DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма    Ned Jul 28, 2013 7:09 pm

First topic message reminder :

Печалбарска писма из власотиначког краја
[You must be registered and logged in to see this link.]



Портал Порекло објављује ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГА КРАЈА-ПОВЛАСИЊЕ, која је прикупио и обрадио локални етнолог и писац песама и прича на дијалекту југа Србије Мирослав Б. Младеновић Мирац




НАПОМЕНА: Десно факсимил печалбарског писма моје мајке Марице (Маре) Младеновиић (1925.г) оцу печалбару из с. Преданча (Г.Дејан) општина Власотинце…
ПОСВЕТА:
Свим печалбарима из власотиначког и црнотравско-лужничког краја, који су крајем 19. века и у 20. веку били мученици у печалбу борећи се за голи живот.
Тај дух печалбара, да се досегне слобода и исконска борба за биолошки опстанак нас је одржала и дала крила да негде одлетимо далеко у свет.
Никада се нисмо вратили, иза нас осташе села, осташе пусте развалине, напуштена поља, њиве у коров и пуста гора која стално јечи од наше патње и бола за својим родним завичајем.
Нека се смилује та наша планина, наша мајка живота и нека нас барем у тешким временима стави под своје крило, како не били лутали свуда по свету….
* * *
ПРЕДГОВОР
„Печал“-„печалба“, туга, тешка мука. Печаловник-печалбар, као сезонски радник ишао у печалбу, да се некако преживи од немаштине на посној и голој земљи у планини. У печалбу су ишли: дунђери, зидари, пинтери и циглари….
У овом крају печалба је почела преко Македоније крајем 18. века, па се тако у нашем крају наставила у 20. и 21. веку.
Све до педесетих година 20. века живело се у планини са стоком, као и надничарењем у рудницима – па се тако остајало неписмено; краће се заостало по свему у животу.
Наши преци тако неписмени су у печалбу одлазили у туђи свет: Бугарску, Влашко, Енглеску, Америку, Немачку, а да се неки никада нису више ни вратили у родни крај.
Свако написано писмо, написано после ослобођења 1945. године од Немаца и Бугара, постало је преко деце први излаз у свет писмености, која су писала писма својим очевима печалбарима.
До тада су њихове неуке мајке писала писма и по месец дана, када се није радило у поље, када је падала киша. Та писма су била самоука, исписана „кривудавим“ словима која су научили на течајевима.
Тамо у печалбу се мучило од тешкога рада од сванућа до заласка сунца и овамо када се радило са стоком и у поље.
Очеви печалбари ни мајке сиротице мученице нису знале како је тамо или овде живот у немаштини, беди и његовој тежини – да се некако преживи и очувају полугладна и полубоса деца у планини.
За печалбаре се знало, једино ако неко стигне на вашар и каже неку реч о нашим очевима, а зато су и та печалбарска писма била „кратка“ и веома тешком муком написана „кривуданим рукописом“ измучених родитеља од тешкога рада у печалбу и у планини.
Тако се догодило једне године педесетих година 20. века да нисам као дете препознао свога оца печалбара.
Годину дана није се појављивао у породици из печалбе, оплануо и онемоћао као скелет од тешкога рада на цигларским пословима негде у белом свету. Тог тренутка није могао да личи на мога оца.
Често се у време одмора пронашла снага да се напише самоуком руком печалбарско писмо, али што је могуће краће, јер су те речи и садржај били јасни. Ту није било никаквих знакова, сем слова кривудавим шкрабописом написана жуљевим рукама. То су била искрена, а и често писма личне драме и исповести тежине живота.
АУТОР
 
ПЕЧАЛБАРСКА ПИСМА:
 
1.
Живо здраво буразере, овамо ти је жега, нигде лада нема.
К’д сл’нце опекне у главу удара, цел д’н ли пече, ли пече…
Сас калуп праимо цигле.
Работим ко чирак, куј простира цигле на плац.
Мајстор само си по мене вика: „ пожури дете, ‘ајде дете , ко да си килаво“.
Нек’д по целу недељу не ‘едем, тешка ги њина вода за пијење, е’ да ми је она наша ‘ладна од наш кладенац да малко пинем, па да му легнем у пладне под буку да гу отспим, док овце пландују, а да с’њам само клопотар како тропа.
Ајд у здравје.
* * *
2.
Мајко куде ме посла у туђ свет.
Колко тежак цигларски калуп, толко још гори крвопија мајстор.
Тепа сас прут кад немогу да стигнем да на време прострем цигле.
Спимо ко стоке у колибе од сламу на земљу-испод сламу турамо наше пандиље.
Покривамо се сас кожуци-које нам дају овчари, када се залади и падне киша.
‘Рана никаква.
Само проја ‘леб и некад нам дају пасуљ-куде сас кашику можеш зрна да тражиш.
Газде Бугари-неки баксузи људи-ко мајстор. Цел д’н се ради.
Устанемо к’д свањује, а легамо онда к’д се по мрак све цигле здену и напраји место за сечење цигле за други д’н.
Не знам ни к’д свањује, ни к’д мрак пада, ни к’д спим-јер с’м св’ки д’н ко на онај свет-у бунило.
Немогу да издржим терет. Аман помагај мајко, куде да се денем одовде.
Снага нејака, а терет за стареји.
Снага ми је болна-све ми је сломљено.
Не знам куде се наодим, руке подбунуле-рапаве од жуљеви, очи само на мене, толко сам се исушил да ме не можеш ни препознаш.
Питујем си се дал ћу да си овај терет да издржим.
Пуста нек остане печаловина, куј гу измисли-да се мучимо.
Да си дома дојдем и да никуд не идем од овце и наше село.
* * *
3.
Бре Рајко дооди дом, ‘оче ли да дојдеш ел’ нечеш. Стално ми оку по комшилук да си добра жена муж би ти дошал на Трновку. Деца се само мају ич ме не слушу, работим колко могу. Рајко ја ти се надам да дојдеш, овој неје неки живот, ти тамо ја овамо и све ни пројде живот у работу на две стране. Ич не слушам комшије, ти знаш да те Трновицу. Че ти се израдујемо и ја деца. Еве тe поштујем. Малко сам загорела. Прaћам абер по мајстора, а писмото чу ставим у куфер затворен да ги нико не читује. Миросика
* * *
4.
Здраво Бајо. Ево бијемо ли бијемо уз мешалицу. Прајимо малтер та боли. Мајстор задовољан, а и газда ни добро рани. Неје тешка работа ко у циглари
ко што си га ти најебувал. Овдек може да се малко и забушава-вата кривина, нема да те јури машина за цигле или цреп. Чул с’м од мајстора да си још дома због косидбу, а сигурно ћеш да будеш и за вашар. Мене мајстор не пушта, мора да се заврши малтерисање зграде. Па затој Бајо нешто убоди и за мене. Појури ги по букову шуму докле буднеш мог’л на Чобанац. Ватај ги и целивке им давај место мене. Т’ј д’н на Светилију ћу се добро изнатрескам овдек пред селску продавницу. Туј се сабирамо сви зидари и циглари из наш крај.
Малко ми је потешко што морам нек’д у руке да носим на спратови кове сас малтер, ал’ к’д се дзида наносим им све што им треба:малтер, цигле, дачице, подупирачи-па си се ондак сњи зајебавам. Има и зајебанти. Неки се зајебаву и сас газдарицу.
К’д се заврши работа сас малтерисање , идемо да работимо на једну кућу кров. Туј ће падне и дар. Помалко и вискам. Турам цигле и малтер, а забацујем малтерком и малтер. Нека се и приучим нешто од зидарине. Знам и да шалујем да работим сас арматуру: гвожђе-армирам, пуним стубови. Мајстори ме почесто зајебавају:“Учо, немој бре ће ни преузмеш занат, к’д завршиш школу, неће има куј да учи децу у школу“.Ја им прозборим: “бре мајстори, злу нетребало-занат си је занат“. Барем ће ми треба к’д нек’д купим плац у град и праим си кућу.
Бајо ајд’ ми у здравје-уколико те пут нанесе у наш правац да и ти дојдеш
Негде у близину су дзидари или циглари. Сврни овам к’д се врташ од вашар Светилију да се извидимо. Ће се испричамо кво си све доживел и какој је било на сабор. Ако несврнеш, ондак к’д почне школска година ће се изоратимо на танане. Ајд Збогом Бајо до јесен. Твој другар-Баја школарац.
* * *
5.
Мој муже, чула с’м од мајстори а и од комшије да млого пијеш. Да се ноћу мајеш по женске и певаљке гледаш целу ноћ. Мислиш ли ти сас мене кућу да кућиш, децу да изранимо и да ги очувамо. Какој те неје срам од овај чељад што ко голишава пилитија у гњездо-само пружају главицу и траже да се ране и чувају. Марен те утепал, гром те утепал, ако ми такој работиш и даље. Све ћу да кажем на твоји дома, ил се мењај и престај да цевчиш и да се мајеш по кафане и јуриш певаљке. Ће те буде срам к’д сви печаловници дојду дома и к’д се за Крстовдан купује, а ти ће попљуцкујеш целу зиму за дуван. Мислиш ли ти кво ће да једу деца, скво ће ги обучемо да иду у чколу. Мислиш ли ти да сам ти ја жена, женке те убиле. Ће те пита зима куде ти је било лето. Муже, у памет се узни док још неје касно. Повучи се, слушај мајстора и немој више да трошиш паре. Нек стоју код мајстора па ги узни на крај, к’д се заврши работа. Буди нам у здравје и малко се сети да дома имаш жену и децу.
* * *










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/

AutorPoruka
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма    Čet Nov 14, 2013 8:16 pm


-наставак-
Милена, Славиша Ранђеловић


...Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:

-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!

А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.

Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...

А Милорад ми испушти некрштену душицу у-руће ка се вртамо оди лекара. Т'гај немаше превоз до Пирот, него си са мојег Стевана на мотор а бебето у средину па ај по доктури. И ка се вртамо, б'ш по Долњи-пут, Милорад само врисну, испишта, испишта црвачћи и више му не чу глас...

Мој башта Бранко га сарани негде у авлију, ама ја нес'м смејала да гледам куде је. Ли се орати у народ, ако на невестуту умре некрштено бебе, неје добро ако она види куде су јој детето закопали. И трећото дете беше мушко. Ама на њег ни име не стигомо да дадемо. Оди одма си не ваљајеше. И доктурити ни рекоше, јоште у болницуту ка лежа, да га нема буде. Само што га донесо оди болницу, ни пет д'на не поживе. Баштами га закопа покре Милорада...

Тека си ми остаде само једно дете, мој Славиша. Море и за њег се, ка беше бебе, плаши да му неје нешто лоше. Ли се, мори, мину четирес д'на како се роди, а оно се поболе. Леле, кве сам муће видела. Четирес д'на сам лежала сас њег у болницу. Па га одведу оди мен у другото сопче па га сас некакве игле боду у грбину тува куде му је кичма. А детето пишти оди болови, пишти па извива. А мен се срцето ћине оди муку. Уф, ка се само сетим и с'га ми је мука и тужно ми под-груди. И д'н-д'н'с, тека ка сам сама, ја си чујем како ми децата пишту...

Па тека, тека, па се мину малко време, па ми Славишко порасте, па еј, би да појде у школу. А ја га гледам, па си оратим сама, само да му неје нешто, само да га не боли. И, а ми се оно пожали, тека, да га боли глава ил нешто друго, а ја претрним оди стра да неје нешто смртно.

Море, муће сам имала оди како си знајем за мен. Док бео девојчурљак, беомо си дома сирома до пртку. Гладна сам била сваћи д'н. Преко зиму, корће оди дрво смо варили, жељни за чорбу. Најела сам се моружњак за цел живот. Па једва чекамо сас брата ми да дојде пролет, да стигну младе покриве. Да напрајмо чорбу сас јајце. Испостили смо се па мани га, па ка ни некој даде парченце оди мрсночу, оно ни после стомак боли.

А ка отидо за Стевана, решимо, че почнемо да прајимо кућу. А паре нема. Па Стеван отиде на терен там по Босну, по Београд а ја турим две крошње на кобилку па ај на њиву. У једну крошњу дете а у другуту дуван за садење. И сретне ме Лепка из Горњу-малу:

-Милено, кам ти га детето?

-Те га у крошњу.

-Како, мори, у крошњу?

-Те, погле ако не верујеш.

А она подигне покривкуту оди крошњу па смеје:

-Леле, леле, луда жено, куде се па само сети?

-Па, оно куде чу га? – оратим ју ја.

Па по цел д'н на Баир. Савила сам се до-зем. Детето вржем у љуљћу за ореј па трчим до Нишаву да заватим воду сас канту. На сваћи струч'к дуван мора да се сипне водица, да се прими. Па трчим до орејат да видим да ми детето неје с'лнчосало.

И тека сваћи д'н, јутрам, рано, па додек се не ст'вни, трчи у дуван, трчи у морузу. Оно једна ли је работа. Па исто јурење ка дојде време за брање, па низање. Јутрам рано брање а у пладне низање. Па се оди брање и низање прсти улепе, поцрнеју како катран. А дете си тражи његово, тражи једење, премену. Па куде голема работа, куде се требе слушаш.

Море, мани, мани...

И тија дуван неје једина работа у-поље. Трчи у Будин-дел, трчи у Парасиње, па на Плужницу, иди у Сл'бачко Поље и Свође, трчи у Матавију, на Баир, па на Тупанар и у Бресје. Ли се требе окопа, опраши, загрне, оплеви, ли се требе градина расади, па да се навади, да се опрска и лозје и дуван и жито и градина. А градина, пуста остала, ч'к у Матавију, у Црвенско. У-свет далек. Ал' мора там, там има вода, има ваде за наваџување. Ма, имаомо си ми њивчетића за градине и поблизо, ал' немаомо си мотор за наваџување. Требе се вода доведе ч'к оди Нишаву. Па дојде лето, муж узне одмор за жетву. Па рано, у четри саата дидзање, па по цел д'н на њиву, на с'лнце. Дете у љуљћу па под ореј, а у руће срп, па трпај снопови, дизај крстине. Па требе свозење оди њиву а кој да га свози. Немамо си ни кола ни краве. Па моли једног, моли другог а никој нече џабе. Па јутре трчим по његовете њиве да се раздужим. Давам му сламу оди вршу. А у вршу се наг'лтам прашину позади вршалицуту, па мани. Оћоравејем оди осиље. И неје једна врша. Ли се требе зајмим, да ми врну ка мен требе да вршем.

Оди силну работу, почнем да се питујем када че дојде зима, да си душу одморим, а оно очеш. Стигал дуван за пакување. А дуванат ж'лт како злато, убав, целу кућу замерисал. По цел д'н седим у собу покре картонсће кутије па листовити оди дуванат пакујем, а у прву класу, а у другу класу. А ка га предадем у Нишавску долину, они га туре у четврту класу. Вреве дека неје добар, испуцал, има рупе, буђав, грчкав. Па они га нече пале сас цели листови, мислим се, него че га мељу, че га роне у-ситно. И целуту годину, целуту мојту муку, мојти зној они туре у четврту класу. И који су па тој стручњаци за дуван ка понапред заједно идомо у школу. И они и ја имамо само четворолетку оди школу. И с'га че ми они мојту зараду туре у четврту класу. Ветар ти дуван и класу.

И тека сваћи д'н, тека сваку годин. Море, пуста младос остаде у работу и трчање. Ка дојде ноч, ја успим детето па си легнем ал' нече с'н на очи. Руће се запалиле оди работу па гору. Мука у-нође оди одење по њиве, па се целу ноч обртам и превртам, слешчем како куче на с'лнце. И т'м'н ме пред-зору спање превари, а оно вечемка стануло јутрам. Да се дидза па па на работу. Па ми тека додек лежим, дојде нешто у-главу, како на м'лечка деца, па ми дорим смешно кво све на човека мож да дојде у б'к'лицуту. Ли старити орате да се злато тражи и наоди само ујутру, ка с'лнце излази. Тагај се, вреве, злато познава по сијање у травуту, назем, у камање. Море, оштурело га дабига, ли се толка јутра дидза рано а само работу најдо и само муку видо. Сецање, работење, трчање, те текво си је моје злато...

О, леле, леле, мислим се, када че умрем да се малко одморим. Ал' па, погледам детето па се помислим кво че оно прај ка остане само сас башту си. А и баштаму је у десет године сироче остал. Па, ли га требе некој опере, да му даде једење, да га покрије ка спи да не одзебне, да му вреви душо мамина. Тој код мачаву нема, тој мачава не дава...

И те тека, ћутала сам, трпела сам, мучила сам се, па се мислим, еј на там, че даде Бог да буде по-л'ко, по-арно и на мен и на детето и на мужатога.

Па даде Бог, кућу напрајимо, па ми детето порасте па се ожени па ми даде унучетија. Једно мушко и једно девојче, изела ји баба. Марко и Теа. Моје Маринче и моја Тека, моја унучетија - дал им Бог здравље, нек су само жива и здрава. Па сво оној мучење, сва работа коју претури преко грбину, дојдоше ми некако по-л'ко ка се унучетијата почеше мотају покре мен. И лебат ми је по благ ка су она тува.

И с'га ка требе да си живујем и ка има за какво да живујем, суђеницете дојдоше по мен. Додек је требало да се на грбину дом носи, тагај нес'м имала време да мислим оди здравље. А с'га, ка се малко ослободи, целити мојти живот, сва онај мука, работа и сецање, с'га се претворише у болес. И чини ми се некако, додек бео поди работу, бео некако по здрава, ко да ми не беше ништа. А с'га – болес. Куде па тој? Е, па, нече ми Бог даде два добра одједнуш па мани. И Бог је криводеља, криво дели. На онија што имају, дава још. А на сирома, који си ништа немају, који су си жељни за све, узне и оној кво имају.

Море, што ме, мајћо, неси родила поди срећну дзвезду па ме и на ђубре после врљај!

Него, кво чу - тека су ми онеј суђаје записале ка сам се родила Да нес'м у болницу, ја би у њиву умрела. Знајем да си мојти син њега окривљује за мојту мречку јел из село отиде да живује са жену и деца ч'к у Ниш. Па си он мисли да сам се разболела оди тугу и јадување за децата... Ама дете, немој си будалесто, никој ми неје крив. Сама сам си крива. Нес'м си разбирала. Нес'м се пазила.

А жал ме највише за децата, неје ме жал за мен. Моје си прошло, младити да имају. Жал ме што ми Бог не даде још некоју годин да припомогнем на мојти. Да јим исплетем још јед'н џемпер, још једне наглавће. У крошњето, дом, остаде ми једна цела и једна до половин, на игле, неисплетена. Останул ми у шерпу васуљ бези запршку, недоплевен расадник преди врата, остаде до половин испричана приказница на унучетијата...

Те толко ти оди живот - јурење, сецање, отимање, трчање, работење, влачење, мучење. А надокрајће че се свити свртимо у једну рупу. Земља ни је све давала па че си с'га земља и узне. А тува, ка стигнемо до крај, е тува нема чинови, нема м'лечћи и големи. И светсћи цар и селсћи свињар - исти ји црвје изеду.

Затој, деца, гледајте да си кроз живот минете без сећирацију, без карање у кућу, сас комшије да си живујете, да се помагате. Видите ли какво је време стануло – не знаје се кој че када и кој че по куга.


мојој мајци Милени, уместо епитафа (1941-2002)
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма    Čet Nov 14, 2013 8:17 pm

-наставак-

Кигијена - истинска' прича, Ч`а Мила


Богосов врзачов и жена му Стеванка пред рат су живели у Београд. Богосов је бил трговац, а Стеванка прва жена из наш крај која је носила шешир. Стеванка је у тој време била права госпођа.

Београд вој неје пријал, в'здан је осечала тугу под-груди. Наговори Богосова да се врну у село. Направе нову кућу, с'с терасу комто друм. Била је тој једина таква кућа у наш крај.

Кад је нећи "ћисел" д'н, Стеванка тури шешир на главу и в'зд'н уз пут низ пут, а народ се саири. Богосов к'о Богосов, волел је да цугне и одма да запоје, али ник'д да треви праву песму. После рат, кад је бил обавезан откуп, отимање од народ, од сељаци, Богосов споје песму: ''Друже Тито што нам узе жито, узни крошњу па иди у прошњу''. Одма га пролетери пријаве и откарају у апсу на нећи месец. Кад се врнул, причал је да га ник'д несу тепали.

На славу је осем роду, звал и пописмени љуђи из наш крај. На једну славу је тека позвал и Косту, марвењака из Пирот, који је по в'зд'н гледал у Стеванћин шешир.

Кад Стеванка поставља ђувечарће с чорбу, тањири и ложице, увек ји пребрише с'с руку да нема на њи прашина. Гледа ју Коста па му чудно, госпођа с'с шешир а с'с прс' брише ложице, па че вој речее: ''Стеванће тој неје хигијенски''. Стеванка си прећути. Поставља леб на астал и пред сваког госјанина тура по камат 'леб, а пред Косту не тури. Т'г че Коста пита: ''Стеванће, а куде је пред мен леб?'' Стеванка че му одговори: ''Епа, доктуре, видим да си гадежљив, а овеј руће су и тија леб месиле, па мислим можда неје кигијенски''. Доктор виде че остане гладан па брже боље заборави на кигијену и узе комат леб преди Богосова.

---------------------------------------------------------------------------------------------
Приредила Мр Јовановић Александра
Извор: [You must be registered and logged in to see this link.]

Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 14. новембар 2013.г. Власотинце, република Србија

* * *
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма    Ned Dec 08, 2013 5:34 pm

Вуково интересовање за “Шоплук” и “Шопове”
из књиге: Срби и Бугари. 1804-1878. Чланци и расправе, Прометеј, Нови Сад, 1995, стр. 155-159.
Успомена на пок. проф. Владана Недић - великог поштоваоца Вуковог дела и мог доброг и драгог пријатеља - Владимир

За познавање језичких, етнографских и културно-историјских прилика пограничних крајева Србије и Бугарске у првој четвртини XIX века Вук Караџић је дао неколико незаобилазних података и изнео нека своја веома значајна схватања. Његова казивања о томе су двоструко значајна:
(1) што су прва у науци саопштена знања о пространом региону који се дуж источних граница Србије из времена Првог српског устанка - са Дунава простирао поред Старе планине даље ка југу и истоку, и (2) што су та казивања била проверена на начин који је, уопште, био карактеристичан за Вуков хеуристички и књижевни рад.
У овом случају реч је о пограничној територији која је, касније, у науци била позната под уопштеним именом Шоплук, односно његовим синонимом Торлак - са нешто суженим географским значењем.
Ова територија простирала се између Видина, Пирота, Софије и Враце, па и даље према истоку и југу.
Вуково интересовање за ове крајеве поникло је, најпре, из жеље за скупљањем народних песама и лексичке грађе за Српски рјечник, да би се, потом, пренело на његова шира занимања за етнографска, језичка и историјска питања.[1]
Од споменутих градова и крајева, Вук је из аутопсије познавао, унеколико, само Видин куда је ишао по налогу Карађорђа и Правитељствујушчег Совјета 1812. године, у политичку мисију Мула-паши, тадашњем гувернеру Видинског пашалука. Службујући у Брзој Паланци и Неготину, Вук је - по свој прилици - долазио у додир и са бегунцима - емиграцијом која је из видинског краја била прешла преко Тимока и населила се у пограничним селима ослобођене Србије.
Тако, на пример, познат је онај Вуков податак да су ти досељеници - бегунци из Бугарске славили славу[2] исто тако као и народ у Србији.
Међу њима могли су се наћи, свакако, и људи из предела од Старе планине према Дунаву, идући од Белоградчика и Ћипровца ка Лом Паланци и Враци.
То су били тзв. Загорци, становништво Загорја, за које се знало у Србији Карађорђева времена, што Вук и спомиње у свом каснијем књижевном и научном раду.
Једну лепу и свежу лирску песму у којој се опева Загорје Вук је објавио још у Малој простонародној славено-сербској пјеснарици[3]
Девојка са три љубовника
"Кажи Радо, кажи брати:
Колко имаш љубовника.
Ја и имам до тројицу:
Један ми је у Загорју,
Други ми је у Поломљу,
У јужне пределе данашње Србије, за време Првог српског устанка тада у Турској, Вук за живота није имао прилике да оде, али је, на пример, долазио у додир са Пироћанцима и пиротском емиграцијом која је, у ослобођеној Србији, била знатна и позната по својим војводама Мити и Маринку Петровићу, на југоисточном фронту српско-турског ратовања до 1813. године.
По свој прилици, међу њима је Вук и могао да нађе учитеља Проку и да од њега унесе у своју прву књигу Српских народних пјесама две лепе пиротске лирске песме:[4] Крштење Христово - "од неког учитеља Прока, родом из Пирота, с бугарске границе", и Сестра брату зарукавље везе.
Слично је било и са софијском емиграцијом, која се растурила по Србији, и међу којима је било и знатнијих људи у војно-политичкој историји српског ратовања са Турцима, а које је Вук, бесумње, могао упознати понајпре у Београду: на скупштинама устаничких старешина, у Совјету, београдском магистрату и иначе приватно у вароши.
Исто тако, после 1814. године, живећи у Бечу, Вук је имао прилике да дође у додир са многим "турским" трговцима који су, из разних крајева Балканског полуострва, долазили у престоницу Аустрије где су понеки од њих често били објект за научна истраживања, нарочито из области језика и етнографије.
Имајући ово у виду, како период проучавања из времена Првог српског устанка тако и време проведено у Бечу и, затим, опет у Србији кнез-Милошевог периода, заинтересован и знатижељан, Вук је дошао до извесног броја података о приликама у пограничним крајевима у Турској.
Радећи живо не само на скупљању народних песама већ бавећи се, све више, и питањем језика, Вук је, још на почетку своје књижевно-научне каријере, уочио једну етнографско-језичку појаву која се, у различитом степену сличности и разлика, уочавала код становника поменуте шопске одн. торлачке области.
Најпре, у Српском рјечнику Вук под одредницом "Торлак" пише: "човјек који нити говори чисто Српски ни Бугарски".[5] Из овога се може извући закључак о Вуковом, условно, уочавању једне интересантне зоне на додиру српске језичке територије са бугарском, односно - могуће - дијалекатској варијанти (у основи) српског говора која је, према истоку и североистоку, обухватала знатно географско пространство.
Тако, у познатом писму П. Ј. Шафарику из 1827. године, алудирајући на Шафариково професорско-кабинетско поимање језичке и етнографске проблематике лимитрофних српско-бугарских подручја, Вук изричито каже: " Сад ћу нешто да Вас опоменем.
Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима (премда не говоре чисто ни једним језиком) недајте се Ви преварити којекаквим Бугарским Ћифтама, које су, као сваки човек, ради свој род умложити."[6]

Доиста, јасно, одређено и категорички, Вук оцртава језичку (дијалекатску) и етничку ситуацију у западним пределима Шоплука, сматрајући да Видин, Ћипровац и Пирот, са својим подручјима, укупно узев, показују преимућства битних особина српског језика над бугарским.
Овакав његов закључак сматрао се двоструко инструктивним: што је, у посебном смислу, поближе одредио говорне квалитете становништва реченог подручја, и што је - grosso modo - одредио његов дијалекатски однос у укупној структури српског говора на читавом етничком простирању српског народа.
(Ово Вуково схватање касније је методом критичког испитивања потврдио низ филолога и етнолога: Стојан Новаковић, Александар Белић, Павле Ивић, Милан Ђ. Милићевић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Николић, Маринко Станојевић и, разуме се, Јован Цвијић).
Али, далеко од тога да од једне појаве чисто научног интересовања прави политички проблем у српско-бугарским односима, Вук је и даље настојао да о пограничним српско-бугарским крајевима изнађе нове факте. 1820-их и 1830-их година он више пута изражава жељу да испита говорне особине јужних предела, више од онога што му је већ било познато и што је изнео у писму Шафарику.
(Повод за то могла је бити и критика која је, са више страна - како од слависта тако и од неких просвећенијих Бугара - долазила на Вукова саопштења о примерима бугарског језика, публикованим у Додатку к Санкт-петербургским сравнитељним рјечницима, али и иначе).[7]
Али, интересујући се у томе правцу, Вук је дошао, изгледа, до неких нових погледа. Наиме, радило се о једном новом методолошком поступку који је ваљало применити када се проучавала језичка, етнографска и културно-историјска материја суседних предела двају сродних народа као што су били Срби и Бугари.
Најбоља потврда томе - из каснијег периода његовог стварања, 1859. године - јесте његово обраћање угледном бугарском "възрожденецу" и управитељу школа у Софијском мутесарифлуку Сави Филаретову, да му помогне у пружању неких података за писање једног већег дела о Србима и Бугарима, заправо података о Шоповима. Мора да је било велико изненађење за Вука, као што му је то бесумње причинило велико задовољство, када је у Филаретовљевом писму добио далеко пуније податке о Шоплуку и Шоповима.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма    Ned Dec 08, 2013 5:36 pm

-наставак-
Мислим да је и данас од значаја навести шта је учени Бугарин писао Вуку као свом великом поштоваоцу. По Филаретову, Шопови живе у око 350 села, углавном у Софијском пољу, али настањују и крајеве око Брезника, Радомира, Златице, Етропоља. Он пише Вуку: "... нихъ наричают шопы като на присмЕхъ.
Оно од части като да има унизително значеніе, равно съ мужикъ..."[8] Његова позната преписка о овом географско-историјско-етнографски занимљивом подручју, са Филаретовом и Најденом Геровом, указује на проширење Вуковог интересовања, у хеуристичке и књижевно-научне сврхе, и на крајеве данашње југозападне Бугарске.
Тај интерес, на крају 1850-их година - иако са прекидима - као да је био наставак његовог интересовања из првих петнаест-двадесет година јавног списатељског рада.
Управо за ове крајеве можда нису без научног интереса Вукова схватања из 1826. и 1828. године, када је - поводом изгледа да ће се мењати политичка карта европске Турске - писао да проширење Србије треба да обухвати "и Бугарску до Коџа Балкана", јер, како вели, "то је све управо српско", односно да ће се граница протегнути "и до великог Балкана, јер је то све, откинуто од Србије" (средњовековне).[9]
Овај Вуков историцизам, можда критички недовољно објашњен, подударао се са његовим жељама да детаљније проучи, из аутопсије, језичку ситуацију словенских говора у турској Румелији.
Године 1836, у писму Кепену, Вук пише да би желео да - поред других провинција - обиђе и "Болгарију"[10 ] да би утврдио "и въ сыхъ юговосточныхъ предЕлахъ, гдЕ границы сербскаго и болгарскаго язьгковъ"[11], односно у писму Димитрију Максимовичу 1844. године, да "испита" и да "увери се" - "каковые оны Славяне на самых границахъ, Сербы ли или Болгари".[11]
Ови југоисточни предели могли су се сматрати крајевима западног дела Софијског санџака, заправо као оно географско подручје на које се већим делом, касније, и односило горње писмо Саве Филаретова.
Можда није на одмет, такође, указати на још једну ствар из горње тематике.
Вукова збирка Пјесме Бугарске садржи тринаест песама.[12] Редактори су за песме под ред. бр. 4-7 и 11-13 написали да то "нису бугарске већ српске", док је остале песме из овога одељка, ред. бр. 1-3 и 8-10, објавио раније Илија Николић.[13]
Ова двострука подела сигурно је учињена са разлогом. Што се тиче оних песама које су обележене као српске, по језичкој основи, ваљало би да стручњаци детаљније утврде ближе географско-предеоно порекло.
Ми смо, на основу conspectus generalis (језичке, етнографске, социолошке и културно-историјске карактеристике) мишљења да су ове песме из области Шоплука, и то јужног подручја његовог, по свој прилици Знепољско-крајишке провенијенције. У последњој песми (ред. бр. 523) прва два стиха гласе:
"Големо село Радомирово,
У среди села превисок чардак... "[14]
као да се односе на Радомир, место на горњој Струми, код Перника, крај који, по А. Белићу, Павлу Ивићу (и Стојку Стојкову), припада српској језичкој заједници, на његовој југоисточној територијалној говорној избочини.
У сваком случају, ово су песме из Шоплука, што је и иначе карактеристично за Вуково просторно интересовање и за производе народног стваралаштва ових крајева.
Уопште узев, велика је штета, несумњиво, што Вук није стигао да изричније да своје коначно мишљење о језику и етнографији Шоплука, било у оном ужем схватању, како је Вука извештавао Сава Филаретов, било у другом, ширем поимању Шоплука и шопског становништва на простору од Искра до Тимока и у сливу горње Струме, како је - готово у исто време - писао један други бугарски "възрожденец", Петко Славејков.
У сваком случају, Вукова је заслуга што је, говорећи о језику прве зоне шопског становништва, успео да уочи његов прелазни карактер од српског ка бугарском језику, да да неке његове карактеристике, иако не и да одреди његове опште особености.[15] Вукова казивања о томе, без сумње, израз су знања и интересовања свога времена и стања науке о јужнословенском становништву овога дела Балканског полуострва.
Напомене
1 О овоме видети: Владимир Стојанчевић, Вукова знања о Бугарској и Бугарима. - Посебан отисак из Вуковог зборника. Посебна издања САНУ, књ. СD, Београд 1966, 371-407.
2 Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд 1867, 59.
3 Беч 1814, 37.
4 Беч, 1841, 121.
5 Беч, 1852, 768.
6 Вукова преписка, IV, Београд, 1910, 648.
7 В.: Вл. Стојанчевић, нав. дело, 375 и д.
8 Архив Српске академије наука и уметности, инв. бр. 8327. - Вл. Стојанчевић, нав. дело, 402.
9 Вукова преписка, IV, 126, 108 (писмо од октобра 1826. г.).
10 Исто, III, Београд, 1909, 577-8.
11 Архив САНУ, Инв. бр. 8437/1. - Вл. Стојанченић, нав. дело, 389, нап. 53.
12 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића. У редакцији др Живомира Младеновића и др Владана Недића. Српска академија наука и уметности, Београд, 1973, 317-322. - Целу збирку оних песама, са ширим коментарима, најпре је објавио Голуб Добрашиновић у: Сабрана дела Вука Караџића, књ. XVIII, О Црној Гори - Разни списи, Београд, 1972, 344-349, 891-897.
13 Български народни песни останали од Вук Караджич. Братство, Ниш, 1964, бр. 134.
14 Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вук. Стеф. Караџић, нав. дело, 322.
15 Вл. Стојанчевић, нав. дело, 405-406.
* * *


Поставио: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Постављено: 8. децембар 2013.г. Власотинце, ртепублика Србија
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма    

Nazad na vrh Ići dole
 
DIJALEKT Juga Srbije -Печалбарска писма
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» crnogorci, napolje iz srbije
» Uslovi za uključivanje u program VTO

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: JEZIKOVA JUHA :: LINGVISTIKA-
Skoči na: