DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Olovka piše srcem

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 9 ... 18  Sledeći
AutorPoruka
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 12:51 pm

Mala srecna minuta u kojoj se to dogodilo,zakacila mi se za uho kao biser.


Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim cisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plucima... u stvari,
Ne treba mi niko
Medutim,
treba mi neko ko srice azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno bice
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca andele,
ko sa davolom tikve sadi, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko pocinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao macka i otvara
žute zenice u ponoc,
neko ko ne kaže ništa
cak ko ne postoji, u stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko place usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok sece luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko cisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pecine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari
Ne treba mi niko
kome mnogo trebam...
Treba mi neko ko cisti cipele,
sece nokte, slaže posude,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kicmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseca prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
ucitelj džiu-džica na elektricnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulicni diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,
Niko mi ne treba...
niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti..[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Zana dana Ned Jun 24, 2012 11:31 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:03 pm

Molitva

Boze, ako nam rastanak potraje
izdace me strpljenje da Hindu cekam
Gospode, ponos mi se topi i nestaje
snaga tako ludo kopni - nema je
Gospode, od ljubavi si mi teret ucinio
Gospode, nemam ni strpljenja, ni volje
jer, eto, nacinih je brigom duse svoje
nesrecom sto me tako guse i bole
Pa zar je tako kad ljudi vole!?
Boze od mnostva ti ucini zrtve
da se u hramu ljubavnom zalud mole!
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:09 pm

Sanjam da ces doci;
jer mirisu noci, a drvece lista,
i novo se cvece svakopg jutra rodi;
jer osmesi ljupki ihraju po vodi,
i proletnjim nebom sto od srece blista;

jer pupe topole, i kao da hoce
k nebu, pune tople, nabujale zudi;
jer u dusi bilja ljubav vec se budi,
i mirisnim snegom osulo se voce

jer zbog tebe ceznje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj docek kiti,
Cvece, vode, maagle, jablanovi viti,
sve okolo mene ceka te i zove

Dodji! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dodji bez tebe se pati!
Dodji! Sve kraj mene osmeh ce ti dati
i u svemu ceznju opazices moju.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:10 pm

Koliko besa u nama, koliko sujete slepe, koliko nebitnih stwari srecu nam
kwari iz dana u dan.
Onda kad dobro nam ide, onda kad imamo swega, ne mogu oci da wide kad padaju s neba
racuni na dlan.

Dodju dani kada shwatis da je ziwot samo tren, cenu gordosti da platis swojim
bolom zarobljen. Dodju dani kada widis da ces swe izgubiti, da je wazno samo ono sto
se ne da kupiti.

Ima neko zlo u ljudima...otimas, a nikom da se das. Lako je zaborawiti,najteze je
cowek biti, swako od nas ziwi swoju laz...



Ljubaw koja ne zna za uslowe...
Wera s kojom zaspis i budis se...
Nada koja poslednja umire...

Sto ne zelis sebi, ne pozeli nikome....[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Zana dana Ned Jun 24, 2012 11:32 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:11 pm

Na osmehe i poraze,
na susrete i rastanke,
na dodire u svitanje,
zima me podseca.

Na vece i jutra,
ne juce i sutra,
na tebe i mene,
uvek na nas,
zima me podseca.

Na snove u dvoje,
na moje i tvoje,
na secerne jabuke,
i lazne zaruke,
zima me podseca.

Na kestenje vruce,
na put do kuce,
na promrzle ruke,
sve ljubavne muke,
zima me podseca.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:13 pm

Davnog proleca u suton sanjah,nevina,
naslonjena na jelu gore zavichane,
da je ljubav skut maglovite tejne
iza bregova. Kao krila shevina,

chinjashe mi se,lebde njena perja
visoko nad strahom,suzom,zemljom,zlobom;
da ne dizhe se ako ja pred grobom,
mishljah pesnichog puna sujeverja.

Mishljah: Big je sa neba pushta ko zvezde snezhne,
kao chezhnju u srce cvetnih struka;
da njoj ne treba ni prgled nash,ni ruka,
ni zadrhtali dodir usne nezhne.

Snevajuci u suton neznane mladice
mislila sam:drukchije mene volece,
ispunice ljubav njino bice
kao miris livada prolece.

A sad znam da ljubav silazi do nashih stolova,
da probdi ponoc letnju na nashem dlanu;
sad znam da ochi njene u nashem planu,
sad znam da ljubav zhivi od nashih bolova.

Znam,slece s prestola svog nepstizhna,
iz domovine svetle zvezda,tica,
i,ko najobichnija izmwdj poznanica,
sedi u suton s nama,lica bezbrizhna.[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Zana dana Ned Jun 24, 2012 11:33 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:18 pm

Ovaj mirisni cvetak koji meni si dao
Predocava svrsetak naseg opojnog sna
Jer polako vec vene ova ruzica mala
A to znaj boli mene zato molim te ja

Pisi mi makar najvece lazi
Samo jedno ti ne kazi
Da vec gotovo je sve
Nemoj reci zbogom druze
Ljubav vene poput ruze
Pisi mi ine ostavljaj me

Zadnje padaju lati cela vecnost je prosla
Ali srce mi pati jer sam sama jos ja
I dok ljubav doziva drugoj vec snove dajes
Tvoje usne celiva dajes svog srca zar

Pisi mi makar najvece lazi
Samo jedno ti ne kazi
Da vec gotovo je sve
Pisi meni da ja znadem
Nocu da ti se prikradem
Pisi mi i ne ostavljaj me[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Zana dana Ned Jun 24, 2012 11:33 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:26 pm

AKO ODES

Kad dodje dan,
da li da samo sedim,
gledam te, slusam, pricam
i budem ziva kad odes,
ili da dopustim sebi
samo trenutak smiraja duse
i onda jednoga dana,
ako odes,
od jednog jutra ili jedne veceri,
pocnem polako da umirem
iz dana u dan.
(1988)
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:30 pm

Vera bez ljubavi čini nas fanatičnim!
Dužnost bez ljubavi čini nas zlovoljnim!
Red bez ljubavi čini nas sitničavim!
Moć bez ljubavi čini nas nasilnim!
Pravednost bez ljubavi čini nas okrutnim!
Život bez ljubavi čini nas bolesnim!
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:34 pm

Drhteći u tvojoj blizini


Na vratima srca ti ulaziš obasjan modrinom
neba dok ti misli podrhtavaju bljeskovitim
slapovima čežnje i poput pobjedničkog vijenca
omataju se oko moga vrata.

Osjećam svu nježnost tvojih ruku koja me
zapljuskuje valovima strasti...
Uranjam svoj pogled u prekrasne dubine
tvoje zbunjenosti drhteći sasvim tiho
na rubovima postojećih dodira što
u zagrljaju nemirnog vjetra skrivaju svoju moć
nad mojim ruševnim željama čupajući
ih u samom korijenju da bi već sljedećeg jutra
još razornije uništile klimavi mir moje duše.

Drhteći u tvojoj blizini skrivam svoj dah
pretočen u radosna iščekivanja
I bujicom strasnih riječi oslikavam
po zvijezdama naše sljubljene ruke.
Ljubavni žar noćas sebično pretačem
u zaboravljene albume sjećanja...
Dok mi trnci sreće ostavljaju
razorne pukotine po tijelu
Znam
u novom buđenju jutra izgorjet ću
usidrena u ponovljeni trenutak
naših magičnih dodira ...[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Zana dana Ned Jun 24, 2012 11:34 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:43 pm

Kao da sanjam i dobro i zlo
oduvek sama zivim po svom
videla sve sam lazne heroje
ljude i boje umorne

Da li si ti moje svetlo koje trazim
da me vodi kad je tamna noc
kroz ta mesta razna
lica gledam prazna
krijem te u uglu oka svog

Vreme kad svako izdaje svakog
ja svoje snove zagrlim jako
tajne sa neba u oku tvom
mozda i ja sam nasla dom

Korakom bez daha ulicama straha
sama sam na strazi, najdrazi
senke sto me prate nemo bez svedoka
vidim strah na licu proroka
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:46 pm

"Drago mi je. Zbog svega shto jesam. I onoga shto sam bila. I onoga shto cu biti. Drago mi je shto josh uvek znam da se nasmejem od srca, da uzivam u malim stvarima... Drago mi je shto i dalje primecujem boju ochiju, kose, negovane nokte,lepa ramena……
I dalje si mi bitan Ti, kao chovek sa svim svojim manama i vrlinama, od tvog imena, statusa, posla kojim se bavish,…. Josh uvek delim ljude na dobre i loshe... I ne marim sta ce ko reci. Voleli me, ili ne. Osudjivali me…... I dalje mi raspolozenje zavisi od ljubavi.
Nekad sam i tuzna. Navikla sam na tugu, jer me verno prati." Ko zna zashto je to dobro.
Ja I dalje mogu da se zaljubim u onoga koga volim. Jer, to sam i dalje ja, ona ista JA. I drago mi je zbog toga."[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Zana dana Ned Jun 24, 2012 11:34 am, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:50 pm

... U ljude upisuj druženja, al nikad srca oluju. Ljudi te pažljivo slušaju, al samo svoj glas čuju. Zato im što manje kaži. Ljudi su tek onda ljudi kad im se ništa ne traži, a mnogo im se nudi. Ljudi su čudne biljke. Kad rastu u sebe siđu. Sretnu se. Pa se raziđu. Ili se mimoiđu ...
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:51 pm

...Ako me sretneš negde u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u poslednje vreme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put.
"Nismo li se mi već negde videli?",
kaži...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noći zaboravi...
Gradove kojima smo menjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

I kada ti kazem da zaboravis,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,
jer, čemu sećanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cveta svakog proleća...
Nasmeši se jutru koje dolazi,
Zagrli belinu novih dana
i ... zaboravi.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 1:55 pm

...Ako me sretneš negde u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u poslednje vreme,
Sretni me, kao da me srećeš prvi put.
"Nismo li se mi već negde videli?",
kaži...i zaboravi.

Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noći zaboravi...
Gradove kojima smo menjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada, nikada, nećemo rastati.

I kada ti kazem da zaboravis,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,
jer, čemu sećanja...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cveta svakog proleća...
Nasmeši se jutru koje dolazi,
Zagrli belinu novih dana
i ... zaboravi.







U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi

Gost
Gost





Lišće oluji

Teško je dijelit pjesmu I pjevače:
suza pripada oku koje plače,

bol pripada usni, rijeka moru nekom,
I lišće oluji. Ona je daleko.

Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena
I prazna je ruka, ako nije njena.

Nož pripada rani, uže svome vratu,
Raširene ruke – kazaljke na satu.

Izgubljena ptica,
pripada li jatu?


Majstore ugasi svijeću

Majstore, ugasi svijeću, dosla su ozbiljna vremena.
Radije noću broji zvijezde, uzdiši za mladosću.
Tvoje neposlušne riječi mogle bi pregristi uzice.

Sadi u vrtu luk, cijepaj drva, pospremaj tavan.
Bolje da nitko ne vidi tvoje oči pune čuđenja.
Takav je tvoj zanat: ništa ne smiješ prešutjeti.

Ne uzmogneš li izdržati i jedne noći opet uzmeš pero,
majstore, budi razuman, ne bavi se proročanstvima,
pokušaj zapisati imena zvijezda.

Ozbiljna su vremena, nikome se ništa ne oprašta.
Samo klauni znadu kako se možeš izvući:
plaču kad im se smije i smiju se kad im plač
razara lice.







Ljubavna pesma

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.

Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:00 pm

Ljubavna pesma

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.







Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.







Duša

Dusa mi je skrojena od rita.
Nonsalancija sa kojom ih nosim je deo licnog folklora.
Svaki komadic jedna unikatna prica.
Uklopi, ukroj, profircaj, prosi, ustopaj.

Treba se jos uvijati tim pokrivacem u dugim nocima,
reskim jutrima, pokriti se ponekad preko glave
kojoj treba zastita.
Ususkati bosa stopala.

Predja za pravu nit se tesko nalazi,
mada naoko leluja nehajno sa svih strana sveta.
I odgore i odozdole.
I bodovi, sto su pedantniji, precizniji i lepsi,
sve vise bole.

O utrosku vremena je besmisleno govoriti.
Ranjave jagodice izdaju.
Zena koja drzi do sebe sama prisiva osecaj, po osecaj.
zagladi novo poglavlje i preko srme, i preko suze.
I ide dalje.
Devojacka sprema
koja se prenosi sa kolena na koleno.


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:07 pm

Malo cu ubaciti priche mog druga ,forumskog,dugogodishnjeg..ja njemu dozvoljavam da koristi moje..hehe..nasha stara zaebancija..mnogo lepo pishe..videcete

ЈЕРЕТИЧКА ПРИЧА



Једном приликом, пешачећи преко Бранковог моста према Ушћу, као и увек сам, и као и увек недељом, присетих се да сам од некога чуо занимљивост, коју на овај начин желим да поделим са вама, читаоцима.
Наиме, у време када је тада актуелни државни врх бацио анатему на Бранка Ћопића, када су му барони и маркизи револуције запретили изопштавањем из јавог живота, и то само због његове „Јеретичке приче“, нобеловац Андрић, разумевајући озбиљност ситуације у којој се његов брат по перу налазио, покушао је да га утеши, поред осталог, и рекавши му:
„Пиши романе, Бранко, њих и онако нико не чита“.
Од тада је воде и воде протекло испод Бранковог моста. Променило се све, или готово све. Државни послови су сада поверени самој авангарди партијских идеолога лишених идеолошких, али и сваких других предрасуда. Природно, променио се и однос власти према писцима. Због приче никога више не би прогонили, па била она ма колико јеретичка.
Али, невољно, признајем да није тешко приметити да је нешто ипак остало исто - романе и даље нико не чита!
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:11 pm

С Н О В И Ђ Е Њ Е

И би Савиндан.
И дуж тек разбуђених улица и тргова наше од протеклих бурних у туробних година уморне престонице, протезала се најмногољуднија литија до сад виђена. Упркос хладном и ветровитом јутру, празник је измамио на улице не само вернике и друге поштоваоце традиције и обичаја, већ и свакојаке радозналце и случајнике. Један за другим утапали су се у вијугаву поворку, коју су и овај пут предводили градски оци и небројена господа архијереји. И у тој шароликој скупини, и међу овдашњим посматрачима, као и оним пристиглим из белог света, не беше ни једног који не би фасциниран непрегледном масом света што се од ране зоре тискала по свим прилазима храму Светог Саве, стопу по стопу испуњавајући Врачарски плато.
Па ипак, иако је овако фантастичним одзивом грађана створена неописива гужва, није било уобичајене галаме, вике и комешања. Изгледало је као да је сваки покрет био унапред осмишљен и договорен, као да је део неког универзалног плана. Као никада раније, над Врачарским брдом надвијао се узвишени мир. На тренутке га је нарушавало само шкљоцање фото-апарата и зујање тв-камера. А што се саме прославе тиче, ако је веровати старијим београђанима, била је знатно свечанија од свих претходних а и потрајала је нешто дуже него што је уобичајено.
По завршетку богослужења, скупу се обратило више архијереја и других црквених великодостојника. Њихове богонадахнуте речи зачиниле су већ достигнуто молитвено расположење. Упијане свим чулима разгаљивале су присутне, крепиле их, снажиле, уздизале.
И, када је скупу дошао крај (а једном је свакако морао доћи), озарена лица размилеше се на све стране напуштајући Врачарски плато. Дакако – „свако се мора вратити своме крсту“, рекао је неко од беседника. Само један изгледом неугледан монах, као и обично када су монаси у питању тешко одредивих година, није се мирио с тим. Не саопштавајући своје разлоге, остао је пред храмом. Сам самцијат. Као пустињак. Као бескућник. Као светац. Очито навикнут на самовање, пркосно је стајао ћутке, не обазирући се на околни свет, који као да га се ни најмање не тиче.
Можда је некога чекао? Кога?
Минуше дани, али не би одговора. Наш загонетни монах и даље је стајао пред храмом. Дечурлија је већ увелико збијала шале на његов рачун, пролазници се редом ишчуђавали, неједан би се и прекрстио угледавши га. Многима је чак изгледало, ако настави овако, да ће се једнога дана засигурно претворити у споменик. А како тај дан никако да дође, све је наново почело одисати колотечином, па је временом замро и сваки интерес за нашег јунака. Али тек тада ће се закувати.
Дакле, када су се сви већ увелико били привикли на његову необичну појаву, када се, и поред све своје ексцентричности, толико одамаћио у Врачарском парку да су га још само намерници и случајници сматрали атракцијом – почело се догађати нешто доиста чудно. Толико чудно да нико са поуздањем не може рећи колико је у томе удела имала стварност а колико фантазми, халуцинације и сновиђења.
Неочекивано, нестало је њехове окамењене појаве. Оставивши за собом своје нестварно обличје, тек што се дохватио крпарења своје похабане, да не кажемо баш исфронцлане мантије, пред његовим од дугог и напорног стајање замућеним погледом, почела се помаљати нова литија. Литија какву још нико није видео. Протрљао је очи не би ли боље осмотрио ко му се то принближава. Види ли он то многа позната имена, и то сва у дроњцима и ритама. Нису ли то, све један одрпанији од другог, многи истакнути уметници, све добро нам позната насмејана лица из школских читанки!? Немо су промицали оборених погледа. Што их је више гледао, све више му се чинило да су стварни, да су скупа део неког вишедимензионалног света, можда спиритуалног. Можда астралног поретка ствари и појава посве тајанственог, у који имају приступ само одабрани, у које је убрајао и себе. Коначно се зауставише испред храма. Потом се прекрстише, али, не уђоше у храм. То им очито није био циљ, већ нешто друго. Шта би то могло бити, питао се наш јунак. У каквој су то они важној мисији? Двадесетак минута су потуљено стајали ћутке, а онда се најодрпанији међу њима издвојио из гомиле, стао испред свих, и гласно помолио. Једном. Онда још једном. И још једном. А онда додао још нешто. Колико је наш јунак могао разабрати, биле су то речи:
„Опрости ми сваку лудост моју у заносу револуције што сам починио. Опрости ми, Свети Саво, био сам млад и заслепљен идеологијом. Нисам знао да је грех то што сам чинио!“
Као по команди, за њим се помолише и остали, и то војнички одлучно и зачуђујуће гласно. Обратише се потом и Светом Сави са истом молбом за опрост, у један глас као да полажу заклетву. Онда нестадоше. Ближило се и вече а наш монах је, с времена на време погледујући у правцу храма, и даље крпарио, састављао своју подерану мантију.

Шта је уистину даље било, не зна се. Односно зна се само толико да је следећег јутра пред храмом пронађена монахова закрпљена мантија, а поред ње освануле и многе разглављене цокуле и изношене хаље. Тако су бар известила средства информисања.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:15 pm

РЕШЕЊЕ ЗАГОНЕТКЕ




Недавно сам од драгог пријатеља, иначе талентоване причалице, али и још талентованије дангубе и лењивца, приликом нашег посве случајног сусрета, чуо овакву причу.

Био је дан као и сваки други, једнако досадан. Лапио сам на послу, убијао сате.
Нешто пре поднева, технички директор, омалени времешни баксуз каквог засигурно пре њега мајка није родила, дојурио је попут фурије и насадио се право испред мене. Нисам претерано раздражљив, поготово не у то доба, али његово присуство и иначе представља праву мору за моје сиве ћелије, а свака његова реч, искушење за моје нерве.
„Изволите, господине, технички“, процедио сам смушено, снебивајући се да ли да устанем или не. Ипак не.
„Ово је хитно!“, профрфљао је сручивши ми гомилу дискета и фасцикли на сто. „Постарај се да овај пут не прећујеш што ти је рећено. Разумео?“
Не, нисам „прећуо“. Насумице сам зграбио један од наслова који су од малочас чекали на мене. Била је то студија др Зорана Обреновића, „Србија и нови поредак“. Требало би је припремити за штампање, и то, како онај баксуз рече, што хитније.
Прионух на посао.
Рутински сам обрађивао страницу по страницу, поглавље по поглавље. Ишло ми је не може се пожелети боље. И, само шрто сам помислио да ћу рад на тој књизи, уз мало среће, до краја радног времена привести крају, испречило се нешто чему сам се најмање надао. Био је то проблем са каквим се још нисам огледао. Наиме, једно од поглавља завршавало се реченицом: „Зато је Југославија сфинга која тражи решење загонетке“. Реченица нимало необична, а, гле чуда, натерала ме је да исцедим из мозга све што се дало исцедити. Не својом кривицом, имала је нешто за друге крајње небитно, али за мене, како се показало, један и те како важан недостатак. Захваљујући природи текста што јој је претходио, а још више због формата књиге који је тражен, почетак и крај те фамозне реченице ни у једној од многобројних варијанти које сам испробао, нису могли да се нађу на истој страници. Обрни– окрени, окрени–обрни, како год да сложим текст, увек би ми преостало неколико речи за пренос. Безброј пута сам се враћао на почетак поглавља и изнова покушавао, тако да, опседнут тим, нисам ни приметио када су светла у околним канцеларијама погашена, нити када су колеге отперјале кућама.
Погледом на часовник установио сам да је још пре читавих сат времена требало да заждијем из ове рупе. Пре читавих сат времена!? Могу мислити како би ликовао онај гад да ме је овако доцкан затекао у послу, главу дајем да би запевао од среће. Али, пустимо сад њега, шта се то догодило са мном? Колико до данас само сам отаљавао посао, откуд наједном толика посвећеност? Шта је то заискрило у мени? Не знам. Али догодило се.
А што се, пак, оне реченице тиче, иако сам њене последње две речи ипак морао да пребацим на следећу страницу (која је, дакле, нејвећим својим делом зјапила празна), колико год то било у несагласју са напред реченим, био сам и више него задавољан са таквим решењем. А, ево и зашто. Као што већ рекох, у питању је била реченица: „Зато је Југославија сфинга која тражи решење загонетке“. Чим сам уочио да би се последње две речи, дакле речи „решење загонетке“ потпуно утопиле у текст ако би биле окружене другим речима и тако вен контекста штива остале незапажене, у исти мах ми је постало јасно да их некако морам издвојити, а њихово пренос на следећу страницу наметао се као богом дано решење. Схватио сам да ми се, неочекивано, указала згодна прилика да испровоцирам читаоце и самом штиву дам један нови, другачији квалитет (шта год аутор, речени З. О. мислио о томе), пошто те две речи, овако издвојене, могу бити посматране и тумачене независно од текста који им је претходио. Једноставно - такве какве су могле би у сваком читаоцу да побуде другачије асоцијације и импресије. Зато сам, мислећи на домишљатије читаоце – а таквима је „Србија...“, рекао бих, превасходно и била намењена – после речи „решење загонетке“ и оставио довољно места (као што рекох, готово читаву страницу) да уколико то пожеле, могу до миле воље да дописују и своје и туђе рефлексије. Па ко воли, нек изволи.

Искра Неизрецивог - Нит која све повезује - бљеснула је у теби, Маестро!
Нисам одолео искушењу, морао сам нешто дописати на 116. страници управо објављене књиге „Србија и нови поредак“, неочекивано је добивши као рођендански поклон. Од Маестра, погађате.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:17 pm

SVE TE VODILO K MENI

Sve te vodilo k meni, iz daljine iz mraka,
sve te vodilo k meni veæ od prvih koraka.
Mada ništa nisi rekla ja sam znao, ja sam znao
iz tih kretnji porijekla sve je isto, sve je "kao".

Sve te vodilo k meni, sve što rode samoæe,
mala primorska mjesta, isti pisci i ploèe.
Kad te baci kao laðu noæni val do moga praga,
nije bilo teško znati da mi moraš biti draga,
da mi moraš biti draga...

Sve te vodilo k meni; tvoje oèi i usta,
tvoje ljubavi mrtve, moja loša iskustva.
Mi smo bili na poèetku istim vinom opijeni,
i kad si išla krivim putem, sve te vodilo k meni.

Sve te vodilo k meni...

Mi smo bili na pošetku istim vinom opijeni
i kad si išla krivim putem, sve te vodilo k meni.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:19 pm

Neznosti

Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
lepotom neizgovorenog

sustina kazivanja samo je tisina
onog najglasnijeg unama
jedina prava vecnost
samo velicina prolaznosti

da li je vaznije kako TE reci
ili kako precutati

Uvek smo
samo ono sto nam nedostaje
ali
moze li ista
tako da se razlikuje od nas
kao mi sami

Nismo li samo neka granica
sustine i smisla
ono malo beskraja
izmedju nenadjenog i trazenog
neka najcudnija pogodba
UZROKA i POSLEDICE
u izazivanju postojanja
da li je neizvesnost - mogucnost izvesnog
da li je sreca - ne znati mnogo

Nista nije slucajno ili je slucajno sve
covek je ono sto cini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju)
da li je jednostavnije biti izuzetak
ili pravilo

Umetnost vode nije u izvoru
vec u zedji
mudrost hleba nije u psenici
nego u gladi

(lepota razumevanja pociva u sumnji)

opravdanje prolaznosti je u stvaranju
u gradjenju necega sto je najvise TI

da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja

da li je vaznije - nadvladati daljine ili znacenja

Ono najvece sto se moze doziveti nije vecnost
vec trenutak

lepota beskonacnosti - mudrost je konacnog

Najvece zadovoljstvo nije u posedovanju vec davanju

da li je sramota biti nesrecan

Znam:
najepse JA nikada nece biti i jedino ja
najlepse OVDE nikada nece biti
i jedino ovde
i TAMO je ovde
sve
samo po sebi ponavljajuci se
ostaje neponovljeno

da li je postojanje - mudrost moguceg
da li je sreca - voleti mnogo.


Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:21 pm

NIKADA NE ZABORAVI SVOJE PRIJATELJICE


Mlada žena koja se tek udala jednog je vrelog ljetnjeg dana došla u posjetu svojoj majci.
Sjela je u fotelju i dok je pila ledeni čaj, započele su priču o životu, o braku, o odgovornostima i obavezama zrelih ljudi.
Majka je zamišljeno promućkala kockice leda u svojoj čaši i onda je jasno i trezveno pogledala svoju kćerku.
”Nemoj nikad zaboraviti svoje prijateljice!”, rekla je.
“One će ti biti sve važnije, kako budeš postajala starija. Koliko god budeš voljela svoga muža, koliko god budeš voljela svoju djecu, one će ti ipak biti potrebne. Sjeti se da povremeno izađeš negdje sa njima, da se i dalje družiš sa njima. I zapamti da tvoje prijateljice nisu samo prijateljice, one su i tvoje sestre, tvoje kćeri i ostali tvoji rođaci. Biće ti potrebne druge žene. Ženama su uvijek potrebne druge žene!”
“Kakav blesav savjet “, pomislila je ćerka.
“Zar se nisam upravo udala? Zar nisam upravo zakoračila u svijet parova? Za ime Boga, ja sam udata žena, odrasla! Nisam neka šiparica kojoj su potrebne prijateljice! Moj muž i moja porodica svakako će biti sve što mi je potrebno da moj život dobije pravi smisao.”

Ali, ipak je poslušala svoju majku i nastavila da održava kontakte sa svojim prijateljicama.
Kako su godine prolazile jedna za drugom, ona je polako počela da uviđa da je njena majka, ustvari, tačno znala šta govori. Kako vrijeme i priroda donose promjene u životu svake žene, prijateljice ostaju najveći oslonac za nju.
U svojim 40-im, evo šta je naučila:

Vrijeme prolazi.
Život se događa.
Distanca razdvaja.
Djeca odrastaju.
Ljubav blijedi.
Srca se slamaju.
Poslovi dođu i prođu.
Karijere se završavaju.
Roditelji umiru.
Kolege zaboravljaju usluge.
Muškarci imaju svoj svijet.

Ali, prijateljice ostaju uz tebe, ma koliko vremena i kilometara bile daleko od tebe. Prijateljica nikad nije toliko daleko da ne može biti uz tebe, kada je potrebna.
Dok budeš morala ići tim usamljenim putem koji se zove život i kad budeš morala ići sama, tvoje prijateljice će biti tu, pored puta, navijajući za tebe, moleći se za tebe, trudeći se oko tebe, zalažući se za tebe i čekajući te na kraju puta širom raširenih ruku. A ponekad će čak i prekršiti pravila zbog tebe.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:27 pm

Ako…..
Ako mozes da vidis
unisteno delo svoga zivota
i bez ijedne reci da ga ponovo gradis,
ili bez uzdaha i protesta podneses
gubitak onoga sto si dugo tekao, ako mozes
da budes zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi,
ako mozes da budes jak,a da ipak ostanes
nezan, da ne mrzis one koji tebe mrze,
a da se ipak boris i branis, ako mozes
da slusas kako tvoje reci izvrcu nevaljalci
da razdraze glupake, i da cujes kako luda usta
o tebi lazu, a da sam ne kazes nijednu laz,
ako mozes da sacuvas dostojanstvo u slavi,
ako mozes da budes skroman iako
si savetodavac kraljeva, ako mozes da volis
svoje prijatelje kao bracu a da ti nijedan
ne bude sve i svja, ako znas
da razmisljas, da posmatras i upoznajes,
a da nikad ne postanes sumnjivac i rusilac,
ako znas da sanjaris, a da ti san ne bude
gospodar, da mislis, a da ne budes samo
mastalo, ako mozes da budes cvrst, ali nikad
divalj, ako mozes da budes dobar, ako mozes
da budes pametan ; a da nisi cistunac
i sitnicar, ako mozes da prihvatis poraz
posle pobede i da te dve varke podjednako
primas, ako mozes da sacuvas hrabrost
i glavu kad je svi ostali izgube, tada ce
kraljevi,Bogovi, sreca i pobeda biti tvoji
poslusni robovi, i ono sto vredi vise nego svi
kraljevi i sve slave-bices Covek
sine moj.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:28 pm

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem...
Sve će proći ko behara kad.
Žutim zlatom venjenja označen,
Nikad više neću biti mlad.

Nećeš više treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me, brezinoga cica,
Bosog neće namamiti stazom.

Dani skitnje, sve je manje mena,
Sve mi manje plamen usta rudi.
O svežino moja izgubljena,
Oči bujne, preplavljene grudi.

Želje štedim ko tvrdica zlato.
Moj živote, beše li tek san?
Ko na rujnom da prohujah hatu,
U proleće kada sviće dan.

Lišća bakar tiho kaplje s klena.
Sve je trošno. Plot u prah nam gre.
Nek je navek stvar blagoslovena,
Koja dođe da cveta i mre.

Jesenjin
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   Uto Jun 19, 2012 2:31 pm

Kočijašu, hajd' na čašu!
Hodi, druže, da te pitam:
Kome njene ruke mašu,
Ove noći, dok ja skitam?

Noć je pala.
Kola stala.
Konji vrani...
A vrata su zaškripala na kafani.
U kafani nikog nema.
Krčmar drema
Preko stola.
Druže, mi smo dva boema,
Daj nam litar alkohola!

Prič'o sam joj o proleću...
Možda grešno, možda tužno...
A, ona, dunula je ko u sveću,
Sve ugasi uzaludno!
Ne sećam se ničeg više,
Pamtim samo bat koraka,
Koji nam se rastočiše
Na dve strane tog sokaka.

-Ti na jednu, ja na drugu,
Rastasmo se bez svršetka...
Tad prosivrah ja kroz tugu
Pijan zvižduk, 'mjesto metka!

I sad lutam, kud me nose,
Dve cipele ko dva splava -
Pijan, tužan i bez kose,
Prazno srce,
Puna glava!

Mesec svinga od mesinga,
Nebom luta...
Kočijašu, skreni kola
Pokraj puta!

Kočijašu, hajd' na čašu!
Hodi, druže, da te pitam:
Kome njene ruke mašu,
Ove noći, dok ja skitam.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Olovka piše srcem   

Nazad na vrh Ići dole
 
Olovka piše srcem
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 18Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 9 ... 18  Sledeći
 Similar topics
-
» 000-APOD - DECEMBAR 2014.

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: KNJIŽEVNOST :: PROZA/POEZIJA/PISANA REČ ..-
Skoči na: