da učestvuje u otkrivanju goobnice-kao I na promociji filma o tom istraživanju (koji je i meni dostavljen kao istoriski document).

Na trećoj strani kada sam pisao Vuku Draškoviću Predsdniku (dostavljam original Pisma) SPO-da se u građanskom ratu četnika i partizana u Drugom svetsskom ratu(1941-1945.godine) sve likvidacije bez suđenja i zbog ideologije rasvetle na svim stranama građanskog rata između partizana I četnika ili u samom četničkom ili partizanskom pokretu; nikada nisam dobio odgovor.

Još gore je sam prošao kada sam ponovo pokrenu svoju i REHABILITACIJU Rataka Pavlovića Ćićka ratnog partizanskog komandanta, ukonjenog zbog uverenja, španskog borca i poznatog srpskog intelektualca.

Svi oni koji tobiože se predstavljaju “nastavljači” partizanskog ili ravnogorskog pokreta-su lažni borci za pravo, pravdu i istinoljubivost istoriskih činjenica; nego se koriste umesto činjenica čistom ideologijom za dnevno političke potrebe.

Nadam se da ću za naredna s pokolenja ostaviti ovaj trag jednog suludog vremena istrebljenja BRATA na BRATA zbog ideologije u Drugom svetskom ratu, a to ludilo traje čak i na početku 21. veka.

Autor:
Miroslav B Mladenović lokalni etnolog I istoričar
Vlasotince 9 mart 2010. godine Vlasotince jug Srbije



Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:19 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:32 pm

ДРАЖИЋЕВЦИ И ЊИХОВА НЕСЛОГА У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ
4. април 2011. у 20:33


  Сећања:

На нашем малом простору деловало је неколико фракција-струја, тојест дражићеваца.
У село Конопница у власотиначком крају, била је стационирана јединица дражићеваца под командом поручника ЖИКЕ. Био је противник партизана, али је сарађивао са недићевцима. Не памтим да су са неким ратовали, осим што су њих често нападали партизани.

Заклетва: Мислим у лето 1943. године командант Жика наредио је свим војним обвезницима Шишаве и околине да се окупе на ЈЕЗАВИ и да се закуну  КРАЉУ И ОТАЏБИНИ.

Тог сунчаног дана на Језави окупило се хиљаду људи. Били су постројени по четама, а на челу био је БАРЈАКТАР. Рапорт је предао поручник ЉУБА, носио је свечану официрску униформу, свом команданту поручнику ЖИКИ, који је био такође у свечаној униформи.

Затим је  овај командант одржао говор, чијег садржаја се не сећам.
Потом је група свештеника читала молитве-ОПЕЛО.
На крају је поручник Жика рекао овим људима да сада  могу да иду својим кућама, а кад „куцне час“ дужни су  да се одазову позиву и да бране своју државу.

Ове церемоније се сећам и по једном догађају. Неко од деце  Јулке Бурдинове дотрчао је  и донесе вест да је тетка Правка тешко болесна и да Јован одмах иде кући, наравно, њему је то саопштено тек када је церемонија завршена.

Четници поручника Жике запосели су паљрохиски дом конопничке цркве, а имали су стражу на капији и на брду „Градац“. Једном приликом партизани су се некако привукли, заклали стражара, а касније убили и неколико четника-међу њима и једног Италијана.
Пре тога, тог истог Италијана ми смо у нашој кући лечили од неколико прострелних рана и он је залечен у нашој кући.
Научили смо и неке италијанске речи. Жудео је за својим домом и родитељима и говорио да ће нам све платити ако се жив врати кући. Али овај јадник то није доживео.

У село  Дадинце неки ЧЕДА АХИЛ је имао своју војску. Овај четник није сарађивао са недићевцима и Немцима. Сећам се да су једном приликом са својим лаким топом из нашег винограда Чуке, гађали немачку колону камиона (проилече 1944.године) на путу Власотинце-Лесковац, ми деца купили смо чауре, јер су биле велике и интересантне. Касиније, пред њихово повлачење, ова јединица била је стационирана на нашем језеру.

Ови четници су једном приликом гађали липовачку трлу, такође из нашег винограда, и то минобацачем. Двогледом су опазили наводно два партизана када су се склонили у једну колибу, па су две мине погодили колибу и запалили је. А да ли су то били партизани и да ли су страдали, то не знам.

У Равној Дубрави и Крчимиру био је поручник ЉУБА  из Великог Боњинца са својом јединицом четника. Љуба је био под командом Жике поручника.
Овај четнички командант често је боравио у нашој кући и наше жене су га прале. Једном приликом хтео је да стреља наше комшије Спасу и Синишу Маљиног, јер су били сеоски стражари,а заспали.

Ми деца гледали смо како ови људи копају свој гроб и кад су га завршили, војници су их вратили у нашу кућу, а Љуба их је ишибао прутем и то им је била казна што су заспали. А шта су ови људи преживели док копали свој гроб, то су само они знали.

Љуба је тада ишибао ТИСУ ПАШИНОГ, не знам тачан разлог, а можда је имао неког ближњег у партизанима. После рата Тиса нас је оптуживао и кривио само због онога што се то десило у нашем дворишту.

У село Ладовица био је још један четнички командант са једном малом јединицом. Интересантно је је то што је овај командант био Словенац. Сећам се, боравио је и у нашој кући и писао нешто на писаћој машини.

Не знам тачну судбину ових Дражиних команданата, мислим да су сви страдали осим поручника ЖИКЕ. Причало се да је поручник са својом  јединицом дошао на Јадран и да су отишли у Италију. Жику кривимо за страдање нашег Чича Раце, јер га је мобилисао и отерао у смрт.

У нашој сеоској школи у Шишави су боравили Ћорини граничари. У тој јединици било је неколико Шишаваца. ВЛАДА син Луке Розовског и СРЕТКО ДРАГУТИНОВ (брат Боцин).

И један и други су преко Италије отишли у Енглеску захваљујући споосбности команданта Ћоре. Тамо су радили, оженили се и засновали породице. Не знам да ли некад су долазили у село Шишава.
Знам да су браћа била у посети, то ми је причао Милча.

Извор:-Из: „МОЈ ЗАВИЧАЈ“ Др.Јордан.Б Констатиновић(професор доктор  пољопривредног   факултета Нови Сад- у пензији, рођен 1933. године у село Шишава општина Власотинце) страна 90-91, 2007. године Нови Сад

Запис: 2007. године село Шишава Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

Поставио: 4. април 2011. године Власотинце Србија
Мирослав Б. Младеновић  Мирац локални етнолог и историчар Власотинце Србија


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:23 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:40 pm

ЛИКВИДАЦИЈА ЋИЋКА
22. Јануар 2011. у 13:04


 Ратко Павловић-Ћићко из Топлице, легендарни партизански командант  у Другом светком рату(1941-1945.г) , шпански борац и српски интелектуалац, погинуо под „загонетним“ околностима 26.априла 1943. године на подручју  Црне Траве

Негде седамдесетих и неке године 20. века, са малог сеоског планинског засеока Преданча, села горњи Дејан у власотиначкој општини, Југа Србије-кренуо је пером  да бележи  историску прошлост из свога краја, једанс сасвим тада безначајни сеоски Уча-наставник математике у планинским сеоским школама:Тегошници, Свођу и Крушевици.

Поред етнографије-обичаја,  веома је био опседнут још у детињству јунаштвом хајдука у борби противу Турака, потом Војвода из Првог светског рата, као и јунаштва партизана  из Другог светског рата.

Бележио је Уча све. Није много обраћао  пажњу,  када је долазио у додиру  са старим солунцима и партизанима, око неких посебно тада  забрањених тема за разговор. Тада је  некако бележећи  обична казивања  неких бораца - планинских горштака, некако „скривено“  - „тајно“,  уз коју чашу шљивовице ракије препеченице, се људима „развезао“ језик да се мало ослободе страха од табу тема и причају многе тада забрањене „истине“.  

Једна од табу тема била је загонетна погибија легендарног партизанског команданта и шпанског борца ратка Павловића-Ћићка-као и многих многих других интелектуалаца који су под сумљивим околностима физички ликвидирани у Другом светском рату 1941-12945.године. тада је код  малих људи  владао велики страх –па  се о томе се није смело јавно говорити.

У то време, увелико  прикупљајући етнографско-истприографску грађу  по селима власотиначко-црнотравскога краја, Уча марљиво  бележи епске и  лирске песме.

Наравно уз то,  долази до података  о погибији њему омиљеног  народног јунака из народних  опеваних песама-Ратка Павловића Ћићка, родом из Топлице, пореклом херцеговца, потомка чувеног Војводе Пеке  Павловића из Херцеговине.

Тако листајући разну историску грађу Уча је дошао до неколико историских  верзија  о погибији Ћићка:“.. у борби на блиском  одстојању са Бугарима  погинуо погођен у мошници“-Ћићко је страдао на Вскрс 26.априла 1943.године око 19. часова на Големој рудини(тт-1481), у борби са бугарима, на положају код Црне Траве, где  је командовао  Другом јужноморавском  бригадом, од залуталог метка, када је борба престала, а он устао  из рова да изда  наређење  командантима батаљона-званично је објашњење  које је ушло у све уџбенике историје.

Бележећи исказе обичних  бораца  са црнотравско власотиначкога подручја, Уча  је био знатижељан  за исказ Неше Петковића, из засеока Багровит махале Преданча, села Горњи Дејан у власотиначкој оштини Југа Србије-који је у „страху“ због одмазде –уз чашу ракије се окуражио и рекао:“У мојој кући цео месец дана је боравио  партизански одред и  Ћићко 1943 године, као и  1942 године власотиначка чета партизана из Бабичког партизанског одреда. Тако једнога пролећног дана увече дође одред без команданта Ћићка.

Погледам сви утучени.Из одреда се поред куће издвојио онако утучен Вуја заменик Ћићков, подбочен и замишљен. Питам:“Вујо где је Ћићко“-он ми   одмахну руком-одговари кроз плач:“Нема више Ћићка, погибе, убише га наши“.

Сви смо немо ћутали. Било нам је тешко као да нам је неко најмилији нестао у породици. Био је то човек каквог није било у крају“. Вуја-Владимир Вујовић био је политички комесар Другог јужноморавског одреда, чји је био командант Ратко Павловић-Ћићко на подручју црнотравско-власотиначкога краја у борби за ослобођење од фашиста бугара у Другом светском рату.

Неша Петковић је од почетка помагао партизански покрет, у чијој кући су боравиле чете и одреди, да би потом и ратовао као борац седме српске  бригаде   за ослобођење Власотинца, па све до сремскога фронта- до коначног ослобођења 1945.године од фашизма у Другом всетском рату.

Због своје „тајне“ о погибији Ћићка никада није добијао никакво признање-па чак ни учешће у партизанском покрету, па ни  икакву материјалну и социјалну помоћ у старости. Живео је тргујући планинским кромпиром и радећи као професионални косач  надницама у планини.

О загонетној погибији ратног команданта се морало ћутати. Свако ко је нешто знао из страха за свој и живот своје породице је ћутао.У таквим се временима лако губила глава. Владао је мук. Нико се није јавно усудио да говори.

Наравно такву „цену“ је платио и Уча, који је из знатижеље поставио ту табу тему-СУБНОР-у-тадашњој борачкој организацији Србије и Југославије.

Верујући да сви верују у честитости „идеале револуције“, Уча се обраћа, ни мање ни више него највишим орагнима, форумима и фунционерима у савезу бораца, комунистичкој партији и самом

Другу Титу-да се ревидира, односно разјасни загонетна смрт партизанског легендарног ратног команданта,  шпанског борца и интелекруалца  Ратка Павловића-Ћићка.То Уча  учини  после записа које је прикупио од бораца 1976.године у црнотравско власотиначком крају.

Поводом истог питања-загонетне погибије Ћићка, Уча се  1980/81 године обраћа писмом Светозару Вукмановићу-Темпу, организатору устанка на Југу Србије и члану тада Главног Штаба партизанског покрета и  КПЈ-е, на адресу села Режевићи-код Петровца на Мору у Црној Гори, јер се у том времену познати југословенски револуционар био повукао из јавног живота и са супругомивео на село далеко од јавности.

Темпо је одговорио Учи-да је Ћићко био велика морално интелектуална величина  и ратник „двију револуција“.На конкретна питања у „Ћићковој погибији“-ни речи.

Уча у том времену, живећи на село у моралној чистоћи, због тако „незгодног питања“ и отварања табу тема  о ликвидацији Ћићка, које је тада дошло из самога врха Штаба ЦК СКЈ-е , из Савеза  бораца и самога Друга Тита-плаћа великом ценом. Прво се 1980/81. године почиње са испитивањем „морално политичком подобношћу“ за рад у просвети-настави математике у основној школи.

Прво бива партиски кажњен у СК-а, онда на радно место ЈАВНОМ ОПОМЕНОМ због „изношења неистина и каљења угледа школе“. Онда се укључују лекари-који су  тада писали дијагнотзе „фанатички политички идеалист“, која је  негде написана у фиокама моћника, да би потом злоупотребом лекарске етике, уз добро организоване хајке и изолације на радно место, у средини : притиском и дисквалификацијом се тежило да се од нормалног створи „ненормална“-како често се говорило „неурачунљива“ особа.

 Тако се таквим „морлано неподобним“ личностима  томе приписивало у јавности средине. Наравно социјална изолација, материјална беда, остајање без посла, прогони свих врста, психички терор, злоупотреба судова, психијатра и функција директора, читавих судова од општине до врха државе-уз чак претњом и накнадно избацивање са посла после шест година судоманија и притиском пуцања из ватреног оружја на породицу и привођења на „преглед психијатриоске комисије“-одлуком суда, да се  „утврди“ урачунљивост“, онога који је тражио право, правду и моралом и радом се борио противу неправди и неморала-добија оно штпо се и „очекивало“-нервни слом, па   скоро и до потпуне ликвидације.

-наставиће се-


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:27 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:48 pm

-наставак-

Уча је због сиромаштва био уцењиван, породица печалбарско горштачка и сиромашна, полуписмена помагала онолико колико је могла.

Радио као надничар у косидби и био печалбар на грађевинским и цигларским пословима осамдесетих година 20.века-у времену социјализма, пуних шест година у целој Југославији.

Наравно сви конгреси:партије, синдиката, савеза бораца-републички и савезни су одбијали да утврде праву нистину, па је тако Уча био бачен у „чељустимја“ разних моћника, који су на његовом случају правили каријере до највећег врха у самој држави, добијали станове и каријере правили и специјализације за писање наручених лекарских дијагноза и судских пресуда, као и учествовање и организације разних облика прогона -хајки на Учу и његовбу ужу и ширу породицу.

Наравно да је Уча долазио и до многих тада истина о борби за каријере у самом партизанском покрету на Југу Србије, где су се неспособни „гурали“ небирајући средства да се дође до командната у некој јединици или политичког комесара. Кажу да се због историских околности те 1943 године у времену борбе противу фашиста бугара и придобијања бугарских партизана, није смело да се постави питање загонетне погибије Ћићка-још када се сазнало да је то била „партиска директива“-која се морала извршити по налогу Тита, јер је изгледа Ћићко као интелектуалац и шпански борац се много „замерио“ или зна неку „истину“ о Титу из прошлости-те га је то коштало животом. Можда је Тито у њему увидео великог супарника-самостално способног интелектуалца и прекаљеног шпанског и партизанског револуционара и партизана који је у том времену имао највеће поверење у народу на Југу Србије.

Сви који су дирекно или индирекно учествовали у таквим ликвидацијама-па и и Ћићка, су напредовали у хијерархији власти и добијали чак генералске чинове.

Занимљиво је да је Уча  са неким  тим сведоцима  Ћићкове погибије био чак и пријатељ-а и са Темпом сам био пријатељ, који када је им помињао Ћићка-иако су говорили јавно оно што је писало у историским уџбеницима о његовој погибији- у њиховим очима се осећао неки велики страх, што је код Уче  тада уносило посебну узнемиреност и чак доживљавао личи страх шта ће му бити са његовом  породицом. Због страха за своју породицу  Уча  је ту и „пао“ и доживео нервни слом-јер су  му чак   подметали и „сарадњу“ са усташким , четничким и љотићевским организацијама у иностранству-слали му часопсие и материјал:“Хрватски тједник“, „Спремни“, „Глас Срба“, „Искра“-како би био проглашен и званично за унутрашњег непријатеља, јер се другачије није  могла „сломити“ упорност и истрајност Уче да се бори за ИСТИНУ.

Учу нису победили-али су му одузели право на живот, биолошки га уништили. То је била цена која се плаћала тога времена да се дође до истине о  политичким ликвидиацијама, које су често наручиване из самог врха тадашње комунистичке  олигархије.

Уча је забележио и суровост тада Бугара окупатора 1943.године у време загонетне погибије Ћићка-који су спалили куће Неше Петковића и Ранђела Младеновића (Илића) у Багровит махале Преданча. Неша је извукао тада живу главу и побегао на време, док су Ранђела запалили у кућу која је сагортела, јер је била од дрвета, док Нешина кућа „зиданица“ од печених цигли није сагорела.

Забележио је Уча и како када је тада СКОЈ-евац и касбније партизан Јован Петровић, покушао да спашава књиге Ратка Павловића-Ћићка, које су гореле у кући, бугари су га спречили и избили му два зуба из главе кундаком од пушке.
Није само после рата само страдалник био Неша Петковић  због сазнања о Ћићковој попгибији, него и фамилија Ранђела из Габровит.

Тако његова ћерка  Перка СКОЈ-евка, причала је Учи како је у 1942.години помагала власотиначкој чети и сакупљала храну и била обавештајац одреда Ћићка и у 1943 години и после у све до 1945.године била активни помагач нарослободилачког партизнаског покрета-ништа јој није призанто никакво учешће у рату.

Чак се Учи јадала у запису из 1976.године, како су каснији генерали-попут Јањића Александра и других генерала и народних хероја-чак се правили да је уопште и непознају, док им је храну носила и излагала се животу у колибама на обронцима Букове Главе у потесу Маркова Бара. Ето и то је Србија-тако је Уча се чудио свему томе, па је чак и сам покушавао да помогне многим борцима да се изборе за своја права, па им је и организовао разговоре и писао представке за признаваше учежћа и добијање  материјалне помоћи-али је билко све узалуд, јер су они били „обележени“ као опасни за многе истине које нису смеле да изажу у историји овога краја.

То ће тек касније Уча уочити и схватити зашто се историја писала на искривњен начин:
-Ћићко је мучки убијен из специјалне пушке какву је тада имао једино Петко Вуковић, који је истовремено и једини сведок његове погибије.

Све је то урађено по налогу у борби за власт и доминацију на терену Југоисточне Србије-јавно је потврдио ове сумње  Љубомир Цветановић Брка, партизански обавештајац са Југа Србије, на сада  већ чувеној седници  општинској седници СУБНОР-а Сурдулице, одржаној пре неколико година.(„Верње Новости“ петак, 16.децембар 1994.године страна 11-„Хеклери“ Војводе Пеке, Н.Илић).

-наставиће се.


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:31 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:50 pm

-наставак-
Налог је, по његовим речима издао  лично Јосип Броз Тито, који се Ћићка уплашио сазнавши да овај познаје  „правог Тита“-учесника у шпанском грађанском рату.

Такође  Цветановић је  посведочио  да је после рата  посетио  Вуковића у сурдуличком санаторијуму  где се лечио  и том приликом га упитао за догађаје везане за Ћићка, нашта је наводно добио одговор:“Партиски задатак се мора извршити“.

Ово се, уастолом, полсле погибије  команданта говорило и међу борцима друге јужноморавске бригаде, на чијем је челу Ћићка одмах  наследио баш Петко Вуковић-закључује Цветановић.

Уча је од самог темпа око погибије Ћићка добијо одговор писма(1980/81-оригинал Писма је у Историском музеју у Лесковцу) само мали део реченице:“......Био је борац двију револуција, веома храбар“.

Али када је темпо долазио у Лесковцу крајем 80.година 20. века на једном историском симпозијуму о устанку на Југу Србије-Уча је већ тада био „избачен“ из просвете као „морално неподобна личност“-„неурачунљив“ или ДГ ФАНАТИЧКИ ПОЛИТИЧКИ ИДЕАЛИСТ(написана баш те 1980/81.године-после преписке са Темпом) и нису му дозволили-сем пријатељског поздрава, да разговара са Темпом ни о чему.

Одмах су му наредили да се склони из друштва а њега „повукли“ у страну. Наравно да су ту били присутни и неки борци  који су били „сведоци“  погибије Ратка Павловића-Ћићка, а нерки су класније добро у рату и после тога  добили високе чинове и добре привилегије у  животу, да би неки тада били и непосредни прогонитељи  једног малог сеоског Уче, деттета родитеша из партизанске породице, из сиромашно печалбарско горштачке породице.

О Ћићку се није смело после рата и у време  рата говрити много. Кађу да је било у пошетку пружања отпора загонетној Ћићковој погибији 1943.године на подручју Црне Траве, али кажу неки броци да због одрежених историских прилика и тешког положаја јединица и богарске окупације, као и формирања јединица, као и значаја борбе у овом крају противу бугара за ширење устанка на целом Југу према Македонији, све се ућутало. Наравно да су неки били поткупљени, неки застрашени и нико више није смео или хтео да говри више о погибије Ћићка-сем како је написано у историским уџбеницима и какво је званично било саопоштење тадашњег Главног Штаба нарослонбодилачке борбе партизана на овом подручју. Једино овај народ је могао да се кроз испевану песму о Ћићку сећа великог српског јунака који се јуначки борио за ослобожење од бугара фашиста у овом крају.

Песма о Ћићку је певана широм Црне Траве и у горњем делу планинског дела Власотинца-на славама и често су је певали приликом косидбе,  овчарице или је певана у време жетве од стране бивших СКОЈ-евки, а и та песма је била  најомиљена песма Учи када  је косио планинску траву у своме родном крају.

Кроз песму се говорила истина о Ћићку.
Познато је да је мајка Ратка Павловића-Ћићка никада није веровала у  званичну верзију погибије свога сина и да је одбијала  посете званичника  из борачких организација.Често се спомињу и делови писма из 1937 године    из  ШАлбацете-Шпанија, Шпанског рата- упућени мајци из времена када је Ћићко ратовао као шпански борац:“... Буди поносна мајко/ Крв коју си ми дала/Нећу узалуд пролити./Она ће оплодити земљу/Из које ће нићи нови свет....“.

Тако се препричава да је често мајка изјављивала док је била још у животу:“Мога сина осветиће они преко Дрине“.-Тако је у „Вечерњим Новостима“(петак 16.децембар 1994.године) убиство Горана Вуковића, једног од „босова“ београдског подземља , по уверењу многих у Топлици,( одакле потиче ова фамилија)-пре ће бити везано  за крвну освету из другог светског рата, јер је Петко Вуковић, стриц покојног Горана.

После нервног слома, када је присилно отеран путем суда, на поновно „вештачење“ психијатрије(судоманија трајала шест година, док је Уча био избачен из просвете због уверења-од 1984 до 1989.године), под претњом силе полиције да буде приведен, као и губитка  радног места у просвети пуних седам година, без егзистенције четворочлане породице.

Уча се некако половине деведесетих поново из „мртвих“ враћа у живот, па је о Ратку Павловићу  Ћићку написао реаговање у листу „Политика“ поводом  једног ратног фељтона-под насловом УКОЊЕН ЗБОГ УБЕЂЕЊА, где је једном широм анализом 1995.године исказао сличност разлога за његову ликвидацију, као и многи пре и после њега.

До данашњег дана историски је још нејасна  ликвидација многих српских партизанских комунистичких интелектуалаца. Ево пре неку годину Уча је наишао и до још једног казивања о загонетној погибији ратка Павловића-Ћићка.(Тонски запис казивања Владимира Павловића-из фамилије Ратка Павловића-Ћићка, носиоца партизанске споменице 1941.године, пуковника у пензији, личног Титовог команданта гарде после ослобођења, али и прогнаног на Голом Отоку због ИНФОБИРО-а-2000.године, Београд).

Према Владимиру Павловићу Ћићко је ликвидиран по налогу Тита, јер је он приликом избора Тита за секретара КПЈ питао:“а ко је тај Тито“-а приликом две посете Петку Вуковићу у санаторији на лечење после рата у Сурдулици, Петко му је је рекао:“ликвидацију Ћићка је извршио Саво Пуђа“ –Душан Пуђа Саво је у времену 20.фебруара 1943.године црнотравски одред реорганизован у Други јужноморавски НОП одред био постављен на дужности заменика политичког комесара Ристе Антуновића-Баје из Јабланице(до доласак овога на дужности). Каније је напредовао у свим сферама живота.

По сазнању умро је у Нишу, а да је изгледа са собом однео и тајну о загонетној ликвидацији једног од легендеарних српских јунака на југу Србије у Другом светском рату у борби противу фашизма.

Сва загонетна убиства и ликвидације  због убеђења, била она у партизанском покртету, као и друга, по било којој основи-требало бих отварањем историских архива сва разјаснити историским објективним методама, како бих се једном скинуо вео тајни, које су чуване о загонетној погибији и политичким ликвидацијама у Србији-као и погибије Ратка Павловића Ћићка.

Запис 8.мај 2005.године Власотинце

Из записа 1976-2000. гидине,  Мирослава Младеновића локалног истричара и етнографа

Поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и истопричар Власотинце
22.јануар 2011,године Власотинце Србија


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:36 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:51 pm

Последњи Ћићков говор
5. април 2011. у 19:37


Говор предходно одржан 25 априла у село Дарковце у црнотравском крају; надахнут слободарским идејама, које је Ћићко носио у себи још из Шпаније. Негде 1976. године у разговорима са некадашњим борцима(КОЈИ НИКАДА НИСУ СМЕЛИ ДА ЈАВНО ПРИЧАЈУ); сам забележио Ћићкову реченицу:“Ми сутра идемо да ослободимо Црну Траву од Бугара, а ако погинем неће бити добро за Србију“. Ћићкова ратна беседа, искуство у ратној вештини, интелектуална проницљивост, упијана је код младих голобрадих младића бораца са власинскога поднебља са Југа Србије.Зато је та младост следила пут Ћићка, спремна да одговори на све жртве у чежњи за слободом.
Пролећни ветар шумио је у буковим крошњама планинских врлети црнотравскога краја.

Био је то последњи Ћићков говор борцима и народу села Дарковце.
Тај говор никада и нигде није забележен на прави начин у историографији.
Чак су и историске чињенице двојаке о његовој попгибији:
“пао у непосредној борби са Бугарима или погинуо од залуталог зрна пред мрак када су борбе биле са Бугарима биле завршене“.

Покушао сам да сазнам праву истину о загонетној погибији: “убијен од наших“-али је то била ТАБУ тема.

Неки су због гриже савести-немоћи да се каже права истина о Ћићку, цео живот провели у „алкохолисању“, као одбрамбени механизам за „прање“ своје савести; а други нису добили чак ни признато учешће у НОР-попут деда Неше Петковића из села Преданча из власотиначко-црнотравскогог краја. Трећи су чак завршавали и на Голом отоку, ако би се нешто зуцнуло о томе.

Сурова истина о „загонетној погибији“ Ћићка-Ратка Павловића, шпанског борца, ратног партизанског команданта била је ТАБУ тема.
Касније сам видео да су неки ту „истину“ однели у гроб.
Код бораца очевидаца о правој историској истини погибије ратног командатнта Ћићака, владао је велики страх од одмазде или ликвидације. Ћутало се. Владао је неки мук. Свако ко је поикушао да „завири“ у ту ТАБУ тему-постао је жртва.

Други пак, који се „верно“ ћутали –за „ћутање“ били су „награђивани“ на високе генералске чинове, а неки добијали погодне положаје у државним институцијама и разне привилегије.

О Ћићковог загонетној погибији се могло само чути „шапатом“ ако сте се возили неким аутобусом из Топличкога краја према Београду-од некога шофера.

Многе „тајне“ о ликвидацијама су још недоступне за историографију
Писац овог историског чланка је и сам био жртва покушаја расветљавања те ТАБУ теме о „загонетној погибији“ Ћићка-Ратка Павловића, шпанског борца, партизанског команданта, априла месеца 1943. године „без борбе“ на падинама планинских врлети чувеног црнотравскога краја.

Чак и тај задњи Ћићков говор у село Дарковце, био последњи вапај за слободу, плаћен личним животом тог 26. априла 1943. године на подручју Црне Траве.
Аутор овог историског чланка је дошао до имена „извршиоца“ те Ћићкове ликвидације због уверења; који је по налогу од „врха“ КПЈ и ратног команданта Тита; тих ратних година у борби противу фашизма у другом светском рату-један од његових сабораца овако само пред крај свога живота изговорио:“задатак се морао извршити“.
Ратко Павловић-Ћићко, командант другог јужноморавског НОП одреда, имао је свој последњи јуриш тих априлсаких дана 25-26 априла 1943. године, жртвовајући сопствен живот као шпански борца-учесник „двију револуција. Херој, интелектуалац и хуманиста“(како је у Писму аутору 1980/81 године записа о Ћићку писао Темпо-подвукао М.М)
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник, локални етнолог и историчар у власотиначко-црнотравском крају
8 мај 2010. године власотинце Србија



Забележио:Мирослав Б. Младеновић Миртац локални етнолог и историчар Вчасотинце Србија
Поставио: 5. април 2011. године Власотинце Србија
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:53 pm

ДЕО ИСТОРИСКОГ ЗАПИСА О НЕДИЋЕВСКОМ И ЧЕТНИЧКОМ ВЛАСОТИНАЧКОМ ОДРЕДУ

31. март 2011. у 17:18


"....У Власотинцу: Недићевски одред српске државне пољске страже са око 150 жандара и штаб одреда српске дрзавне граничне стразе са око 50 граничара. Гранични водови са 35-50 војника били су лоцирани у Грделици, Козару, Дадинцу, Великом Боњинцу и другим местима.

Поред квислиншких снага, у Власотинцу је повремено боравио батаљон бугарске окупаторске војске.
Током пролећа и лета у Власотинцу су снаге недићеваца биле повећане на око 450 војника и официра: У Свођу се налазио штаб
3.Бугарског граничног батаљона, а у Крушевици гранична чета.

На простору села Липовица, Рајно Поље и Конопнице, налазио се штаб Власинског четничког корпуса са првом бригадом у јачини око 130-150 четника-Командант корпуса био је поручник бивше југословенске војске Живојин Митић из Сурдулице.

У селу Велика Сејаница била је лоцирана друга четничка бригада Власинског корпуса са око 130 четника.
Командант бригаде био је поднаредник бивше југословенске војске Цедомир Тодоровић-Ахил.

У селу Дадинцу била је лоцирана трећа четничка бригада Власинског корпуса са око 80-100 четника.
Командант бригаде био је потпоручник бивше југословенске војске Шћепан Церовић.

У школи на Лопушким Мејанама била је смештена бугарска гранична база са око 100-120 војника; На караулама Тумба (пл. Крушевица), Црна Бара, Бегово Браниште, Манастириште, Брезовица, Морић, Виље коло, Дедина Бара, јужни део Грделице, село Ораовица, налазиле су се бугарске граничне посаде од 20 до 30 војника.

У Грделици су били чета из 6.Бугарског етапног (посадног) пука, немачка командна места, финансијска испостава са око 40-50 финанса и вод Недићеве српске државне граничне страже са око 50 граничара...."

Извор:-Из историског чланка :"ПАРТИЗАНСКИ  ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ  КРАЈУ (1941-1945.г)".

Аутор Мирослав Б.Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце (поставлјено на википедији  Власотинце 2006.г)
Из историских извора забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце
Постављено 31.март 2011. године Власотинце Србија

Референце:
1. Власотинце и околина у ратовима и револуцији 1903-1945.г., Петар Станковић-Љуба,  издавач општински одбор СУБНОР-а  1979.године Власотинце
2. Записи Мирослава Младеновића локалног етнолога и историчара :1976.г:-2009. године:- Казивања бораца учесника НОР-а  из власотиначкога краја


Аутор:- Из историских извора забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце
Постављено 31.март 2011. године Власотинце Србија


Poslednji put izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:47 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:54 pm

4.mart 1999.godine Godišnjica NATO bombardovanja-Da se ne zaboravi (Iz Ratnog dnevnika seoskog Uče
24. март 2011. у 14:14


Sreda-četvrtak 24-25.mart 1999.godine

Bolje da ode ON-nego mi svi u crnu istoriju nacije i civilizacije.
Sin je ostao u studentskom domu u Beogradu.
Profiteri rade svoj posao-doušnici i podanici i saučesnici onih koji lagodno dele packe o patriotizmu i navodnoj raspodeli hrane. Bilo je i komičnih situacija.

Čak su nagomilali i hranu-pa se sklonili po njima na bezbednom mestu. Među tim je mnogo takozvanih socijalista i JULOVACA. Kupovali kola, traktore, gradili kuće-dok na drugoj strani se gladovalo i živelo u bedi i beznađu.

Na pomolu je ona SEOBA od Crnjanskog. Kada sam se vratio ujutru kući-moji su spavali. Prosvetni radnici su najkorisniji u učionicama sa decom. Saopštenja ministra prosvete da se deca raspustaju do 2.aprila; delovala je šokantno na decu i mene.

Strah i panika se osećala. Deca su se smejala-eto kako „građani“ beže kod nas u selo, plašeči se rata-bio je njihov podrugljiv komentar. Vršio sam pripreme za okružno takmičenje iz matematike.

U seosku školu sam ujutru otišao biciklom; jedan deo pešice uz uzbrdicu do škole na selo. Popio kafu, odradio jutarnju gimnastiku i odslušao jutarnji dnevnik radio Beograda. Svi su ostali da gledaju satelitski program do četiri ujutru.

Legao sam u ponoć, posle popijenih sedativa za smirenje. čas sam ćulio uši uz radijo da uhvatim Skoplje, Zagreb, Beograd ili Glas Amerike.
Do ponoći sam buljio svaki čas u televizor.

Tamo je je naša mladost, naš život, naši ideali života i mladosti, naš smisao života. Čim mi je supruga saopštila vest o bombardovanju; za koje u sebi nisam hteo da verujem-uhvatio me neki strah, na pominjanje Prištine i Beograda.

U ovim smutnim vremenima svaka nacionalistička hulja može da učini svašta. Uveče smo se svi okupljali oko radija da čujemo Glas Amerike.

Odmah u osam uveče do četiri ujutru između srede i četvrtkak 24-25 marta 1999.godine-NATO krenuo u bombardovanju vojnih objekata širom SR Jugoslavije:Priština, Krušumlija, Prokuplje, Kraljevo, Sombor, Beograd, Kula,... Pošto se naš srpski moćnik namerio na veće moćnike-NATO:Ameriku i Evropu, onda radi lične vlasti je odlučio da žrtvuje svoj srpski narod-preko Kosova.

Ti isti lažni rodoljubi su čak optuživali ove ljude za navodne izdajnike, u trenutku kada su ostavili svoje porodice u teškom materijalnom stanju. O tome se moglo i čuti u saopštenju DS Leskovac u listu „Danas“ od 24.marta 1999.godine-gde se kaže: Izgleda to se samo opet ponavlja.

Za pravu patriotsku dužnost izgleda znaju samo deca siromašnih radnika i seljaka; koja su navikla da spavaju po šupama, štalama, da žive na jednom obroku dnevno; pa tako verno služe služe otadžbini.

Tako su protesti rezervista u Lebanu i Leskovcu-povodom Kosova- su pokazali da sinovi glavnih mitingaša nisu bili među pozvanim rezervistima za Kosovo. Još nešto treba dodati o mitingašima-lažnim rodoljubcima iz takozvanog SPS i JUL-a, opština i jablaničkog okruga.

Из Ратаног Дневника: -Године рата и Беде-1992-1999.године
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац Власотинце Србија
Постављено: 24. март 2011. године Власотинце Србија
EVNIIK (Rukopis: 2009. godine) GODINE RATA I BEDE
http://www.mycity-military.com/Blogovi/Ratni-dnevnik-Godine-rata-i-bede-1992-1999-g.html

Miroslav Mladenovic Kantina Vojska, vojni forum - MyCity Military forum , Napisano na dan: ->


ПАЛИМ ЗА СЛОБОДУ И ЧАСТ ОТАЏБИНЕ ОД 1990 -1999.године У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ Захвали грађани општине Власотинца 09.05.2002.одине

Фото запис: 2009. године Власотинце Србија

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

Постављено: 16.фебруар 2011.године Власотинце


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 5:51 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Uto Jul 30, 2013 2:57 pm

Историја се “не брише” гумицом!
27. фебруар 2011. у 09:36


ЛИЧНИ СТАВ:

Читам у дневној штампи да је Српски покрет обнове затражио од потпреседнице парламента Славице Ђукић Дејановић да се из забаченог хола у Дому Народне скупштине уклоне бисте Јосипа Броза Тита, Едварда Кардеља, Милентија поповића, Моше Пијаде и др Ивана Рибара.

Од посланичких група како се моглу чути ову идеју је подржала посланичка група Г17, док је СПС био против, док ДС-а остала уздржана по овом питању. Многи ду полсаници изјавили да је предлог посланичке групе СПО уствари сам недостатак квалитетних идеја-па се дотична странка бави тривијалним питањима.
Као потомак из партизанске породице црнотравско -власотиначкога краја; интелектуалац, локални етнолог и историчар, просветни радниик, писац на дијалекту Југа Србије- оштро сам изнео своје ставове на овакав по мени вандалски чин бахатости у коментарима у једном дневном листу.

Оштро протествујем у име свих оних који у Другом светском рату као партизани своје кости оставише од југа Србије, до Сремског фронта; у борби противу фашизма.
Недирајте нам Спомен бисту нашега Милентија Поповића-црнотравца, који је оличење слободе и грађевинског неимарства широм бивше Југославије; као борца за слободу противу бугарског окупатора и немаца у Другом светском рату.
Господо из СПО као левичар сам вас подржао за отвараwе ДОСИЈЕА, написао први историске чланке на војном форуму и о партизанима и о четницима, али се никада ниасам постављао идеолошки као Ви да “кројите историју” према идеолошкој основи како коме одговара ко буде “имао већину” у власти.

Срам вас било црнотравци и власотиначани који сте горе по Београду захваљујући Милентији Поповићу –са потомцима сте се добро “угнездили”, а син планинског горштака сиромаха печалбара ево и сам био прогањан од комунистичке бирократије, добро процењује људске и историске заслуге наших јунака са Југа Србије у свим ратовима:балканским, првом и другом светском рату.
Дакле, није ПРОДАО ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ.

У острашћеним идеолошко националистичко романтичарским коментарима, могло се чак прочитати да су то “штеточине”(алудирајући преко биста)-па их треба “склонити” за сва времена из наше историје, односно народне скупштине.
Било би добро да се “прочешљају” штеточине, које су опљачкале све што је стварано од 1945. године све до 1990. године.
Историју треба оставити будућим генерацијама нека суде о свима који су сада МРТВИ, али су оставили своја дела и добра и лоша- а неки данас сеју само ЗЛО по Србији, растурише и распродаше Србију.

Доста је је замајавања овог напаћеног народа са “партизанима и четницима”, него СКИДАЈТЕ се сви са власти и нека се препушти ова држава младим људима испод 40. година живота, али без икаквих идеологија почне стварати права демократска и цивилизована држава Србија на владавини закона- права, правде и морала.

Сви који су “истрошили” своје идеје, траже у “прошлости” замену за своју неспособност да се решавају проблеми гладних, болесних, убогољених, незапослених и експлотисаних РОБОВА у Србији, без права на нормалан живот и слободу достојну човека у 21. веку.

Наравно нека се традиција и прошлост УКЛОПИ у сфери културе, а не ИДЕОЛОГИЈА –да буде прихваћена традиција и прошлост као културна вредност за све безобзира лична уверења, веру и нацију.
Ми смо део наше историје.
Каква је таква је , она је наша историја и она се неможе БРИСАТИ ГУМИЦОМ ради ДОДВОРАВАЊА нечијим краткорочним интересима ради растурања Србије.

26. фебруар 2011, године Власотинце
Аутор Мирослав Б. Младеновиц Мирац, наставик математике, локални етнолог и историчар, писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Jul 31, 2013 6:10 pm

ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIĆ-Četnik Vlasinskog četnickog korpusa, II svetski rat (1941-1945.)-Zapis 1980.g. Miroslav Mladenović
29. март 2012. у 12:25




Rođen sam 1912.godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete godine, da bi 1915. godine ostao siroče jer mi je otac poginuo u Prvom svetskom ratu (1914.g.) sa Austrougarskom. Tada me je sestra Julka, koja živi u Soko Banju, dala na čuvanje-usvajanje u mahalu Vidonjci sela Kruševica.

Majka mi se tada preudala. Bio sam sluga u Sanu Velikina(Kruševica) pune tri godine. Tražio me učitelj Danilo Tepavac 1924/25. godine da me školuje-ali me nije dao očuh da idem u školu. Vojsku sam služio 1934. godine u Somboru-tamo je bilo batina u vojsku. Kao momak bio sam muzikant-klanetaš, svirao sam klanet. Oženio sam se 1936. godine. Drugi svetski rat me zatekao 1941. godine u Paraćin-pa dobijem telegram da idem u 16. puk u Nis, a Paraćin vec nemci zauzeli.

Otišao sam kod presednika opštine u Paraćin-pa uz prisustvu nemaca mi rekao:" Idi kući, treba da obrađujes imovinu". Težak život i siromaštvo su uticali na mene. Nisam ni znao ko su partizani, a ko su četnici, ni ko su nedićevci-važno je bilo da se preživi. Često su noću u selima dolazili partrizani-a danju četnici sa barjacima. Ljudi su davali i jednima i drugima.

Kosta Pećanac je bio poznat u našem narodu-po njegovim komitama, pa sam se 1941. godine prijavio u četnike Koste Pećanca, pa sam bio u odredu do 1942. godine.
Tada sam dobio knjižicu i oružje-kao četnik Koste Pećanca. Kao četnici Koste Pećanca bili smo u Vučje na planini Kukavica. Na planini Kukavica određeni smo bili da stražarimo-da se partizanima prikupi oružje i nosili smo im: 12. sanduka municije, 12. puškomitraljeza-a bio je glavni Vojvoda Jovan Ivković, pa smo se opet vratili u Vučje .

Nemci i bugari su nas razoružali. Tako nas 1oo duše smo tada bili. Onda je Vojvoda Ivković dao obaveštenje ko hoće da ide kući a ko hoće da ide u graničare-neka ide na prijem u Beograd u srpsku graničnu stražu.

Nas 12. duše smo krenuli za Beograd i onda su sve rasporedili za Ivanjicu-a ja sam tražio Vlasotince i dobio ga, gde sam bio kao graničar srpske straže do 1944.godine. Kao stražar sam pomagao našim ljudima, koji su kao rabadžije sa stokom vukli žito iz Puste Reke i moravskih sela-da bi izdržavali svoje porodice.
Tako sam jednog crnobarca spasao-trebalo je da se zakolje, a ja sam mu rekao da beži iz kuće-što je to i učinio, pa sam ga spasio života.

Dobrunka Simonović iz selo Krusevica, je radila za svi -pa je spasila Lazu iz Orašje-koji je držao i za partizani. Ta Milunka je posle rata , čujem umrla u bedi. Vlasotince je 1944.godine trebalo da bude spaljeno i uništeno, a spasio ga komandir III voda Strešnjal-čehoslovak, koji je spasio Vlasotince. Tu je došao nemački komandant iz Leskovca u patrolu- a jedan četnik ga ubije 1944. godine pred Sokolski dom-prema sud ( u njemu je bio stab).

Tad je Ćora sedeo u Stojadinovu kafanu, Strešnjak je napisao na nemačkom cedulju i metnuo mu u džep-da je došao nemački komandant da se preda, sa ključevima od magacina iz Leskovca i tako je spasao Vlasotince. Strešnjak kao komandir cete poginuo je u Sloveniji-ubili ga partizani. U Kuševici je bila mobilizacija.

U četnici su mnogi bili i zbog sirotinje. U četnici su 1943. godine iz Krusevice bili: Bogdan Stojčić(posle bio i u partizanima)-sada kafedzija, Aleksandar mečkar, Stojadin Rajkin (tovak), Radomir šumar, Dobrivoje Dimitrijevic-Jarčevci, Joca Kušinski, Petar Đukinski-belokapac (za njega kažu da je bio švabski podanik i da ga devojka-Bogdanova sestra izdala, pa ga streljali partizani). U Vlasotince od četnika najgadniji je bio Cocka Mirko-ubio ga narednik graničarski-nedićevac Krstić (živi u Leskovcu).

Komandant Jovan Ivković poginuo. Iz Svođe (Babebici-Dobrivoje-sa bratom)-kao četnici bili loši prema narod: silovali ženske, pljačkali –braća Markovići iz Svođa se priča u narodu i da su pljačkali i klali ljude.. U Ravni Del je agitator četnika bio Nikola Gulaveza. U Veliko Bonjince je bio loš cetnik LJuba Milošević (brat mu Vlada sada učitelj u Boljare-ubili ga partizani u Krčimir).

Kad je 27 septembra 1942.godine formiran granični odred-za graničara je došao Petko Petkoski (Trandafiloski) iz sela Crešnjevo, opština Makedonski Brod, zapadna Makedonija-koji je tamo u Kičevo bio milicioner (žandar), pa nije po naređenju mogao da ubija ljude, pa je pobegao kod nas u Srbiju i prijavio se za graničara. U porodici Dinkić je ostavio stvari. Tu je samnom bio do septembra 1944. godine.

Tad smo u borbi sa partizanima odstupili i ičli pored Moravu, na ćupriju Beljanicu, preko Babičko u Nič-pa na Crveni Krst vozom do Ćićevac, pa do Varvarina, preko planine Golije-tu smo konačili. Preko Novi Pazar, Prije Polje, Duge Poljane-Sjenica (3. meseca pešice)-preko Bosne, Nova Varoš (tu su nas ruski avioni napali i potikali nas (razbežali smo se na sve strane), pa kad čujemo trubača, tad se zbiramo (sakupljamo)-onda preko Romanije. Naišli smo na 100 mrtvih-golih nemaca, ubijenih-onda smo dočli na Han Pjesak (zimi) kod kraljeve palate, tu smo zakonacčli, tu se borba vodila. Tu nas je u borbi vodio Dragutin Keserović-komandant brigade Draže Mihajlovića.

Moj bataljon je imao oko 300 ljudi- a komandant je bio Milosav Bogdanović, zvani Ćora, a komandir voda bio je Žika Marinković iz Grdelice-poginuo na Foču. Drugi su tad vodili borbu a naš bataljon je bio u pripravnosti. Krenuli smo napred do Doboj u Bosanski Brod (američki avioni su nam ubili 37 ljudi i komadir nam je bio ranjen, pa je umro u Zagreb ili Beč)- tu su slovenački domobranci hteli da nam uzmu oružje. Oružje smo položili u Slavonski Brod-pod nemačkom komandom, odatle smo upućeni u Strazburg u Austriju bez oružje-gde smo živeli u logor austriski- čitavu godinu u zimu 1945. godine.

Protiv partizana-imali smo oružje, italijanske puške. Kad su navalili partizani s tenkovima i teškim oružjem-mi smo se povukli preko Soče na italijansku teritoriju, a onda nas je srela Engleska armija koja se borila protiv nemaca i onda smo imali tumača. On je preveo sve na engleski. Krenuli smo u logor u Forli u Italiju-negde u proleće. Tamo smo bili 2-3 meseca. Englezi su bili dobri, a naši su se pojeli međusobno (svađali se)-zakolju jedan drugog i bace ga u klozet-ko je jači za partije se svađali:drazićevci, četnici, domoroci, belogardejci (najgori ljudi), ustaše-a bilo je oko 500-600 ustaša (najgori sa dobrovoljcima-belokapcima). Onda smo prešli u drugi logor zvani Ebolija u Italiju-tamo smo bili godinu dana (250 hiljada iz Jugoslavije: Crnogorci, srbi, hrvati, bosanci, dalmatinci.

Bio nam odred u Drinski puk, komandir mi je bio LJubomir GrdanoviĆ.-Bio sam u odredu godinu dana. Međusobno se klali za partije, a odatle smo bili podeljeni u grupe da čuvamo Engleske logore u Italiju. Čuvali smo na tri meseca-a u logore bio pleh koga smo mi prodavali za hleb (krijoćom-krili se)-u grad, a onda smo od međunarodnog suda (misije) raspoređeni u Nemačku u Muster lager, a tu nas je ispitivala međunarodna komisija-ko hoće da se vrati, a ko neće da se vrati. Jedan je pokušao da se vrati a naši ga odmah ubili na stanicu i nismo smeli ni da pokušavamo da se vraćamo. U Nemačku smo dobili naređenje ko hoće da ide na dobrovoljni rad 1946.godine.

Opredelio sam se (zajedno sa Petkom iz Makedonije)-sa grupom od 100 ljudi u Englesku. Četiri godine u Engleskoj na ciglani, živeli smo u logor, a posle u privatne stanove. Tamo je bila četnička organizacija-plaćali smo članarinu. Glavni je bio Mihajlo Todorović (granični oficir), a poverenik Stevan Berić-dalmatinac, dobar čovek. Nekadašnji komandir žandarmerije u selo Svođe, kod Vlasotinca-Ilija Drljača bosanac (žena bugarka) optužila je moju Ružu-da je Titov pandur-ona je rekla-jesam, bila sam kuvarica u miliciji posle rata 3. godine. Kole Čelić iz Vlasotinca dao dokumenta mojoj Ruži 1957. godine da me odvede u otadžbinu (bila je 3. godine u Engleskoj-a bila je i sa kraljicom Marijom, kraljem Petrom i Andrijom u crkvu.

Ruža je u našu ambasadu u Englesku opravljala da se vratimo u Jugoslaviju. Otišli smo u dom "Draže Mihajloviđ" da doručkujemo, a četnici su pitali moju ženu Ružu-jel ti oćeš da našeg brata vodiš da ga predaš Titu-a ona je odgovorila-šta se vas tiče-a oni odgovorili-to može da bude i obratno. Rekao sam izvinite, a onda sam je ja nagazio na nogu ispod astala, a svi su nas gledali, pa smo taksijem odma otišli u stan. Dolazili su naši noću-mi smo se pakovali-ujutru došla kola za posao-rekao sam da mi je žena bolesna-a mi izašli na druga vrata-utovarili se i pravo za Jugoslaviju. Oko dokumenta pomogao nam je ratni zarobljenik Miloje Nikolić iz Niša i 1960 godine smo se vratili u Jugoslaviju.

Iz našeg kraja najopasniji za naš narod su bili braća od tetku na Bogdana sada kafedjiju iz Kruševicu,koji su zaklali na svadbu-ubijeni su. U Englesku sam radio na ciglanu, pa eto sada primam njihovu penziju.

P.s Dok sam beležio ispovest deda Borka i baba Ruže Ranđelović, ispred njihove kuće u selo Kruševica 1980. godine, tada radeći i živeći u selo Kruševica kao prosvetni radnik- i sam sam u sebi imao straha što zapisujem ovaj zapis- da se to nedozna, jer ni oni nisu bili raspoloženi da mi govore sve, plaseci se posledica. Jer je postojala opasnost da i ja i oni budu proglašeni za "državne neprijatelje'.

No, poverenje tih ljudi u jednog seoskog Uču, ostavilo je traga da se i sada na pošetku u 21. veka nešto dozna i pročita na teške ideološke sukobe partizana i četnika i ostalih u bivšoj Jugoslaviji. Neka ovaj zapis ostane c kao pouka i trag za buduća pokolenja. Tada iz straha u svesci nisam smeo ni da napišem ni ime ni prezime, jer sam se plašio "pretresa' i dugo sam krio tu svesku, da se niko ne dokopa nje. U svojo sredini sam pokušavao da objavim ovaj tekst, ali sam samo imao neprilike, jer se smatralao da kao dete iz partizanske porodice nisam smeo da pišem nista o četnicima kao našim “krvnim” I “klasnim” neprijateljima socijalizma. Vaspitavani smo da ih tako tretiramo. Tako smo se nažalost u mladosti kao “vernici” komunističke paretije I ponašali. Ideologija je bila tada surova.

Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina
Zabeležio: Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar

*
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html

ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g /
3 мар 2010 ... Zapis : selo Kruševica, opština Vlasotince, 1980. godina. Zabeležio:Miroslav Mladenović, nastavnik OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html - Кеширано - Слично

* *
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html
ISPOVEST: Cetnika Vlasinskog cetnickog korpus /1941-1945.g /
3 мар 2010 ... ISPOVEST: BORKO RANDJELOVIC-Cetnik Vlasinskog cetnickog korpusa, Drugi svetski rat (1941-1945. g -Rođen sam 1912. godine u selo Gornji Dejan i u selo živeo do pete ... Šutanovac i Vučić o kanalu - do Egejskog mora ...
www.mycity-military.com/.../ISPOVEST-Cetnika-Vlasinskog-cetnickog-korpus-1941-1945-g.html - Кеширано - Слично
Napisano na dan: 3.3.2010, pogledaj vesti za 03. Mar 2010.
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Jul 31, 2013 7:00 pm

* * *
КАЗИВАЊА УЧЕСНИКА БАЛАНСКИХ И ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ВЛАСОТИНАЧКО-ЦРНОТРАВСКОМ КРАЈУ (Записи)
10. мај 2011. у 19:29


РАТНИК: СТОЈАН СТОЈАНОВИЋ-ВЕРШУЛА, с. Г.Дејан(засеок Преданча)-учесник ратова 1912-1918.г

Прошао албанску голготу са гуслама, од којих се никада није одвајао све до старости.  Био је ратник моравске дивизије на Церу и преко Албаније учесник пробоја солунског фронта. У српској војсци изучио је за болничара, па је тако касније у село лечио људе разним травама;  али је запамћен да је тамо на Крфу изучио вештину „намештања“ полољених руку или ногу.

Тако је је све до старости „намештао“ веома успешно сваки „прелом“ руке или ноге.
Свима у околиним селима  , посебно записивачу овог записа неколико пута у детињатву вешто  „намештао“ руке  у зглобове „поломљене руке“-јер тада због сиромаштва и незнања се није у планини  одлазило код лекара, који су тада били и реткост  у  власотиначкомм крају до 60. година 20. века.

Био је добар приповедач, а и по ауторитету „вершула“-вођа у село;  кога су сви слушали као мудрог старца, за сваки  настали проблем у село било које врсте.

Био је моралана величина,  који је „по образу“ делио правду у село-уместо судова и судија.

Уз гусле је често певао јуначке песме са Цера, Елбасана и о хајдуцима који су јатаковали у овом планинском крају-борећи се за  националну слободу противу Турака и Бугара и Немаца у првом светском рату.

Запис: 1975. године село  Горњи дејан (махала Преданча) Власотинце
На фотографији: морална величина ратника са солунског фронта:
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
Из Записа 1975-1976. године  село Бољаре,Забележио Мирослав Б.  Младеновић  Мирац локални етнолог и историограф
       
                       * *

РАТНИК:-УРОШ ЦЕКИЋ-СОЛУНАЦ (Учесник ратова 1912-1918.г, село Бољаре, Власотинце):

-Борио сам се за Србију са турцима 1912. године.  Ударили смо на турчина на Куманово а он је извео четири дивизије-а ми са једном моравском дивизијом смо их разбили.

Борио сам се  против бугара 1913 године на Брегалници, Овчем Пољу, Кочану-и најурили их. Србије.
Три године сам био у ропство у бугарској у планини Картала-лагер, правили смо путеве.

Живи учесници рата 1912-1918 године су: Светозар Арсић из село Златићево-који је заробљен у Пећ;  био три године у ропство, Владимир Илић-ваљач из Преданчу, Светозар Лепојевић и Влајко  Станојевић из Борин Дол-а знам да је у Борин Дол било 10 солунаца.
Знам да је Тодор Стојановић из Џакмонове(Борин Дол)-био  официр(капетан), Коста Миленковић –капетан из Свође,а жив је и Васиљко Стаменковић-Кушински из села Крушевица, као и Глигорије Илић  из село Гложане код Власотинца.

Запис: 27.март 2007.године  село Бољаре, Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
Из Записа 1975-1976. године  село Бољаре,Забележио Мирослав Б.  Младеновић  Мирац локални етнолог и историограф

                          * *
РАТНИК:-СВЕТОЗАР АРСИЋ (Учесник балканских ратова и И светског рата 1912-1918.г, село Златићево, Власотинце):

-Бил сам у рат  против  Турци на Куманово,  а сас  Бугари на Брегалницу.

Прошал  с'м Албанију;  а борил се и у пробују на солунски фронт у сетемб'р 1918. године  и еве још с'м жив са деведесет и три године.
Сећам се прича какој  су турци били на Дел-куде је д'нске, ете  с'г  трафостаница међу Горњи  Дејан и Златићево и туј  су Турци врли жито на гумно и узимали десетак.

К'д су се наши борили против Турци од Преданчу куде је с'г гробје, наши су пуцали са црешњов топ и отерали турке из Дејан.
Борба је почела од Ниш на Алексинац.

Изгинули млого Турци.
За време турака турски буљубаша убил комиту ('ајдука) у  'Ајдучку падину куде ваљавицу и воденицу у  Голему реку  у Преданчу.

За време борбе против турака Атанас из Гаре имал је  дућан у Власотинце,  напунил је  бисаге сас паре у злато,  сабирал ги од народ, да ги даде   како бакшиш на Ђоку Влајковића у Пирот-да не гори Власотинце.

Т'г  дошал је Ђока Влајковић , довел је добровољачки батаљон и побил турке на Грделицу.
Три пута је Власотинце  палено и горело


Запис 1976.године село Златићево , Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

                    * *

РАТНИК:-УРОШ ЈАЊИЋ(1882.г)-учесник рата 1914-1918.г Власотинце:

У тешким данима србије 1914.године, Урош Јањић је као обавезник, позван на једномесечну обуку у војном центру у Нишу.

По завршетку обуке одлази на фронт на Колубару, где је на хиљаду младића попуњавало десетковане јединице српске војске.

У време пре велике офанзиве колубарске битке, када се српска војска драматично борила и била потискивана од бројно и технички надмоћнијег непријатеља-аустроугарске војске, Урош се борио на значајном делу фронта, на Човки.

После једног изненадног продора непријатељске војске, Урош је са четом био заробљен.
Заробљеништво је је провео у Мађарској у логору Болдасоња.
Из заробљеништва , где је преживео тифус и запаљење плућа, Урош се вратио 1918.године-где је распоређен на дужност писара у Ђенералштабу српске војске у Београду, при ађутанском одељењу.

По демобилизацији 1919.године се враћа кући.
Декретом је постављен  био за Преседника општине Власотинце.
Умро је 1935.године од акутног обољења запаљења плућа.

Михајло Нешић је учествовао у балканским ратовима у српској војсци а његов млађи брат је умро у Бугарској 1917.године као заробљеник у Бугарској-сахрањен у Софији (отац и стриц баба Руже Јањић-казивача овог записа).

Казивач: Ружа (Нешић девојачко) Јањић Власотинце, рођена 1894.године у Власотинцу
Запис: 1973-1975.године Власотинце

Забележили: Светислав Вучковић историчар  и Мирослав Младеновић локални етнолог и исторчар

                           * *

РАТНИК:-ВЛАЈКО СТАНОЈЕВИЋ(Село Борин Дол, Власотинце)
(Учесник балканских и првог светског рата 1912-1918.г)

Влајко Чукуровски (Чукуорвска фамилија) (1892), мештанин Бориног Дола, је као учесник ратова од 1912. до 1918. године, био  ратник моравске дивизије, препешачио до и преко Албаније.
Деда Влајко Станијевић је био стари ратник и солунски борац у моравској дивизији .

Прешао је пешице преко Албаније.
Ратовао је у Моравској  дивизији:  други позив,  трећи  пук,   трећи батаљон,  у трећој  чети.

Прво је кренуо од Ниша у Прокупље, а онда у Житковац, према Београду, па из Гучева низ Дрину.

Онда је 1915. године из Београда кренуо у Хан, Сурдулицу, Криву Феју, Бесну Кобилу, па преко Подујева и Косова у борбу у Аалбанију.  Потом шрешао албанску голготу, учествовао у пробоју солунског фронта  септембра 1918, године.

Вратио се  као ратник здрав жив .
Испричао ми је да су приликом преласка преко Криве Феје и  Владичког Хана – на какав начин су  сељаци упозоравали српску војску од бугара у сурдуличко-знепољскком крају:
”К'д се теру овце преко реку,  т'г иде  пешадија, а к'д се теру говеда, т'г иде  артиљерија.”.

То се исто радило у нашим крајевима власотиначко-црнотравскога краја у времену окупације под бугарском у првом светском рату 1915, године.

Данас постоје то  место  у околини села Крушевица под називом Хајдучки камен- где се терала стока преко реку Власину,  ради упозорења наше војске од непријатеља.

Деда Влајко Станојевић  није баш имао добро памћење,   па је његово казивање било конфузно и недоречено.
   
Казивач: Влајко  Станојевић  рођен 1892.године,
Запис   1977.г село Борин Дол, Власотинце
Забележио:  Мирослав Младеновиц  локални етнолог и историчар
           


    * *
-наставиће се-


Poslednji put izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 6:05 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Jul 31, 2013 7:02 pm

-наставак.
* *


РАТНИК: ТОДОР  СТОЈАНОВИЋ , капетан и носилац највиших ратних заслуга у ратовима од1912-1918.г

Тодор Стојановић, мештанин Бориног Дола (махала Џакмонове), је био учесник ратова од 1912. до 1918. године као официр (капетан) Моравске дивизије Војске Краљевине Србије. Прешао је преко Албаније до Вида на Крфу и касније учествовао у пробоју Солунског фронта.

Казивач: ВЛАЈКО СТАНОЈЕВИЋ(Село Борин Дол, Власотинце)
(Учесник балканских и првог светског рата 1912-1918.г)

Из Записа: 1975-1976. године село Борин Дол, Крушевица
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце Србија

Постављено: 16. мај 2011, годсине Власотинце Србија
Поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог Власотинце Србија





               * *



ПИСМО СРПСКОГ РАТНИКА ЦРНОТРАВЦА

Писмо српског ратника Јосива Димића из Црне Траве, писано 1915. Године у Пећи пред повлачење српске војске преко АлбанијеЗдраво мале,Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко.

Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше.

Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате.

Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу.

Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат.

Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.(Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије.


Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту“ Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) ... када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.

Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна).
                       
Црна Трава, 2011.године пронашао: Николић Драган,Писмо ратника

Николић Драган:
“Драги пријатељи,нашао сам овај дирљив текст писмо једног ратника , Црнотравца и хтео да га поделим са вама”.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог Власотинце Србија
Постављено 11. мај 2011.године  Власотинце Србија

                   * *




РАТНИК:-ВАСИЉКО СТАМЕНКОВИЋ_КУШИНСКИ (учесник ратова 1912-1918.г) село Крушевица Власотинце
12. јун 2011. у 16:27


Учесник балканских ратоваи  првог светског рата , негде 1976.године када сам бележио казивање ратника, утврио сам да је са ратником Владимиром илићем из село Преданча, били у исту чету, исти батаљон и исти пук моравске дивизије и да је после борбе на Гучеву 1914.г, касније 1915. године заробљен заједно 1915.године у борби код Алексинца, Старина је  те 1976. године са деда Владимиром поновио исту ратну причу:

- Бугари поробише 40 душа. У борби код Алексинца са бугарима ме заробише бугари.
Испричаћу какој су нас 40 душе олако заробили Бугари у Алексинац. Малко смо се замајали у варош и к'д да дојдемо на Житковац, оно сломен мос'.

Сломил га Милан Прибићевић, командант трећег батајлона другог прекобројног пука, Врнумо се поново у варош Алексинац.
Т'г нас 40 душе заробише Бугари и пребацише ни у Соко Бању, на д'н Гмитровд'н 1915. године.

Отераше ни у Калну и туј коначимо. Ондак су ни преко Пирот, пред јесењи ранђеловд'н 8. новембра отерали у Цариград, а ондак ни натоварише у воз па за Софију.

Неколко д'на смо били у лагер (логор) и имали в'шке. После 20 д'на су ни распоредили према занатима да работимо у Бугарску. Обављачи смо разне занате: пекарске, ковачке, терзиске и друге.

Све заробљене Србе преко Пирота, спроведоше ни у Сливен на црно Море-а и ја сас њи смо три године били у ропство од 1915-1918. године.

На фотографији стари ратник балканских и Првог светског рата (1912-1918.г) : Васиљко Стаменковић-Кушински, село Крушевица Власотинце (који је из село крушевица  свакодневно  ишао пешице до Лесковца и тамо радио као поштар до пензије)

Фото запис: 1976. године село крушевица
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

Запис 1976. године село Крушевица, Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ "Карађорђе Петровић" село Крушевица Власотинце и локални етнолог и историчар
Постављено: 12.јун 2011.године Власотинце србија
Поставио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

                                   * *
КАЗИВАЧИ:-БОГДАН СТОЈЧИЋ ( Учесник у Другом светском рату-1941-1945.године-четник и партизан, бонбонџија и кафеџија, село Крушевица, Власотинце) и РАТНИК ВАСИЉКО СТАМЕНКОВИЋ-КУШИНСКИ (учесник ратова 1912-1918) пензионисани поштар из село крушевица, Власотинце :

-У време Косте Пећанца постојале су комите.
Комита-'ајдук (то је назив  у народу) био је Станоје Станојевић из Крушевице.
Имао је браду до пупка, стаменитог стаса, а у први светски   светски рат био је  четни наредник 1914. године.

Учествовао  је  у борби на Криву Феју против бугара, а  и у борби за ослобођење Власотинца од Турака 1878. године .
Живео је 90 година.

Такође комита је био и Лука (Дика) Симоновић на територији крушевачке општине уз помоћ Косте Пећанца у времену  борбе противу бугара у Првом светском рату.

Тако  1914-1915 године са својом сестром Миликом отишли су код тадашњег бугарског секретара крушевачке општине, да потраже брашно и хлеба;  а секретар је дао и више од тога,  јер му се допадала Лукина сестра.

Лука је  спремао терен да ликвидира бугарског секретара   крушевачке општине.
Отишао  код Косту Пећанца и затражио 10 кумита и упао оружјем код секретара у општину.

Извео га до црквене куће-на 100 метара удаљености од општине, увео у подрум и заклао као јагње.
Наравно кад је ишао са сестром у општину да траже брашно- Лука  је ишао  са везаном руком.

Правио се да је неспособан за рад, па је тако заварао бугарског секретара општине, да бих могао успешно да изведе свој план о ликвидацији бугарина зликовца и окупатзора.
За узврат бугари су одмах извршили одмазду над становништвом-запалили село Крушевицу.

Потерали су људе из села на Кладенац (Ливађе)-на  Турско гумно да их стрељају.
Али из Ливађе тада наиђе неки старији човек. Па  је  повикао на Бугаре:
„зашто јурите овија људи, шума је пуна комита“.
Бугарска војска је појурила према шуми, а њих су распустили кућама и тако нису стрељани.

Али су зато бугари одвели сеоског кмета Дану Стоиљковић и преседника општине (кога су они поставили) до Власотинца и ту их стрељали, као одмазду за убијеног секретара бугарина крушевачке општине.

Дано Стоиљковић  је са собом понео  и злато (које је сакупљено у село за његову главу) дао га неком човеку-који га је утајио за себе.

Запис 1977.године, село Крушевица  Власотинце
Забележио Мирослав Младеновић локални етнолог и историограф

Из рукописа ЗАПИСА 1970-2010.г , Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац Власотинце, Србија, 2010.године

         * *

-наставиће се-


Poslednji put izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 6:12 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Jul 31, 2013 7:06 pm

-наставак-
* *




РАТНИК ВЛАДИМИР ИЛИЋ(рођен 1881.)-ваљач (воденичар):- махала Преданча(село Горњи Дејан), општина Власотинце Србија; учесник балканских и Првог светског рата-(1912-1918.г) -МОРАВСКА ДИВИЗИЈА II позив, III пук, III батаљон, III чета.
7. мај 2011. у 15:50

Цео свој век провео је у воденицу и ваљавицу на речици Бистрици, планинског засеока Преданча, села Горњи Дејан у власотиначкој општини, Југа Србије.
Усмена приповедања су вршена у ваљавици и воденици, а све што је чуо од старијих, све је памтио-безобзира што је био неписмен,
Интересантна су била његова казивања о страданијама под турцима у овом крају.
Његова тврдња о учеснику и једном од организатора буне од 1841. године противу турака у власотиначком крају-такозване „Бојаџиске буне“ је тврдња да је Стојан Чавдар ( у историској грађи се пише да је из Крчимира,а у Летопису школе крушевачке-из село Крушевица); био из фамилије Чадаровци-насељени у Доњи Дејан, Горњи Дејан (бировци) и Преданчу (Стојан Синџирџија).
Тврдња деда Владимира Илића се заснива на основу назива „чадаровска“ фамилија-на основу њиховог поседа ливада и шума под називом: Вранска ливада, Врански рид, па се сматра да је Стојан добио надимак Чадар (живео под веник-шатор-чадор-чадар, направљен од папрати, буковине и земље).
Према причању је Стојан Чавдар насељен из врањског краја и да је један од учесника устанка 1841. године у власотиначком крају противу турскога зулума.

Своју причу о ратовању и борби за национално ослобођење и ропстава противу турцима деда Владимир наставља овако:
- Мобилисан сам у Врање на д'н Крстовд'н 1912. године.
Наш крај беше си слободан до Ристовац куде Врање.
Т'г је требало да се протеру Турци подалеко од Ристовац куде Врање.
Прво ватрено крштење с'м имал на Ристовац.
Арнаутин је погодил 'едног нашег војника, куј се шетал по ров.
Жене су завијале-кукале. Нам викале-зашто нас браћо напуштате. Бегало се низ дуван, а јед'н арнаутин преш'л је српску границу.
Све тој сам пазил, 'ел с'м бил близу.
Донесоше нам обед-руч'к.
Кувара погодил метак у колено.
-Однесите га тамо-рече наредник Коста Поповић.
Наредник Коста Поповић је у чету бил писар и као водник.
Скрасимо се туј и туј залогоровамо.
Положај границе Горњи Вртогошац.
Из Козарице убијен 'едн човек-хришћанске вере, од стране арнаута, куј је 'тел да уније неког турчина.
Туј смо одили низ 'ед'н виноград. Спустимо се. Сишли смо у реку, која иде од Козарице.
Туј гледамо како турци искочили па пуше дуван.
Караула на два спрата. Биле су покријене сас трску.
Командир опали 'ед'н метак.
Турци се разбегаше у карауле..
Ми ћутимо. Кокошке су бегале, куде Бујановац.
Дошал је командант из батаљон и ни овакој поздравил:
„ Помоз' Бог јунаци“-одговоридмо тихо: „Бог ти помогао“; али да нечују Турци.
Врнумо се у ров.
Турци су срушили ћуприју на Ристовац.
Наши ставише пругу и воз иде.
Киша је врнула. Поп нас је опоио.
Сваку суботу по пладне нас поп опаја. Рањенике прочати, опоји их-а и мртве борце опоји, па ископамо рупе и у њи ги саранимо. Бацали смо ги у теј рупе, онакој мртви, 'ел је тој рат и нема млого за друго.

Отидосмо у ров. Командант наредил да се затворе уста-пуца алтиљерија. Гранате погодише 'едну караулу на Козарницу.
Поојдомо напред.
Неки из команду повика:“ трећопозивци напред“.
У Бујановац куће су биле затворене. Турци побегли.
Постаише ме у патролу да тражим арнауте.
Срел с'м 'едну бабу. Реко јој:
- Стој бабо! Има ли овде турци војници.
Она ми одговори овакој:
- Они су у Трнуве.
Доби смену.
У једну крчмо смо пили. Туј преспамо-у село Лопарница куде Инатовац.
Преко њега прооди речица.
У село краљева кућа. Коњи су јели сено. Окренуше топове и дојдоше куде нас.
До млин их докараше.
Од Рујника-Турци нас тукли топом.
Турска алтиљерија је пуцала на нас.
Наша батерија је истерала топови куде млин.
Командант пука наређује-трећи кораком, правац Морава.
Прегазимо Мораву.
Наши су се на Рујник борили.
'Една наша чета отишла је у патролу. Трећа наша батерија је већ била преко поточић ниже касарне у Рујник...
Чета је патролирала дуж Трнавац-Бујановац.
Ми пешаци тукли смо први батаљон Турака.
'Ладноћа је била голема. Паднала јесења слана. Туј на положај у ровови преконачисмо.
Сутрад'н патрола је нашла 'едног арнаутина.
Искочимо на брдо. Тој је било за време Александра Обреновића.
Командир ми је бил комита Коста Ђорђевић, капетан прве класе, а војвода Петар Бојовић из Горњу Коњушу преко Топлице.
Искочимо у поље. Дошла ноћ. Ујутро смо добрим путем кренули од Рујник за Куманово, прво чета, па батерија наше војске.
Доојдосмо куде Биљача село. Туј је била касрна.
Сретнумо неки трговци сас овце. Узосмо им овце.
Овце нешто покласмо а рество отерасмо ги у Куманово.
Туј смо на церову ('растову) шуму спали.
Грешком отворили смо борбу на наше. Турака није било.
Командант другог батаљона је био Милан Маринковић, а командант пука-пуковник Душан Стефановић.
Кренули смо низ реку и туј се укопали. Кренусмо у развијени фронт на турке. Наредник побеже. Преузео сам команду.
Турске и наше гранате се састављају.
Туј погину командант батаљона Милан Маринковић (лесковчанин). Поред њега туј погину и командант седмог пука.
Борба се заврши. Ископали смо ровове. На Младо Горичање је био седми пук из Београда.
Срби су бацали бомбе. Међу турцима је права паника. На глас на турски језик су турци изговарал:“ свако српче носи по један топ“.
У паници се Турци разбегали.
Искочимо на брдо.
Турци су бегали испред нас.
Сиђо у реку у пешадију. Туј су наши приметили куде је цел пук турске војске била турска алтиљерија.
Пешаци су гурали топове.
Топови су били постајени између сламе гумну. Турци су насумице пуцали.
Од нашу јаку пуцњаву турци су од 'стра бегали ко зајци.
Од пуцњаву на наши топови се турци разбегаше.
Муницију су вукли сас њи' и бегали уз брдо према Скопје.
У Куманово нас дочекаше као ослободиоце од турци.
Испред Скопје-испод нас, лево од насипа, турци су ископали ровови од два метра.
Барјактар предаје Скопје, руковаше се са Петром.
Наша чета је кренула уз качар планину. Дојдосмо у 'едн манастир.
Димитрије Поповић сас њи' вревил на македонски језик.
Т'г сам први пут видел варош Скопје и реку Вардар.
И такој си т'г стигосмо око пладне у варош Скопје. Доле бежанија.
На куп сви арнаути.
У Скопје смо три д'на седели, а одотле кренусмо за Куманово, онда у Пчињу и Овче Поље. Туј видосмо да је скоро водена борба сас Турци.
Путовали смо три дана и три ноћи. Хране није било. Јели смо турски пексимит, а онда пили вино.
Од Велеса кренули смо преко планине Бабуне на Прилеп. Тамо су били турци заузели.
Легали смо у барчугу, пуну сас воду-мочварно место сас траву, куде искача извор.

Ујед'н лештак-шумарак сас лешњаци, потражил сам место за шатор. Туј смо на брдо затекли снег.
Упалисмо боровину. Турци су били по ровови. Туј је Никола Стојановић ( Златанов из Преданчу) погинул.
Угасисмо ватру. Пређосмо речицу. Голем мрак.
Умотасмо се у шаторска крила . Комнадант наређује трећој чети збор.
До мрак несмо излазили. У трње смо преспали. Горе се борба води.
Из реку ги погоди наша граната- на вр' брдо, па се турци разбегаше из ровови.
Туј ноћ преконачимо. Ров се умрзо. Легли смо један преко другог. Да се малко утоплимо.
Неки су помрли- умрзли од студ у ровови.
Турци су палили ватру. Такој је било до пола ноћ. Смени се стража.
Отидо куде командира чете. Туј код њега сам стражарил. Питал га:“шта је било“. Он ми одговорил:“ седи туј и греј се“.
Командир је иумал пет ћебади. Туј сам се огрејал . Добисмо по трећину 'леба.
Устадосмо и отидомо у дринску дивизију. Наша војска је ишла пољем.
Туј се изгубисмо. Јавимо се команданту Дринске дивизије, а ми смо били из Моравску дивизију. Т'г нас тај командант упути куде нашу Моравску дивозију на команданта Бојовића.
Т'г најдосмо четврту чету другог батаљона-најдосмо своју чету.
Појдосмо на Прилеп. Турци побегли из Прилеп.
'Леб нам дадоше две младе женстине. У поље подигосмо шаторе, на крај Марковог Камена (између две реке).
Туј су турци пуцали сас топови од Бакарно Гумно, док су наши пуцали иза реке.
Престолонаследник и Војвода су посматрали борбу.
На месту куде се прооди за Битољ-проодећи реку, видели смо турску коњицу.
У село Тополче седели смо осам д'на.
Грчки престолонаследник је јављал на нашег престолонаследника овакој:“ Битољ је твој, ја га не могу заузнем“.
Наши топови алтиљерије су вукли македонски биволи. Газимо воду, снег се топи испод ногу. Идемо на Битољ.
Стигли смо у село Дрвеник (преко Црне Реке и друге реке)-настала је борба.
Огладнели смо. Бил је снег. Кренули смо низ њиве. Под ноге вода и снег. Ноге мокре. Такој идемо потпуно изгладнели. Сретнем једнога какој носи вурсу-која се добија од млеко. Носил гу у село Дрвеник.
Глад голема. Некако се снајдо. Омеси кравајче (мали округли 'леб) од брашно, па га тури у пепел на жар и туј га испеко на пољану. 'Едан ни донесе кисело млеко, које поједосмо сас кравајче из пепел испечено на жар.
Наиђосмо на турску кућу. Турци туј из кућу побегли. Туј у турску кућу омеси 'леб, испеко га у огњиште и подели га сас другови у чету.
Донел сам им кисело млеко и вурду. Командир ми је наредил да сваком војнику омесим по једно кравајче ('леб ) од брашно.
То сам и уработил.
На Битољ се чује јаук топова, све редом јаучи.
Моравска дивизија бије од главног друма на Облаковац. Турци бегају.
Брђани топови пуцају на турке-из речицу према Битољ, бију
У Облаковац турски положај.
Црну реку смо газили у току борбе.
Неке војнике вода однесе, несу знали да пливу.
Прејдомо Црну Реку. Јесењо време. Новембар месец.
Лежали смо у снег на Облаков положај. Наш поручник је из Дејана- Димитрије Поповић, попов син.
Наши су нашли турски пексимит, узимали га и газили под ноге.
Из Облакова пошли смо за Битољ. Срели смо једног турчина, који је комадиру саопштио:“ Приштина је заузета од српске војске“.
Према Битољу угледали смо огањ. Тамо је био 16 пук наше војске.
Турски Паша пошто је с једну стр'ну видел Грчку, сас другу стр'ну српску војску-дао је команданту другог батаљона прекобројног пука три чизме злата, да се не врши напад на њега.
- наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Sre Jul 31, 2013 7:07 pm

-наставиће се-
Крену смо на Битољ. Први пук је ушал у Битољ. Било је лед и снег.
К'д смо проодили низ поље, прошли смо покрај турски аџилак (салаш). Прејдомо Битољ. Идемо за Лерин. Туј смо преконачили.
У једно село смо јели 'шеницу. У воду смо седели. Отишли смо у касарну.
Позадинци су пљачкали. Узимали шићер, па ги комадир тепал. Сас летву ги тепал.
Окренул се'м се у стр'ну, 'ел не'см могал да тој тепање сас летву гледам.
Туј смо били неколко д'на. Купи си ораси. Кренули смо за Ресен. Туј се разболе.
Пашину кућу разбише војници сас кундаци. Кућа му била саградена на спратови. У Пашину кућу смо вршили нужду-физиолошку потребу.
Џавид Паши, македонке су му испојале песму:
„ Ој пашо Џавиде,
куде су буле да те виде,
какој бегаш гологлав,
преко Елбасан“.
У Ресен, покрај Преспанског језера, седели смо 2-3 дана.
Официри су одсели у кавану-крчму Сиркан, поред језера. Ми смо одсели у шталу за стоку.
Неје имало 'леба. Наломил с'м од смерку грањке, па сам на њи' лежал.
Појдомо да тражимо српску границу, куде гу је држал цар Душан.
Командир нареди да послабуњави остану, па нек нас сустигну.
Врнумо се у село Краљевину и лежали у бугарску школу.
Онија рањени и куј су помрли-отераше ги у болницу за Битољ.
Војска је отпутовала поред језера у Девел Реку.
Командир је кажњавал оника куј су пљачкали у село. Проојдомо преко Девал реке. Преко Девал Реке се иде у Албанију.
Пашу што га истерасмо из Битољ, дојде куде нас. Грчка коњица ги је потукла-к'д су турци бегали из Ресен у село Јанковац изнад Битољ и кренули према Крушево.
Војска је кренула из Ресен према Охрид.
Врну се у Сиркин.
У село Чука три дана с'м болан легал на ливаду. Кренули смо преко Шкумбу за Елбасан. Три д'на с'м бил у болницу у Елбасан. Дадоше ми војничког коња. Нес'м могал да одим. Из Елбасана за Ђукус село с'м кренул.
У Елбасан с'м боравил 22 март 1913. године.
Т'г с'м чешљал по глави свињске в'шке. У село с'м седел три д'на.
Пуна три д'на нес'м јел 'леб. Купи три орлова јајца.
Одступимо из Албаније.
Коморѕијама је наређено да возе муницију и терају храну.
Комора је возила болесне, а здрави су одили пешке. Т'г смо били ушли 80 километара у у албанску територију.
До Охрида су ме дотерали-из Бакарног Гумна. Биволима натоварише, па све до грчку границу.
Онда од Охрид за Ресен, па онда за Битољ. У Топљак смо коначили.
Испред болнице у Битољ нас стоварише. Онда сам кренул до лерин, преко Солун, Демир капију, Ђевђелију, Велес-па жележницом до Грделице.
Три д'на ништа нес'мо јели. Од Грделице пешке стигосмо у Власотинце.
Бил с'м дом на боловање 2о д'на, па се т'г поново вртам у пук у Велес.
Брат из трећи пук ме облачил.
После дојде наредба да се ратује сас Бугари. Т'г сам тел да умрем у Овчо Поље.
Од Штип су ујутру севале гранате. Војска се побунила.
Бугарска војска ударила на Дринску дивизију-командант нам саопшптава 13. јуна 1913. године. Отворен је фронт на Бугарску. Ударили смо се сас Бугари-на Крваво брдо. То је учинил и пук.
16. пук је ратовал до Штип, а трећи пук на Штип.
Наредба-„Удри“!,
Телефоном су јавили. Разбијена Тимочка дивизија. Стиже наредба да по један батаљон из Моиравску дивизију потпомогне и иде на Крволок. Борба је била тешка. Тој је било б'ш 26. јула 1913. године на д'н Горешљак-вашара у Власотинце.
Бугариу нас разбише на јежево Поље до Штип.
Кренусмо куде алтиљерија пуца.
Алтиљерија је тукла бугаре. Преко Брегалнице ги је разбила. Туј се истакал ко алтиљерац-тобџија Гаврил Младеновић из Преданчу (Дејан) срез власотиначки.
Отидосмо на криволак. Престолонаследник Александар наредил да се пале бугарска села. Дојдосмо на Црни Камен-извршили смо јуриш.
Разви се борба. Испред себе све гори, паде жеравица, крв поче да шушти. Јурнул с'м према 'едн поток. Сретнул с'м 'едног војника. Сав у крви легнул с'м на камен.
Ондак су ме болничари однели у болницу. Т'г с'м се сав укочил.
Т'г је било превише рањеника. Лежали су преко мене. Ништа нес'м осећал. Касније су ме размрдали. Дошал с'м до свест тек предвече. Т'г је падала киша.
Болничари душмани људи-бунили људе.
Пребацили су ме покрај реке Брегалнице-у превијалиште дивизије.
Дивизиска болница је била близу фронта. Борба је била 26. јула 1913. године.
Закључено је примирје. Отераше ме у Ваљево у болницу 1913. године.
Из Ваљева у Младеновац-кући 20 дана, па у Ниш у дивизију Моравску.
Потом с'м ишао код команданта у Скопље, који ме пустил 15 д'на кући.
Мој пук је у међувремену био у Ђаковицу. Ту смо играли карте.
ИУз Лесковца (10-11. децембра 1913. године) смо пешке кренули кући-преко Урошевац, до Скопље; онда возом до Лесковац, па кући у своје село Преданчу (Дејан) у срез власотиначки.
Поново 1914. године с'м мобилизиран за рат са Аустријом. Сабраше нас на жележничку станицу у Лесковац, а неки у Прокупље и пратише ни у Ниш.
Припал с'м допунском баталјону другог пука. Одмак смо упућени на ратиште.
Око Преображења-трећег августа 1914. године водена је тешка борба са аустријанцима на Церу.
Аустријанци су заузели Шабац.
Натоварише нас на воз у у Младеновац а онда пешке за Ваљево.
Онда у село Бадовинци, па на Дрину.
На Дрину-шваба пробио Лозницу, заузео Гучево.
По кишу смо ишли, свуда мршљак-лешеви смрду. Три д'на смо јуришали. Било је доста наши мртви. Гинуло се ко плева.
Доста је 1914. године погинуло борца из овога краја из Моравске дивизије. Т'г сам теј 1914. године и ја рањен на Гучево.
Ондак кренусмо куде Ваљево.
На каменицу срете нас Краљ Петар и Пашић. Туј ме превише. Па ондак за Кладово.
Седели смо у кладово 1915, године-после се врнумо у Зајечар, Брзан, Тополу и лети па у Зајечар.
Да кажем да смо копали ровови и утврђивали се.
Од Дунав бије немац-отвара се борба, сас немци две недеље.
Осми пук на Торлак се предао-да се превозе на Дунав.
Онда борба на село Врбочки Брод код Књажевца.
Бугари поробише 40 душа. У борби код Алексинца са бугарима ме заробише бугари.
Испричаћу какој су нас 40 душе олако заробили Бугари у Алексинац. Малко смо се замајали у варош и к'д да дојдемо на Житковац, оно сломен мос'.
Сломил га МИлан Прибићевић, командант трећег батајлона другог прекобројног пука, Врнумо се поново у варош Алексинац.
Т'г нас 40 душе заробише Бугари и пребацише ни у Соко Бању, на д'н Гмитровд'н 1915. године.
Отераше ни у Калну и туј коначимо. Ондак су ни преко Пирот, пред јесењи ранђеловд'н 8. новембра отерали у Цариград, а ондак ни натоварише у воз па за Софију.
Неколко д'на смо били у лагер (логор) и имали в'шке. После 20 д'на су ни распоредили према занатима да работимо у Бугарску. Обављачи смо разне занате: пекарске, ковачке, терзиске и друге.

Све заробљене Србе преко Пирота, спроведоше ни у Сливен на црно Море-а и ја сас њи смо три године били у ропство од 1915-1918. године. Тамо с'м у ропство бил пекар. После пуштања из ропство 1918. године, поново су ме отерали у Црвену реку на тунел, а 1920. године у Ћићевац у делегацију за истоварање дрва за моравску дивизију.
У Преданчу(Дејан) били су солунци-од 1912. године до 1918. године Гаврил Младеновић тобџија на Једрење и Брегалницу (са тешким топовима), Милан Илић на Црни Камен, Стојановић Никола (Чадаровци) погинуо у тунел 1916.године на прузи Скопље-Струга, а његов татко Трајко Стојановић погинул на Криву Феју 1915. године, Илић Миладин погинул 1913. године на Грљански Вис код Кочана, Стојан Стојановић био болничар и гуслар, .....“.

Из Записа: 1975-1976.године, планинска махала Преданча, Горњи Дејан, Власотинце србија
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
Постављено: 7. мај 2011. године Власотинце Србија

Жива легенда усменог приповедања о свему из прошлих времена....“.-Илић Влдимир (ваљач и воденмичар) учесник балканских и првог светског рата 1912-1918.године у Моравској дивизији, село Дејан(махала Преданча) власотиначки срез, Србија Фото запис: 2. август (вашар Свети Илија) Чобанац, село Бистрица-Црна Трава Забележио: Мирослав Б. Младемновић Мирац локални етнолог Власотинце Србија Постављено: 7. мај 2011. године Власотинце Србија


Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: NARODNE PESME: BOJ NA MORAVI I BOJ NA VARVARINU   Čet Avg 01, 2013 11:57 am

NARODNE PESME: BOJ NA MORAVI I BOJ NA VARVARINU

Srpska vojska na Krf pala
pod  ostrvo žagor bruji
iz oblaka kiša lije
uzburkano more huji
pod stoletnim mostom
šatori se srpski bele
pod njima se odmaraju
srpske čete oživele
šatori su tesna kuća
al za sve ima mesta
zgrčio se drug do druga
te je tako toplo svima
razgovor se živo vodi
na priču se priča niže
a dosetke i pošalice
jedna drugu burno stiže
samo jedan vojnik mladi
mutna oka, bleda lica
ćuti tužna nevesela
sred pesama  i pošalica.
A i njega zadirkuju
i sa njim se svako šali
Ded olakšaj srcu svome
poveri nam tajne tvoje
ta će priča lepa biti
pričaj  druže Radivoje
Radivoje mahnu rukom
ispuniću vašu želju
al će i to kraja biti
vašoj šali i veselju
krvava je priča moja
to je bilo posle onog
na Moravi  ljutog boja
neprijatelj beše jači
mi moramo dalje ići
a ja reših na rastanku
časak svome domu sići
stigoh kući ali kasno
eno prve strašne slike
obešen mi babo stari
a na pragu jao bože
sva u krvi majka leži
i slabačkim glasom viče
Radivoje sine beži
a ja majku neposlušah
već u kuću stupih
izludeti tada htedo
pokraj moje mrtve ljube
leži moje mrtvo čedo
i ono se nevinašče
već rastalo s ovog sveta
video sam da je bilo
probodeno bajonetom
a u drugom kraju sobe
gde stara škola stoji
kao da su u gostima
vino piju šest bugara
meni krvac  zali oči
pa ja jeknem iz dna grudi
prostite mi mrtve duše
u pakao vi neljudi
pa ubacim jednu bombu
usred one rulje klete
i nijedan od bugara
ne umače od osvete
od tog dana porušenog
dim se diže u visine
a kad plamen sve priguši
ja umako u planinu
ne da sklonim pustu glavu
nisam zato još na svetu
već i dalje da produžim
strašnu kaznu i osvetu
Radivoje svrši priču
pod šatorom tajac nasta
niko ništa ne govori
i disanje ko da zasta
tako malo zaćutaše
povikaše svi iz glasa
i mi ćemo s tobom druže
u osvetu svakog časa.
Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo  Ladovica, Vlasotince
zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar


BOJ NA VARVARINU
(Kursula)
Varvarinsko polje, pritisla vojska
i srpska i turska
da se krvnički kolju
a na polju Zlakobivu
očajnu megdanu
stoji junak crn delija
na konjiću vranu
hrče konjić zemlja bije
baca pene blede
a delija džilit igra
dvije ga vojske glede
Crni arap megdan hoće
pa ište junaka
da se pozdrave
i poznadu vatrom iz pušaka
oružje i odelo sve u suho zlato
stoji junak, crn delija
na belome atu
a iz vojske srpski junak se pojavi
krvavog odela, očiju krvavih
na njemu ne beše kadiva  u srni
već debelo sukno u toj mrkoj krvi
na nogama nisu čizme svrh mostova
već laki opanci, kalčina krvava
na glavi mu crna šubara jagnjeva
a široku palu bacio na pleća
te sramena leva krvav bančak seva
Pa se tako dugo da deli megdana
a pod njima tanka bedevija vrana
dao joj dizgine, pa je rukom češe
Čibukom se maši i u kremen kreše
zapalio lulu, oblaci se viju
a kobila  tanka opružila šiju
pa tako lagano ide pred deliju.
Nasmeja se arap-nasmeje mu se dačo
što pijano vlašče na konju zaspalo
pa se okreće svojima
da se malo smeju
kakvog mu kauri šalju megdandžiju
Kursula samo puši i divani
Igračka su njemu krvavi megdani
tek arapu crnu dugo se ne čekat
kuburčijom bije iz daleka
nemože da trpi. žedan bojne slave
pa još jednu meće-al Jovo se ne kreće
začudi se turče, vrišti vranac ljuto
pa hrče-sluti da će poginuti
a Kursula ide sve arapu bliže
i kobila poče ušima da striže
pa izdiže šiju, te gleda deliju
sad Kursula lulu turi,
a  sramena peča sinu
pa ubode ljutu zmiju
i poteče arapinu
puče puška arapova
te zapali megdan-polje
a u Jove puške nema
on svakada samo kolje
zveknu ljuta bakračlija
pod rebrima bedevija
i zablista teška pača
u srpskoga megdandžije
Ljuta zmija bedevija
četiri koplja pre skočila
i u jednom još te skoku
pa da razdrobi vranca čila
Al da vidiš ljuta jada
od arapa deli muje
kad u srba oči zgleda
prepade se kao od munje
na mah vranca obrnuo
i pobeže sa megdana
a za njiima podigla se
ona ljuta zmija vrana
pršti polje od kopita
čili vranac hitro grabi
i tek iza sve hardije
stade da se zaustavi
al u mahu odmah
tad arapinu pade glava
Prenu krvca po vraniću
pocrvene meka trava
Aferim ti slavna džaurinska delijo
brzus arap nije za megdan  ni bio
povikaše turci i hardija cela
i propusti srba zdrava i vesela
A Kursula Jova, vrati se s megdana
i od njime tanka bedevija vrana
Dao joj dizgine pa je rukom češe
čibuka se maši i u kremen kreše
Zapalio lulu-oblacise viju
a kobila tanka opružila šiju.

Kazivač: Mihajlo Janković samouki pesnik, selo  Ladovica, Vlasotince
zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar

Narodne pesme: Boj na Moravi i Boj na Varvarinu - Вокабулар
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1558.0 - Кеширано - Слично
zapis 1976.godine, zabeležio:Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar. BOJ NA VARVARINU (Kursula) Varvarinsko polje, pritisla vojska


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Pet Sep 06, 2013 8:30 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Čet Avg 01, 2013 2:12 pm

13. Хајдучке  и друге јуначке песме

Хајдучке песме

13.1. Планино старино(1)

Старино мори планино
Доста сам по теби одио
Кумицке чете водио
Ајдучки барјак носио
Много сам мајке цвелио
Јованову мајку највиђе
Закламу сина Јована
Накара татка печега
Татко га пече и плаче
Јоване сине Јоване
Таково јагње сугаре
Накара мајка једе га
Мајка га једе и плаче
Јоване сине јоване
Мајкино јагње ђурђевско.

13.2.  Јанино стара планино(2)

Јанино стара планино
Доста сам по тебе одио
Кумицке чете водио
Хајдучки барјак носио.
Много сам мајке цвелио
Јовану највише
Заклах јој сина Јована
Натерах татка да пече
Татко син пече и плаче
Ој ти сине Јоване
Ти си ми јагње ђурђевско
Натерах мајку да једе
Мајка једе и плаче
Натерах браћу да свире
Браћа свире и плачу
Натерах сестре да игру
Сестре игру и плачу.

13.3. Планино, Сува планино

Планино, Сува планино!
Доста сам по теб'  'одио
'ајдучке чете водио.
'Ајдучке чете водио,
Ален барјак носио.

13.4. Што се  бели на планини

Што се бели оном планином
Дал су снези или бели лабудови
Јел моме платно простирало
Јел купина цвеће расцветала
Нису снези ни бели лабудови
Није мома  платно простирала
Ни купине цвеће расцветале
Да су снези они би копнили
А лабудови они би летили
А мома би платно сабирала
А купина би прецветала
Но су  тоја дедине ковиље.


13.5. Вала богу јединоме

Вала Боги јединоме
Сви ајдуци благо поделише
Ајдук Веље најлош  делак даше
Дадоше му коња и девојку
Коњ му црче, девојка побеже
Па побеже на царева врата
цар гу проси она се поноси.


13.6.  Цвили у горе зелене

Вала богу јединоме
Цвили у горе зелене
Јел  је љута змија
У горе зелене
Јел  је вила
У горе зелене
Била под камен
Јел је змија
Под камен бил
нит је била вила
Нит је била змија
То је  рањена јунака
При њега нико нема
Само једна сестрица Милица
Па га пита:
брале Лазо болелите ране
косу сече та ране превија
и у руке воду носи
та брата запаја.


13.7. Два се орла на планину бију(1)

Вала Богу, вала јединоме
Два се орла на планину бију
Један вика моја је планина
Други вика моја је дедовина
Сас нокти си главе покидаше
с кљунице си очи повадише
Па потече река крвавица
Право тече у црне тамнице
У црне тамнице  нигде никог нема
Само један Ђура тамничара
На руке му два сива сокола
Прсти ломе па ги лебом рани
Косу реже па им гнезда праи
Сузе лије  па ги водом поји
Проговару два  сокола сива
Чујеш море Ђуро тамничара
Дални чуваш  дани препродаваш
Елни чуваш  тавру да си  чиниш
Неви чувам ви  да ви препродавам
Но ви чувам да ви праћам
Да ви праћам на моји дворови
Проговару два сива соколова
Ма чуј нам Ђуро тамничара
Ми смо синоћ били у твоји дворови
Твоји двори у пелину урасли
И у пелин оголело дрво
И на дрво до три кукавице
Једна кука никад не стањује
Друга кука кад се тике сети
Трећа кука јутром па вечером
Тај што кука никад нестањује
То је моја остарела мајка
Тај што кука јутром па вечером
То је моја мила сестра
Тај што кука кад се тике сети
То је моја верна љубав.



13.8. Два се орла на планину бију(2)

Два се орла на планине бију
Едан вика моја је планина.
Други вика моја је старина.
Сас нокти си очи повртеше
Сас кљунице главе покидаше.
Па потече река руменија,
па отече у црне тамнице.
У тамнице нигде никој нема,
само један Ђура Тамничарац,
и при њега два сиви соколи.
Проговара Ђура Тамничарац:
''Еј бре сиви соколи.''
Проговару два сивa соколa:
''Еј бре Ђуро Тамничарац!
Ел ни раниш тавру да ни чиниш?
Ел ни раниш на далеко да ни праћаш?''
Ел ни раниш на далеко да ни праћаш?''
''Ја ви раним да ви праћам у моји дворови.''
''Јучер смо били у твоји дворови,
туде нема нигде ништа.
Само три дрва огорела,
и на њи до две, до три кукавице
Една кука никад не стањује.
То је њојно мило дете.
Друга кука ујутру, па навечер.
То је њојна мила мајка.
Трећа кука кд год се сети.
То је њој мили муж''.


13.9. Песма о хајдуку Ђури(1)

Пуче пушка у гору зелену
Те погоди Ђуру у оба ока
Чим га згоди, одма душу даде
Бре недајте девет браћа
Ископајте му гроба девет метра
Пободете му крстата барјака
Вржете му коња за јелу зелену
Дан да једе, два да жалеје
Коњ Зеленко повикује
Те си Ђуру опомењује.


13.10.  Песма о хајдуку Ђури(2)

Беше ведро па се заоблачи
Из облака ситна киша роси
Па зароси аргати по поље
И пороси 'ајдуци по гори
Сви 'ајдуци барјаци завише
Само барјак Ђура не завија
Ђура има девет брата мила
Сви су под њим погинули.
„И ја под њим дабогда погинуо
Нека кисне пуст остао
Девет брата су погинула.“
Пуче пушка из гору зелену
И погоди Ђуру међу очи.


13.11.  Песма о хајдуку Ђури(3)

Беше ведро па се заоблачи
Из облака ситна киша роси
Па зароси аргати по поље
И пороси 'ајдуци по гору
Сви 'ајдуци барјаци завише
'ајдук Ђура барјак не увија.
Повикаше 30 'ајдука:
„Уви Ђуро крсташа барјака
Да не кисне свила и кадива
Нека кисне пуст остануо
Имао сам девет мила брата
Сви су девет под њим погинули
Ега да бог и ја да погинем.“
То говцори Ђура харамбаша.
Пушка пуче из зелену гору
Лоше пуче, право погодила
Те погоди Ђуру међу очи
Мртав Ђура проговара:
„Изнесите ме на Дел
Па ископајте гроба мегданију
Побете ми  четори до пет крстача
Вржете ми коња на крстачу
Дан да једе, три да болује.
Ставите му траву чемерику
Да жалеје Ђуру арамбашу.“


13.12.  Широко је лишће јаворово(1)

Широко је лишће јаворово, јаворово
Још по шире орово, орово
Под њега Јова болује, болује
Често му  мајка долази, долази
И у  мараму грозје доноси, доноси
Пита мајка Јована, Јована
Можеш ли ми синко пеболиш,преболиш
Немогу ти мајко преболети,преболети
Тешку ти бољку болујем, болујем.


13.13.  Широко је лишће јаворово(2)

Широко је лишће јаворово, јаворово,
Под њег ми млади Јова болово
Често њега мајка питује,
Можеш ли ми сине преболети
Немогу ти мајко преболет
Јер ја ћу ти мајко, млад умрет.


13.14.  Огањ  на Јанин планини

Огењ горе Јагодо
Огањ на Јанин планини
Ту се момци збирају
На два момка девојка
А Јовану самом
Једна девојка.


13.15. Беше ведро па се наоблачи

Вала Богу, вала јединоме,
Беше ведро, па се наоблачи,
Из облака ситна роса роси,
'Ајдук Иво барјак не увива.
„Уви Иво барјак да не кисне“.
„Нека кисне, пуст га остануо,
Мене ме је глава заболела,
Имам татка остарела,
Имам сеју стигла за удају,
По њом нема никој да си дојде“.
Из РУКОПИСА:- ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА Повласиња, Власотинце 2012.године
Деца у игрма и песмама Повласиња:народна књижевност-Етнологија/

Аутор: Младеновић Б. Мирослав-Мирац, 1948.г
Деца у игрма и песмама Повласиња:народна књижевност-Етнологија/
Постављено: 1.август 2013.године Власотинце, југ Србије
Поставио:Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

-наставиће се-


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 2:27 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Čet Avg 01, 2013 2:14 pm

-наставак-
Партизанске:

13.16.  Баталјону стани, стани

Баталјону, стани стани мало
Где је срце Мирково заспало(2 пута)

Дуго време, ниси пролазио
Нит са четом војску проводио (2 пута)

Дуго време, ниси  пролазио
Маузерку ниси проносио(2 пута)

Дуго време, ниси заиграо
Бело грло није запевало(2 пута)

Лепи Мирко на земљи устани
Ево иду мили лепи дани(2 пута)

Лепи Мирко, лепо ти је име
Црна Трава дичила се њиме.(2 пута)
(Песму је певала моја мајка партизанка-скојевка)




13.17.  Раткова песма

У планини и у гори
Жалосни се чуше збори
Да јунаци нестануше
Нестај нана нестај кића
Нестај Ратка Павловића
Кад у борбу ратко крећа
Он за живот се несећа
Кад у борбу Ратко први
Он не жали своке кр5ви
Друже Тито јелси чуо
Друг је Ратко погинуо
Убише га издајнице
Китлерове плаћњенице
(Песму је певала моја мајка партизанка-скојевка)


13.18.  Партизанка Мара

Болна лежи партизанка Мара
Сас своју се мајку разговара
Мила мајко  принесиме при прозору
Да ја видим тија бели дани
Да ја видим чету партизани
И пред чету мојега драгана
Да ја видим његове плаве косе
И кад носе црвене заставе
Да ја видим да ми жеља мине.



13.19.  Млади партизани
Ми смо млади партизани
Ми волимо своји родни крај
Са пушком у руци
Кроз шуму идемо
Она нам је мати
Она нам је дом
Певају машинке
Лепше него птице
Недићеве банде
Неће сад да важи
Партизан ће сад
Нов живот да спрема
Да фашисте нема.


13.20.  Поји Миле волове на реци
Поји Миле, поји Миле(2)
волове на реци, волове на реци
На дешњаку меденица звечи(2)
Сутра ћемо, сутра ћемо
орати на страни, орати на страни.(2)
Где пролазе, где пролазе
млади партизани, млади партизани.(2)
И са њима, и са њима
младе патизанке, младе партизанке.(2)
Партизанке, партизанке
Партизанке  оморике танке.(2)
(ову песму је волео да пева мој отац партизан Благоје Младеновић (1920.г)
Из РУКОПИСА:- ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА Повласиња, Власотинце 2012.године
Деца у игрма и песмама Повласиња:народна књижевност-Етнологија/

Аутор: Младеновић Б. Мирослав-Мирац, 1948.г
Деца у игрма и песмама Повласиња:народна књижевност-Етнологија/
Постављено: 1.август 2013.године Власотинце, југ Србије
Поставио:Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије


-наставиће се-


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 2:20 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Čet Avg 01, 2013 2:15 pm

-наставак-
Oстале јуначке песме:


13.21.  Песма о шваби

А ој швабо ћелави
Што те србин превари
Те побеже преко елбасана
Гологлав без тулбана
А ој пашо Џавиде
Где су буле да виде
Како бегаш преко Елбасана
Гологлав без тулбана
А ој швабо ти си гњила крушка
Убила те трећа српска пушка
Аустријо нека нека
Тебе иста судба чека.


13.22.  Бој на Морави

Српска војска на Крф пала,
По острво  жагор бруји.
Из облака киша лије,
Узбуркано море хуји.
Под столетним маслинама
Шатори се српски беле
Под њима се одмарају
Српске чете преживеле.
Шатори су тесна кућа,
Ал за све има места.
Згрчио се друг до друга,
Те је тако топло свима.
Разговор се живо води,
На причу се прича ниже,
А досетке и пошалице.
Једна другу бурно стиже.
Само један војник млади.
Мутна ока, бледа лица,
Ћути тужно –невесело.
Сред песама и пошалица.
А и њега задиркују.
И са њим се свако шали,
Дед олакшај срцу своме.
Провери нам тајне твоје.
То ће прича лепа бити,
Причај друже Радивоје.
Радивоје махну руком,
Испунићу вашу жељу.
Ал то ће и  крај бити,
Вашој шали и весељу.
Крвава је моја  прича,
То је било после оног,
На Морави љутог боја.
Непријатељ беше јачи,
Ми морамо даље ићи,
А ја реших на растанку,
Часак своме дому сићи.
Стигох кући али касно,
Тамо већ беху бугари.
Ево прве страшне слике,
Обешен ми бабо стари
А на прагу, јао боже!
Сва у крви мајка лежи,
И слабачким гласом виче:
„Радивоје сине бежи.“
А ја мајку  непослушах,
Већ у кућу ступих.
Излудети тада хтедо!
Покрај моје мртве љубе,
Лежи моје мртво чедо.
И оно се невинашче,
Већ растало с овог света.
Видео сам да је било,
Прободено бајонетом.
А у другом крају собе,
Где икона  стара  стоји,
Као да су у гостима,
Вино пију шест бугара.
Мени крвац зали очи,
Па ја јекнем из дна груди:
„Простите ми мртве душе“!
У пакао ви нељуди.
Па убацим једну бомбу,
Усред оне руље клете,
И ниједан од бугара,
Не умаче од освете.
Од тог дана порушеног,
Дим се диже у висине,
А кад пламен све пригуши,
Ја умако у планину.
Не да склоним пусту главу,
Нисам зато још на свету,
Већ и даље да продужим,
Страшну казну и освету.
Радивоје сврши причу,
Под шатором тајац наста,
Нико ништа не говори.
И дисање ко да заста,
Тако мало заћуташе,
Повикаше сви из гласа:
„И ми  ћемо с тобом друже,
У освету сваког часа.“




13.23.  Синоћ ти је Ђорђе погинуо

Разграна се  јела јоргована
Испод јелу зелена ливада
И у ливаду бунар вода ладна
И при бунар клупа шимширова
И на клупи седи млада Јулијана
И оздо иду три жандара
Добар дан лепа Јулијана
Коме  везеш свилену мараму
Везем си Ђорђу капетану
Синођ ти је Ђорђе погинуо
Остај збогом лепа Јулијана.



13.24.  Песма о Ђорђи капетану

Два славуја  у гори певаше
Један пева, други распева
Која гора од које полепа
Полепа је гора божурова
Од божура клупа шимширова
На њој седи лепа Јулијана
Отуд иде Ђорђе капетане
„Помоз Бог лепа Јулијана
Коме везеш свилену мараму“.
Одговара лепа Јулијана:
“Везем си гу Ђорђу капетану“.




13.25 . Из Густи ораси

Јану коња Абдул младо турче
Јану коња низ тај равно поље
Пуче пушка, да ли га убише
Пуче пушка, мене усред срца
Убише ме дервански сејмени
Носите ме у селске мејане
Тамо има млада крчмарица
Она ће ми ране излекује.




13.26.  Врћај коња Абдул-аго

Море врћај коња аго Абдул-аго
Морај врћај коња
Пишман ће да будеш
Море негу врћам
Да знам да погинам
Пуше пушка из густи ораси
Те обори агу Абдул-агу.
(Песма из „Бојаџиске буне“1841.године у борби власотинчана  противу турака за национално ослобођење)


13.27. Лесковачка народна песма о Карађорђу

Море врћај коња, Абдула Ћарим-аго
Море врћај коња пишман ће да буднеш
Море не га врћам, џан-Стамена, мори
Мори не га врћам, да знам да погинем
Море пуче пушка из Густи ораси
Море те ми рани Абдул Ћерим-агу
Море ага паде,  џан-Стамено мори
Ајде да бегамо у зелену гору
Да нађемо мори тога Црнога Ђорђу
Море пуштај војску Карађорђо, море
Море пуштај војску, девојке осташе
Море све девојке, бел трвељ сплетоше.




13.28 . Песма о Карађорђу

Пуче пушка ниже Београда
Друга пуче украј Дубокога
Трећа пуче усред Шумадије
Уздиже се  бутун Шумадија
И пред њом Петровић Ђорђе
Уздрма се Турска царевина
Зачуди се седам краљевина
Да што ради Србaдија.




13.29.  Курсула
          (Јован)
Вараваринско поље, притисла војска.
И српска и турска ,да се крвнички кољу.
А на пољу Злакобиву, очајну мегдану.
Стоји јунак црн делија,  на коњићу врану,
Хрче коњић земља бије, баца пене бледе,
А делија џилит игра, двије га војске гледе,
Црни арап мегдан хоће, па иште јунака.
Да се поздраве, и познаду ватром из пушака.
Оружје и одело све у сухо злато,
Стоји јунак црн делија,  на беломе ату.
А из војске српски јунак се појави,
Крвавог одела, очију крвавих,
Па њему не беше кадива у срни,
Већ дебело сукно у тој мркој крви,
На ногама нису чизме сврх мостова,
Већ лаки опанци, калчина крвава.
На глави му црна шубара јагњева,
А широку палу бацио на плећа,
Те срамена лева крвав банчак сева,
Па ће тако дуго да дели мегдана.
А под њима танка бедевија врана,
Дао јој дизгине, па је руком чеше.
Чибуком  се маши и у кремен креше,
Запалио лулу, облаци се вију,
А кобила танка опружила шију,
Па тако лагано иде пред делију.
Насмеја се арап-насмеје му се дачо!
Што пијано влашче на коњу заспало.
Па се окреће својима, да се мало смеју.
Каквог му каури шаљу мегданџију.
Курсула само пуши и дивани.
Играчка су њему крвави мегдани.
Тек арапу црну дуго се не чекат,
Кубурџијом бије из далека,
Неможе да трпи, жедан бојне славе,
Па још једну меће-ал Јово се не креће.
Зачуди се турче, вришти вранац љуто.
Па хрче-слути да ће погинути.
А Курсула иде све арапу ближе,
И кобила поче, ушима да стриже,
Па издиже шију, те гледа делију.
Сад Курсула лулу тури.
А срамена печа сину,
Па убоде љуту змију,
И потече арапину.
Пуче пушка арапова,
Те запали мегдан-поље,
А у Јове пушке нема.
Он свакада само коље,
Звекну љута бакрачлија,
Под ребрима бедевија.
И заблиста тешка пача,
У српскога мегданџије.
Љута змија бедевија.
Четири копља пре скочила,
И у једном још те скоку,
Па да раздроби вранца чила,
Ал да видиш љута јада,
Од арапа  дели мује,
Кад у срба очи згледа,
Препаде се као од муње.
На мах вранца обрнуо,
И побеже са мегдана,
А за њима подигла се,
Она љута змија врана,
Пршти поље од копита,
Чили вранац хитро граби.
И тек иза све хардиј,е
Стаде да се заустави,
Ал у маху одмах!
Тад арапину паде глава,
Прену крвца по вранићу,
Поцрвене мека трава.
Аферим ти славна кауринска делијо!
Брзус арап није за мегдан ни био,
Повикаше турци и хардија цела.
И пропусти срба здрава и весела.
А Курсула Јова, врати се  са мегдана,
И од њиме танка бедевија врана,
Дао јој дизгине па је руком чеше,
Чибука се маши и у кремен креше,
Запалио лулу-облаци се вију,
А кобила танка опружила шију.



13.30.  Добар јунак воду гази

Добар јунак воду гази.
Кад је дошо до сред реке,
нешто га је сузбивало.
Дал је брена ел камена?
Није брена, ни камена,
већ је млада невестица.
Сас очи га устрељала.
Сас шивке га соплитала.
Сас руке му муке дала



13.31. Седе момче да вечера

Седе момче да вечера,
нешто му се не вечера.
Запита га стара мајка:
Што ми сине не вечераш?
Мори мајке стара мајке,
ни ме питај, ни ти кажем.
Од цара ми абер дође,
да саберем силну војску.
Да изађем на Косово,
да се борим сас Турчина.




13.32.  Песма о Краљевић Марку

Има Марко у Видин воденицу
Марко је коња спремио
Хоће да иде у Видин
Мајка њему говорила:
“Немој синко да идеш
Твоја се драга удала“.
Марко не послуша мајку
Спреми коња и пева
Оћу мајко да ти
Доведем одменицу
Није свађалица
Кућу ћети измете
Воду ће ти донесе
Немој сине да идеш
Твоја се вереница удала
Марко не пслуша мајку
Марко крену
У Видин по девојку
И прелазећи низ Мораву
Срете сватове са девојком
Са невестом покривених очију
Са аленим превезом на глави
Са свиленим кушаком на леђа
Онда Марко запева из свег гласа:
“Дуни ветре горјанине
Да видимо шта смо дангубили“
Ветар дуну, сватови попадаше
Невеста откри чарне очи
Па погледа у Марка
Марко зграби девојку
И одведе је својој
Остарелој мајци.




13.33.  Марко коси траву  детелину

Марко коси траву детелину.
Често мајка Мару дозиваше:
''Ајде Маро Марку леб да носиш''.
''Нећу мајко Марку леб да носим.
Марко мене за сестру не хаје''.
Љуто мајка Марка проклињаше:
''Да искочи змија испод откос,
да испије Марку црне очи.''
Тек што мајка у ријечу беше,
искочила змија испод откос,
па испије Марку црне очи.
Достигла га клетва материна.




13.34.  Узми звијезду пред собом

Узми звијезду пред собом
А сокола на руци
Звијезда ће ти светлети
Соко ће ти кажевати
Куд ћеш путовати



13.35. Војвода и вила

Пође спушком  у ливаду
Пусти коња на ливаду
А ја одо а ја одо под крушчицу
Метну колпан на крушкицу
А рагљицу под главицу
А ја лего да поспавам
Проговара бела вила
Устај горе млади Војводо
Отуд иде чудно чудо
Чудно чудо не виђено
Страота је погледати
А камо ли дочекати.


Из РУКОПИСА:- ДЕЦА У ИГРАМА И ПЕСМАМА Повласиња, Власотинце 2012.године
Деца у игрма и песмама Повласиња:народна књижевност-Етнологија/

Аутор: Младеновић Б. Мирослав-Мирац, 1948.г
Деца у игрма и песмама Повласиња:народна књижевност-Етнологија/
Постављено: 1.август 2013.године Власотинце, југ Србије
Поставио:Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и истори8чар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Čet Avg 01, 2013 2:30 pm

ЧЕТНИШТВО У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ

Током Другог светског рата су на територији Власотинца и околине деловале разноразне четничке формације. Ово је пристип историји четништва у Власотиначком крају који базира на чињеницама из Другог светског рата. Локални етнолог и историчар Мирослав Младеновић је забележио следеће о деловању четника:

Садржај
 

• 1 Хронологија четничких активности
o 1.1 Ратна 1942. година
o 1.2 Ратна 1943. година
o 1.3 Ратна 1944. година


Хронологија четничких активности
Ратна 1942. година

23. фебруар 1942. године:
У Горњој Бистрици су сарадници НОП-а обавестили партизане да се у Доњој Бистрици налази мајор бивше југословенске војске Јован Филиповић, који врбује људе за четнике Драже Михајловића. Група партизана (десетар Вукашин Стољковић, Чедомир Станковић) убрзо га је пронашла и довела у Горњу Бистрицу.

Маја 1942. године: У Власотинцу се појављују четници Драже Михајловића (дотада их није било): поручник Живојин Митић из Сурдулице, подофицир Војислав Губеровић и Драгиша Богосављевић из Власотинца. Ова четворка је тада сачињавала четничко руководство, без јединица, јер их у то време у рејону Власотинца није било.
Јуна 1942. године:
У шуми Соколовица код Власотинца одржан је састанак ради договора о атентату на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског.

23. јуна 1942. године на другом километру пута Власотинце-Лесковац, група скојеваца коју су сачињавали: Драгољуб Јовић, Владимир Јовановић-Дулац и Ђура Цекић, извршила је атентат на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског, који није успео.

24. јуна 1942. године:
У Власотинцу су ухапшени атентатори на четнишког војводу Корвинског. Неки су пустени, док су Добривоје Дикић, Славиша Јовић, Миља Калановић и Вера Поповић, из четничког затвора, предати Гестапоу у Лесковцу, да би потом нешто касније Добривоје Дикић, Миља Калановић, били спроведени у немачки концентрациони логор на црвеном крсту у Нишу.

20. августа 1942. године:
Партизани Драгољуб Јовић-Лука и Владимир Јовановић-Горча, у повратку са задатака код села Липовица наишли на четнике, заробили Јовановића (једног од атентатора на четничког команданта Корвинског) и предали Немцима, који је касније из логора на Црвеном крсту у Нишу успео да побегне, потом ухапшен и предат Немцима и стрељан.

Септембар 1942. године:

Група четника Драже Михајловића, предвођена поручником Живојином Митићем, продрла је на црнотравски терен и код села Млачиште у Синадиновој воденици, заробила партизане Драгољуба Петковића-Столета и Милорада Величковића-Часлава, као и организоване сараднике НОП-а. четници су заробљенике дотерали у село Банковце, где су на интервенцију местана, пустили Синадина и Ватрослава, а Столета и Часлава повели у Доњу Лопушњу. У махали Ивковци заробљене партизане чували су четници Чедомир Ристић и мобилисани младић Давид.

Када је пијани Ристић задремао, Давид је одвезао партизане, а затим своју пушку дао Чаславу. У пушкарању које је настало, погинуо је Часлав, нешто касније Ристић је убио мобилисаног четника Давида. Столе је успео да побегне кроз прозор. Сељаци су партизане Часлава и Младића сахранили у исту раку.

11. новембра 1942. године:

Бабичку групу опкољавају непријатељске снаге: 12. одред српске државне пољске стразе, 2. љотићев одред, добрички четнички одред, четнички одред Јована Ивковића-Корвинског. Недићев одред српске државне страже из Власотинца са жандармериским станицама из Равне Дубраве, Душника, Гаджиног Хана, Пуковца и других места.

12. новембра 1942. године:
Два сељака из Запађа, заселак Ступнице, обавестили су квислинге о присуству партизана у њиховој махали. Око подне одред недићеве српске државне пољске страже опкољава махалу Запађе.

У борби при пробоју из окружења погинуо је политички комесар бабичког НОП одреда Синиса Јанић-Пера, организатор устанка у Власотиначком срезу и Драгомир Миладиновић-Драгиша, првоборац из Црвеног Брега код Предејана.

Тада су рањени и заробљени Миодраг Миленковић-Јова и Стојан Петровић-Уча, који су касније стрељани на Бубњу код Ниша. У овој борби били су рањени Драгомир Николић-Аца из Свођа, заменик политичког комесара бабичког НОП одреда и Јелена Спасић-Лала.

Децембар 1942. године: Преко села Равни Дел, пошла је у правцу Бистрица група четника Драже Михајловица, коју су партизани натерали у бекство.
       *
Ратна 1943. година

4. мај 1943. године друга власотиначка чета којом је командовао Живко Коцић, напала је штаб Власинског четничког корпуса у рајнопољским шумама. Тада је погинуо четнички наредник, а остали су, заједно са командантом корпуса Живојином Митићем, натерани у бекство.
    *
Ратна 1944. година

1. јануар 1944. године:
На простору села Липовице, Рајног Поља и Комарице, налазио се штаб Власинског четничког корпуса са првом бригадом у јачини око 130-150 четника.

Командант корпуса био је поручник бивше краљевске војске Зивојин Митић из Сурдулице. У село Велика Сејаница била је лоцирана друга четничка бригада власотиначког корпуса са око 130 четника. Командант бригаде био је поднаредник бивше војске југословенске Чедомир Тодоровић-Ахил.

У село Дадинце била је лоцирана трећа четничка бригада Власинског корпуса са око 80-100, четника.. Командант бригаде био је поручник бивше југословенске краљевске војске Сћепан Церовић.

25. фебруар 1944. године:
Преко дана вођена је борба са четницима, недићевцима, који су из правца Власотинца и села Конопница нападали партизанске положаје у Липовици. Напад четника и жандарма подржавала је бугарска авијација, са два авиона са нишког аеродрома. Погинуо је један а рањено више партизана.

3-8. април 1944. године: Партизани су напали другу четничку бригаду у село Велика Сејаница. У краћој борби погинуло је десет четника са озоглашеним кољачем, жандармериским наредником Петром Михајловићем.

24. април 1944. године: Четничка црна тројка из састава Власинског четничког корпуса заклала је сарадника НОП-а Александра Нагорног, учитеља у селу Ладовица.

9/10. јул 1944. године: На простору Власотинце, Равна Дубрава, Гаџин Хан, Јужна Морава, биле су квислиншке формације: четничких корпуса (Манојловца, Слатина), Власински корпус (Конопница, Липовица, Рајно Поље, Чегарски четнички корпус (Јарсеново, Ступница, Драговље), а у Власотинцу одреди недићеве српске државне пољске и граничне страже. Главни штаб НОВ и ПО Србије, појачао је 22. српску дивизију (њена 8. бригада је тада била у Македонији) 11. бригадом, а касније и 3. бугарском партизанском бригадом-а дивизија је добила задатак да нападне и разбије наведене четничко-недићевске формације.

Штаб 22. дивизије упутио је само 12. бригаду, остале снаге је задржао на левој обали Јужне Мораве у рејону Мирошевца и Вучја. 12. српска бригада је падом мрака 9. јула прешла железничку пругу између Лесковца и Ђорђева и Јужну Мораву код села Гложане, а затим је у поноћи напала Власински четнички корпус у Конопници и Липовици. Бригада је успела да у ноћним јуришима нанесе тешке губитке четницима и да их разбије. По разбијању Власинског четничког корпуса, 12. српска бригада је посела положајем рејон села Липовице. Ту су је око 10 часова напале велике непријатељске снаге: недицевци из правца Власотинца, четнички чегарски корпус из правца Поповог гумна и козјачки четнички корпус од Бељанице и Слатине.

Запретила је опасност да бригада буде окружена, па је стаб НОП наредио поседовање нових полозаја по дубини, на линији Вита Крушка-Гуњетина-Комарички Вис. Бригада је са ових полозаја одбијала све нападе до пада мрака, а затим је на чекању - штаб дивизије прешао демаркациону линију и дошао у рејон Равни дел, Јаковљево, Јаворје.

26. август 1944. године:
8. бригада је код села Дадинце напала и разбила другу четничку бригаду из састава Власинског четничког корпуса. У борби је тада погинуло 15, а заробљено 25 четника. 9. септембар 1944. године 12. српска бригада је у рејону Гаџиног Хана ликвидирала Чегарски четнички корпус.

Тада је заробљено 250 четника. Ликвидацијом 2. нишке четничке бригаде, делови Власинског четничког корпуса и заробљавањем готово целокупног људства из чегарског четничког корпуса, 12. српска бригада је очистила Заплање од четништва.

РЕФЕРЕНЦЕ: Петар Станковић-Љуба:-“ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ 1903-1945
Аутор чланка: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце
 *


http://sr.wikipedia.org/wiki/Четништво_у_Власотиначком_крају
http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Четништво_у_Власотиначком_крају
Мирослав Младеновић је изворни текст за Википедију писао.--Vl 13:16, 27. јун 2006. (CEST)

               * *

         ČETNIŠTVO U   VLASOTINAČKOM KRAJU

Tokom Drugog svetskog rata su na teritoriji Vlasotinca i okoline delovale raznorazne četničke formacije. Ovo je pristip istoriji četništva u Vlasotinačkom kraju koji bazira na činjenicama iz Drugog svetskog rata. Lokalni etnolog i istoričar Miroslav Mladenović je zabeležio sledeće o delovanju četnika:

Hronologija četničkih aktivnosti

Ratna 1942. godina

23.februar 1942.godine: U Gornjoj Bistrici su saradnici NOP-a obavestili partizane da se u Donjoj Bistrici nalazi major bivše jugoslovenske vojske Jovan Filipović, koji vrbuje ljude za četnike Draže Mihajlovića. Grupa partizana (desetar Vukašin Stoljković, Čedomir Stanković) ubrzo ga je pronašla i dovela u Gornju Bistricu.

Maja 1942.godine: U Vlasotincu se pojavljuju četnici Draže Mihajlovića (dotada ih nije bilo): poručnik Živojin Mitić iz Surdulice, podoficir Vojislav Guberović i Dragiša Bogosavljević iz Vlasotinca. Ova četvorka je tada sačinjavala četničko rukovodstvo, bez jedinica, jer ih u to vreme u rejonu Vlasotinca nije bilo.

Juna 1942.godine: U šumi Sokolovica kod Vlasotinca održan je sastanak radi dogovora o atentatu na četničkog vojvodu Jovana Ivkovića-Korvinskog. 23.juna 1942.godine na drugom kilometru puta Vlasotince-Leskovac, grupa skojevaca koju su sačinjavali: Dragoljub Jović, Vladimir Jovanović-Dulac i Đura Cekić, izvršila je atentat na četničkog vojvodu Jovana Ivkovića-Korvinskog, koji nije uspeo.

24.juna 1942.godine: U Vlasotincu su uhapšeni atentatori na četniškog vojvodu Korvinskog. Neki su pusteni, dok su Dobrivoje Dikić, Slaviša Jović, Milja Kalanović i Vera Popović, iz četničkog zatvora, predati Gestapou u Leskovcu, da bi potom nešto kasnije Dobrivoje Dikić, Milja Kalanović, bili sprovedeni u nemački koncentracioni logor na crvenom krstu u Nišu.

20. avgusta 1942. godine: Partizani Dragoljub Jović-Luka i Vladimir Jovanović-Gorća, u povratku sa zadataka kod sela Lipovica naišli na četnike, zarobili Jovanovića (jednog od atentatora na četničkog komandanta Korvinskog) i predali nemcima, koji je kasnije iz logora na Crvenom krstu u Nišu uspeo da pobegne, potom uhapšen i predat nemcima i streljan.

Septembar 1942.godine: Grupa četnika Draže Mihajlovića, predvođena poručnikom Živojinom Mitićem, prodrla je na crnotravski teren i kod sela Mlačište u Sinadinovoj vodenici, zarobila partizane Dragoljuba Petkovića-Stoleta i Milorada Veličkovića-Časlava, kao i organizovane saradnike NOP-a. četnici su zarobljenike doterali u selo Bankovce, gde su na intervenciju mestana, pustili Sinadina i Vatroslava, a Stoleta i Časlava poveli u Donju Lopušnju. U mahali Ivkovci zarobljene partizane čuvali su četnici Čedomir Ristić i mobilisani mladić David. Kada je pijani Ristić zadremao, David je odvezao partizane, a zatim svoju pušku dao Časlavu. U puškaranju koje je nastalo, poginuo je Časlav, nešto kasnije Ristić je ubio mobilisanog četnika Davida. Stole je uspeo da pobegne kroz prozor. Seljaci su partizane Časlava i Mladića sahranili u istu raku.

11.novembra 1942.godine: Babičku grupu opkoljavaju neprijateljske snage: 12.odred srpske državne poljske straze, 2. ljotićev odred, dobrički četnički odred, četnički odred Jovana Ivkovića-Korvinskog. Nedićev odred srpske državne straže iz Vlasotinca sa žandarmeriskim stanicama iz Ravne Dubrave, Dušnika, Gadžinog Hana, Pukovca i drugih mesta.

12. novembra 1942.godine: Dva seljaka iz Zapađa, zaselak Stupnice, obavestili su kvislinge o prisustvu partizana u njihovoj mahali. Oko podne odred nedićeve srpske državne poljske straže opkoljava mahalu Zapađe. U borbi pri proboju iz okruženja poginuo je politički komesar babičkog NOP odreda Sinisa Janić-Pera, organizator ustanka u Vlasotinačkom srezu i Dragomir Miladinović-Dragiša, prvoborac iz Crvenog Brega kod Predejana. Tada su ranjeni i zarobljeni Miodrag Milenković-Jova i Stojan Petrović-Uča, koji su kasnije streljani na Bubnju kod Niša. U ovoj borbi bili su ranjeni Dragomir Nikolić-Aca iz Svođa, zamenik političkog komesara babičkog NOP odreda i Jelena Spasić-Lala.

Decembar 1942.godine: Preko sela Ravni Del, pošla je u pravcu Bistrica grupa četnika Draže Mihajlovica, koju su partizani naterali u bekstvo.

Ratna 1943. godina

4.maj 1943. godine druga vlasotinačka četa kojom je komandovao Živko Kocić, napala je štab Vlasinskog četničkog korpusa u rajnopoljskim šumama. Tada je poginuo četnički narednik, a ostali su, zajedno sa komandantom korpusa Živojinom Mitićem, naterani u bekstvo.

Ratna 1944. godina

1.januar 1944.godine: Na prostoru sela Lipovice, Rajnog Polja i Komarice, nalazio se štab Vlasinskog četničkog korpusa sa prvom brigadom u jačini oko 130-150 cetnika. Komandant korpusa bio je poručnik bivše kraljevske vojske Zivojin Mitić iz Surdulice. U selo Velika Sejanica bila je locirana druga četnička brigada vlasotinačkog korpusa sa oko 130 četnika. Komandant brigade bio je podnarednik bivše vojske jugoslovenske Čedomir Todorović-Ahil. U selo Dadince bila je locirana treća četnička brigada Vlasinskog korpusa sa oko 80-100, četnika.. Komandant brigade bio je poručnik bivše jugoslovenske kraljevske vojske Sćepan Cerović.

25. februar 1944.godine: Preko dana vođena je borba sa četnicima, nedićevcima, koji su iz pravca Vlasotinca i sela Konopnica napadali partizanske položaje u Lipovici. Napad četnika i žandarma podržavala je bugarska avijacija, sa dva aviona sa niškog aerodroma. Poginuo je jedan a ranjeno više partizana.

3-8. april 1944.godine: Partizani su napali drugu četničku brigadu u selo Velika Sejanica. U kraćoj borbi poginula su deset četnika sa ozoglašenim koljačem, žandarmeriskim narednikom Petrom Mihajlovićem.

24.april 1944. godine: Četnička crna trojka iz sastava Vlasinskog četničkog korpusa zaklala je saradnika NOP-a Aleksandra Nagornog, učitelja u selu Ladovica.

9/10. jul 1944. godine: Na prostoru Vlasotince, Ravna Dubrava, Gadžin Han, Južna Morava, bile su kvislinške formacije: četničkih korpusa (Manojlovca, Slatina), Vlasinski korpus (Konopnica, Lipovica, Rajno Polje, Čegarski četnički korpus (Jarsenovo, Stupnica, Dragovlje), a u Vlasotincu odredi nedićeve srpske državne poljske i granične straže. Glavni štab NOV i PO Srbije, pojačao je 22. srpsku diviziju (njena 8. brigada je tada bila u Makedoniji) 11. brigadom, a kasnije i 3.bugarskom partizanskom brigadom-a divizija je dobila zadatak da napadne i razbije navedene četničko-nedićevske formacije.

Štab 22. divizije uputio je samo 12. brigadu, ostale snage je zadržao na levoj obali Južne Morave u rejonu Miroševca i Vučja. 12. srpska brigada je padom mraka 9.jula prešla železničku prugu između Leskovca i Đorđeva i Južnu Moravu kod sela Gložane, a zatim je u ponoći napala Vlasinski četnički korpus u Konopnici i Lipovici. Brigada je uspela da u noćnim jurišima nanese teške gubitke četnicima i da ih razbije. Po razbijanju Vlasinskog četničkog korpusa, 12. srpska brigada je posela položajem rejon sela Lipovice. Tu su je oko 10 časova napale velike neprijateljske snage: nedicevci iz pravca Vlasotinca, četnički čegarski korpus iz pravca Popovog gumna i kozjački četnički korpus od Beljanice i Slatine. Zapretila je opasnost da brigada bude okružena, pa je stab NOP naredio posedovanje novih polozaja po dubini, na liniji Vita Kruška-Gunjetina-Komarički Vis. Brigada je sa ovih polozaja odbijala sve napade do pada mraka, a zatim je na čekanju - štab divizije prešao demarkacionu liniju i došao u rejon Ravni del, Jakovljevo, Javorje.

26.avgust 1944.godine: 8. brigada je kod sela Dadince napala i razbila drugu četničku brigadu iz sastava Vlasinskog četničkog korpusa. U borbi je tada poginulo 15, a zarobljeno 25 četnika. 9.septembar 1944.godine 12. srpska brigada je u rejonu Gadžinog Hana likvidirala Čegarski četnički korpus. Tada je zarobljeno 250 četnika. Likvidacijom 2.niške četničke brigade, delovi Vlasinskog četničkog korpusa i zarobljavanjem gotovo celokupnog ljudstva iz čegarskog četničkog korpusa, 12.srpska brigada je očistila Zaplanje od četništva.

REFERENCE: Petar Stanković-Ljuba:-“VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJI 1903-1945
Autor članka: Miroslav B Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

Izvor:Wikipedia

Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju... - Историја Србије - History ...
https://it-it.facebook.com/permalink.php?story_fbid...id... - Кеширано
Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945 :: Vojska, vojni . ... крај и Србију.

Април 2008.године Власотинце Мирослав Младеновић локални . ... Četnički pokret u Vlasotinačkom kraju 1941-1945 :: Vojska, vojni forum - MyCity Military.


Poslednji put izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 6:35 pm, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Čet Avg 01, 2013 2:34 pm


ПАРТИЗАНСКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ

Партизански покрет је током Другог светског рата у борби против фашизма деловао је у Власотинцу и околини. Групације партизана биле су активне на теририторији целог Власотиначког среза: у почетку као десетине, потом одреди, па чете, бригаде и корпуси, до армије партизанске војске.

Локални историчар и етнограф Мирослав Младеновић из Власотинца је исказао хронолошки партизанска деловања у Власотиначком крају у Другом светском рату од 1941-1945. године. Због своје дужине је чланак подељен на више дела по ратним годинама:

• Ратна 1941. година
• Ратна 1942. година
• Ратна 1943. година
• Ратна 1944. година
• Ратна 1945. година

(О деловању четника на територији Власотинца током Другог светског рата види чланак Четништво у Власотиначком крају.)

Партизански покрет је у Власотиначком крају, југоисточна Србија, дејствовао током целог Другог светског рата. Овај чланак се бави активностима из ратне 1941. године.

ХРОНОЛОГИЈА партизанских активности у Власотиначком крају је због своје дужине подељена по ратним годинама. Остали чланци у овој групи су:

• Ратна 1942. година
• Ратна 1943. година
• Ратна 1944. година
• Ратна 1945. година
Уводни чланак је Партизански покрет у Власотиначком крају.


*
ПАРТИЗАНСКИ ПОКРЕТ (Власотинце) 1941

Ратна 1941. година:

10. април 1941. - У Власотинце су из Бугарске ушли Немци. Симболичну предају града извршио је тадашњи председник општине Христивоје Пејић, уз учешће полицијског апарата и представника цркве.

22. април 1941. - Бугарска је успоставила демаркациону линију (границу) на потезу: Љуберађа-Лопушке Мејане-Дедина Бара-Ораховица, којом је поделила власотиначки срез на бугарску и немачку окупациону зону.

Јул 1941. - Акцију паљења квинслишких новина „Ново време“ у Власотинцу извели су Ђорђе Младеновић, Петар Стојановић и Цедомир Стефановић из Власотинца, Миодраг Миленковић из Шишаве и Петар Станковић из села Орашје.
26. јул 1941. - Изведена је оружана акција у рејону железничке станице Ђорђево на прузи Београд-Скопље, којом је руководио Синиша Јанић. У акцији су учествовали припадници ударних група из Власотинца и села Орашја.

Посечена је телефонско-телеграфска жица у дужини од 500 метара. Због прекида веза саобраћај није радио до сванућа. За време извођења акције дошло је до борбе са Бугарима који су обезбеђивали пругу.

29. јул 1941. - На путу Власотинце-Лесковац, на делу село Батуловце-Јужна Морава, изведена је акција сечења телефонско-телеграфских веза, акцијом је руководиоМилорад Диманић.

30. јул 1941. - Извршен је напад на стражу фабрике металних производа у селу Стајковцу. Напад су изврсили припадници Орашачке групе. Заплењее су две пушке, око 200 метака и један радио-апарат, који је касније коришћен за слушање радио-вести Москве и Лондона.

Лето и јесен 1941.године -Од јула до краја 1941. године (највише у јулу и августу) у Власотинцу и околним селима формиране су ударне групе. То су биле прве оружане устаничке снаге, које су бројним акцијама узнемиравале окупаторско-квислиншке снаге и најавиле почетак борбе против непријатеља. Ударне групе у власотиначком крају су сачињавали чланови КПЈ и СКОЈ-а као и други.

2. август 1941. -Припадници орашачке групе у село Козаре одузели су извесну количину оружја.

5. августа 1941. - Комбинована група из села Орашја и Градишта упала је у просторије финансијске стразе у селу Дадинцу, запленила извесну количину оружја, да би се касније наоружало једно одељење власотиначке чете у саставу НОП одреда. Акцијом су руководили Чедомир Станковић и Добривоје Станковић.

15. август 1941. -Шишавачка и Орашачка ударна група су извеле акцију на стразу електричне централе у село Манастириште, разоружали је и запленили оружје и извесну количину машинског уља. Акцијом су руководили Миодраг Мија Миленковић и Чедомир Станковић.

16. август 1941. - Изведена акција на железичкој прузи Лесковац-Грделица. Акцијом руководио Милорад Диманић и Милутин Станковић.

29/30. август 1941. - Кукавички НОП одред је са планине Кукавице досао у рејон Власотинца (Давинићево браниште), где је преданио и вршио извиђање за напад на квислиншке снаге у Власотинцу. Припадници ударне групе Ђура Јовић, Драгољуб Јовић и Ђорђе Младеновић су те ноћи под руководством Новице Илића, на конспиративан начин, изнели храну из Власотинца до места логоровања одреда.

30. септембар 1941. - Око 21 часа 35 партизана кукавичког НОП одреда са исто толико припадника ударних група из Власотинца и Орашја, напало је жандармериску станицу у Власотинцу. Тада је заробљено 35 жандара на челу са командиром потпоручником Александром Арсиновим. Заплењена је опстинска и среска архива, магацин бугарске исхране. Партизани су однели шећер, маст, алву и разделили народу.

1. октобар 1941. - После акције у Власотинцу, партизани су запалили општинску архиву у Орашју, а затим заплењеним аутобусом разораузали мостовску жандармериску стражу на јужној Морави код села Гложане и исте ноћи пре сванућа напали бугарску посаду на железичкој станици Ђорђево.

12. октобар 1941. - По доласку са планине Кукавице у рејону Власотинца, власотиначка десетина је код села Градишта напала граничне објекте на демаркационој линији (граници). У борби која је тада вођена погинуло је пет бугарских граничара од којих двојица подофицира. Рањен је један партизан - Бора Јовановић из села Орашје.

14. октобра 1941. - Власотиначка партизанска десетина је, заједно са припадницима Орашачке ударне групе, разоружала у селу Ладовића четнике Косте Пећанца и њиховог четовођу (командира чете Танасија Станковића, званог „Тасу“. Синиша Јанић је у кући кмета Живана Петровића разоружаним четницима објаснио циљеве нарослободилачке борбе, а затим им је наредио да иду кућама.

15. октобар 1941. - На Бабичкој Гори је, од групе бораца упућених 20. септембра са планине Кукавица и нових бораца, који су међувремену дошли из Власотинца и Пусте реке, реорганизован је Бабички НОП одред. Одред је имао око 35 партизана од којих су формиране три десетине и то:
• десетина од бораца из власотиначког краја(са десетаром Милорадом Диманићем-Милошем),
• десетине из пусторечког и
• десетине из врањског краја.

Од 16. октобра до 21. новембра 1941. - Власотиначка и пусторечка десетина партизана извеле су низ акција: саботажа пруге Печењевце-Лесковац, паљење архиве и заплена жита у Косанчићу, разоружавање четника Косте Пећанца у селу Црквића, напад на рудник Леце, прво ослобађање Лебана и друге.

23. октобар 1941. - Власотиначка десетина партизана из састава Кукавичког НОП одреда запалила је општинске архиве у селима Крушевића и Доњи Дејан. По повратку из акције четници Јована Корвинског су заровбили Луку Анђелковића из Брезовице, па га после десетодневног мучења предали Немцима. Анђелковић је побегао из концентрационог логора на Црвеном Крсту (12. фебруар 1942. г), али су га касније Немци стрељали на Бубњу.

21. новембар 1941. - Партизани су извршили други напад на жандамериско-четничке снаге у Власотинцу. Нападом је руководио командант Кукавичког НОП одреда Вујадин Белцић. У тој борби је погинуо партизан Александар Младеновић из Врања.
15. децембар 1941. - Одлуком Окружног комитета КПЈ Лесковца, Бабички НОП одред је реорганизован од десетинског у четнички састав. Формиране су три чете: Прва (моравска) чета са седиштем у манастиру Свети Богородица. Имала је рејон дејства у долини Јужне Мораве и према Лесковцу. Друга чета (власотиначка) са седиштем најпре у селу Јасеново, а затим у Комарици и Липовици имала је рејон дејства у троуглу: Грделица, Власотинце, ушће реке Власине у јужну Мораву. Трећа (заплањска) чета са седиштем у селу Велики Крчимир. Рејон дејства према Бабушници и Нишу.
16. децембра 1941. - Друга (власотиначка) чета је запалила општинске архиве у селима Конопница и Шишава. Одржани су народни зборови.

18-20. децембра 1941. - Политички комесар власотиначке чете Синиша Јанић-Пера је одржао политички говор о циљевима НОБ-е у селима Орашју, Градишту, Дадинцу и Јастрепцу.

21. децембра 1941. - Власотиначка чета је разоружала 16 финанса у селу Бољару и одузела им оружје и униформу.

21-31. децембар 1941. - Власотиначка чета је одржала зборове у селима Липовици, Рајном Пољу, Орашју, Слатини, Бељаници и Манојловцу, са великом посетом грађана. Одржане су и приредбе.
Категорије:
• Србија у Народноослободилачкој борби
• НОБ у 1941.
• Власотинце

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце--Vl 04:49, 15. октобар 2006. (CEST)
http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Партизански_покрет_(Власотинце)_1941
-наставак-

                *


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 6:42 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   Čet Avg 01, 2013 2:36 pm

-наставиће се-
 *
ПАРТИЗАНСКИ ПОКРЕТ (Власотинце) 1942

Партизански покрет је у Власотиначком крају, југоисточна Србија, дејствовао током целог Другог светског рата. Овај чланак се бави активностима из ратне 1942. године.

ХРОНОЛОГИЈА партизанских активности у Власотиначком крају је због своје дужине подељена по ратним годинама. Остали чланци у овој групи су:
• Ратна 1941. година
• Ратна 1943. година
• Ратна 1944. година
• Ратна 1945. година
Уводни чланак је Партизански покрет у Власотиначком крају.
*
Ратна 1942. година:

10. јануар 1942. - Прва десетина власотиначке чете је наишла на четничку заседу код села Завидинце.

16. јануар 1942. - Власотиначка чета је на путу Липовица-Средор наишла на жандармеријско-четничку заседу.

18. јануар 1942. - Једна десетина власотиначке чете је минирала електричну централу у селу Манастириште.

19. јануар 1942. - Политички комесар власотиначке чете Синиша Јанић говорио је у село Конопница на сеоском збору.

20. јануара 1942. - Власотиначка чета је минирала мост на Јужној Морави да би спречила напад немаца и бугара из Лесковца приликом трећег напада на жандармериско-четнићчке снаге у Власотинцу. Мост је минирао командир чете Милорад Диманић-Милош.
27. јануар 1942.- На збору у село Крушевица говорио је Синиша Јанић-Пера, комесар власотиначке чете.

28. јануар.1942.- На путу од Крушевице до села Свође, власотиначка чета је дању посекла телефонске жице и стубове у дужини око 5 km, а затим преданила у Свођу.
14. фебруар 1942. - У борби са непријатељским снагама у селу Бељаница, погинуо је партизан власотиначке чете Урош Миљковић из Шишаве.

14. фебруар 1942. - Формирана је нова Четврта чета (власотиначка) у саставу Бабичког НОП одреда, да се бори против бугара и то у селу Јасенову.

15. фебруар 1942. - Четврта (власотиначка) чета је из Јасенова кренула на подручје бугара. У вечерњим часовима тога дана стигла је у Црну Бару, где је одржан народни збор, на коме је говорио Синиша Јанић-Пера.
16. фебруара 1942. - У поноћи четврта (власотиначка) чета из Црне Баре кренула је ка долини реке Власине, коју је пре сванућа прешла између села Бољаре и Крушевице. У свануће чета је стигла у село Равни Дел, одакле је пре задрзавања наставила покрет у правцу села Градиште (махала Јовцини). Ту је створила основицу за продор према Црној Трави.

17. фебруар 1942. - У циљу обезбеђења са правца Власотинца и Грделиће, четврта (власотиначка) чета је из Градишта у село Дадинце послала десетину Светомира Стоиљковића-Мићка.

20. фебруар 1942. - Десетина чете са предстраже у Дадинцу је у Грделици разоружала фабричку немачку стражу и варошку стражу недићеваца и заполенила оружје, машину и сапилограф, са којим је умножаван касније пропагандни материјал и растуран около Власотинца и Грделице.
22. фебруар 1942. - Прелаз дела чете са Синишом Јанићем на окупирану територију бугара, на терен села Бистрица, Брод и Црна Трава.

23. фебруар 1942. - У Горњој Бистрици партизани разоружали и ликвидирали мајора бивше партизанске војске Јована Филиповића, који је врсио агитацију за одлазак у четнике.

25. фебруар 1942. - На подручју окупираном од Бугара партизани су први пут одржали народни збор у селу Добро Поље. Окупљеним људима говорио је политички комесар четврте (власотиначке) чете Синиша Јанић-Пера. После збора у селу је као сарадник окупатора ухапшен и убијен свештеник Стеван Земцов (белоемигрант). У повратку за Градиште партизанима су се прикључили нови борци: Александар Стојановић-Ратко, Мирко Сотировић-Сотир, Радосав Митровић, Марга Поповић (жена Милентије Поповића), Гргур Поповић, Његош Спасић, Дусан Милићић-Лаке, Милорад Стоиљковић, Љубомир Виденовић и Драгомир Станковић.

26. фебруар 1942. - Четврта (власотиначка) чета је после одржаног збора у Великој Сејаници ухапсила председника општине Крсту Величковића и његову зену, јер су величали немачку силу, поздрављали хитлеросвским знаком и држали слику Хитлера у кући.
1. март 1942. - Пуковник Стојановић, командант 13. бугарског пешадијског пука је, са положаја у рејону Јастебпца поставио ултиматум предаје Синиши Јанићу-Пери, који се није предао.
2. март 1942. - Са Бабичке Горе пробила се група око 20 партизана., која се по доласку у Старо село(заселак села Градиште) прикључила четвртој (власотиначкој) чети.

3. март 1942. - По извршењу реорганизације четврте (власотиначке) чете од партизана, који су остали у чети и групе која је досла са Бабичке Горе. Формиране су четири самосталне десетине и једна група и то:

• врањска десетина од бораца из врањског и кумановског краја. Командир десетине био је Станоје Лазаревић-Милтен, а политички делегат Христан Тодоровски-Карпош.
• лужничка десетина, састављена од бораца из Власотинца, Лесковца и Лужничана, командир Живојин Николић-Брка (Лужница), политички делегат Драгомир Николић-Аца (Свође),
• црнотравска десетина састављена од бораца из Црне Траве, командир је био Александар Стојановић-Ратко,
• бродска десетина из села брода и неколико власотинчана,
• власотиначка десетина сачињавала је команда четврте(власотиначке) чете са групом бораца из власотиначког краја, руководилац је био Милорад Диманић-Милош, политички делегат Синиша Јанић-Пера.

13. март 1942. - У борби код села Бежиште, падинама суве планине, погинуо је командант Бабичког НОП одерда Обрад Лучић-Милутин, а заробљена Добрила Стамболић-Лела, политички комесар чете. Она је касније предата Немцима и стрељана на Бубњу код Ниша.

Март 1942. - У широкој акцији бугара и квислинга, непријатељ се обрачунавао са бабичким НОП одредом, било је много погинулих партизана а 200 је интернирано уНорвешкој.

Април 1942.- Група привремено отпуштених партизана из села Орашја је по наређењу Милорада Диманића и Синише Јанића, ликвидирала разбојничку групу, која је пљачкала људе у власотиначком крају.

Април 1942. - Делови 13. бугарског пешадијског пука из Лесковца, четнички одред Јована Ивковића-Корвинског из Власотинца и Српска државна пољска и гранична стража из Грделице, вршили су потеру за хватање Синише Јанића-Пере, организатора устанка у Власотиначком срезу. Хватање није успело.

3. мај 1942. - Бугари су извршили хапшења активиста и сарадника НОП-а у околиним селима, а међу њима и му Добровишу, Столу, Свођу и Козилу.
24. јул 1942. - Група партизана организује безуспешан атентат на четничког војводу Корвинског.

26. јул 1942. - Извршена реорганизација партизанских јединица у четири самостална вода:
• варденички вод, са дејством у рејону Сурдулица и Пчиње, командир Александар Стојановић-Ратко, политички делегат Душан Девеџић-Жика,
• пољанички вод, дејством на левој обали Јужне Мораве и Владичиног Хана, командир Живојин Николић-Брка,
• црнотравско-лужнички, са дејством у рејону Црне Траве и Лужнице, командир Мирко Сотировић-Сотир, политички је био Драгомир Николић-Аца,
• власотиначко-бабички, командир Милорад Диманић-Милош, политички Синиша Јанић-Пера.

20. август 1942.- Група партизана у селу Липовића упада у четничку заседу.
Септембар 1942. - Група четника Драже Михајловића, са поручником Живојином Митићем у село Млачиште заробила је партизане:Драгољуба Петковића-Столета, Милорада Величковића-Часлава, Синадина Миленовића и Ватрослава Стојановића(сараднике НОП).

11. новембар 1942. - Бабичку групу НОП од 37 партизана (и 4 пушкомитраљеза) опкољавају 2000 квислинга и сарадника окупатора: 12. одред Српске државне пољске страже, 2. Љотићев одред, Добрички четнички одред, четнички одред Јована Ивковића-Корвинског, Недићев одред Српске државне пољске страже из Власотинца са жандармерсијким станицама из Равне Дубраве, Душника, Гаџиног Хана, Пуковца и других места.

12. новембар 1942.- Два сељака из Запађа (заселак села Ступнице) обавестили су квислинге о присуству партизана у њиховој махали. Око подне одред Недићеве српске државне пољске страже опкољава махалу Запађе. У борби при пробоју из окрузења погинуо је политички комесар Бабичког НОП одреда Синиша Јанић-Пера, организатор устанка у Власотиначком срезу и неустрашиви борац револуције и Драгомир Миладиновић-Драгиша, првоборац из села Црвеног Брега код Предејана. Тада су рањени и заробљени Миодраг Миленковић-Јова и Стојан Петровић-Уча, који су касније стрељани на Бубњу код Ниша. У овој борби био је и рањен Драгомир Николић-Аца, заменик политичког комесара одреда и Јелена Спасић-Лела.

20. децембар 1942. - Од бораца Бабичког и Врањског НОП одреда и групе Црнотраваца формиран је Црнотравски НОП одред, за команданта одређен је Живорад Николић-Брка, а за политичког комесара Александар Стојановић-Ратко. Имао је два вода и командирима: Милорадом Диманићем-Милошем и Мирком Сотировићем-Сотиром (која су обадва погинула у рату и постали народни хероји).

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце --Vl 04:51, 15. октобар 2006. (CEST)
http://sr.wikipedia.org/wiki/Разговор:Партизански_покрет_(Власотинце)_1942
-наставиће се-


                    *


Poslednji izmenio Miroslav Mladenovic dana Čet Avg 01, 2013 6:48 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Miroslav B Mladenović-Istorija   

Nazad na vrh Ići dole
 
Miroslav B Mladenović-Istorija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 5Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
 Similar topics
-
» Miroslav - Mika Antić

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: SRBIJA-
Skoči na: