DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Istinite tragične ljubavne priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Sep 20, 2012 11:39 am


Istinite tragične ljubavne priče







[You must be registered and logged in to see this image.]



I dok se oko nas brojni brakovi i veze
raspadaju, ponekad je potrebno zaviriti u prošlost i podsjetiti se kako
to izgleda ljubav koja opstaje i traje unatoč svim nevoljama, pa čak i
dugo nakon smrti...





Tragične ljubavi inspiracija su pisaca i pjesnika i
prije nego što je postojala pisana riječ. No, koliko se čini stvarnih
ljubavnih priča isto tako nije nedostajalo, bilo da se radilo o
neuzvraćenim, nevinim, strastvenim ili zabranjenim ljubavima. A kako su
ostale zapamćene? Njihove priče ostavile su traga na ljudskim životima
desetljećima i stoljećima nakon njihove smrti.

Čini se da makar su fizički te osobe već odavno mrtve, njihova ljubav i
dalje živi u sjećanjima, zapisima, povijesnim dokumentima, pričama pa
čak i fizičkim mjestima i građevinama. Naravno, sve te priče ne treba
uzimati „zdravo za gotovo“, jer i povijesne činjenice se vrlo često
iskrivljuju, ali činjenica je da su ti ljubavni parovi međusobno
dijelili nešto posebno.

Kleopatra i Marko Antonije

Ona je bila egipatska kraljica, posljednja iz dinastije Ptolemejevića,
koja je potekla iz redova najviših vojskovođa Aleksandra Velikog, a on
je bio veliki vojskovođa, jedan od trojice vojskovođa koji su nakon
smrti Gaja Julija Cezara sklopili drugi Trijumvirat, te podijelili
Rimsko Carstvo na tri djela. Kleopatra i Marko sreli su se 41. godine
prije Krista, na samom početku velikih previranja u Rimskom Carstvu.
Prema navodima Kleopatra je zavela Marka Antonija te su osim ljubavnog i
bračnog saveza (iako je već bio oženjen s Oktavijanovom sestrom),
sklopili politički i vojni savez.

Oktavijan, jedan od trojice generala iz Trijumvirata, zamjerio je svojem
šogoru izdaju, ne samo na obiteljskom nego i političkom planu te je
uvjerio senat u izdaju Marka Antonija, kojeg je začarala Kleopetra i
proglasio rat 31. godine prije Krista. Marko Antonije i Kleopatra
poraženi su od strane Oktavijana te su oboje počinili samoubojstvo,
umjesto da budu uhvaćeni.

Heloize i Abelard

Njihova ljubavna priča stara je 9. stoljeća, o ovjekovječio ju je
britanski pjesnik Alexsander Pope. Abelard je bio turor Heloize i od nje
stariji čak 20 godina. Njihovoj neizmjernoj ljubavi stajao je na putu
njezin ujak, koji nije odobravao njihovu ljubavnu vezu. Abelard je ubrzo
nakon otkrića njihove ljubavne veze bio uhvaćen i kastriran.

Očajni ljubavnici očito nisu vidjeli drugi izlaz te su odabrali
samostanski život, odvojeni jedan od drugog. Od tamo su jedan drugome
slali pisma koja su kasnije objavljen kao „Pisma Abelarda i Heloize“.
Nikad se poslije nisu vidjeli i pisma su im bila jedina komunikacija.

Ines de Castro i Kralj Pedro

Ljubavna priča između dvorske dame i princa te nasljednika portugalskog
trona, započela je još kada je on bio u braku s princezom Konstanzom od
Kastilje. Kada je princeza Konstanza umrla 1394. godine, Pedro je želio
oženiti Ines, s kojom je već tada imao troje djece, ali njegov otac
kralj Alfonso IV od Portugala, nije odobravao brak te ju je protjerao s
dvora. Pokušao je princa Pedra nekoliko puta oženiti za „podobniju“
nevjestu, no on je sve ponude za brak odbio, tvrdeći da će jedino
oženiti Ines.

Kada je kralj shvatio da ih nikako neće moći odvojiti, dao je ubiti
Ines, što je na kraju izazvalo građanski rat između oca i sina. Pedro je
trijumfirao, navodno je ekshumirao Inesino tijelo, sahranio ju u
kraljevskoj grobnici te ju posthumno proglasio kraljicom, tvrdeći da su
se tajno oženili, naravno još za vrijeme Inesina života. Poslije je
pokopan pored nje, te čekaju sudnji dan, kada će ponovno ustati o biti
zajedno.



[You must be registered and logged in to see this image.]
Ines de Castro i Kralj Pedro


Shah Jahan i Mumtaz Mahal

Vjerojatno nema osobe koja nije čula za Taj Mahal u Indiji,
veličanstvenu grobnicu od bijelog mramora, koju je u 17. stoljeću dao
izgraditi maharadža Shah Jahan za svoju treću i najvoljeniju suprugu
Mumtaz Mahal (u slobodnom prijevodu: „Dragulj Palače“), koja je umrla na
porodu njihovog 14. djeteta.

Utučen od boli, odmah je započeo izgradnjom grobnice koja je završena
23. godine poslije. Shah Jahan umro je 1666 godine te je pokopan pored
svoje supruge, no njegov sarkofag je manji od njezinog, zbog osvete
jednog od njegovih sinova. Navodno je Shah Jahanov originalni plan bio
da će preko puta rijeke uz koji se nalazi Taj Mahaj, za sebe izgraditi
identičnu grobnicu u crnom mramoru te ih povezati srebrnim mostom. Na
žalost, to se nikada nije ostvarilo.

Kraljica Viktorija i princ Albert

Iako je brak bio dogovoren, njihova ljubavna priča bila je iskrena.
Sklopili su brak 1840. godine, te zajedno imali devetero djece. Albert
je umro nakon 21. godine braka, zbog čega se Victoria nikada nije
oporavila, iako ga je nadživjela 40 godina. Nakon njegove smrti nosila
je samo crninu i živjela prilično povučenim životom. Pokopana je u
mauzoleju pored svojeg voljenog supruga, a na vratima piše: „Zbogom
najdraži voljeni, konačno ću s tobom počivati i s tobom ponovno ustati u
Kristu.“



[You must be registered and logged in to see this image.]
Kraljica Viktorija i princ Albert


Napoleon Bonaparte i Jozefina

Kao što je to bivalo u kraljevskim obiteljima, bio je to brak iz
koristi, ali tada 26-godišnjem Napoleonu svidjela se šest godina
starija, vrlo bogata i ugledna udovica Jozefina. Vrlo brzo započeli su
strastvenu ljubavnu vezu, koja je bila uzajamna, unatoč obostranoj
nevjeri. Njihov brak, ipak na kraju nije opstao jer mu Josefina nije
mogla roditi nasljednika, iako je iz prethodnog braka imala dvoje djece,
koje je on usvojio i dao titule. Napoleon unatoč nevjerama navodno
nikada nije prebolio Jozefinu.

Andrew Jackson i Rachel Donelson

Ovo je vjerojatno jedna od najmanje poznatih ljubavnih priča a odvila se
između 7. predsjednika SAD-a i Andrewa Jacksona i nesuđene prve dame
Rachel Donelson.Naime, Rachel je prije braka s Andrewom koji je bio
sklopljen 1791. godine bila udana za Lewis Roberta, od kojeg je bila
uvjerena da se rastala, no tek se kasnije saznalo da on nije podnio
papire za razvod do 1793. godine.

Iako Andrew tada još nije bio kandidat za predsjednika, problemi s
razvodom i općenito ženidba s razvedenom ženom, bile su stvari koje su
mu se predbacivale za vrijeme predsjedničke kandidature 20-ih godina 19.
stoljeća. Rachel nikada nije postala prva dama jer je umrla od srčanog
udara dva mjeseca prije nego što je postao predsjednik. Andrew je bio
toliko šokiran i ožalošćen njezinom smrću, da se dugo nakon njene smrti
nadao da će ponovno oživjeti i vratiti mu se.



[You must be registered and logged in to see this image.]
Andrew Jackson i Rachel Donelson


Princ Saleem i Anarkali

Princ grada Lahorea (17. stoljeće) koji se danas nalazi u Pakistanu, sin
mogulskog cara Akbara i njegove žene Jodhe, zaljubio se u običnu
služavku. Kako nije mogao prihvatiti protivljenje svojih roditelja,
proglasio je rat protiv svojeg oca i bio poražen. Nakon poraza Akbar je
zahtijevao od Saleema ili da se odrekne i preda Anarkali ili da bude
ubijen.

Saleem je odabrao smrt, ali Anarkali nije pristala da vidi svojeg
voljenog princa ubijenog i umjesto toga, ponudila je svoj život u
zamjenu za jednu noć sa Saleemom. Nakon njihove zajedničke noći, Akbar
ju je živu zakopao u grobnicu, koja još uvijek danas postoji.

Princ Edward i Wallis Simson

Princ Edward bio je britanski prijestolonasljednik tako dugo dok se nije
odrekao svoje titule zbog ljubavi prema dva puta razvedenoj Amerikanki
Wallis Simpson. Naime, ubrzo nakon što je postao kralj 1936. godine,
abdicirao je i svoj tron prepustio mlađem bratu, ocu sadašnje kraljice
Elizabete II. te se oženio s ljubavi svojeg života. Živjeli su povučeno u
Francuskoj.



[You must be registered and logged in to see this image.]
Princ Edward i Wallis Simson
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Sep 20, 2012 11:41 am

LJUBAVNA PRIČA: Moja iskrena ali tragična ljubav

Nikola, simpatija iz srednjoškolskih [You must be registered and logged in to see this link.],
bio je moja velika životna ljubav. Kada sam ostala u drugom stanju,
srećnijih budućih roditelja od nas nije bilo. Venčali smo se i tog
proleća odlučili smo da odemo na Zlatibor. Brzo smo se organizovali i
nijednog trenutka nisam pomislila na to da Nikolinu i moju sreću bilo ko
ili bilo šta može da naruši. Kako sam pogrešila…


[You must be registered and logged in to see this image.]Četrnaesti
oktobar. Moj sin Nikola danas slavi dvanaesti rođendan. Dok polako
gasnu škrti zraci oktobarskog sunca, u našem stanu, na poslednjem spratu
stare četvorospratnice, sve miriše na slavlje. Ispod prozora je
trpezarijski sto prekriven crvenim stolnjakom, a na njemu mnoštvo
kulinarskih đakonija. Po zidovima su okačeni baloni, a iz velikih
zvučnika dopiru ritmovi [You must be registered and logged in to see this link.] muzike. Nikola se vrti po stanu i daje baka Stani savete. Zna baka kako da mu ugodi.

- Eto, mili moj, sve sam završila i sada idem… želim da se malo
prošetam, da vam ne smetam. Mama će biti tu ako tebi i tvojim drugarima
nešto zatreba… – rekla je svom unuku a potom se sitnim koracima udaljila
u pravcu svoje sobe.

Kada sam oprala i poslednji komad posuđa preostalog od kuvarskih
egzibicija, požurila sam da se doteram. Uvek sam se trudila da budem
lepa na današnji dan – dan rođenja moga Nikole.

Obukla sam belu suknju i svetlozelenu majicu koja se slagala sa bojom
mojih očiju i preostalo mi je još da popravim frizuru i da se
našminkam.





U mojoj spavaćoj sobi vladao je nered. Bila je pretrpana stvarčicama
koje smo sklonile da ih deca ne bi oštetila u trenucima rođendanske
euforije. Starinske porcelanske figure i čaše od češkog kristala zauzele
su gotovo sav prostor na komodi ispred ogledala, gde je inače stajala
moja kozmetika.

Sela sam na stolicu zagledavši se u sopstveni odraz u ogledalu. Tek
nekoliko sićušnih bora oko očiju izdajnički je najavilo da odavno
“gazim” četvrtu deceniju. Nanela sam puder i ruž, to je bilo dovoljno da
se dobro osećam. Nesvesno sam uzela malu, tamnoljubičastu bočicu
parfema prinevši je nežno usnama. Opori, sladunjavi miris vratio me je u
prošlost. Uspomene… koliko sam ih čuvala kao dragocenost, toliko sam ih
se plašila. Dok su mi kroz glavu prolazite maglovite slike jedna za
drugom, kao na filmu, u stomaku sam osetila isti onaj grč koji mi se
uvek javljao kada bih se prisetila tog [You must be registered and logged in to see this link.].



Nikola, moja velika životna ljubav



- Bože, prošlo je dvanaest godina – izgovorila sam tiho pokušavajući
da snagom razuma prekinem tok misli koje su krenule u neželjenom pravcu.
Sećanja su mi povremeno nekontrolisano navirala. Ipak, vremenom sam
naučila kako da ih potisnem i zakopam duboko u sebi.

Nikola, simpatija iz srednjoškolskih dana, bio je moja velika životna
ljubav. Zahvaljujući šarmu i gitari, uvek je bio u centru pažnje. Iako
je zgrade u kojima smo živeli delio samo parkić, zvanično smo se
upoznali na žurki povodom mog osamnaestog rođendana.

Došao je sa Urošem, zajedničkim drugom, koji je znao da prema Nikoli
gajim simpatije. Nisam se tada zbunila, bila sam vesela i opuštena pa
smo se neočekivano brzo zbližili. Nikola mi je kasnije rekao da sam ga
privukla toplinom i odmerenošću. Nisam mnogo očekivala od te veze, činio
mi se pomalo neozbiljnim. Ipak, kada sam ga bolje upoznala, shvatila
sam da se iza tog njegovog mangupskog šarma krije veoma odan i privržen
momak kome sam uskoro postala centar sveta.

Voleli smo se, maštali smo i kovali planove za budućnost. Iako mladi, znali smo šta želimo, a želeli smo mnogo.

- Znaš li, Marija, koliko te volim? Ti si mi sve u životu – govorio
mi je Nikola. Spokojna, voljena i srećna, svim srcem osećala sam radost
života. Pre i posle školskih obaveza vreme smo provodili u šetnjama
pored reke.

Godine su se nizale, a naša ljubav je opstajala. Školske brige i
obaveze ustupile su mesto problemima odraslih. Nikola je upisao
građevinu, bila je to njegova velika želja. Nasuprot njemu, odlučila sam
da se zaposlim odmah po završetku škole u računovodstvenom birou. Posle
pet godina zabavljanja, pred kraj Nikolinih studija, započeli smo
zajednički život. Iznajmljeni stan u potkrovlju bio je skromno namešten,
ali naš, utočište od poslovnih problema i briga i oaza mira.

Vremenom smo se navikli na brojne obaveze koje nam nisu ostavljale
mnogo vremena za izlaske i druženja, pa smo slobodne trenutke čuvali za
nas.



Postaćemo roditelji



Milion riječi bilo bi malo da opiše moju i Nikolinu sreću kada sam
shvatila da sam trudna. Često smo pričali o deci. Naravno, želeli smo da
Nikola prvo završi fakultet i da se zaposli, pa da onda rodim dete.

- Nikola, trudna sam! Jutros sam bila kod lekara i potvrdio je… –
dočekala sam ga jednog poslepodneva na vratima. Bili smo ludi od sreće.

Otišli smo na večeru, gde smo popričali o daljim planovima.

- Srećan sam, Marija, što ćemo postati roditelji. Znam, još nisam
završio fakultet, ali… to nema veze. Planiram neke honorarne poslove. U
svakom slučaju, detetu se iskreno radujem i osećam da sam spreman da
postanem otac.

Venčali smo se jednog kišnog četvrtka popodne, a u subotu smo u malom
restoranu povodom toga organizovali ručak za roditelje, prijatelje i
nekoliko članova familije.

Uskoro sam saznala da ću roditi muško dete, a to je značilo da treba
da se dogovorimo oko imena. Nikoli su se sviđala stara srpska imena kao
što je Lazar, Uroš ili Miloš.

- Maki, voleo bih da ti odabereš ime našem prvom detetu, ja ću sledećem, a onda ćemo se dogovarati…

A ja sam po svaku cenu želela da ime za našeg sina izaberemo zajedno.
I, posle višemesečnog razmišljanja, napokon smo se dogovorili da se naš
prvenac zove Nikša.

Sećam se, bila sam lepa trudnica. Osećala sam se zaista dobro i
planirala sam da radim do poslednjeg dana. Iako sam se pomalo plašila
porođaja i uloge majke, nestrpljivo sam brojala dane do kraja trudnoće.

Kako je termin porođaja bio dvadeseti decembar, planirali smo da
novogodišnje praznike provedemo u društvu novog člana naše porodice.

Voleli smo da, s vremena na vreme kada se zasitimo svakodnevice,
otputujemo nekud za vikend. Obično bismo petkom poslepodne odlazili na
seosko imanje, u rodni kraj Nikolinog oca. Imali su tamo njegovi lepo
uređenu kućicu. Miris borovine i tišina unosili su mir u naše duše. Tog
proleća kada sam saznala da sam trudna, poželeli smo da odemo na
Zlatibor, gde ranije nismo bili. Odgađali smo put u nekoliko navrata u
poslednjem trenutku.

Prvo sam u maju bila bolesna ja, zatim je Nikola imao ispite… naredna dva [You must be registered and logged in to see this link.]
vladale su prave tropske temperature i nisam mogla da zamislim da
putujem. Kada je malo zahladnelo, u septembru, doktor mi je zbog blagih
kontrakcija predložio da mirujem. Nenaviknuta na to, užasno sam se
nervirala ležeći kod kuće i posmatrajući kroz prozor dolazak jeseni.
Nikola je bio po čitav dan odsutan pošto je radio neke projekte koji su
ujedno predstavljali završne ispite pred diplomski. Odmor nam je bio
neophodan. Kada je na poslednjoj kontroli lekar zaključio da je opasnost
prošla, dozvolio mi je da se krećem. Iako sam bila u poodmakloj
trudnoći, odlučila sam da otputujemo na nekoliko dana. Razmišljala sam
ovako: Zlatibor nije predaleko, a koristiće mi lagane šetnje na svežem,
čistom planinskom vazduhu. I Nikola i ja željno smo iščekivali taj dugo
planirani mini-odmor.



Kobno putovanje



Sećam se da je Nikola u petak popodne okasnio. Imao je mnogo obaveza i
došao je veoma umoran. Odmah posle večere otišao je da spava jer smo
već oko pet ujutro planirali da krenemo na Zlatibor. Međutim, dok sam u
kuhinji spremala sendviče za put, Nikola se vratio iz spavaće sobe
nekoliko minuta kasnije.

- Razmišljao sam, Marija… Zaista te dugo nisam obradovao poklonom. Mislio sam… u stvari, kupio sam ti parfem.

U rukama je držao platnenu plišanu vrećicu prelepog dizajna, koju je spustio na kuhinjski sto.

Naravno, bila sam iznenađena njegovom pažnjom i poželela sam da mu nešto kažem, ali on me je preduhitrio.

- Nisam se konsultovao s tobom, pa sam izabrao bočicu koja mi se
naoko najviše svidela… – rekao mi je posmatrajući ispod oka moju
reakciju.

Nasmejala sam se slatko zamišljajući ga kako kupuje parfem na osnovu izgleda bočice.

- Mogu da zamislim kako… Ma, nestrpljiva sam da vidim šta si mi kupio.

Posle nekoliko sekundi na mom dlanu zablistala je tamna, okrugla bočica skupocenog parfema koji sam instinktivno pomirisala.

- Mmm, divan je, pomalo opor i jak, ali je definitivno po mom ukusu…

Izljubila sam ga a onda sam ga oterala na spavanje. Ujutro smo popili
kafu i krenuli. Usput je sipila kišica, a mi smo slušali stare, dobre
hitove iz osamdesetih. Posle sat i po osetila sam da mi san lagano
dolazi na oči.

Inače nisam velika spavalica, ali otkad sam bila u drugom stanju,
mnogo više mi se spavalo nego inače. Ne znam koliko sam bila u carstvu
snova, ali trgnuo me je strahoviti udarac a potom osećaj da tonem u
duboku, crnu jamu. U bolnici sam došla sebi. Nisam se sećala ničega osim
činjenice da smo Nikola i ja pošli na Zlatibor. Dok sam se budila,
videla sam mnoštvo lica, kao kroz maglu.

Čuli su se razni zvukovi i tihi žamor, ali nisam razumela o čemu
pričaju. Osećala sam strašan bol u svakom delu tela. Plakala sam i
molila da mi daju nešto samo da me ne boli toliko. Ne znam koliko je
vremena prošlo pre nego što sam počela da prepoznajem ljude oko sebe…
Mama, tata, moj brat Goran, Nikolina mama Nena… Pokušala sam da se
osmehnem, ali je to iziskivalo ogroman napor. Zatim sam pokušala da
ustanem, ali pri prvom pokretu osetila sam razdirući bol u predelu
stomaka. Istinktivno sam prešla rukom preko njega i… osetila sam
neprirodnu mekoću na koju nisam bila navikla. Kao munja, kroz glavu mi
je prošla jedna misao i vrisnula sam iz sve snage.

- Beba! Šta se desilo? Ja… Ja i Nikola… Recite mi, šta se desilo?



Kao u ružnom snu



Od mog urlika odzvanjalo je celo bolničko odeljenje. Ubrzo je došao
lekar koji mi je dao injekciju i počela sam da tonem u san iako sam se
grčevito borila da ne zaspim. Kada sam se probudila, ispričali su mi
pažljivo, uz veoma malo informacija, da smo doživeli težak saobraćajni
udes i da su lekari, da bi spasili [You must be registered and logged in to see this link.],
morali hitno da obave carski rez. Rekli su mi da sam rodila zdravo
muško dete koje je, zbog prevremenog porođaja, smešteno u inkubator.
Slušala sam ih ali u jednom momentu pomislila sam na Nikolu… Zašto on
nije tu?

- A Nikola, otac moga deteta, gde je on?

U deliću sekunde pomislila sam na najgore, a odmah zatim da je sve
ovo samo ružan san. Plačući, zamolila sam roditelje da mi kažu istinu.
Naravno, prvih minuta tešili su me govoreći da je sve u savršenom redu,
da ne treba da brinem… Ali, osećala sam da se desilo nešto strašno i
želela sam da saznam istinu, ma kakva da je. Napokon su smogli snage da
mi sve kažu.

Naime, Nikola i ja doživeli smo saobraćajnu nesreću udarivši direktno
u automobil koji se kretao iz suprotnog pravca prešavši iznenada na
našu stranu kolovoza. Čovek koji se slučajno zatekao na mestu nesreće
odvezao me je u bolnicu procenivši da prvo treba spasavati trudnicu.
Njegova supruga je za to vreme ostala uz Nikolu. Vozilo Hitne pomoći
stiglo je za nekoliko minuta. Teško povređenog Nikolu odvezli su u
bolnicu udaljenu nekoliko kilometra. Ali… umro je na putu do bolnice.
Meni je, u sedmom mesecu trudnoće, urađen carski rez zahvaljujući čemu
je spasen život našeg sina. Nazvala sam ga, kako drugačije nego –
Nikola.

To šta sam proživela u narednim mesecima ne bih poželela nijednom
čoveku na svetu. Ne želim da se sećam. Sahrana… Tek rođena beba u kući.
Bol koji kida dušu. Uspomena na naš život, na ljubav. Naša poslednja noć
pred put urezala se večno u moje pamćenje. Često sam zore dočekivala
sklopljenih očiju, sa tamnoljubičastom bočicom čvrsto pritisnutom uz
lice. To je moja amajlija, poslednja stvar koju mi je Nikola poklonio
pred smrt. Ali, posle nekog vremena shvatila sam da život teče dalje.
Nekoliko meseci kasnije iselila sam se iz našeg stana, stvari sam
rasprodala ostavivši samo sitnice za uspomenu. Od tada do danas živim u
stanu svojih roditelja.



Praznina u mom srcu



Moj dečak Nikola stasao je u pametno i dobro dete. Trudila sam se da
on u životu što manje oseti moju tugu. Činjenica da odrasta bez oca
dovoljno je teška. Pokušavala sam da budem vesela iako je Nikola veoma
intiutivan i uvek nasluti kada se loše osećam.

Ne zna mnogo o ocu jer ne volim da pričam o njemu. Izbegavam
razgovore u kojima me pita o prošlosti. Kada malo odraste, sve ću mu
ispričati. Gledam Nikolu i vidim u njemu sliku i priliku njegovog
pokojnog oca. Privučem na grudi tu malu, kovrdžavu glavu i pritisnem
usne na njegov meki, jedri obraz. Posle zvonkog poljupca obično mu
šapnem nekoliko nežnih reči.

- Mama, koliko je sati? Zar još niko nije došao?! Ne znam zašto kasne
i razmišljam o tome da možda izađem ispred zgrade, da ih sačekam.

Sinovljeve reči i škripa vrata trgli su me iz razmišljanja.

- Naravno da treba da izađeš da vidiš gde su tvoji drugari. Hajde, trkom, i… ljubim te!

Ubrzo se začulo zvono na vratima, a zatim graja nekolicine dečaka i devojčica.

- Srećan rođendan, Nikola!

Stigli su gosti. Znala sam da uspomene ponovo moram da zakopam u
sebi. Odložila sam u kutijicu tamnoljubičastu bočicu parfema koji mi je
Nikola poklonio i odložila sam je na dno ormara. Iz te bočice, kao iz
Aladinove lampe, kada god bih poželela, navirala su sećanja. I, prošlo
je mnogo godina od tada a ja još uvek nisam pronašla muškarca koji bi
popunio prazninu u mom srcu. Ko zna da li ću ga ikada pronaći… Ma, nema
veze. Iz mladalačke, iskrene ali tragične, ljubavi ostalo mi je dete kao
najlepša uspomena. Sada dišem i živim za svoga sina Nikolu i znam da
kroz život moram – zbog njega – podignute glave, hrabro. I tako će biti
dok god me bude.

Pogledala sam se još jednom u ogledalo, a zatim sam izašla iz sobe i
nasmejala sam se svojim malim gostima poželevši im dobrodošlicu.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Sep 20, 2012 11:45 am

ISTINITE PRIČE: Želudac mi se stisnuo kada sam ugledala muža s drugom ženom u kafiću









[You must be registered and logged in to see this image.]
Baka mi je uvijek pričala kako žene u obitelji prati kletva. Sve su se
rastajale. Govorila sam joj: ‘Ma ja ću biti prva koja će prekinuti niz.
Moj je Vedran drukčiji.’ O, kako sam se prevarila...

U nekoj se obitelji nasljeđuju srebrni i zlatni pirovi, u nekoj
tragične ljubavi, a u mojoj - razvodi. Povod za njih prevare su i laži
muške, slabije strane. Koliko mi je poznato, još je moja prapraprabaka
uspjela razvrgnuti brak i pobjeći preko bare. Nije ni čudno što je stopa
razvoda u Americi tolika. Na žalost, ili na moju sreću, jedna od
njezinih kćeri vratila se u djedovinu i nastavila tradiciju. Još i
dandanas pamtim kako mi je baka o razvodu govorila kao o nečemu što se
nasljeđuje uz boju očiju. I kao o nečemu od čega se ne može pobjeći.
Nosila je oba prstena na ruci, jedan da je podsjeti na izdaju, a drugi
na odanost, i često pričala da sreća ne dolazi treća, nego druga.
- Možeš sa mnom - odgovorih bez razmišljanja. Duboke zelene oči i osmijeh od sto dolara ne susreću se svaki dan.

- Odlično - zadovoljno je kimnuo. Njegovo veselo brbljanje,
gestikuliranje, nekoliko kratkih pitanja i već sam bila zaljubljena.
Lakoća s kojom je komunicirao sa svima, nesvjestan svoga šarma, bila je
začuđujuća.

- Imaš vremena sutra navečer? Igra dobar film - predložio je ne
skidajući pogled s moga lica koje se vjerojatno cerekalo samo od sebe.
Nepisani imperativ nedodirljivosti nikad mi nije legao.

- O.K. Čujemo se.

Kino, izlasci, šetnje, upoznavanje njegovih prijatelja, braće,
roditelja. Ukratko, u godinu dana bila sam zaposlena mlada žena sa
zaručnikom kakvog bi svaki otac poželio. Jedino se moja baka smješkala,
ne govoreći ništa. atkad bi samo okretala prstenje na ruci i slušala
moje priče o Vedranu, o tome kako ću ja prva promijeniti zloslutnu nam
sudbinu. Bilo je to vrijeme radosti kada je cijeli svijet bio naš.

- Hajdemo na neko putovanje - predložio je jedne večeri kad se vratio s posla.

- Misliš, kao na medeni mjesec? - obradovala sam se.

- Da, to smo preskočili - poljubio me i zagrlio. - Možemo napraviti bebu negdje u toplijim krajevima.

- Dijete? Već?

- Zašto ne?

- Nismo o tome razgovarali.

- Sad razgovaramo.

Prvi put tišina se ugurala između nas. Trebalo mi je par minuta da pronađem svoj glas.

- U redu. Možemo pokušati.

- Ma što pokušati, odmah ćemo dobiti dvojke - podignuo me u zrak i zavrtio.

Otputovali smo, dakako, u Egipat. Njegovo oduševljenje u hipu je
prešlo na mene. Bilo mi je jasno zašto je tako odlučan. Odrastao je u
brojnoj obitelji i braća su mu imala djecu. Imali smo sve uvjete, a i da
nismo, potrudili bismo se ostvariti ih. Iako bismo o planovima, željama
i svemu dugo razgovarali, s vremenom se to promijenilo. Razgovor o
djeci bio je tek početak. Nisam ni primijetila kako se pretvaram u osobu
koja ispunjava tuđe želje, zanemarujući svoje koje bi se rasplinule u
daleke sanje. Kad je čovjek tužan ili sretan, ne primjećuje ništa oko
sebe.

Dakle, prve godine braka prošle su brzim koracima, nedostajali su nam
oni sitni, veseli, dječji. Onda je, jedne zime, sve krenulo nizbrdo.
Vedranov brat dobio je treće dijete. Od grudice stvorila se lavina…

- Vrijeme je da potražiš liječničku pomoć - odsutno je rekao za večerom.

- Misliš, oboje?

- Da.

- Onda tako i reci.

- Pa rekao sam.

- Nisi.

- Jesam.

- Nisi.

- Jesam!

- Ne viči!

- Ti vičeš! Da manje histeriziraš oko svega, već bismo imali petorke!

Ostala sam bez riječi. Svaki bi razgovor o djeci, našim problemima i
odlasku u bolnicu završio više-manje slično, ali nikada nije ovako
uperio prst u mene. On se ne može natjerati ni kod zubara sve dok ne
postane kritično, a kamoli u bolnicu. Počela sam plakati. Dijete mi nije
bio još jedan trofej u nizu, neostvaren zadatak, nešto što svi imaju pa
zato trebam i ja. Doista sam željela u naručju malenu djevojčicu ili
dječaka.

- Oprosti, nisam tako mislio - odložio je pribor i primio me za
ramena. - Možemo idući tjedan otići zajedno, uzet ću slobodne dane.

Čvrsto sam ga zagrlila. Poslije smo razgovarali smirenije i
detaljnije o tome, tako da se i on umirio. No kad smo jednom prošli kroz
bolnička vrata, kao da je faraonska kletva pala na nas. Terapija,
pregledi, operacije, milijarde podataka, statistike, slova, brojevi, i
naposljetku - bol. Praznina. Ništa. I ponovno, i ponovno, i ponovno. Sve
sam češće plakala. S vremenom gotovo svaku večer.

- Budi jaka.

- Nije lako pod svim ovim hormonima.

- Znam, ipak se potrudi.

- Hoću - obećala sam i njemu i sebi, ali znala sam da ću se noćima
buditi sa suzama u očima, na mokrom jastuku i otići u kupaonicu. Svoje
lice, umorno, crveno od plača, prestala sam promatrati u zrcalu.
Krajičkom oka ulovila bih nekoliko sijedih u prolazu, ne pridajući
pažnju tome što mi dani prolaze po bolničkim hodnicima. Situaciju na
poslu nisam ni doživljavala sve dok me kolegica Mila nije pozvala na
ručak.

- Što je s tobom? Nekako si rastresena.

- Da? Nisam primijetila.

- Pa kad si rastresena - nasmijala se i primila me za ruku.

- Bit ću dobro - popravila sam kosu i uspravila se. - Malo sam umorna.

- Slušaj, meni ne smeta, nego babe u susjednoj kancelariji samo traže žrtvu za ogovaranje.

- I što se priča?

- Gluposti, nije važno.

- Pa reci sad kad si započela.

- Da te muž vara. Da zato izgledaš lošije nego inače.

- Molim?

- Rekla sam ti, gluposti.

Počela sam se smijati. Takvo što bilo mi je preglupo. Vedran i ja
provodili smo svaku večer zajedno. Bili smo iscrpljeni od svega.
Pretpostavljam da izvanbračna veza zahtijeva trud, vrijeme i mnogo
energije za laganje.

- Ljudi stvarno nemaju privatni život kad se bave tuđim izmišljenim problemima.

- Nemaju i tako su odgojeni, odnosno neodgojeni. Guraju nos gdje im nije mjesto, umjesto da obrišu pred svojim vratima.

Ručak začinjen smijehom toliko mi je prijao da sam naručila još dva
kolača i kavu. Mila me upozorila da radim pažljivije jer mi je nekoliko
puta potajno ispravila pogrešno unijete podatke. Dok smo plaćale i
šalile se, kroz glavu mi je proletjelo kako se dugo nisam osjećala ovako
opušteno. Komunikacija s Vedranom svela se na razmjenu svakodnevnih
podataka dok bi u pozadini bolno kuckalo pitanje trudnoće. Pribojavala
sam se takvih razgovora, osjećajući krivnju, pa sam mu prepričala
uredske tračeve.

- Tko su te glupače da ih namlatim?

- Direktorovi pijuni, nevažni likovi.

- Poprilično su drske i primitivne.

- Zato i imaju tu funkciju na poslu. Spletkarenje, olajavanje, cinkanje, smještanje otkaza. Izvan toga one su nitko i ništa.

- Ne samo izvan, nego općenito. Bijedno. Zar se ništa u ovoj državi nije promijenilo?

- Osim što je zatvoren Goli otok, ništa.

Odlučili smo izaći na večeru, u kvartovski restoran. Bio je polupun,
nekoliko parova čekalo je hranu, u drugom dijelu jedna je obitelj bučno
večerala. Čuli su se i prijekori i smijeh, klupko radosti i vriske. U
trenu sam se snuždila. Vedran je odsutno gledao ponudu, a ja se
suzdržavala od plača. Zagnjurila sam nos u jelovnik dok su mi se slova
mutila od suza.

- Što ćeš ti?

- Ne znam.

- Nemoj mi samo reći da nisi gladna.

- Nisam.

- Zašto smo onda izašli?

- Nismo valjda samo zbog hrane.

Podignuo je pogled i namrštio se. Ni on ni ja nismo mogli podnijeti moje suze, izgubljene nade, očekivanje.

aš si slaba - procijedio je.

- A što? Trebala bih biti poput gumene lutke? Bila bih nenormalna da me to sve ne dira.

- Samo kažem da je za tebe bolje da očvrsneš. I za mene.

- A ti ćeš me s vremena na vrijeme provocirati da provjeriš koliko sam ojačala? Je li?! Pa nisu svi debelokošci!

- Hoćeš reći, kao ja?

- Ne, nisam to rekla! Nego… da smo različiti.

- Točno. Ali život nije za ljubičice.

- Što?! - planula sam. - Da ne stvaramo možda arijevsku rasu?!

- Daj se smiri - osvrnuo se. - Stiže konobar.

- Briga me - ustala sam. - To je i Hitler mislio kad je započeo pohode smrti po Europi.

Odjurila sam van, na ulazu umalo srušivši vlasnika restorana. Kamo?
Ne znam. Ravno, lijevo, desno? Duž ulice prema rijeci. Doma mi se nije
išlo. Obrisala sam posljednje suze. Bilo mi je dosta svega. Pa ako želi
čvrstu i emocionalno ograničenu ženu, dobit će je. Zadovoljavanje
osnovnih životnih potreba, onih crijeva i genitalija, danas je poželjno i
društveno prihvatljivo ponašanje. Nikakvi osjećaji osim glumatanja
sreće. I toljaga u šapi kako bi se čuvalo ono što se smatra vlastitim.
Usput uzelo tuđe. Od slabića. Što se drugo ponavlja nego povijest u
različitim oblicima?

Kad sam se vratila kući, nije ga bilo. Legla sam, u košmaru zaspala.
Ubrzo su košmari, večeri bez njega i zbrka na poslu postali moja
svakodnevica. Barem nisam više plakala. Pronašla sam snagu u sebi, no
šutnja je trajala predugo. S njom se pojavila moja očita iznerviranost.
Iako mi se Vedran nekoliko puta pokušao umiliti i razgovarati, nisam
prihvaćala komunikaciju bez isprike. A kad je napokon procijedio da mu
je žao, naglasio je da ne zna što je napravio i zašto se ljutim. Na
takav bezobrazluk nisam ništa odgovorila.

Došla je veljača, mjesec ljubavi, Valentinovo. Nikad tome nisam
pridavala neku važnost, međutim sada me izluđivalo. Jedini podražaj koji
je mogao prouzročiti takav kič, kretenske reklame, srdašca i ostale
gluposti bio je onaj na povraćanje. Nije mi bilo jasno kako odrasli ne
mogu shvatiti da su pisamca, ljubavne izjave i darovi primjereniji za
djecu u vrtiću, osnovnoj i srednjoj školi. Ljubav je nešto drugo.

Na ručku s prijateljicom bila sam već toliko iziritirana svim tim
prenemaganjima po medijima cijele dane da sam nabola komad mesa kao da
mi je nešto skrivilo.
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 4:42 pm

Evo me opet kao Demon prognan iz pakla gde se slomljene duse skupljaju,sa osvetnicikim mislim zla..
Evo me opet kao Andjeo,ispunjena svetloscu,ljubavlju i dobrotom,neznoscu,pruzam ti ruke da te izvucem sa dna....
Tu sam kao Dan,i kao Noc,tu sam......Na krilima maste.....Tu sam na pocetku i na kraju........
Negde sam i nigde......!!!....Stvarna i nestvarna..!!! ..Masta i Iluzija....!!!
Stvorena sam samo da bih te volela,unistila i opet volela...Stvorena da te dovedem do dna......ponovo dignem na nebo,ublazim tvoju bol ,neznim osmehom,poljupcem i dodirima........
Ja sam Magija ovog sveta,ja sam ono sto te spaja,odrzava..Ja sam tu ,sve ono sto nosis u sebi,Ja sam!
I tvoja Patnja i tvoja Radost,ja ti razaram dusu i ja je smirujem...
Ja ti donosim oblake tuge i smeha...Ja sam tvoja Svetlost i tvoja Tama...
Ja vladam tvojim osecanjima,tvojim umom,telom,tvojim srcem...
Ja sam tvoj Smeh i tvoje Suze..Tvoja Patnja i tvoja Sreca.. Zbog mene places i zbog mene osecas srecu !
Mogu da te unistim ,slomim ti srce,dusu ispunim gorcinom i zivot pretvorim u bol....
Mogu te napraviti najsrecnijom osobom na svetu,smehom prekriti tvoje lice,ocima dati novi sjaj....
Ja mogu sve! I ti to znas....Ja sam tvoje drugo Ja ...i
Nazad na vrh Ići dole
John Doe
SFRJ
SFRJ
avatar

Godina : 55
Location : deep space
Humor : was ist das?
Datum upisa : 28.11.2011

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 6:22 pm

... Halid & Mirsada... iz dva sela koja su u zavadi i tako to... balkanska zajebancija al' tužno u tri lepe...

rasta

Nazad na vrh Ići dole
http://www.istitutzagubljenjevremena.com
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:11 pm

Heloize i Abelard

Njihova ljubavna priča stara je 9. stoljeća, o ovjekovječio ju je britanski pjesnik Alexsander Pope. Abelard je bio turor Heloize i od nje stariji čak 20 godina. Njihovoj neizmjernoj ljubavi stajao je na putu njezin ujak, koji nije odobravao njihovu ljubavnu vezu. Abelard je ubrzo nakon otkrića njihove ljubavne veze bio uhvaćen i kastriran.

Očajni ljubavnici očito nisu vidjeli drugi izlaz te su odabrali samostanski život, odvojeni jedan od drugog. Od tamo su jedan drugome slali pisma koja su kasnije objavljen kao „Pisma Abelarda i Heloize“. Nikad se poslije nisu vidjeli i pisma su im bila jedina komunikacija.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:13 pm

Uvek sam mislila, ili jos bolje, uvek sam verovala da ga nikada necu izgubiti, mislim da mi je tu sigurnost davao nacin na koji sam ga upoznala, ali to nije sprecilo da nase prijateljstvo, neznost i ostalo raste. Znam da se cini da moje reci nemaju smisla, ali na kraju, one su samo odraz mojih misli, i tako se i osecam, praznom....
¿Sta uciniti kada jedan deo tebe zna i oseca da postoji jos stvari zbog kojih i dalje treba nastiviti ici dalje, dok drugi jedino sto oseca je potreba da se sakrije i place, place, place???
Mislim da sam tek pocela da prezivljavam sok koji sam dozivela. Kada mi je
saopstio tu vest, mislila sam da se radi o sali, jednoj od onih koje pravi kada mu je dosadno.
"Any moram da ti kazem nesto"

Upravo sam se setila kako je lepo izgledao tog dana. Uvek mi se svidjao kada se obuce u crno. To ga cini jos vise sexy, ne zelim da kazem da on ne izgleda uvek atraktivno, jer to ne bi bila istina.
Ali posle toliko casova provedenih misleci na njega, i placuci za njim, postoje trenutci kada ti se detalji izbrisu, zaborave, pogotovo ti, najmanji, poput toga da su njegove oci tog dana imale prelepo maslinasto zelenu boju u kombinaciji sa tom kosuljom do pola raskopcanom i crnom, kojih se sada jedva secam.

"Poncho stvarno ti nista necu poverovati, ponovo si mi po milioniti put sakrio narukvice, i ja uvek nasednem na tvoju igru, ali ovaj put necu, kad se umoris vratices ih na njihovo mesto!"

Ne mogu da poverujem koliko sam bila glupa i nisam zakljucila da me priprema kako bi mi rekao nesto, da sam znala otisla bih odatle, a ja sam ostala tamo ukocena gledajuci ga u oci govorila gomilu gluposti, koje me navodno nerviraju i koje mi smetaju, kao sto su naprimer njegove tipicne igre da mi sakriva stvari, a sada je to ono sto mi mozda najvise nedostaje....

¿Da li je pomislio da sam glupa? Ili je mozda osetio sazaljenje?? Ne verujem da sam se presla u mojim osecanjima, znam da mu je stalo do mene, dosta mi je dokazao ranije.

"Any ne salim se. Zelim da ti kazem nesto, zelim da to saznas od mene!"

Ouch! Ni ovo nisam mogla da previdim.... Videla sam da to nije sala, ali ¿zasto je morao da bude tako ozbiljan? Sada pocinjem da se prisecam svega mnogo jasnije, da je u pitanju bila dobra vest, on ne bi imao taj izraz lica koji je odavao to da je zabrinut, zar ne??

"Ajde bre, pocinjes da me plasis, ¿sta se desava?"

Svo to vreme nisam se pomerala, jos uvek stavljajuci narukvice, mada sam ga svo vreme gledala u oci, posle sam potrazila cesalj kako bi ocesljala kosu, i ponovo pogled vratila na njegove prokleto lepe oci. Cim sam videla da je pognuo glavu, znala sam, dobro bio je to kao neki predosecaj u stomaku, koji mi je nagovestavao da ce se najednom veliki teret srusiti na mene.

"Klaudija je moja devojka"
To je bila kao scena iz filma, sa zvucnim efektima poput eha... Klaudija....Klaudija.... udija.... U takvim trenutcima vid ti se zamagli, ne osecas nista, ne cujes nista, osecaj je poput velike tisine i sve se desava kao usporen snimak, a istovremeno znas da moras da kazes, da odgovoris nesto, jer te te oci gledaju i cekaju tvoju reakciju. Ovako dramaticno kao sto citas, tako sam se osecala. Ono u cega ni malo ne sumnjam jeste da sam prava glumica i iskoristila sam sav svoj talenat i sposobnosti koje imam da sakrijem moja osecanja, sto sam ocigledno i ucinila...

"Stvarno? Opaaa.... Stvarno strava bre! Pa.... cestitam!"

Koja glupaca, mozda bi mi najbolje bilo da sam pocela da placem, sto mi ne bi bilo tesko, s obzirom na ono sto sam osecala, ili mozda da sam mu prisla i poljubila ga kao sto ga nikad niko nije poljubio, nije zbog umisljanja, ali ono u cemu me Poncho nikad nije odbio bili su poljubci.

"Any ne zezaj, ne znas koliko se lakse osecam kad vidim kako si to primila, mislio sam da ces da odreagujes drugacije"

Sta? Sad se oseca lakse sto mu nisam udarila samarcinu?? Sa odgovorom koji mi je dao, jedino je to i zasluzio....
Izasla sam placuci odatle.
Joj sta sam sve osecala pobogu, bilo je to suvise tesko za mene, to sto sam mu morala reci, iako sam unutar sebe umirala. Na poslednjem koncertu, na posednjem poljubcu, izasla sam trceci, nisam mogla vise da podnesem da bude blizu mene, bolelo me je, zelela sam da ga osamarim jer je dopustio da ovoliko patim, ali u isto vreme u mislima nisam zelela da se rastavim od njegovih usta.

"Any, cekaj ne idi jos, danima mi se ne obracas, da te nevidjam na sceni ne bi znao nista o tebi... Sta ti se desava?"

Muskarci su stvarno priglupi, jel on stvarno ne zna da umirem za njim??? Jel ne zna da me je prakticno ubio jer se zabavlja sa njom? Nisam vise zelela da mi se obraca, samo bi pogorsao stvari, dovoljno mi je samo da mi izgovori ime, kako bi pocela da placem kao kisa.

"Poncho stvarno pusti me, znas to vrlo dobro sta mi se desava, znas savrseno dobro sta osecam prema tebi, ne zelim da se ti osecas krivim, veruj mi da zelim da budes srecan, zato bolje stvari ostavi ovakvim kakve jesu."

Necu se okrenuti da vidim. Necu se okrenuti da vidim. Ne Anahi, nemoj da gledas to zabrinuto lice. Nastavi da slazes svoju odecu. Koncentrisi se na rajfeslus kofera. Ne osecas njegovu ruku na tvom ramenu. Ne osecas kako ti vadi kosu koja je ostala u vartnom izrezu majce. Prokletstvo, izvadi ruku molim teee....

"Vidis da places, ne podnosim kad places, molim te ne budi ljuta na mene, zelim da podelim ovaj deo svog zivota sa tobom, ti znas da ces uvek imati posebno mesto u meni, a sada mi treba i zelim ovo... razumes me????"

Aj, kad sam do sada uspevala da zadrzim svoje dostojanstvo, mogla sam reci da sam ne povredjena, ali najednom iz nicega rodilo se moje drugo -JA- nezrelo koje ne radi nista drugo osim sto preti da upropasti sve.

"Ahh, sad mi uvlacis pricu o tome da sam ja svakakva? Naravo da te razumem!!! Ali izgleda mi da si ti zaboravio na sve sto nas okruzuje! Kako zamisljas da sad funkcionisu "Anahi i Poncho iz RBD-a"? A Traumadas? Zar ti nista ne znace? A Pedro? Sta je Pedro rekao na sve to???

U tom momentu za mene postojali pravi razlozi i koji su dovoljno govorili koliko je losa cinjenica da se Poncho usudio da ima devojku, koja ocigledno nisam bila ja, ali verujem da njemu ta cinjenica nije izgledala toliko lose.

"Anahi pobogu jel ti cujes sebe!!! Imam puno pravo da budem sa kim ja zelim i u to nemoj da mesas fanove. Ti sama moras da odlucis zelis li biti deo ovoga sto sam ja zeleo da podelim sa tobom!"

I posle toga je otisao, ostavio me je tu. Ahh.... Ali naravno da bih ga ranije sustigla vicuci mu da ga mrzim, stvarno je strasno kada u nekoj svadji nije poslednja tvoja rec.

Te noci morala sam da preskocim sve sate plakanja, jer sam morala da budem na mojoj rodjendanskoj zurci, bilo je mnogo ljudi, ukljucijuci i Poncha, narvno bez devojke. Kao sto rekoh ranije, nije glup.
Lagala bih ukoliko bih rekla da nisam znala nista o Klaudiji, naravno da sam znala da se ona i Poncho poznaju, naravno da sam primetila sva njihova telefoniranja, ili njegove ceste izlaske sa njom, ali nikada nisam mislila da je to bilo sta ozbiljno, na kraju krajeva nije prvi put da Poncho ima prijateljicu, nije bilo razloga da se brinem, niti da mu prebacujem, jer sam jednino ja bila kriva sto nas dvoje nismo zajedno. Tako kako je on trpeo moje koketovanje sa mojim prijateljima, ja sam morala da trpim njegova, to je bio kao tajni ugovor koji smo imali, to je vec preraslo u ritam i nacin zivota na koji smo oboje bili naviknuti. Na kraju krajeva uvek bismo zavrsavali zajedno, sada vec mogu reci da je to bilo iz ljubavi, nema ni najmanje sumnje, ali moram da poreknem da nas mnogo puta da potrazimo jedno drugo, motivisala potreba ukombinovana sa privlacnoscu koju smo osecali jedno prema drugom.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:14 pm

Kako sam lep rodjendanski poklon dobila! Ljubav mog zivota mi je saopstila vest da se vucara sa drugom, dobro ne bas tim recima, ali dodje na isto, sa drugom je, ljubi drugu, uziva sa drugom.... Srecan rodjendan Any!....

Sve mi je islo lose, tokom cele sezone serije nisam imala skoro nijedno zblizavanje sa Ponchovim likom, i taman na kraju, skoro sve se radilo o nama, to su bili najgori dani snimanja, vise nisam znala da li je to sto govorim pred kamerama stvarnost ili gluma. Bili su to sati plakanja ispred i iza kamera, i za kraj dosao je deo kada priznajem moju ljubav i strasno se ljubimo.

Posle vesti koje mi je saopstio o Klaudiji pokusala sam da tih par dana ne budem u nikakvom kontaktu sa njim, sprecavala sam svaki kontakt, a ni on se nije puno trudio da mi se priblizi, znao je da sam na granici eksplozije, nije toliko glup. Ali uprkos bilo kakvim problemima koje smo medjusobom mogli da imamo, sati koje smo provodili snimajuci bili su tako lepi, prosto magicni, uvek je bilo tako, scena prestaje da bude scena, gubi svoj ambijent i sve sto je okruzuje, tu smo samo on i ja, to je hemija, to je veza, to ne mogu da opisem i objasnim, samo i oseca i to je to.
Uvek sam bila sanjalica, ponekad su vecina mojih snova ludosti, ali na kraju krajeva, to su moje ludosti, i ako ukoliko nesto moze da ucini moje snove jos vise savrsenim, to je onda more. Nema magicnijeg mesta od plaze, kad sam tamo, opustam se, osecam se povezana sama sa sobom, razmisljam, zamisljam, sanjam..... Naravno sve to radim kad sam sama. Ali vise ne. Provodim dane odmora sa mojom porodicom, na mestu koje mi se najvise svidja, ali ne mogu da uzivam, i to je ono sto mi najvise smeta, jer se jedini razlog iz kog ne mogu uzivati, zove Poncho, i zato ga najvise mrzim, jer mi oduzima to zadovoljstvo.

Koja nepravda, mislila sam da cu se, ukoliko se udaljim par dana, smiriti, da cu videti stvari iz druge perspektive, ne znam, mozda da necu videti Poncha kao muskarca i da cu ga videti samo kao prijatelja. Ali koga ja zavaravam, to je nemoguce! Ne mogu da odvojim Poncha na delove, volim ga kao takvog.... kao muskarca, kao prijatelja, kao celinu. Ali isto tako nemogu da podelim ono sto osecam, iskreno mogu da kazem da ga zelim videti srecnog, ali ne mogu da prestanem da osecam da ga zelim videti srecnog ali samnom.

Jos uvek ne mogu da poverujem da sam ga izgubila, kako sam samo bila glupa. Ne znam sta me je navelo da mislim da ce on ziveti zauvek cekajuci da ja odlucim da formalizujemo nasu vezu, mozda me je umirivalo to sto prakticno nemamo slobodnog vremena ¿Kada je on nasao devojku, kada zbog RBD-a skoro da nemamo vremena za bilo sta drugo?

Ali takodje imam razloge doista opravdavajuce zato nisam pristala da mu budem devojka, dobro jedan razlog, vernost. Prokleta vrednost prema Dulce, mada sam se takodje plasila reakcije i celog kolektiva. Vec sam zamisljala sta bi sve govorili o meni, i sta bih ja, milila i pricala o tako necemu da sam na njihovim mestima.

Poncho mi se poceo svidjati kad je vec isao sa Dulce, ali bio je samo to, partner iz tevenovele, novajlija u svemu tome, ali os prvog trenutka smo se povezali. I uvek je postojala ta privlacnost, ali skrivena, nije bilo druge osim da se pravim luda kada osetim leptirice u stomaku, leptirice prema momku moje drugarice.Bilo je stasno, ali sam onda imala i druge simpatije za nekim, koje su mi pomagale da zaboravim bar malo na Poncha.
I dosla je serija REBELDE i dosao je moj partner iz serije.... on. Izgledala bih kao lazov, ako bih rekla da me nije uzbudilo kad sam saznala da je on Miguel od moje Mie, to sam videla kao priliku, posto ga nisam mogla imati u stvarno zivotu, i ahh... odlucila sam da uzvam u glumi. ¿Losa drugarica? Ne znam, mozda su to misli koje bi mala losa drugarica, ali vidi, reci ti svom srcu i svojim hormonima da prestanu da osecaju to! Ekstra je, uospte nije tako lako, i jos manje kada znas da nisi ravnodusna prema tom nekom.

Pre Rebelde, nikada se nista nije desilo medju nama, koketovanje je postojalo, necu da lazem, postojali su i pokusaji da se poljubimo, ali na dobijala bih vernost i strah da ne upropastim sve. Kunem se da sam, posle naseg prvog poljubca na sceni, osecala zelju, i gotovo da mi se to moglo i dalje svidjati, ali smo doziveli toliko iznenadjenja!! Niko me nije obavestio o zmaricima koje sam osecala kad je dotakao moje usne, ili snazno kucanje koje je treslo moje srce, ili misli koje su zelele da svi kamerografo, direktori i sama Dulce nestanu odatle. Losa drugarica, znam da sam losa drugarica, ali kako lep poljubac, i ne samo to, kako je neverovatno bilo deliti scenu sa njim, volela sam magiju, tenziju i poveznanost koju smo imali, sve je bilo prirodno, i to obostrano poverenje sa satima provedenih naporno snimajuci ispred kamera, doprinelo je gradjenju projateljstva. Pocela sam da mislim na Ponchovu i Dulcinu vezu,
oboje sam ih volela i zbog toga drzala sam se po strani, iako mi se on jako svidjao i pokusavala sam da njih dvoje nista ne primete, zbog njihovog dobra kao i zbog dobra citave grupe.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:15 pm

I tako, dok su oni sredjivali svoje zivote, ja nisam cak ni primetila da sam se zaljubila u drugu osobu. Kristofer je zauzimao Ponchovo mesto, i uprkos tome sto su me obojica uvek tretirali kao princezu, Kris koji je uvek bio miran, davao mi je mir, stabilnost, u meni je izazivao neznost, sa njim, devojcica u meni dolazila je do izrazaja, dok sa druge strane, Poncho me je cinio da se osecam sexy, koketnom, zrelijom, sa njim bile su druge teme, druge igre, drugacije razumevanje.

Mi smo profesionalni glumci i zbog toga moramo nauciti da po strani ostavimo ljubomoru koju mozemo osetiti zbog uloge koju ima nas partner, ne mislim ko dobije bolju ulogu, ili ko peva vise strofa u pesmi. Pricam o ljubomori koju osetis kada tvoj decko ljubi i mazi drugu na ekranu, i ta druga je tvoja najbolja prijateljica i zato se osecas lose, ali kako to da sprecis lada u isto vreme umeres od zelje da te decko tvoje najbolje drugarice ljubi i miluje tebe umesto nje? Ponovo se vracam, znam, ali to se desava, bio je to ocajan sukob osecanja. Ovde su svi bili sa svakim. Nije bilo druge.

Posle dosta meseci provedenih ovako, dosao je mir, aj kako sam tad uzivala, vise nije bilo momaka i devojaka izmedju, tenzije izmedju bivsih parova su se smanjivale i prijateljstva sa drugim osobama su se izgradjivala. Kako sto neko rece, nije bilo nicega, dobro skoro nicega, sto bi me sprecavalo da budem sve bliza i bliza sa Ponchom.

Kako je smesto sto sad, najvise zelim da budem daleko, ali kilometrima daleko od njega. A on? ¿Da li razmislja o meni???
Vise ogorcena i osetljivija nisam mogla biti, vracajuci se sa odmora, nimalo odmorena i bez zelje da udjem u avion, jedino sto me je moglo malo razveseliti i uciniti da se osecam bolje bila je misao da cu biti blizu hiljadama fanova. Ali pre nego sto sam otisla iz zemlje, morala sam da prezivim jos nesto, da vidim Poncha i Klaudiju zajedno.

Da sam se ja pitala, nikada ne bi otisla u to pozoriste, ali volim Kristijana i morala sam ga videti na sceni, bilo je to njegovo vece. Trebalo je da pocne za par sati, mislila sam: "Naravno da cu uspeti, sve sto trebam da uradim je da sednem sto dalje od njih, kocentrisem se na scenu, cestitam mom bratu i izgubim se odatle sto pre to bolje. Prosto je."

Ali, koliko sam pogresila! Bilo je gore od najgoreg! Pozoriste je bilo puno fanova i novinara, morala sam da nabacim moj najlepsi osmeh. Nisam prestajala da pogledom trazim Poncha, bilo je vec skoro nedelja dana da nista nisam znala o njemu, to je bilo isuvise, a pogotovo kad sam naviknuta da ga gledam 24h dnevno. Umirala sam od zelje da mu cujem glas, da mi kaze da je sve to bila greska i da vise nije sa njom. Jadna sanjalica.

Dok je trajala predstava, videla sam ga. Drzao je svoju ruku na Klaudijinoj nozi, to je bilo dovoljno da skupim hrabrost, bilo je kao KLIK, najednom sam prestala da ga mrzim. Ni na sceni nisam zelela da mi bude blizu, izgarala sam od zelje za njim.
Neko je pokusao da me zagrli, okrenula sam se da vidim ko. On se priblizio moj mrznji, tiho mi je rekao reci koje od kojih su me podilazili zmarci.

"Nedostajala si mi Any"

¿Kako se usudio da mi se priblizi ili da mi se obrati pred njom? Nisam mogla da zaboravim da je ona tu, da sedi medju publikom, njeno priststvo cinilo me je da se osetim savesno, sto je me jos vise teralo da odbacim Poncha. Uostalom, sta je nameravao govoreci mi to? Mislio je da ce posle tih par dana, koliko se nismo videli, stvari ponovo biti iste? Nista nije bilo kao pre, morao je da se kao i ja suoci sa tom situacijom. Morao je da razume da je izgubio svako pravo na mene. Nema vise koketovanja, ni utega, ni udovoljavanja nocima. Imao je sada drugu za to, umesto mene. ¿A i onda sta smo bili mi?

¿Jel moguce prestati biti prijatelj, kako bi bio prijatelj sa pravima, i onda prestati biti prijatelj sa pravima, i biti prijatelj bez prava? Kakva neprijatna situacija, osecala se tenzija u grupi. Niko nije znao sta da kaze, niti ciju stranu da zauzme. Sati prilikom leta za Rumuniju, ucinili su da ponovo osetim postovanje prema Ponchu, nisam ga vise mrzela kao prosle noci, ali me je morila ogromna tuga. Cim ga vidim ili cujem mogla bih da placem, bio je tako blizu mene, a osecala sam ga tako dalekim. On nista vise nije govorio, nije znao kako da se ponasa prema meni. Poncho je ponosan, on me nikako ne bi molio posle toliko odbacivanja, ponasao se veoma udaljeno, nervozno, mislim da se osecao krivim.

Imali smo prezentaciju u jednom TV programu gde sam iskoristila priliku da se opustim malo, i da uz put dobacim poneku indirektnu rec, koja je ustvari koja je bila direktna. Sve je to bilo krivica pricljivosti, koje nije bilo ovih dana, ili sam se mozda osetila toliko blizu nasim fanovima, da sam zadala nizak udarac, pitala sam o LAS TRAUMADAS. Znala sam da ce tim pitanjem, on tacno znati sta sam htela da kazem. ¿Sta smo sada? ¿Sta ce se desiti sa svim?
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:15 pm

I skapirao je poruku. Prvo sto je uradio bilo je to sto je rekao Pedru da "lazni" parovi moraju da zavrse sa svojim postojanjem. Ljudi su, kao, poceli preozbiljno da shvataju stvari, sto je lose uticalo na nas privatan zivot. Mrzela sam ga. ¿To je bio njegov odgovor? ¿Teracemo kontru fanovima? Savrseno, radicemo ono sto on kaze. Prvi korak.... Nema vise poljubaca na koncertima.
Ali nesto mora biti jasno. To nije bila moja krivica!
Nikad necu zaboraviti trenutak kad smo postali nesto vise od prijatelja.Nase prijateljstvo je vec bilo prilicno cvrsto,ali seksualna tenzija,koja je postojala medju nama,je izmicala kontroli.To je bilo nesto o cemu nismo pricali,cak smo I mi sami poverovali u pricu da se volimo kao brat I sestra,ali nase ponasanje je pokazivalo nesto drugo.
Svi koji su bili u nasoj blizini su navikli na nase igrice i flertovanje,nije bilo mnogo razlike u nasem ponasanju kad smo igrali Miu I Migela I kada smo bili samo Any I Poncho.I to me je zaista frustriralo,bilo me je jako sramota da o tome pricam sa njim,uostalom sta ako on ne oseca isto prema meni?Ipak znala sam da oseca,mogla sam to da osetim,ali ponekad si pun sumnji I nesigurnosti,kad se radi o ovako zapetljanoj situaciji.I uprkos tome sto se radi o situacijama,u kojima se uziva,mi smo se nalazili u jednoj prilicno neprijatnoj.
Ne znam da li je to normalno,ali naidje jedan momenat u kojem vise ne razumes razloge,nije te briga za posledice I jedino sto zelis je da zavrsis sa tim sto te muci,da predjes na nesto drugo I kraj.Tako mogu manje-vise da objasnim ono sto se desilo te noci.Te veceri smo imali koncert u drugoj zemlji,jedan od onih koncerata gde se sjajno provodis 2 sata na sceni,sve je bilo u osmesima,strasnim pogledima,provokativnim pokretima I ostalom.I kao sto je za ocekivati,coveku se neverovatno podigne adrenalin I na kraju je sav prilicno uznemiren.

“Ne Any,sacekaj…”

“Ej,blesane,zamalo da ti prikljestim ruku vratima.Sta ti treba?Moram da se presvucem…Ali nema veze,udji.”

Nisam imala vremena ni da shvatim sta se desava,za dve sekunde mi je prisao I poljubio me.Nije bilo onako kako sam zamisljala da ce biti,to nije bio nezan poljubac ili samo ovals dodir usana.Bio je bolji,bio je savrsen,ono sto nam je oboma trebalo.Strastven,ocajnicki potreban,drugaciji. Bio je drugaciji od hiljadu prethodih puta kad smo se ljubili.Taj poljubac je bio samo za njega I za mene,nije bilo ni tv gledalaca ni publike u svojstve svedoka.

Razdvojili smo se samo na tren,taman toliko da udahnemo vazduh,niko nije hteo da pravi duge pauze,tokom kojih bi se pokajali ili bi se javio osecaj krivice.I kao sto dodju naleti hrabrosti,tako se javi I razum.I tad sam se uplasila.Uplasilo me je to sto osecam prema Ponchu,stvari se desavaju s odredjenim razlogom,a taj strah se javio bas kad su se stvari zahuktale medju nama.Odjednom mi je hiljadu pitanja palo na pamet.A Dulce?A grupa?Zar se nije radilo samo o hormonima?Ponovo me niko nije upozorio sta cu osetiti u srcu.I tako sam se uplasila,a I on isto I resili smo da prekinemo to sto se desavalo u sobi.Ali umesto da nam bude neprijatno,bilo je sasvim suprotno,kao da je nasa veza(da je tako nazovemo)presla na drugi nivo,sad smo zaista bili nesto vise od prijatelja.I nije bilo povratka nazad.I stvari su nastavile svojim tokom,postojalo je neko razumevanje medju nama,neka tajna,jos jedna u nizu.Osecala sam da smo saucesnici u necemu I to mi se jako dopadalo.

Samo secanja.Toliko dugo nisam o tome razmisljala,ali I dalje mi je lose I dalje sam tuzna I sada vise nego ikad zelim da se uhvatim za nasu pricu.
Koncert u Rumuniji je bio cudan,dugo se nije nista slicno desilo.Pokusala sam da se ponasam normalno I da ne pokazujem da me ljute nove promene u programu,htela sam da se maksimalno potrudim da ljudi uzivaju u koncertu I da vide da se nista nije promenilo izmedju mene I Poncha.Ali nije bilo tako.Nije postojala ona veza medju nama.On me skoro nije ni primecivao,nije mi se priblizavao,pevao mi je,ali kao da nije bio svestan da sam to ja ispred njega,kao da ne postojim.Ne postoji nista vise ponizavajuce I okrutnije,nego kad se osetis odbacenom od decka kog obozavas.I mozda bi bilo logicno pokazati malo ponosa u takvoj situaciji,ne slomiti se pred njim,ne obracati mu se,uzvratiti istom merom.Ja ne mogu,cak nisam imala snage ni da se naljutim,samo sam htela da placem I da se sakrijem od svih.
Ali sou mora da se nastavi,pricala sam sa njim samo ono najosnovnije dok smo snimali spot,izbegavala sam da ostajem sama sa njim,uvek sam se lepila za ostale,vodila sam ih sa sobom kao zastitu.Usledio je drugi koncert,Valjadolid,jos jedan koncert skoro bez njega I nisam mogla da izdrzim,olaksala sam dusu pred onima koji me poznaju,mojim fanovima.Kada sam snimila tu pesmu,nisam ni pomislila da cu je tako duboko osetiti,ni da cu se poistovetiti toliko sa njom.Pevala sam je svim srcem.Jednog dana.Nadam se da cu se jednog dana setiti sve ove patnje I da cu znati da je to vredelo,nesto dobro mora da proizadje iz toga svega,zelim da mislim da je to jos jedno iskusenje.Ali kakvo veliko iskusenje!Zao mi je sto sam se onako slomila na sceni,ali emocije su me nadvladale I suze su krenule.Znala sam da me on slusa pozadi I da je shvatio moju poruku.
Nedostajacu ti,znam da cu ti nedostajati.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:15 pm

Udaljili smo se.To je bilo neophodno I obavezno dok se situacija ne smiri.Ja sam bila u potpunoj depresiji,nije mi pomagala ni uteha,koju su mi pruzili prijatelji,bila mi je potrebna porodica,a posebno Poncho,moj Poncho od ranije.Njega su poslali par dana u jednu zemlju,a ja sam sa ostalima otisla u drugu.Da li je pomoglo?Naravno da nije.Iako sam se pravila da me ne zanima,pokusavala sam da cujem njegove razgovore sa Ukerom ili sam gledala da li su May I Dul primile neki njegov mail.Htela sam da saznam sta je sa njim,iako je proslo samo par dana,meni je izgledalo kao citava vecnost.Umirala sam od zelje da se vratim u Madrid da ga vidim.Ionako sam patila,tako da nije imalo svrhe da budemo tako daleko,bolje da patim blizu njega,zar ne?
Da,do tog stepena je dosla moje stanje.Potpuni mazohizam.Ono tipicno “Udari me,ali me ne ostavljaj”,kakav blam.Ali ko ce razumeti zene?Konacno je bio pored mene,u lobiju hotela gde smo svi zajedno rucali,ali sad nisam zelela da ga vidim,nisam znala kako da se ponasam,htela sam da znam sta misli o meni,sta oseca prema meni?Da li je makar primetio da sam prisutna?Ako me kojim slucajem nije primetio,Pedro mu je to stavio do znanja,jer je u tom momentu nastala prava zbrka.Nas dragi sef/otac/vodja nam je objasnio sta se desavalo sa fanovima,dok smo bili odsutni.Kao sto je bilo za ocekivati I kako sam I sama predvidela,nastala je prava revolucija,posle ukidanja poljubaca na koncertima.Zao mi je,ali moram da priznam,da je deo mene bio ponosan na moje “traumirane"fanove,jer je njihova reakcija pokazala,da su takodje ljuti zbog onog sto se desava sa mnom I sa Ponchom,na neki nacin bili smo povezani.Vise se nisam osecala tako sama.Sledec korak,Pedro nam predlaze da vratimo poljupce na koncerte,na kraju krajeva,to je ono sto publika zeli.Sto se tice Dul I Ukera,tu nije bilo problema,oni su se prilagodjavali nasoj odluci.Jedino je ostajao problem izmedju Poncha I mene.Nisam mogla ni da ga pogledam u oci.Nisam mogla da ga nateram na nesto sto on vise ne zeliTako da je odluka bila na njemu.Ja sam cutala.

“Ne mogu da verujem,stvarno je neverovatno to sto se desava.Ali u redu,necu da pravim dodatne probleme sa mojom drskom zeljom da vodim normalan zivot.Ako Pedro misli da je to najbolje resenje,samo napred.”

Nije vikao,rekao je sta je imao da kaze,okrenuo se I otisao,ali njegov sarkazam I unutrasnji besa,su bili kao iznenadni udarac za mene.

Zar je sada poljubiti me za njega mucenje?
Vise nego ikada sam razmisljala o poljupcima,ali ako bih morala da izaberem nesto sto nas veze,nesto simbolicno za nas dvoje,onda su to poljupci.Taj kontakt sa njim,ne bih menjala ni za sta na svetu,od prvog trenutka je bilo kao magija,simetricni smo I mozda zvuci otrcano,ali kao da su moja usta pravljena za njegova.Detalji,sve je u detaljima.Obozavam nacin na koji me uhvati za struk da bi me prblizio vise sebi,bas u trenutku kada stavim ruku na njegov vrat da bih osetila da je moj.Ili kako moja visina savrseno doseze do njegovog vrata,gde mogu da se ususkam I udisem njegov miris ili lepe reci koje mi sapuce,pre nego sto mi dodirne usne.
Ali za ono sto se desilo te veceri u Madridu,bolje da se nisam ni trudila da ga poljubim.

“Sta je sa tobom Poncho?Kako si mogao to da mi uradis?”

Bio je to najgori poljubac u istoriji koncerata.Pokusala sam da se pravim luda I da odem sa scene,ali on me je zaustavio,niko od nas nije znao kako da pridje onom drugom.Kod ovog nije bilo ni lepih reci,ni milovanja,skoro da se nismo ni dotakli usnama.Bilo je hladno,brzo,bez magije.

“Ja?O cemu pricas Anahi?Zamalo me nisi ostavila samog na sceni,kao budalu!Ako znas da moramo da se poljubimo,zasto si kog djavola otisla?”

“U tome je stvar,da MORAMO da se poljubimo….to se ne radi na silu,covece.Ne cinis meni nikakvu uslugu!Zar mislis da ljudi ne primecuju da to radis preko volje?Za poljubac koji smo im dali,bolje da si me pustio da odem sa scene I postedela bih te muka!”

I ne samo to.Umirala sam od zelje da mu kazem koliko su mi faille njegove igrarije I njegovi pogledi na sceni.Zelela sam da ga pomazim u Este Corazon,ali nisam se usudila,nije imalo smisla,nisam zelela da se pretvara.I stvarno je istina da su zene prave glupace.Volela bih da budem jaka,da mu vratim sve I da ne obracam paznju na njega na sceni,da uzivam u kontaktu sa publikom.Ali nisam mogla,sve vreme sam ga gledala ko poslednja glupaca,samo je falilo da pocnem da uzdisem izmedju pesama.Bila sam vise nego ocigledna.
A znam da je fanovima isto tako ocigledno sta se desava.Njih najmanje mozemo prevariti,poznaju nas,vole nas I zaista se trudim zbog njih,ali me boli,mnogo me boli sto me Poncho odbija I jos vise pred njima.
Znam da se ponasam kao zrtva,ali tako se osecam,duboko u sebi znam da postoje razlozi koje treba da shvatim,ali trenutno jedina perspektiva koju imam je moja I ona me unistava.
Borim se da prihvatim situaciju,da uspostavim novi nacin zajednickog zivota,ali sve se desilo suvise brzo.Ne mogu da se oporavim misleci samo na sebe,moram da mislim I na publiku.Zelim da prihvatim da on vise nije moj I da moram da se odviknem od njega.
Ali kako se to radi?
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:16 pm

To sto poznajem neke Ponchove navike I neke sitnice koje on voli,a za koje niko drugi ne zna,ispunjavalo me je nekim osecajem ponosa I posesivnosti.Kao na pr.da voli da peva dok se tusira ili ako pocne da pevusi neku pesmu od Santane znaci da je dobro raspolozen,mrzi da pere svoje stvari(umetnost rukovanja masinom za ves I susilicom je suvise za njega),obozava sladoled I mrzi spanac.Njegova slaba tacka je vrat I ne podnosi da ga golicam.Videla sam ga i kad je plakao I kada se smejao.Poznajem njegove strahove kao sto znam I njegove snove.Pravi je ekspert da me izludi dok se svadjamo,ali isto tako je jedini koji moze da me vine u nebo.Izvlaci ono najbolje I najgore iz mene.
Uprkos tome sto je sada sa drugom,iz razloga koje jos uvek nisam stigla da analiziram I jos manje da razumem,znam da sam mu vazna u to nemam sumnje. I znam da ga boli sto patim.Poncho odise zreloscu,on je fokusiran,siguran u svoja ubedjenja,ali takodje iznutra je jako osetljiv,ima ogromno srce.Ne krije svoja osecanja,nikad nije mogao da izdrzi dugo,a da mi ne stavi do znanja ako ga nesto nervira kod mene,ako sam ga povredila ili pak ucinila najsrecnijim covekom na svetu.I znala sam da je taj trenutak morao da dodje.

“Any,jel mozemo da popricamo?Ne zelim da se svadjam.”

“Ni ja ne zelim da se svadjam.”

Spremala sam, se za sledeci koncert u Las Palmas.Nakon sinocne svadje nismo ponovo pricali.

“Plavusice…zar neces ni da me pogledas?”

Prokletstvo,vratili smo se opet na “Plavusice” I bas ono sto nisam htela je da ga gledam dok mi prica,a posebno jer sam osetila u njegovom glasu da ima tuznu facu,bilo je ocigledno osecanje tuge u njegovom glasu,uostalom ni njegov miris(moj omiljeni),mi nije mnogo pomagao da ostanem pribrana.

“I ti si meni nedostajala na koncertu Anahi.”

Yeees!Kako je to bilo divno,kako je bilo neverovatno najzad osetiti da I on otprilike oseca isto.Kao da mi je neko iznenada skinuo veliki teret s ledja.Malo I ja da odahnem.Bilo je neophodno I pravedno da I on konacno pokaze neko osecanje,zar ne?Zbog toga sam morala da se okrenem I da ga pogledam.Ljubavi moja!Izgledao je prelepo!

“Poncho sta cemo da radimo?”

“Da pokusamo da se ponovo pronadjemo?Ne znam…malo po malo”

“Covece nije to tako lako…Razumi me,treba mi vremena,ali ne zelim da radis nista na silu,sa mnom nemas pravo da se pretvaras.”

‘Nemoj da si takva Anahi,ja se ne pretvaram!Ako ti se nasmejem ili te dodirnem ili te pomazim,to je zato sto tako osecam I tacka.”

“Da Poncho,ali sta ja da radim u medjuvremenu?Mora da postoji odredjena distance medju nama.Ti imas devojku brate.Vise nije kao pre.”

“Ma daj bre!Znam da sam sa Klaudijom,ali to ne znaci da ti I ja treba da budemo na razdaljini od 2 metra.Pokusajmo ponovo…”
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:16 pm

Dobro bar smo se nesto dogovorili I to je bio pomak.Ali bilo je ocigledno da I on ima mnogo o cemu da razmislja.Kao da je bio zbunjen,uznemiren.Ni on nije znao sta smo mi sada.Pre nego sto je otisao uhvatio me je za ruku I privukao k sebi da me zagrli.Boze kako mi je samo nedostajao!Skoro da sam mu se obesila oko vrata dok me je cvrstio drzao uz sebe.Vise uopste ne sumnjam da sam I ja njemu potrebna,ne znam pod kojim nazivom,mislim da ni on to jos nije otkrio,ali oboma nam je to bilo potrebno.
Koncert je bio mnogo bolji.Osecao se odredjeni napredak,ne kao pre,ali bar vise nije bilo cudno kad bismo se priblizili jedno drugom.Istinu govoreci,morala sam da se suzdrzim par puta da ne potrcim da ga zagrlim ili da mu se bacim na grudi. Kad je doslo vreme za poljubac,cekala sam da on uspostavi ritam.Bila sam tako nervozna,nisam mogla ni da se pomerim.Bilo je lepo,jako lepo,uhvatio me je za ruku,privukao k sebi I poljubio.Sada sam ga osetila I nisam mogla da izdrzim,zagrlila sam ga jako,osetila sam njegovu ruku na svojim ledjima I umalo da se skroz prepustim trenutku.Ali skupila sam hrabrost I skoro da sam ga odgurnula.Nije hteo da me pusti.Ok,preterujem,nije bas da nije hteo da me pusti,bolje reci meni je bilo potrebno da se odmaknem,jer mi je doslo da placem.Ponovo.
I bas tada mi je nesto palo na pamet.Kazu da se nesto izmedju nas zavrsilo,ali da li to znaci da sve treba tu da se zaustavi?Sada sam znala da je I njemu tesko da bude daleko od mene.A kad bih to iskoristila da ga ponovo osvojim?
Moj plan nije bio tako dobro osmisljen.Mislim da mi je ta ideja pala na pamet zbog napretka u nasem odnosu,ali ustvari pre nego sto pocnem sa bilo kakvim planom da povratim Poncha,moram prvo da utvrdim razlog zbog cega sam ga izgubila.Mislim da nije samo zbog toga sto ga nisam prihvatila kao svog zvanicnog decka.To je samo jedan deo,ali ne I glavni razlog.
Imala sam slobodne dane da razmislim malo vise o tome,da ne mislim samo o sebi I svojim osecanjima,sad je dosao red da se stavim na njegovo mesto I da bar pokusam da shvatim Ponchov polozaj.Iako je situacija postala malo opustenija,jos uvek nismo otvoreno razgovarali o toj temi.Zvanicno gledano,nije da mi je dugovao neko objasnjenje,nikad me nije prevario,jednostavno nije podelio sa mnom tu vezu dok ju je prozivljavao.Zato kazem da nikad nisam verovala da ce shvatiti Klaudiju tako ozbiljno,jer ustvari nikad nije otvoreno pokazao svoju zelju da formalizuje vezu sa njom ili bar nije pokazao predamnom.
Prosli smo kroz mnoge faze,nekad smo bili ko zvake,sve je bilo sreca,sve je bilo divno,sirili smo ljubav na sve strane,a nekad smo bili pomalo udaljeni,nismo bili posvadjani,jednostavno smo davali sebi malo oduska,ali nikad se nismo mnogo razdvajali I dalje smo pazili da li je onaj drugi nekog upoznao ili bio nevaljao.Ali na kraju krajeva uvek smo se ponovo sastajali na istom mestu.Tamo gde smo ponovo zajedno.
Mislim da je prilicno normalno to sto nam se desilo,zbog posla provodimo previse vremena zajedno,odjednom su potrebni znaci iz spoljasnjeg sveta,saznanje da postoje ljudi I van naseg “buntovnog sveta”,potreba da se izadje iz rutine.Tako da mislim da mogu odatle da krenem sa anilizom onog sto se desilo Ponchu.Klaudija ga je zaslepila,izvukla ga iz svakodnevnice.Ona je novo lice za njega,ima drugacija iskustva da mu isprica,nove price,jer zive drugacije zivote.Ja sam poznato lice,koje vidja svaki dan,sa istim igrama I istim milovanjima.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:17 pm

O Boze,jos uvek nisam zastala da razmislim o onom telesnom delu.Sad dodiruje nju,sad ljubi nju.Prestani!Predpostavlja se da ovo ima za cilj jedno zrelo razmisljanje o onom sto se desava Ponchu.Ali dodjavola!Ne mogu da podnesem mogucnost da sam mu dosadila.Ne zelim da se poredim sa njom,ali sta ako me on poredi?Ne.Radim sve pogresno,opet se prepustam srcu da me vodi,nisam dobro razmislila o svemu.Ne moze da se poredi ljubav u novoj vezi,sa onom koja traje godinama.Ovo je bilo ozbiljno.Sad vec pricam o ljubavi.Dobro kazu da coveku treba jak udarac da bi umeo da shvati I prihvati slobodno svoja osecanja.Mozda je to medju njima nesto prolazno.Mozda I nije.Ne mogu da se pozdam u to,a ni da se zavaravam laznim nadama.Da li ona zna za mene?Znam da me poznaje,ali ne znam koliko zna o mojoj vezi sa Ponchom.U nekim drugim okolnostima skoro bih mogla da potpisem da joj je Poncho rekao istinu o nama,takav je on.Ali kako vidim da je jos uvek nesiguran u vezi onog sto se desava izmedju nas,predosecam da nije bio tako iskren prema njoj,barem ne jos uvek.
Istinu govoreci ja je ne mrzim,mislim da pre mrzim opstu ideju onog sto ona predstavlja u mom zivotu.Mogla je to biti Klaudija,Huana ili Panca.Za mene bi bilo isto.Moram da budem objektivna,da je ono ruzna,ruzna I nije,recimo da ne izaziva gadjenje.Priznajem,ni najmanje mi ne pomaze sto je devojka jako zgodna I sto ima super telo.O njenoj licnosti ne znam nista.Pretpostavljam da sigurno mnogo zasmejava Poncha,to on voli.I predpostavljam da…..
Jao dosta vise,to mi uopste ne pomaze,moje stanje je I dalje isto.Sad mi vec treba malo mira,sve ovo me prilicno iscrpljuje.Vise nisam samo tuzna,sad sam I bolesna.Ponovo moje grlo.Ne smem da se zapustim,a ni da zanemarim svoju publiku,oni nisu ni za sta krivi,ne zasluzuju da me vide u ovakvom stanju.Moram da donesem neku odluku.Mogu da nastavim da placem za njim(jer koga zavaravam,prava sam placljivica I jos uvek nisam to prebolela),ali u isto vreme mogu da pokusam,ako ne da ga ponovo osvojim,onda barem da ga ne izgubim.
Ali sta ako ga je zaista navelo nesto sto sam ja uradila da se smuva sa njom?Da li treba da osecam krivicu?
Nisam se probudila jednog jutra znajuci da sam zaljubljena u Poncha,recimo da je to nesto sto sam polako shvatala kako je prolazilo vreme.Neke stvari koje mozda i postanu nevazne i stvar navike,odjednom shvatis da su ti neophodne,da bez njih ne mozes da zivis,kao kad osetim da je soba prazna bez njega,ili kada pokusavam da osetim de li je njegov miris jos uvek na mom jastuku.
Odjednom sam shvatila da uprkos tome sto sam ga poznavala I sto je bio moj toliko dugo,ziveci zajedno,leptirici u stomaku nikad ne nestaju I najvaznije od svega je sto otkrijes da je to jedina osoba koju mozes da mrzis istom jacinom kojom ga I volis.Mrzim sto ima toliki uticaj na mene,ali u isto vreme to I volim.
Sad kad sam bila bolesna,bio je divan prema meni.Stalno me je pazio,proveravao je da li sam popila lek,nije mi dao da pricam,da se ne bih zamarala,tako da je jedino on pricao,naravno izbegavajuci nelagodne teme,pricao mi sta je sve ludo radio u Londonu,davao mi je svoj ipod da cujem nove pesme koje je skinuo ili jednostavno je sedeo sa mnom u tisini dok me je terao pogledom da pojedem ceo obrok.Nismo morali nista da pricamo,jednostavno to sto smo zajedno je bilo dovoljno.I mrzim to,mrzim to sto sa takvim ponasanjem moze da me natera da zaboravim koliko sam bila tuzna I mrzim sto umirem od zelje dam me zagrli I da ostane u mojoj sobi dok ne zaspim,ali ne mogu.Ali kako da ga ne volim?Pazio me je kao princezu,na koncertima me je stalno posmatrao I tesio me kad sam plakala sto ne mogu da pevam bas najbolje,kao obicno.Kako da ne volim njegovu paznju?Sve je tako prirodno,vise nista nije usiljeno,znam da to radi jer tako oseca,ne mogu a da se ne nasmejem ili osetim neki pritisak u grudima svaki put kad me pogleda,ne mogu a da ne udahnem njegov miris ili da se ne zavucem u njegov sal,koji mi je dao na sceni,kad sav mirise na njega,to su stvari koje radim nesvesno.
Ali ko mi garantuje da cemo nastaviti ovako?Osecam se tako nesigurno,na prvi pogled situacija se smirila,ali ostaje mi samo par dana “nasamo” sa njim.Za par dana odlazimo iz Spanije,za par dana ce se vratiti njoj.A ja?Ne znam da li cu moci to da podnesem.Smiruje me to sto smo ovde,sto je na par koraka od mene,znam sta radi I gde ide.Ali kad se budemo vratili u Meksiko,van nasih obaveza,vise ga necu vidjati.Volela bih da mislim da ce sigurno raskinuti sa njom kad se vratimo I da ce se sve vratiti na staro,ali bolje da se ne zaludjujem,on mi nije nista ni rekao,oboje smo se zatvorili u jedan balon,da bismo izbegli probleme,jos uvek ne znam sta misli,svi moji zakljucci se zasnivaju na mojim osecanjima u vezi sa njegovim ponasanjem.
Ne znam da li da se suocim sa tim I da rascistimo stvari jednom za uvek,da se oslobodim svih tih pitanja koja postavljam sebi tokom celog puta ili da ostavim stvari ovako I da sacekam da vidim kako ce se odvijati njegova veza sa Klaudijom.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:17 pm

Cak mi dodje da se smejem koliko je sve ovo ironicno,da su mi rekli sta me ceka,nikad ne bih poverovala.Sad se toliko kajem zbog mnogih svojih postupaka I losih odluka.Trebalo je da ostavim sa strane celu zbrku sa Dul,ona me voli I razume sta se desilo izmedju Poncha I mene,znam da joj u pocetku nije bilo lako da to prihvati,ali vec je naslucivala da ce se to desiti I ako je ona,koja je prva bila pogodjena tim,podrzavala nasu vezu,zar je bilo bitno sta drugi misle?Mislim da se ona cak I najvise iznenadila kad sam joj rekla da nisam prihvatila da budem zvanicno Ponchova devojka,moja greska,nema povratka nazad.Jos nesto?Nije trebalo da dozvolim da veza postane tako otvorena I slobodna,to medju nama nije bila samo strast,postojalo je I mislim da je jos uvek postoji jedno jako osecanje,tako da zasto da delim svog decka,kad mogu da ga imam samo za sebe?Toliko izliva ljubomore,koje smo mogli da izbegnemo,sa obe strane.I to je gotova stvar.Trebalo je,trebalo je,trebalo je,bla,bla,bla,nema svrhe sada da kukam.
Ali uprkos svemu,postoji nesto zbog cega se ne kajem,a to je da sam mu dala sve.Moje snove I moju stvarnost.Moju dusu I moje telo.
Ne znam sta nas ceka kad se vratimo, ali kad je bude video,zelim od sveg srca,da se makar na sekund seti mene.Da se seti nase price.
Potvrdjeno je,vreme ne pomaze.Prosto je nemoguce iscupati nekog,ko je tako duboko u tebi .Onaj ko je rekao da je to moguce,lagao je.Neverovatno!Proslo je dosta vremena od tog “dogadjaja”,mnogo putovanja I mnogo pokusaja.I ako cemo iskreno zasluzila sam udarac od pre nekoliko meseci,jer sam bila samouverena,prepotentna,jer sam htela da menjam svoju sudbinu.Vise se ne secam tacno naseg prvog razgovora nasamo,otkad je raskinuo.Kao kad neko silno zeli da sazna nesto,skoncentrise se samo na kljucne reci,na one koje cine da se osecamo ugodno.I tako je I bilo,na kraju ono cega se secam iz tog razgovora je

“Any sve sam pokvario...”

I sa tim sam bila zadovoljna I nismo nista vise rekli.
Ustvari nije bilo ni potrebno.Bilo je prilicno ocigledno da se grozno osecao,izgledao je kao gubitnik I nije znao sta ce od sebe.I mrzela sam je,toliko sam je mrzela sto je ucinila da se on tako oseca,a njega sam mrzela jos vise jer je budala,jer je hirovit,jer je I on zeleo da promeni svoju sudbinu.Sada kad ga se setim,jako me to dirne,bude mi zao I dodje mi neka ogromna zelja da ga zagrlim I utesim-iako bih izgledala cudno,jer je to nesto vec prilicno prevazidjeno-ali u tom trenutku kao svaka druga ozlojadjena devojka,bila sam srecna I zadovoljna.Kad sam ga videla tako ”povijenog repa” doslo mi je da ga bombardujem komentarima koji ce mu staviti do znanja-naravno pred svima-koliko je kratko trajalo njegovo zadovoljstvo.
Ali nisam izdrzala.Da,slaba sam na njega.Ja sam ono sto zeli da budem.Pretvaram se u sta god on pozeli.Samo te tuzne oci I tri proste reci su bile dovoljne da mu oprostim.I moje srce I moj stomak su mi vikali I trazili da budem sa njim,da ga osetim blizu.
Ali ne.Nesto me je sprecilo,ne znam gde u meni,ne znam da li zbog toga sto sam se setila koliko su mi oci otekle,nakon sto sam toliko plakala zbog njega ili sto sam shvatla da uprkos tome sto sam otkrivala I priznavala svoju ljubav prema njemu,takodje sam,sa svim sto se desilo,otkrila da postoji jedna Anahi,koja iako je spremna da se zaljubi I da se suoci sa svim posledicama koje to nosi,ne moze da dozvoli da se tako slomi zbog nekog,zbog nikog.Ja sam svoj gospodar,niko drugi do mene.
Ali dobro, takodje postoji I drugi deo.On…bio je povredjen,rizikovao je I izgubio,to boli I to mnogo.Nastavio je,kao I ranije,da koketira sa mnom I da mi udovoljava,nastavile su se igrice I neznosti medju nama,ali postojalo je nesto sto je postavljalo granicu,nesto sto nismo znali sta je,sto nije imalo ime I sto smo I pored toga trazili.Uvek kao sa nekom ceznjom,da zelimo da budemo blizu,ali u isto vreme daleko I niko nista nije rekao I niko nista nije cinio.
A ja sam u medjuvremenu zamisljala…sanjala da me ljubi kao nekad… kao nikad.
I kako prolazi vreme…vise ne mucim sebe,vise se ne brinem.Bolje da uzivam u malim stvarima,iz dana u dan.Da pojedem cokoladu,vidim nekog zgodnog decka,da sanjam o plazi ili popodnevu uz karikature,da pricam sa svojom sestrom ili da mi neki fan otpeva pesmu…
Dobro sam.Uvek,na kraju krajeva,budemo dobro.
To je jos jedna etapa,jos jedan mali korak,koji cini da shvatim da cu ga zauvek voleti..kao sto nikog drugog necu voleti.
11.
Postoje trenutci kada jednostavno ne mogu vise. Preveliki je pritisak, prevelike su promene, non-stop se kreces, nikada ne stajes. Obozavam ono cime se bavim, ali ukoliko zaista zastanem malo i razmislim o prosle 3 godine, shvatim da su prosle kao ubrzani film, i nisam sigurna da li sam stvarno imala vremena da dozivim san koji zivim. Bojim se da cu se probuditi. Brine me pomisao da li cu nastaviti da postojim kada se sve ovo jednom zavrsi. Imam toliko ideja koje mi se motaju po glavi.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:17 pm

Cak ni kad spavam ne prestajem da se krecem. Uvek planiranje, zamisljanje...
Ali to osecanje nije trajno, malo stvari u mom zivotu to jeste. Sada trenutno, mogu da osecam da se gusim, da se smejem Kristijanovoj sali, ili da se igram da Petar i ja stvaramo savrsenu pricu.
Ali ni prica, ni savrsena, jer Petar nije od krvi i mesa. Upravo sam saznala da cemo otkazati svirku koju smo vec trebali da pocnemo. Zasto? Ne znam. To su tudje odluke, ustvari u 90% slucajeva to su stvari koje su van naseg domasaja, to je ono sto mi uspemo da saznamo. Mi smo samo marionete, koje koncima pomeraju odozgo. Gore na nebu, gde se igraju.
Ono sto me boli je to sto i njih boli. Oni koji prelaze granice da bi nas videli, oni koji podnose zrtve placajuci ulaznice i oni koji nas jednostavno vole i zele da nas imaju blizu.
Da smo nas sest mogli, podelili bismo se na delice kako bismo mogli biti u svakom uglu, u svakom kraju zemlje koja je cula ono sto mi pevamo. Od zemlje koja nas je videla kako se radjamo do zemlje u kojoj su naucili nas jezik iz ljubavi.
Ali to je nemoguce, ne mogu da se podelim na delice, ni da stignem na sva mesta. Pokusala sam, pokusavali smo to ovih godina. Da ispunimo, da vratimo barem malo ljubavi svakom osmehu, svakom kriku, svakom otpevanom refrenu. Ali nemoze se, zbog toga se osecam tako. Na granici sam da eksplodiram. Ne znam da li iz nemoci, zahvalnosti, umora ili od svega ili opet nicega od toga istovremeno.
Ali dolaze nove stvari. Pocecemo od nule. Doletecemo veoma brzo. Treba da se svi spustimo na zemlju, da ponovo osetimo energiju prvih koncerata, energiju prvih pesama, da izvucemo energiju iz tih prvih puteva.
Ali to ne znaci da sam zaboravila ili da manje vrednujem ono sto smo zajedno preziveli. Svaku gresku i svaki uspeh bi ponovila bez oklevanja. Nikada ne bih menjala onu veceru u Cileu punu ispovesti i oprastanja izmedju nas sest. Takodje ni kisoviti koncert u Kolumbiji, ili prvi put kada smo masom popunili arenu u Meksiku. Suze jedne od fanova u Brazilu ili zagrljaj jedne od njih iz Spanije.
Nikada ne bih menjala osecaj njegovih poljubaca na plazi u Majamiju, njegova usta u Potro Riku ili njegova milovanja ono popodne u Salvadoru. Jednostavno ne mogu da zamislim zivot bez njega.
“Any pozuri, vidi ovaj pogled, impresivan je...” Boze, videla sam toliko zalazaka Sunca, na razlicitim plazama, sa razlicitim osobama, ali nikada nije bilo kao tad.
“Jao Poncho, prelepo je...”
Dok smo bili sami na tom balkonu hotela u Kankunu, stao je iza mene i zagrlio me, i tako smo se oboje u tisini divili gledajuci kako se plavo more gubi u plavom nebu dok se dan gasio i radjala noc.
I ovako neverovatno kako je zvuci, tako je i bilo. I Ranije sam vidjala pejsaze kao ove, ali nesto tog popodneva bilo je nezaboravno, to je bilo prvo popodne koje sam provela sa njim, bilo je to kao pocetak velikog broja avantura koje smo doziveli zajedno, kao neki znak koji me je upozorio da cu od tog trenutka videti sve drugacije i sve veselije, uz njega.
Zbog ovoga i zbog jos mnogo uspomena, nastavljam dalje, Zbog toga pisem, da se rasteretim onoga sto ne smem na glas reci. I zbog toga sto na posletku svega… ne zelim da se probudim.
12.

Joj,ti glupi hormoni za sve su oni krivi.Zato nas posle muskarci toliko kritikuju…da smo promenljive,da nas je nemoguce razumeti,to je deo nasih cari,ali nismo mi krive.Ako mi se place I posle 5 minuta mi se smeje,sta ima veze?Ako danas ne zelim u svojoj blizini nijednog pripadnika muskog pola,a sutra umirem od zelje za jednim,koga to briga?
Odlucila sam da ne podlegnem iskusenju.Zasluzio je to.Nakon sto je pipkao drugu,necu dozvoliti da me tupavi dira svojim prljavim rukama(lepim,ali prljavim zbog nje),dok ne prodje jedan razuman vremenski period,a to je po meni zasluzena kazna.Uostalom nije mi toliko hitno da ne mogu da izdrzim bez njegovih cari,a on je znao da ne moze da ode sa drugom na nekoliko meseci I posle da mi se vrati kao da je otisao na dva sata.On je pokusavao,ali ja sam ga odbijala.Ne znaci ne.Nisam nikad htela da budem bezobrazna.Zagrljaj je bio u redu,poljubac u celu,u redu I to sam mu dopustala,ali dalje od toga ne,uprkos tome sto sam osecala na kozi da mi nedostaje,u srcu sam osecala da je prerano.
Obozavam da ga izludjujem,da ga zbunjujem,da ga ometam svojim pokretima,da oseti moj dodir u koreografijama,vise priblizavanja,dodirivanja na javnim nastupima,sve u svemu hocu da ga iskusavam.Ali pri povratku u stvarnost,iza scene,ponovo sam bila na distance,barem telesnoj.Jadnicak,na licu mu se videlo koliko je isfrustriran,ali shvatio je da cu ja biti ta koja ce odrediti ritam.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:18 pm

Ali I Ponchito mi je uzvratio vise puta,on jako dobro zna da najvise mrzim kad me ignorise,uh to ne mogu da podnesem,posebno kad ne obraca paznju na mene,a igra se sa Dul I stipa je za obraze ili kad je jednostavno lose volje I zeli da bude sam u svom svetu,sa svojim velikim slusalicama,ali to nije tako bitno,nije bitno sto to radi,ono sto mi smeta je to sto nisam ja ta koja okupira svu njegovu paznju.Ali moram da se suzdrzim jer sam I ja to isto radila nebrojeno puta,narocito kad on ne zeli da ide sa mnom kad treba da se nadjem sa svojim prijateljima I pokusavala sam da podelim sa njim taj deo mene,moje prijatelje,ali on to ne zeli.Ne dopusta mi ni da izaberem izmedju njih I njega,jednostavno on donese odluku I povuce se.Ali to nije nista novo,cak se vise ni ne svadjamo oko toga,to je samo jedan od mnogih neizrecenih dogovora koji postoje medju nama i sa kojima cemo pre ili kasnije morati da se suocimo.
Stvar je u tome sto ce doci dan kada ce to ekspodirati.Umirala sam od zelje da mu se priblizim,ali ja sama sebi nisam to dozvoljavala I zbog toga sam se osecala jako,jako lose.
Bio je to jos jedan bipolaran dan,kao mnogi drugi,cim sam ustala jako rano ujutru(kao vec mnogo puta do tada )moj plan je pao u vodu.I od trenutka kad sam otvorila oci imala sam neki predosecaj da to nece biti dobar dan,bila sam neraspolozena,frustrirana,ali sa neverovatnom zeljom da ga vidim iako sam se probudila tek pre 5 minuta.
Ceo dan smo bili u guzvi,dobro je sto smo bili u Meksiku,na promociji diska,tako da sam u svakoj pauzi mogla da odem kuci,da se zavucem u svoju sobu I da ga ne vidim.Nisam mogla da podnesem da ga gledam,a da ga ne privecem sebi tako rascupanog,htela sam svog da ga izljubim.Mozda sam moj problem mogla da resim sa Ukerom,ali iskreno on nije vise nista budio u meni,osim neznosti,tako da sam ga otpisala,zajedno sa ostalim prijateljima koji su bili rado voljni da mi pomognu.Problem je bio u tome sto sam zelela samo njega.

Tako je ceo ostatak dana protekao jos gore,vec sam bila histericna,za svaku sitnicu sam vikala,cak su mi se ucinili zgodni I telohranitelji koji su nas ponekad cuvali.Jasan znak da je moja situacija postala vrlo ozbiljna.
Vratila sam se u salu gde je bila konferencija za stampu I nakon duge rasprave sa novinarima,odgovorila sam prilicno ruzno Osu,zasto me je ostavio na milost I nemilost novinarima…I to je bila kap koja je prelila casu…
Stigla mi je poruka na mobilni ”VIDIMO SE ZA 5 MINUTA U WC-U”,naravno Poncho mi je poslao,ali to je cudno,jer on je bio ispred mene,tako da verovatno se radilo o necem delikatnom sto je zeleo da mi kaze,cim je bio tako misteriozan I istinu govoreci u tom trenutku nisam imala ni malo strpljenja za neku dramu.Ali takodje nisam zelela da nastavim sa sumnjama,tako da sam krenula tamo.

“Sta se desilo Poncho?Cemu ova misterija?Zar nisi moga tamo da mi kazes sta imas…”

I to je bilo sve sto sam uspela da izgovorim,uhvatio me je oko struka,pritisnuo me je uz lavabo I ucutkao me je poljupcem.Proslo je nekoliko sekundi da smo tako nepomicno stajali,ne razdvajajuci se jedno od drugog,oboje smo uzivali u trenutku,prihvatajuci ga,proslo je toliko vremena da nisam bila tako sa njim,da ga nisam tako osetila,cak mi je doslo da placem.On je bio tacno ono sto je mom telu trebalo.I moje usne su mu uzvratile poljubac,kao da je poslednji,ili kao da je prvi.Nismo mogli biti blize jedno drugom,ali I to mi nije bilo dovoljno.Izgubila sam pojam o vremenu,cak vise nisam ni osecala ivicu lavaboa iza mojih ledja,samo sam bila svesna njegovih ruku u mojoj kosi,na mom struku,moje noge obavijene oko njega I srca koje samo sto mi nije iskocilo napolje.
Razdvojili smo se jer nam je u jednom trenutku nestalo vazduha,ali on se nije udaljio od mog lica…

“I ne budi vise tako lose volje ok?”Ljudi nisu krivi sto ti nisi zadovoljila svoje potrebe Any…”

Molim???!!!...Bezobraznik,jos mi se smeje!Pokusala sam bezuspesno da ga sklonim od sebe I da mu kazem da mi nije ucinio nikakvu uslugu I da nedostatak njegovih poljubaca ne utice na moje lose raspolozenje,ali…

“I nemoj da se ljutis,kazem ti to u sali,uostalom ovo je bilo za oboje,vec mesecima umirem od zelje za ovim…”

I otisao je,a da ja nisam uspela nista da kazem.Jos uvek sam osecala njegov ukus I to je ono sto je bilo potrebno da mi uveseli dan.Kakava sramota sto moram da priznam,ali to je istina,moja svadja sa svetom je bila odraz toga koliko mi je mnogo falio i meni i mojim usnama(I suvisno je reci da mi je ostatak dana bio pun srece I osmeha ).
Tako je to,tako funkcionisemo on I ja.Poncho je umeo da me potpuno upozna,zna tacno koj put da sledi da bi dotakao moje snove.Bilo dobro ili lose,to je stvarnost,cini se da ne mozemo da budemo ni zajedno,ni rastavljeni.

Pretpostavlja se da bi daleko od njega imala svoj mir sto sam I dobila,ali ne zelim ga na taj nacin…vise volim njegovu magiju.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:18 pm

Рекли су ми да је мој број 6, срећан број, што ми се свидело, он значи много ствари, паран је број, представља завшетак свих делова, симбол љубави, Давидова звезда...
Мислим да ми ово бити 5 од 6 није одговарало нешто посебно добро, да тако кажемо. Недостајао ми је мој број. Није било исто у ниједном смислу, ни гласу, ни присуству, нити духу. ....Један шоу сам издржала, али је било ужасно! А сад, да преживљавам то недељама?? Немогуће је!!

Морам да признам да сам доста уживала у мом одмору, помогао ми је да се одморим од свега, само понекад сам осећала као притисак у грудима, а то је био знак да ми недостаје, осећала сам жељу за њим. Поред свега била сам на плажи, а желела сам да будем на базену са њим, или да идем у дискотеку и да играм уз песме које нам се свиђају али да је Пончо поред мене, а не неки други. Али ништа се од овог није десило, најдаље што смо успели стићи били су разговори мобилним, само да га чујем срећног због својих снимања умиривало ме је, али су се они прекидали и остајао ми је само осећај да га желим поред себе. Много пута сам га позивала да дочека Годину овде у Ака, али није имао времена, или ми је то само говорио.

Али одмори су се завршили и требало се вратити старим активностима, већ сам имала жељу да видим остале, иако ми је он још увек недостајао. Тако је чудан осећај кад један фали, сви су незаменљиви, нико није могао да заузме место неког другог. Болело ме је што су мислили да бих се ја усудила да то учиним. Моје срце се у том тренутку поделило на милион делића. Осећала сам се исто као и после неке од свађа са Пончом због мојих пријатеља, никад ми се то није дешавало са фановима, али у истом тренутку и разумем и прихватам, кад се ради о Пончу и ја се мењам, недодирљив је, бранила бих га и ноктима и зубима. Не могу да бирам, никад не бих ни могла, то су различите љубави.
Осећала сам се чудно када се вратио на време у групу. Не знам да ли су то живци или само моје идеје, али лептирићи су се поново појавили. Сва збуњена нисам знала да ли да се бацим на њега или да плачем од среће. Али ни једно ни друго, само смо се загрилили јаче него икада! Али пошто код нас ништа није нормално и нити јесмо нити нисмо заједно, мислим да се и он осећао чудно. Знам и осетила сам да му је веома драго што ме је видео али је био некако далек, не знам примећивало се да умире од љубави, ехх и наравно ја сам пуна идеја, шта ако је упознао неку Аргентику?? Или је схватио да га је то између нас двоје сморило??
Овако сам се провела током и после програма, у мом свету, размишљајући о милион ствари које су се могле десити током ових дуууугих недеља растављености...... и скоро да нисам приметила.....тражила сам да ме одведу у његов стан.

„Ани шта радиш овде?? Уђи“
„Ћао Пончо...“

Целог живота, мог живота, осећала сам се сигурно испред камере, испред микрофона, кад станем пред публику осећала сам се као власница сцене, нервоза се претварала у адреналин.Али бити у његовом стану имало је супротан ефекат нисам могла а да не осетим како ми се ноге парализују ту на вратима. Која иронија, зар не?
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:19 pm

14.
“Uprawo sam prawio nesto za weceru...Da ti spremim nesto ?"

“Hajde,mislila sam da neces ostati, nije mi palo na pamet da te pozowem pre nego sto si dosao..."

“Ne,nije bitno, uostalom u Televisi skoro nismo imali wremena da pricamo i stwarno sam zeleo da budem u mojoj kucici,nedostajala mi je,nedostajalo mi je mnogo stwari”

Taaaaakooo...Sta ga kosta da bude tako drag? Sta ga kosta da mi naprawi tu facu? .... I tako smo poceli da pricamo,dobila sam napad smeha dok mi je pricao o filmowima i salama,koje narawno nisam ni razumela zato sto nisam bila tu,ali mi je wredelo, samo da gledam njegowe oci, ili da widim tri razlicite wrste smeha koje ima dok mi prica nesto... To je bila najbolja wecera koju sam imala skoro. Nije me bilo briga sto nije pricao nista o nama,ili o meni,nije mi bilo potrebno da mu pricam,mogla se osetiti prijatnost koju smo mi osecali, ritam. U nacinu kako me je gledao,ili kako mi je mazio ruku, u njegowom glasu ili u nacinu na koji mi namesta kosu iza uha. Bio je koketan i dobrog raspolozenja,i ja skoro da nisam poludela, ali to je nesto u cemu se takodje uziwa i sto takodje izgleda lepo.

“Bas je lepo sto si ostala da weceras...”

“Da Ponchito,super su ti sendwici heheh...... dobro je sto si se wratio i sto si zawrsio twoj film!,wec smo se mnogo swadjali...”

“Cuti ludaco ne pricaj to... nedostajale su mi te okice”

I prilazio mi je mnogo.

“I ta usta..”

I dao mi je mali poljubac, polako,u usta.

“I nedostajale su mi...”

“Ne ne,dosta Poncho,dalje ne idemo..”

Smejao se i pozdrawio se samnom,otisla sam strecna, skoro bez wazduha, srce mi je lupalo jako,ali bila sam srecna i ostala sam srecna. Zasto sam otisla?Ne znam,Poncho mi uwek oswoji srce…i moj um i moje telo su se slagali,pa smo zato izasli odawde.

Ne znam da li se i dalje stitim da ne bi patila,ne znam da li me je strah da ne budem powredjena u owoj cudnoj situaciji,ali swakog puta se ubedjujem swe wise da strah od ziwota bez njega pored sebe bi trebalo da bude ono sto nas pokrece da budemo zajedno...
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Dec 20, 2012 8:19 pm

Nemirni prsti lupkaju po naslonu stolice kao one dosadne kapi kiše po prozorskom oknu.Već po koji put vraćam film starog vremena.Vrti se i vrti..Nošena strujom vremena ustajem sa stolice i krećem u novi dan.Izlazim.Otvaram kišobran,a ona dosadna kiša sudara se sa njim.Sumorno jutro,mokre ulice.. Ljudi saginju glave sklanjajući se od snažnog vetra koji im kišu nosi u lice.I ja zatvaram oči a kiša mi kvasi obraze.Odjednom osetim udarac rame u rame.”Izvini”-rekla su prelepa dva oka koja su me gledala.Kiša više nije bila dosadna,moje lice više nije bilo mokro,ulice su bile obasjane suncem koje je uklonilo svaki trag sumornog jutra.Te oči su me gledale,odvele na kafu i korak po korak osvajale.

Moj život stajao je u mestu nepomično čekajući da se nešto desi.Znala sam da nešto hoće ali kada i kako to nisam znala.Zato sam čekala.

Pojavio se on uz dosadne kapi kiše i odveo u svet najlepših dubina.One su me tražile i najzad našle.U toj dubini sam se kupala i čekala željno svaki novi dan.Bio je profesor na univerzitetu ali i mene je učio životu i naučio da živim smireno i srećno.Sreća..toliko nedostižna ali pronašla sam je u tebi.Sitnim ali sigurnim koracima upoznavala sam svet koji nisam nikad upoznala na taj način.Ti si me naučio.Svetu bez laži, prevara,svet u kome cveće raste pod dubinama,a grane ostaju mirne i pod snažnim naletima vetra.

Sigurna sam.Uhvatio si me za ruku i odveo.Bila sam presrećna.Lutajući tvojim očima pronašla sam mir gde neću više lupkati prstima kao dosadna kiša,iako me je ona dovela tebi.Ali u morskim dubinama nema kiše jer se stope sa valovima i smire se u njima.Kao i ja u tebi.Tu si me doveo,ušuškao u tvoje "JA" i voleo.Dosadna kiša i dalje nek pada a ja ću u miru da budem tvoja!

N.A.
Nazad na vrh Ići dole
John Doe
SFRJ
SFRJ
avatar

Godina : 55
Location : deep space
Humor : was ist das?
Datum upisa : 28.11.2011

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Pet Dec 21, 2012 6:35 pm

... elem... ona pesma, "Žute dunje" je morbidna do testisa (al' sam fin)...kao, ona je na izdisaju i šalje momka da joj donese dunje (radnja garant počinje krajem maja, početkom juna)... onaj cunja po pijacama al' 'o'š penis, (opet sam fin) dunja ni od korova... posle par godina lutanja, zadesi se u oktobru mesecu, kada dunje inače sazrevaju, u Carigradu a te godine, dunje rodile ko lude... kupi on desetak kila da se cura najede dunja (koitirale je dunje) al' vraga... kad je stig'o, cura već bacila kašiku... e sad, dolazi do vrhunca morbidnosti... u pesmi se ne navodi kada je ona riknula al' mislim da su je čuvali od muva i moljaca dok joj dragi ne stigne... izeš ga... on podmićuje sluge sa kusurom od dunja i 'oće da je spuste da je otkriju, ga je gleda (a ona mrtva da mrtvija ne mož' bit') ma, svašta bi joj radio ... nekrofilija... užas... zaista, kada čujete tu pesmu, zapitajte se malčice...

rasta


Nazad na vrh Ići dole
http://www.istitutzagubljenjevremena.com
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Pet Dec 21, 2012 7:04 pm

[quote="John Doe"]... elem... ona pesma, "Žute dunje" je morbidna do testisa (al' sam fin)...kao, ona je na izdisaju i šalje momka da joj donese dunje (radnja garant počinje krajem maja, početkom juna)... onaj cunja po pijacama al' 'o'š penis, (opet sam fin) dunja ni od korova... posle par godina lutanja, zadesi se u oktobru mesecu, kada dunje inače sazrevaju, u Carigradu a te godine, dunje rodile ko lude... kupi on desetak kila da se cura najede dunja (koitirale je dunje) al' vraga... kad je stig'o, cura već bacila kašiku... e sad, dolazi do vrhunca morbidnosti... u pesmi se ne navodi kada je ona riknula al' mislim da su je čuvali od muva i moljaca dok joj dragi ne stigne... izeš ga... on podmićuje sluge sa kusurom od dunja i 'oće da je spuste da je otkriju, ga je gleda (a ona mrtva da mrtvija ne mož' bit') ma, svašta bi joj radio ... nekrofilija... užas... zaista, kada čujete tu pesmu, zapitajte se malčice...

rasta



aahhahahah,ovo me podsetilo na ono,kad klinci prepricavaju lektiru.. Romeo i Julija su žabari iz Verone i smuvaju se. Međutim, matorci su im veoma zajebani i uopste se ne gotive jer rade isti biznis ali su u različitim ekipama (kao Verona i Kjevo). Zen im je da ih ne provale i da im ne ukinu kintu, pa se viđaju tajno. I tako na 50 strana oni kao nešto kriju i kenjaju jedno drugom kako se vole, a ne karaju se. Na kraju jednom prilikom upadnu u loš trip i roknu se... rlol smehsmeh
Nazad na vrh Ići dole
John Doe
SFRJ
SFRJ
avatar

Godina : 55
Location : deep space
Humor : was ist das?
Datum upisa : 28.11.2011

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Jul 09, 2015 1:30 pm

… eee moja šargarepo… setio sam se kako smo se upoznali… 16.05.1987. … ortaci i ja smo proslavljali moj prvi sutrašnji dan na poslu… zavijali smo kao kojoti neke starogradske… svako od nas je imao neku flajku sa sobom iz koje smo ispijali žestinu… pio sam rubinov vinjak… ti i dve drugarice ste s vraćali sa posla… vašutoške… ženski otpravnici vozova… svašta…

… išle ste ispred nas a mi smo cirkali i pevali… usporili ste korak i prihvatile ste se pića zajedno sa nama… kod crkve Marije Terezije smo seli i nastavili da cugamo… ćaskali smo o Bog-te-pita- čemu… neko sa strane bi prokomentarisao…

– tušta pametnog divana-

… sedeli smo jedno do drugog… zagrlio sam te onako pijan… pali smo sa ograde u travu… svi smo se smejali tome… nekako smo se pridigli i počeli ljubiti… kasnije smo vas otpratili kući… imali ste neki dogovor da spavate kod jedne od vas… mi smo se razišli kud koji, mili moji… polovinu sutrašnjeg dana na poslu sam prespavao… prvi dan a pokazao sam se u totalno negativnom svetlu, pogotovo kada mi je šef Mišika nešto drobio na mađarskom i nakon njegovog monologa, rekao sam mu da ne znam mađarski… sreli smo se sledećeg dana u Largu… prišli smo jedno drugom kao da se poznajemo sto godina… posle plesa smo otišli kod mene… vodili smo ljubav do ujutro… tako smo počeli da se viđamo svaki dan … sledeće godine sam u aprilu otišao na more da jedrim… slao sam ti razglednice iz svakog grada gde smo boravili… par puta sam te zvao telefonom sa broda dok smo krstarili Jadranom i Sredozemljem… šest meseci je dugo vremena… vratio sam se i nazvao te… rekla si da smo Nas dvoje završili … sreli smo se još par puta u gradu i sve je počinjalo i završavalo se na zdravo-zdravo… krajem osamdesetih sam čuo da si jako bolesna… šokirao sam se kada sam saznao da imaš AIDS… pokušao sam da razgovaram sa tobom ali si mi spuštala slušalicu… otišao sam u zavod za transfuziju… bile su mi to najduže tri nedelje u životu… stigao je nalaz… negativan… odahnuo sam… opet Largo… subota uveče… stajala si za šankom kod Toze i pila koka kolu… kratko ošišana, nokti lakirani u crno, ruž neke tamne boje, mršava, skoro žutog lica… znali su svi oko nje i izbegavali su te … prišao sam ti… kroz razgovor si mi rekla da te je zarazio jedan italijan kada si bila na moru… nisi više htela da budeš sa mnom jer si imala grižu savesti… poslednje što si mi rekla…

-zaista sam te volela-

...nikada se posle toga nismo više videli…
Nazad na vrh Ići dole
http://www.istitutzagubljenjevremena.com
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   Čet Jul 09, 2015 3:42 pm

John Doe ::
... elem... ona pesma, "Žute dunje" je morbidna do testisa (al' sam fin)...kao, ona je na izdisaju i šalje momka  da joj donese dunje (radnja  garant počinje krajem maja, početkom juna)... onaj cunja po pijacama al' 'o'š penis, (opet sam fin) dunja ni od korova... posle par godina lutanja, zadesi se u oktobru mesecu, kada  dunje inače sazrevaju,  u Carigradu a te godine, dunje rodile ko lude... kupi on desetak kila da se cura najede dunja (koitirale je dunje) al' vraga... kad je stig'o, cura već bacila kašiku... e sad, dolazi do vrhunca morbidnosti... u pesmi se ne navodi kada je ona riknula al' mislim da su je čuvali od muva i moljaca dok joj dragi ne stigne... izeš ga... on podmićuje sluge sa kusurom od dunja i 'oće da je  spuste da je otkriju, ga je gleda (a ona mrtva da mrtvija ne mož' bit') ma, svašta bi joj radio ... nekrofilija... užas... zaista, kada čujete tu pesmu, zapitajte se malčice...  

rasta


To je moja omiljena kafanska pesma  smehsmeh  Ali ti jeste dobra analiza ,i meni palo na pamet još nešto ? 
Ne sećam se da sam ikada video ikoga da jede dunje "presno" ?Znam da se pravi onaj "kitlkes" ,da se pravi rakija ,pa i kompot ....ali "sirovo" ? Ukus baš nije bajan ,a dunje su dušu dale za lomljenje zuba ,zar ne ,tvrdo kao kamen ?  smehsmeh
Tako da mu nesrećna "lijepa Fatma" imađaše malkice čudan ukus za voće ,istina (što ne bih znao ,da ne pročitah tvoja zapažanja ) 
Verovatno za kompoziciju nije išlo da je jadnica željna ribizli ,recimo . A dunje trajne ,možeš ih iz Žitorađe  poslati za Australiju brodom ,taman požute dok stignu za mesec dana .  smehsmeh
Ortak je ispao i prilično tupav .Ako se zovu "dunje carigradske" ,to ne znači da je morao tamo po njih ,Turci su u ono vreme bili najveći izvoznici ,mogao se spustiti do Dubrovnika pa kupiti kod Mlečana .Ovako ,tri godine potrošio na to ,da je zasadio drvo ,već bi "rodilo" dunja koliko treba za jednu bolesnu devojku ,koliko  je jadna ,onako iscrpljena ,i mogla pojesti ,zalogaj-dva ? 
Ima tu još apsurda .Dunja važi kao voće -simbol ljubavi ,sreće , plodnosti, pameti ,lepote , postojanosti i neprolaznosti ,sve što jadnica više nema i neće imati ? 
Ako su trebale da posluže kao "lek" ,hajde ...predpostavimo da je Fatma umrla od TBC ,pa istina da ,po narodnom lekaru ,pomažu kod kašlja ,no....
Dunje pre svega služe (po narodnom lekaru ,a i po istorijskim zapisima ) kao sredstvo za zaustavljanje dijareje ???? 
Ideš Džoni u tri lepe ....ogadi mi pesmu .  smehsmeh










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Istinite tragične ljubavne priče   

Nazad na vrh Ići dole
 
Istinite tragične ljubavne priče
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» ISTINITE PRIČE
» ALEKSA SANTIC
» DIJAMANTSKE PRIČE
» Smesne situacije, lapsusi, biseri...
» Gde ste se porodile, priče sa porođaja,gde cete se poroditi?

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: KNJIŽEVNOST :: PROZA/POEZIJA/PISANA REČ ..-
Skoči na: