DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Share | 
 

 Ljubavi poznatih ljudi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
---
Gost



PočaljiNaslov: Ljubavi poznatih ljudi   Čet Jul 24, 2008 9:47 pm

First topic message reminder :

JOVAN DUČIĆ :011ag3: :011ag3: :011ag3:


Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.
Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.
U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.
Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.
Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:
Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…
Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…
Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.
Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:
Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.
Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.
Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.
Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.
Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!
Likovanje "Malog žurnala"
Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:
Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.
Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.
Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:
"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."
Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:
Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.
Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu - Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:
Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.
I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.
Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.
Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo našli. I mi nismo znali
koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako
stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."


(Da zavirimo malo u njegov dnevnik);

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20-tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 - 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je 7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)


Poslednji put izmenio Ka5an Storm dana Sub Jul 26, 2008 8:44 am, izmenio ukupno 5 puta
Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma


Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Humor : smijem se cim mi upadne nesto smjesno
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Ljubavi poznatih ljudi   Pet Jul 25, 2008 12:59 am

Ovo jos nisam vidjela na ni jednom forumu,pohvala za jedinstvenu ideju :34502: srce










.[You must be registered and logged in to see this image.]

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
Gost
Gost



PočaljiNaslov: FRANC KAFKA   Pet Jul 25, 2008 7:34 am

FRANC KAFKA


Kafka je Milenu Jesenski upoznao godine 1920. kao prevoditelja svojih dela na češki jezik. Prva pisma koja joj piše iz Merana, gde se nalazi na lečenju (tokom prvog svetskog rata oboleo je od sušice) počinju u prijateljskoj atmosferi uzajamnog osobnog razumevanja. Taj osećaj međusobnog razujevanja rađa u njima želju za susretom. Kafka je još uvijek nesiguran, želi taj susret i boji ga se. Sastanak je ipak ugovoren, i oni se nalaze u Beču, prilikom njegova povratka u Prag. Nakon tog susreta počinje njihova strastvena veza: "brdo ljubavi, oćaja i jada" kako kaže sam Kafka u jednom pismu. Moramo imati na umu da je Milena udata, a Kafka je u to vreme veren s jednom devojkom u Pragu, što dodatno otežava njihovu vezu.
Sastali su se svega još nekoliko puta, ali ti kratki susreti samo su oskudni fragmenti isplivali na površinu jedne velike ljubavi. S jedne strane Kafka, nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji realizacije te ljubavi. Kao da je želi održati u jednoj višoj stvarnosti, iznad razine upotrebljivog i potrošivog. S druge strane Milena, vitalna, strastvena, koja ne zna živeti nego kao obična žena, pati zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi. Njihova ljubav nikad nije realizirana, nikad nije ostvarena u smislu zajedničkog života, zajedničkih jutara i večeri. Patili su zbog toga oboje.
Kafka je krivio sebe, prebacivao sebi nemoć, nedostatak duhovnih i fizičkih snaga, mučio ga je osećaj manje vrednosti, progonio strah. Patila je i Milena - ponajprije zato što je on patio. Obolela je na pluća valjda samo zato što je i on bio bolestan na plućima. Međutim, ona nije bila za patnju izabrana što bi se zacelo moglo reći za pisca ovih pisama; njena patnja samo je deo njene velike žudnje za životom.
Iz te ljubavi i iz te patnje rodila su se pisma koja možemo ubrojiti među najlepša i najdirljivija ljubavna pisma u novijoj svetskoj književnosti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: KATARINA VELIKA   Pet Jul 25, 2008 7:36 am

KATARINA VELIKA


Brak iz interesa

Prepala se videvši ga prvi put. Iskrivljen i deformisan, ružnog lica sa punim usnama, ponašao se čas kao kmezavo dete, čas kao pijani sadista. Ali, ono što je bilo najvažnije - bila je njena sudbina, 28. juna 1744. uzela je ime Katarina (po poreklu je bila Nemica), pokrstila se u pravoslavnu veru a idućeg dana se verila. Veliki vojvoda nije bio mnogo stariji od nje. Povremeno bi našli nešto zajedničko praveći jedno drugom društvo ili se igrajući po hodnicima palate. No, s vremenom je i međusobna netrpljivost rasla, postajući sve očiglednija. Približava se i čas kad je trebalo zakazati venčanje.
Venčali su se u vizantijskom sjaju, oboje odeveni u srebro i okićeni dragim kamenjem. Te noći je, posle velike gozbe i bala, mladoženja pao u krevet pijan kao zemlja. Katarina nije znala treba li da bude ljuta ili da blagosilja situaciju. Sledećih noći je u krevet često nosio igračke - vojnike i igrao se na svojoj strani kreveta. Svakome je bilo jasno da je ovaj brak potpuni promašaj.
Veliki vojvoda, žalosno svestan svoje ruznoće, počeo je da se perverzno naslađuje zagorčavanjem života Katarini. Noću je bio impotentan, a danju sumanut, prepadnut princezom i iritiran njenom odanošću svojim dužnostima. Ona se gotovo razbolela od silnog učenja ruskog i pravoslavnih običaja.
Nakon osam godina braka, Katarina je i dalje bila devica. Očajnički je želela ljubav. Jednog dana je počela da flertuje sa dvorjaninom po imenu Sergej Saltikov. Sviđao se ženama i on je toga bio svestan. Bio je oženjen jednom od caričinih dvorkinja, putovao je i stekao mnoge prefinjene manire. Katarina, čiji je apetit za mladim i lepim muškarcima prerastao u maniju, bila je potpuno zaneta. Nije prošlo mnogo i oni su postali ljubavnici. Izgleda da niko za to nije mario. Veliki vojvoda je imao svoje prostitutke, a carica je preko toga prelazila zarad opšteg dobra. Naslednika još nije bilo.
Katarina je zatrudnela 1754. i rodila sina po tituli i imenu Veliki vojvoda Pavle. Saltikovu su preporučili da otputuje zbog zdravstvenih problema, a carica je preuzela dalje da ga sama odgaja. Katarini je srce bilo slomljeno zbog odlaska Saltikova ali se zarekla da neće više nikada dozvoliti da je i jedan muškarac povredi. Kada se vratila dvorskim dužnostima, počela je da se otkriva njena čelična priroda.
"Moja je nesreća da mi srce bez ljubavi ni jednog sata ne može biti zadovoljno", pisala je kasnije. Na sreću, naišao je mladi romantični Poljak, grof Stanislav Ponjatovski. Nije bio tako lep kao Saltikov, ali je bio vrlo obrazovan i veoma osećajan. Katarina se na njega nameračila. Kada bi jednom ugledala čoveka, bio bi izgubljen. Iako isprva zbunjen i uplašen, Ponjatovski je pristao da se preruši u krojača ili muzičara i stigne u odaje Velike vojvotkinje. Jednog jutra su ga uhvatili kako se iskrada i dovukli ga pred Velikog vojvodu. "Priznaj i sve će ti biti oprošteno", reče mu Petar miroljubivo. Iako ga nisu zanimale avanture njegove supruge, volio je da zna šta se dešava. Veliki vojvoda je bio strašno nepredvidljiv i mogao je probosti grešnika mačem na licu mesta. Ali, cela stvar se završila tako što je Petar doveo dvije svoje ljubavnice pa su odigrali partiju karata učetvoro. Ponjatovski je postao pion u zakulisnim diplomatskim igrama Sankt Petersburga, da bi na kraju bio proteran iz Rusije.
Orlov stupa na scenu Katarina ga je godinama iscrpljivala svojim bezobzirnim političkim manevrima. Jednog dana bi ga postavila za kralja Poljske, a već sledećeg bi ga naterala da abdicira. To ponižavanje ga je ubilo. Ubrzo posle Poljaka pojavio se jedan od najvažnijih muškaraca u njenom životu.
Grigorije Orlov bio je Tatarin zadivljujućeg izgleda, jedan od petorice braće poznate po lepoti i snazi. Bio je prosečno inteligentan i nije mogao da joj priušti čari dubokoumnih razgovora, ali bio je zapanjujuće senzualan i činio da ona u potpunoti oseti život. Sa političke tačke gledišta, on je predstavljao izvanredan izbor. Čitav klan Orlovih se ponosio što je jedan njihov clan postao ljubavnik Velike vojvotkinje, pa su se zaklinjali na večnu lojalnost, pridobijajući za sebe i ostale oficire. Njoj je bilo veoma važno da ima vojsku iza sebe.
Na Božić 1761. umrla je kraljica Jelisaveta. Iznenada, Katarinin ružni i pokvareni suprug, kojeg je toliko mučila, postao je Petar III, car svih Rusa. Dokopavši se vlasti, naprosto je podivljao. Ismejavao je Jelisavetin kovčeg, odbijać da nosi crninu i zbijao šale pri pogrebnoj ceremoniji. Katarina je, želeći da ostavi dobar utisak, odevena u crno od glave do pete, bdela nad balsamovanim telom žene koju je mrzela.
Još jednom je bila u drugom stanju, ovog puta sa Orlovim. Kada se rodio sin, dali su ga na usvajanje. Petar, koji je pretio da će unistiti tu ženu koja se tako ledeno odnosi prema njemu, uzviknuo je za stolom na jednoj svečanosti: "Sam Bog zna odakle joj ta deca, ali barem znam da nisu moja!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: PETAR KOČIĆ   Pet Jul 25, 2008 7:44 am

PETAR KOČIĆ


Milki Vukmanović, u Banju Luku,

Sarajevo, 5/24. VIII 1899.

Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri-četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.
Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.
Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beć, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…
Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti. Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije Petra Kočića,
Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.
P. Kočić

Milki Vukmanović u Banju Luku
Jajce, 15/9. 1899...
Draga i mila Mico,
Unapred držim da će te ovo moje pismo iznenaditi, jer se nisam zbog hitnosti samog posla s tobom ni oprostio, a ni primiti slađani poljubaca sa tvojih nežnih usana mogao. Mome je ocu oduzeta dosadašnja parohija, koju nikako ne može primiti, zato sam morao tako brzo otputovati u Sarajevo da pitam Konzistoriju kako se stvar razvijala do sada i još da je zamolim da povrati ocu bivšu parohiju. Ja sam se sa tužnim srcem rastao sa Banjom Lukom, jer u njoj mi ostaje ono što mi je najmilije na ovom svetu. Ostaješ mi ti i tvoja dobra majka, koja se onako lepo prema meni pokazala. Ja sam i slab bio, kao što sam ti pričao, a ovaj iznenadni događaj još mi je više povećao bolove. Ali pomisao da me ti voliš daje mi snage i moći da istrajem u ovoj teškoj borbi i nevolji. Ja bih ti – još pisao, ali željeznički vlak eno već polazi za Sarajevo, zato zbogom, draga i mila Mico, do skorog viđenja.
Pozdravi tvoju dobru majku, od moje strane po sto puta i imaj vere, u svog Petra, koji će te do groba ljubiti.
Zbogom, Mico! Eno ga zvoni već treęi put za polazak. Oprosti što je ovakav papir.
Tvoj Petar Kočić, student filozofije
Primi nebrojeno poljubaca i sećaj me se kao i ja tebe, tvoj Petar Kočić
Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 2/H 1899…
Draga Mico,
U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.
Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4 sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.
Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno. Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.
Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.
Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.
Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ęu se slikati na prvog po novom kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.
Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.
Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat
Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.
Molim te, lepa Mico, za brzi odgovor.
Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 21. 3. 1901.
Draga moja Milko,
Danas sam primio tvoju kartu. Drago mi je što ti se dopada moja slika. Ja sam se sam čudio da sam na fotografiji nekako debeo i zdrav izišao. To je zato što sam se u bradi slikao; da sam se bez brade slikao, izišao bih vrlo mršav.
Čudim se što mi više ne pišeš. Kakva je to okolnost što ti smeta da mi više nisi mogla pisati. Da te opet ko ne prosi, ili da nisi slaba? Piši mi, vere ti, dok ne dobiješ ovo pismo. Ja ću ti doći tamo oko 1. jula po novom kalendaru. Pre ne mogu, jer imam dva ispita da položim. Ako si ti bolesna, ja ću sve ostaviti pa doći da te vidim.
Lepa moja Milko, Ciganko moja, ti ne znaš kako te ja volim! Učiniću sve na svetu za te, što god hoćeš. Hoćeš duše, hoćeš krvi, sve, sve ću ti dati! Ako hoćeš da čitaš, poslaću ti "Bosansku vilu" i "Novu iskru", pa malo čitaj i zabavljaj se. Ta oba književna lista dobivam ja besplatno. U njima ima lepih priča. Ja sam dve napisao i to: u "Bosanskoj vili" "Đurini zapisi", a u "Novoj iskri" "Tubu". To je jedno žensko ime, upravo ime jedne devojke čiji dragan umire u Gracu. Ona će ti se dopasti – to znam unapred.
Sad ovo, pazi dobro. Ja hoću da se ženim. I to ovako: da se ja i ti venčamo tamo u Jošavci kod onog tvog popa. Za to ne treba niko da zna. Ja ću izvaditi od svog popa venčanicu, pa ću tamo doći da se u najvećoj tišini venčamo. Ja neću ni oca zvati, ni brata – nikog! Onda ću te poljubiti kao svoju ženicu i ostaviti kod majke, a ja ću nastaviti školu. I još za dve godine sam svoj čovek.
Piši mi šta ti o tome misliš, ali sve onako iskreno. Ja ti iskreno i od srca pišem i javljam za svoju nameru. Oprosti mi što ovako ružno pišem. Nemam vremena, pa moram.
Pozdravi oca i majku, a sama primi nebrojeno poljubaca od tvog Petra, koji bi te tako slatko poljubio.
Odmah mi piši šta misliš?!!
Milki Vukmanoviæ u Banju Luku
Zagreb, 25 /V 1901.
Draga moja Milko,
Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo; očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog stvorenja. Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe odbacio, još me jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim danima moga života izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća tvoja – to je sreća moja.
Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto preobrazio – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na vrata i nosiš večeru…Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se razgovaramo, grlimo i ljubimo…
To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto doba mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim poštenja i žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.
Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po zatvorima i apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.
Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati, jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca obijati tuđe pragove.
Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe, pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se kroz ceo svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.
Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.
Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!
Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.

Adresa: Petar Kočić, stud. fil.
Zagreb, Sveučilište.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: LAZA KOSTIĆ   Pet Jul 25, 2008 7:46 am

LAZA KOSTIĆ


Ujedared zasusta kroz naše redove. Evo Laze Kostića. To je Laza Kostić! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spuštala. A Laza je više gledao u žensku pri-pratnju nego u ikonostas. Laza Kostić. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda. Laza Kostić uvek spreman da bude mlad ili da luta po tuđoj mladosti.
Njemu je bila već pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dunđerskoj, ćerki najimućnijeg Srbina u
Vojvodini, Laze Dunđerskog. U pedesetoj godini čak se i Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, vožnjom kočijama po gradu i slušanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi počinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojačkoj sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od tifusne groznice. Njoj u čast, životu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmi" Pesmu SANTA MARIJA DELA SALUTE
Prema svemu se može suditi da Laza Kostić nikad nije ni bio čovek u vlasti telesnog bezakonja, jer je očigledno da nije često menjao "pašnjak". U svakom slučaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romantični eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku Đakomu Kazanovi. Kostić je imao nesreću (ili sreću, ko će to znati!) da se pod starost zaljubi beznadežno u beznadežnost. Pre te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao dvadesetjednu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega (1871. godine). Izgleda, one su na vreme shvatile i praktićno, s majkama, razmotrile pustopašnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim ali postojanim. Njegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i književnosti), Milan Savić, tvrdi da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strašno". Bilo je to "platoničeski", dakle gotovo nešto kao od šale. Ali, onda je došla Ona, Jelena-Lenka Dunđerska (Milan Kašanin piše da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domeću da je bila i "pomalo čudna"), kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Pesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadežna pedeseta godina. S njom je došla i legendarna pesnikova kriza, drama dostojna da ostane večita. Bojazan Kostićeva u vezi s tom premladom devojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smeo ni da pomisli na ženidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto beži od tog nemogućeg rešenja, pa se čak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni član njene porodice. Ostalo mu je još samo da s Lenkom Dunđerskom ostvaruje mistično jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Beču). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se može ostvariti isključivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inače potpuno usamljen, ojađen i nesređen, počeo je da sve više tone u sebe i da sebi želi što skoriju smrt (verovao je i nadao se da će umreti u šezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dve godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vreme kad se Kostić oženio Julijanom Palanačkom, koja ga je pasji verno čekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih težnja, i tada je njegova mistična veza s mrtvom Lenkom prešla u veličanstvenu halucinaciju kakve nema u celoj književnosti sveta. To je čista zaumnost, neka vrsta oniričkog bezumlja i zemaljskog košmara.
"Zar meni, starcu, takva divota?"
Nikakav paralelizam između Lenke i Kostićeve supruge Julijane, Julce, nije mogućno uspostaviti a da ne naškodi i ne naudi dobroj ženi običnih osobina (kad su se venčali, i kad se njen lični genij konačno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona čeka. Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla. Kostić je poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (sme li se ovde primeniti misao Petronija Arbitera da je potrošena strast strašna dosada?). Godinama on uopšte nije osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi. Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Beču, 1909. godine. Iduće godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike ćute".
Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu posećuje velikog pisca kao da je živa, a on - suštinski više ne razlikujući san od jave i živeči ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamči poliglot Kašanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao čak osam jezika), da ga ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani - pre svih, naravno, tašta i Julca. "Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet duhova nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome ga čeka ljubav", piše Milan Kašanin o Kostiću. "Laza Kostić nije voleo srpski narod, već ideju srpskog naroda. Kao u književnosti, on je i u životu senzitivan, no ne i senzibilan. Na što god on spustio oči, na što god se obazreo, u njegovim pogledima ima prodornosti i svetlosti, no topline nema. On je oštrouman no ne i duhovit, i mislen je, ali ne i razborit, on voli apstrakcije a ne ljude, ženskadiju a ne ženu, on ne obožava sveta lica nego kumire. Tek pod starost, u poslednjem času, on s užasom vidi da je vek proveo bez ljubavi i religije i, tražeći ih i ne nalazeći, nego samo naslućujući, osetio se "osaman u seleni" i, govoreći sebi "mirno veni", kriknuo od očajanja. On bi bio svetska vrednost da je SMDS bio početak njegov, a ne svršetak".
U pismu iz novembra 1895, Kostić piše ženi u Sombor: "Draga Julo, ja sam već nedelju dana u Novom Sadu. Bio sam u Sentomašu, na pogrebu Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet". Ne zna se (bar ja ne znam) do koje je mere Julijana uopšte znala ili slutila šta se zbiva u olujnoj duši njenoga muža. Ali, od toga trenutka nastupa čudesna geneza grandiozne pesme SMDS, koja se ne može potpuno ni razumeti ako se ne zna Dnevnik snova L. K., i način njenog mističnog postanka. Kostićev porodični lekar i prijatelj, ali koji ipak nije razumevao književnost iako je nekako "znao" da je u društvu genija, dr Radivoj Simonović, pisžše u studiji "Uspomena na dr Lazu Kostića": "Kad mu je žena na smrt bolesna bila, onda je napisao svoju poslednju, labudsku pesmu, koju u jednoj beleški o snoviđenju 3. juna 1909, hotel "Hungarija", Budapest, naziva "Apoteoza njoj, verovatno moja labudska pesma". "Što god je u toj pesmi rečeno", piše taj lekar iz Sombora, "to mu se sve priviđalo u snu, noću. Kad se probudio, zabeležio je to francuski, većinom na papiricima i u jednoj knjigi svojoj o Zmaju, na praznim mestima. Opisuje šta je u snu video i govorio sa priviđenjem, pa je onda na kraju napisao - "na to se probudim". Pošto sitnice tih priviđenja ne spadaju u književnost, ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi ko god o tome raspravu pisao". Nevolja je, ne mala, u tome što se on - svakako iz prijateljskih pobuda jednog obozavatelja mlađeg od pisca sedamnaest godina, strasnog egzegeta koji veruje u nepobitnu veličinu L. K. koji je "somborovao" svojih poslednjih četrnaest godina - usudio da određuje šta su "sitnice" a šta je "dostojno" književnosti. "Naš Rada" - kako su Julijana i L. K. zvali toga lekara - oštetio je mnogo književnost, i ne znajući šta čini. Napisao je o tome dobroćudne, ali suviše "pedagogične" reči koje su sušta naivnost običnog uma: "Moja je ideja da svoga velikana treba tako da predstavimo mlađem naraštaju da izgleda duhom, dušom i umom i moralom još veći nego što je zaista bio. Pa onda možemo prstom pokazivati našim grgama i gogama: Eto, gledaj kakav je sjajan naspram tebe, ološeviću!" Eto, šta čovek da učini s naopakom "čestitošću"? O tome je pisao i pokojni dr Mladen Leskovac: "Kada sam staroga Simonovića pitao o tome, on me je, već teško bolestan ali još uvek sa onim svojim dobrim osmejkom, lukavo zagledao preko naočara, i ćutao". Taj čuveni profesor Univerziteta u Novom Sadu čuo je tada od starog Simonovića ove reči prijatnog upozorenja: "Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite - nesrećnijeg čoveka od njega nisam sreo u životu". On je dobro, izgleda, poznavao narav svoga naroda, jer je napisao da su "Skerlić i Nedić govorili o Lazinim kovanicama onako kao što su to činili i novosadske babe i čiče od pre šezdeset godina". Bojao se stari doktor, koji je umro 1950. godine, da će se "tamnih" i "prljavih" mesta doćepati zluradi ljudi, i zato je sve te "sitnice" predao pepelu.
Ne samo Milan Kašanin i Stanislav Vinaver, nego i jedan "običan" lekar, veruju da je Dnevnik snova L. K., ta "najhalucinantnija proza na srpskom jeziku", ključ za pesmu SMDS. Istraživači su našli da o snoviđenjima ima tragova i u pesmama Laza Kostića ("Vanredno je živo i strašno opisao kako ga je, noću na Novu godinu, posetio umrli Kosta Ruvarac i šta se s njime razgovarao!"). Ta pesma, kao čista muzika duše i uma, korespondira s Dnevnikom snova (koja je, posle više godina, konačno uobličena 3. juna 1909. godine). On već 1892. godine, u pesmi "Gospođici L. D., u spomenicu", piše stihove: "Ja, osaman u selni / od jeseni do jeseni / pevam srcu: mirno veni! / Blago meni!" U ovoj strofi je sva struktura i bit pesme SMDS. Godine 1879, napisao je pesmu "Dužde se ženi", u kojoj je opisao kako je Venecija, u strahu od kuge i kao izraz zahvalnosti Bogorodici, sagradila crkvu Sveta Marija od Spasa (Santa Maria dela Salute). Kostić je u pesmi ruzio Veneciju zato sto je od "našeg" drveta izgradila crkvu, što su opustošene šume Dalmacije. Kad je tu divnu crkvu video 1895. godine, u društvu Julijaninom, duboko i gorko se pokajao što je tu pesmu napisao. "Izgleda mi kao da je osećao da je tom pesmom uvredio Mater Božju, no to nikome nije govorio", piše dr Simonović. Dok je umirao u Beču, iz nedara mu je ispala preskromna, obična ikona Bogorodice, koju je stalno nosio o vratu. Kao razmetljivi mladić, on se čak usudio da se s prezirom odnese prema Majci Božjoj, opisujući ljubav prema njoj kao "madonizam". Ali, to je okajavao dugih petnaest godina, do smrti, otkad je ugledao tu crkvu u Veneciji. Zato je dr Simonović i naredio da se na pesnikovom grobu ispisu pokajnički stihovi Laza Kostića: "Prezri, nebesniče, vrelo milosti / što ti zemaljski sagreši stvor / Oprosti moje grešne zalute / kajan ti ljubim prečiste skute / Santa Maria della Salute"! Visoka, elegantna devojka plavih očiju boje različka, obeležena lepotom kao "kratkotrajnom vladavinom", koja je odlično govorila tri jezika, Lenka Dunđerska je poslužila kao nadahnuće za katedralnu pesmu cele književnosti sveta, za oduhovljenje erosa, kad erotsko u velikoj sublimaciji prelazi u čistu poeziju i religioznu ekstazu. S jedne strane je devojka-crkva od mesa, žena večnog kvaliteta, a s druge mistična zgrada u slavu Majke Božje, a spaja ih ogromni luk ljubavi plotske i nebeske. Lenka je smrću postala "obesteljena", slobodna duša s kojom pesnik u snovima kao drugoj stvarnosti ostvaruje ono što je bilo nemogućno na zemlji, pravdajući tako "abnormalnost normalnog". To je učinio tek kad je taj veliki um večne modernosti izašao iz "nebule neznanja" (to je njegov izraz), i kad ga je pod starost napustila "moja notorična kalamburomanija". Tada je mogao da napiše ove stihove: "Kamo noći, kamo dani / prozboreni, propevani / bratovani, drugovani / prosanjani, promaštani / pronadani, projadani?" Iza njih su mogli da sleduju samo ovakvi: "Sve što je srce snivalo mlado / sve je to jave slomio ma / Za čim sam cezno, čemu se nado / Sve je to davno pepo i pra".
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: LAZA LAZAREVIĆ   Pet Jul 25, 2008 7:48 am

LAZA LAZAREVIĆ


Najveća ljubav oca moderne srpske pripovetke Laze K. Lazarevića, bila Srpkinja, a ne Švabica, kako se uglavnom misli. Ova nikad neprežaljena Lazarevićeva ljubovca zvala se Jelica Milinović i bila je kći oficira poreklom iz Ćuprije. Kao student Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu Lazarević je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednoga dana, u bašti, neposredno ispod svog prozora ugledao je komšinicu Jelicu i zaljubio se na prvi pogled. Od njenog osmeha i crnih očiju Lazarević više nije mogao da pobegne. Čak ni onda kada je ostavio i otišao na studije u Berlin. Uzalud je pokušavao da je zaboravi u novoj ljubavi sa poznatom Švabicom Anom Gutjar. Jelica Milinović može se prepoznati u mnogim njegovim dovršenim i nedovršenim pripovetkama, tvrdi Vlatković. Među njima su i pripovetke "Vetar" i "Verter", a ni nekadašnjim kao ni današnjim čitaocima nije padala i ne pada na um pomisao da se ona opisuje i u priči o Vučku letivetru ("On zna sve") i u pripoveci "Na bunaru".
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: FEDERIKO GARSIJA LORKA   Sub Jul 26, 2008 7:45 am

FEDERIKO GARSIJA LORKA


Postoje dve verzije o Lorkinoj smrti. Prema onoj najraširenijoj, falangisti su uhapsili pesnika u kući koju su mu njegovi prijatelji ponudli kao azil, a odao ga je neki njihov bliski rođak, te je ubijen iste noći, nakon što je izrekao one poetske, bez sumnje izmišljene reči: "Ubićete me na ovako lepoj mesečini?"

Druga verzija, koja nam u drugačijem svetlu prikazuje "andaluškog slavuja", manje je poznata. Garsija Lorka se nije bavio politikom, i stoga nije imao zbog čega da se plaši falangista. Ako se i sklonio kod prijatelja, bilo je to zato što je osećao da je u opasnosti, i to ne političke, nego sentimentalne prirode…
Jedna eminentna ličnost iz frankističkog pokreta okarakterisaće falangistima Lorku kao komunistu, zbog ćega će ga ovi uhapsiti. U to vreme opšte konfuzije, ništa jednostavnije od toga. Posle hapšenja, ova misteriozna ličnost - tvrdi se da je kasnije postao ministar - pojavila se u zatvoru, naredila da se otvori njegova ćelija i, pošto je zataražila od čuvara da se udalje, ubila ga s tri revolverska hica. Kasnije će tvrditi da je zatvorenik pokušao da pobegne. Rivalstvo ljubavne i homoseksualne prirode bilo bi objašnjenje za ovakvu osvetu. Iako žrtva zločina iz strasti koga je smaknuo ljubomorni suparnik, pesnik je uskoro "iskupljen" od strane republikanca, koji su od njega načinili mučenika koji je branio njihove ideale.

GITARA

Počinje tužaljka gitare
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš jeušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.

(Federico Garcia Lorca)
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: KNEGINJA LJUBICA I KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ   Sub Jul 26, 2008 7:49 am

KNEGINJA LJUBICA i KNEZ MILOŠ OBRENOVIĆ


Ugledao ju je na reci Dicini, kako sa prelepom majkom Marom pere veš. Zastao je, izuo opanke, vrteo se po rečici i posmatrao majku i ćerku u svom poslu, a one su pognule glave i čekale da putnik ode pa da nastave sa radom. Vreme je prolazilo, a Miloš je sve češće svraćao u Srezojevce da bi video buduću nevestu. Uskoro su se venčali i Ljubica je došla u Brusnicu i započela novi život, verno i poslušno sa voljenim Milošem. Pokazala se odmah kao izuzetno vredna, štedljiva, pobožna. Miloša je neizmerno volela, previjala ga kad je bio ranjen, tešila kad je bio tužan, naročito posle bratove smrti. Bila mu je drug i draga ali, nažalost, ne i jedina. On je neretko primećivao druge žene i to su svi znali, čak i Ljubica. Trpela je, patila, ali se nije protivila. Tada je Miloš doveo Petriju, posebnu izabranicu koja je zaokupila celo njegovo biće. Ljubica je bila zapostavljena, ranjena, i tada je rešila da presudi suparnici. Prišla je Petriji sa pištoljem u ruci i izgovorila: "Pištolj je Milošev, a ruka Ljubicina, omaške ne može biti!". Njoj je oduzela život, a sebi navukla Milošev gnev, i knez je sastavio delegaciju koja će joj suditi. Nikola Lunjevica, Prota Mateja, Hadži Atanasije i drugi saslušali su optuženu kneginju i osudili je na smrt. Nakon presude rekla im je: "Znam šta sam uradila… Iskreno se kajem… No, ako bi mojemu Gospodaru, u kakvom slučaju krv moja bila potrebna, hoću je za njega dobrovoljno žrtvovati. No, nesreća je moja što sam ženskog roda i slaboga rasuždenija, pa sam tako uvredila svoga Gospodara".
Nakon ovoga, sudije su odlučile da kneginja ne zaslužuje smrt i da presuda mora biti blaža. "Može ostati u Crnući, spokojno sedeti, jesti i piti, potrebno odenije imati, zrenijem svoje dece se naslaždivati, ali je isključena iz supružanske ljubavi". Kneginja je ostala do kraja dana u Crnući a zatim otišla pred muža sa dve puške. "Gospodaru, evo dve puške! Ili praštaj ili ubijaj, ovako se više ne može!"
Miloš je oprostio majci svoje dece, ali život im više nikada nije bio isti. Kneginja je smisao tražila u pružanju pomoći srpskoj sabraći, a posebno se posvetila svojoj deci. Izgubila je dvadesetogodišnjeg sina Milana, kneza naslednika, nakon teške bolesti. Sahranila ga je u crkvi na Paliluli. Ćerku Petriju bogato je udala po svim srpskim običajima a najviše se posvetila sinu Mihailu, budućem srpskom knezu. Često su zajedno obavljali razne poslove i išli u obilaske, sve po nalogu kneza, tako da su ih upoznali i poštovali svi uglednici tog vremena, a odlazili su i do Carigrada, sultanu na "poklonjenije".
Knjeginja je bila odlučna u svojim uverenjima i suprotstavljala se i samom knezu kada je cenila da greši, izrazavajući svoju volju pred svima i bez stida. Opisivana je kao jaka žena, dosledna i borbena, ali nadasve nežna i ranjiva supruga i majka. Njenom uticaju se pripisuje svrgavanje Miloša sa vlasti jer joj njegova neverstva i sve što je vlast činila od kneza, nije odgovaralo. To je, naravno, pogodovalo Miloševim neprijateljima. Želela je da vlada Mihailo ali, kada je došao na vlast, uverila se u njegovo neiskustvo, pa je opet pokušala da vrati Miloša na presto. Takva previranja nisu mnogo dobra donela Srbiji jer su unosila konfuziju koju su protivnici znali iskoristiti. Možda je kneginjin uticaj u svemu tome prenaglašen, ali je neosporno postojao.
Umrla je uz sina Mihaila u Novom Sadu. Mihailo ju je sahranio u manastiru Krušedol i,do sopstvene smrti, često je slao dukate da se održi parastos srpskoj kneginji i majci Ljubici.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: THOMAS MANN (1875-1955)   Sub Jul 26, 2008 7:51 am

THOMAS MANN (1875-1955)
(Nemački pisac)

Sazdan od kompleksnosti i kontradikcija, ovaj, možda najveći nemački pisac dvadesetog veka pisao je i stvarao tako da je naizmenično maskirao i otkrivao svoju homoseksualnu želju. Kontradikcije su bile očite još od ranog doba. Njegov otac, na daleko cenjen poslovan čovek i politička figura u severnonemačkoj luci Lübecku, očekivao je da ga sin sledi na putu kojim je krenuo prema uspehu i ugledu više srednje klase. Thomasa nije zanimao svet njegovog oca, više je voleo carstvo umetnosti koji je pred njim otvorila majka. Pa ipak i njegovo stvaralaštvo i njegov život mogu se sagledati kao pokušaji da se premoste, naizgled oprečni, identitet valjanog građanina i identitet umetnika.
Još u školi, Mann je iskusio snažnu zaljubljenost prema dvojici svojih drugova iz razreda, Arminu Martensu i Willriju Timpeu. Izgleda da su mu, u najboljem slučaju, odgovorili zagrljajem, a u najgorem, zbunjenošću. Ova razočaranja u mladosti stvorila su obrazac koji je Mann sledio čitavog života: osećati ljubav za drugog muškarca iz daleka, nalaziti zadovoljstvo i donekle čak i ispunjenje u tome da se bude ljubavnik, nikad ljubljeni, a onda preoblikovati to iskustvo u književnu umetnost.
Ljubav prema Arminu Martensu služila je kao inspiracija za ljubav Tonija Krögera prema njegovom najboljem drugu Hansu Hansenu u Mannovoj pripoveci Tonio Kröger iz 1903. Tu čitamo o žudnji Tonia prema "tom plavokosom i plavookom", koju nisu uznemiravale sumnje da li je to prikladno ili žalost zbog neuzvraćene čežnje. Trenutak iz Thomasovog odnosa sa Timpeom postao je ključna scena u Mannovom romanu iz 1924. godine Čarobni breg (Der Zauberberg). Kada glavni lik, Hans Kastorp, pozajmljuje olovku od mladog školskog druga, opis predaje olovke natopljen je homoseksualnom simbolikom.
Mann je osetio prema umetniku Paulu Ehrenbergu koji je bio dve godine mlađi od njega, kako je pisao: "centralno iskustvo moga srca kada sam imao dvadeset pet godina". Decenijama kasnije, Mann je opisao svoja osećanja tokom ove četvorogodišnje veze kao "strastvenu ljubav" i "ekstatičnu sreću" koju su pratili periodi "gađenja nad sobom". Da li ga je ova zbrka emocija, izazvana društvenim odbacivanjem homoseksualne ljubavi, odvela do ženidbe zato što mu je nedostajalo hrabrosti da iživi svoje želje ili zato što je od ovih osećanja želeo da pobegne, ne može se pouzdano znati. Ono što znamo jeste da je 1904. iznenada i vatreno progonio Katiju Pringsheim; venčali su se iduće godine. Da ju je plemenito voleo, u to ne treba sumnjati, ali je u svojim dnevnicima sâm zabeležio da nikad ni prema kome nije osetio strast kakvu je osećao prema Ehrenbergu.
Njihov brak pružio mu je zaklonište i postojanost iz koje je mogao da nastavi da istražuje svoje omiljene teme i žudnje. Porodično putovanje 1911. u Veneciju imalo je za rezultat najpoznatije Mannovo delo "gej književnosti", pripovetku iz 1912. pod naslovom Smrt u Veneciji (Der Tod in Venedig). Pisac, tada već otac nekoliko dece, ostao je očaran desetogodišnjim poljskim dečakom, Wladyslawom Moesom, koji je poslužio kao inspiracija za priču o sredovečnom nemačkom piscu, Gustavu Aschenbachu, koji se izdaleka zaljubio u lepog poljskog dečaka po imenu Tadžio. Pripovetka sadrži Mannov najdirljiviji izraz te žudnje koja je mogla da odvede do visina stvaralačkog postignuća ali nikad do stvarne veze između dva muškarca.
Iako Mann nikad nije bio izuzetan student, postao je čuven po svojoj erudiciji, koja se iskazivala ne samo u njegovim dugim pripovetkama nego i na mnogim predavanjima koja je držao po čitavoj Evropi i SAD o velikim figurama nemačke kulturne istorije (Goethe, Schiller, Nietzsche, Freud). Nalazio je inspiraciju i kod ljudi koji se sad, kao i sam Mann, ubrajaju u panteon gej književnosti: Walt Whitman, André Gide, Gore Vidal. U svojim pedesetim objavio je značajan esej o braku (1925) kao i nemačkom pesniku Augustu von Platenu (1930). Definisao je brak kao pozitivnu, društveno konstruktivnu snagu u suprotnosti sa kreativnom, ali društveno krajnje destruktivnom ulogom koju je dodelio homoseksualnosti. Platenova reputacija je umanjena delimično i zbog otkrivanja homoseksualne želje u njegovim objavljenim dnevnicima, ali je Mann njegovu poeziju smatrao velikom upravo zbog te želje. Mann je dosegao možda vrhunac svog života kao "predstavnik nemačke kulture" kada je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1929. godine.
Između onih dvaju eseja Mann se zaljubio poslednji put. Predmet njegove naklonosti bio je Klaus Heuser, sedamnaestogodišnji sin Mannovog poznanika Wernera Heusera, istoričara umetnosti. Iako nije dugo potrajala, ova veza je za Manna obeležena kao "zrelija, kontrolisanija, srećnija" od one koju je imao sa Ehrenbergom. Mann je iskusio poslednji trenutak strastvene želje prema Franzu Westermeieru, konobaru koji ga je posluživao tokom boravka u hotelu [Dolder] u Zürichu 1950. godine. Dok je Heuser odgovorio Mannovoj naklonosti, Westermeier je po svemu sudeći bio nesvestan prirode starčevih osećanja…
Objavljivanje njegovih dnevnika poslednjih godina dovelo je do potpunije slike Manna po pitanjima njegove homoseksualnosti. Ranije, kritičari su često pokušavali da izbegnu objašnjenje njegovih istopolnih sklonosti u njegovim delima, obično tako što bi tvrdili da se tu nije radilo o "seksu" nego najviše o platonskoj ljubavi. Osim toga, slika je stvarana oštro odvajajući pisca od svakodnevnog života i čak i od porodice. Oba gledišta morala su da se prerade iz temelja. Sada znamo, uprkos tome što je Mann uništio dnevnike koje je vodio pre 1918. godine, da je čitavog života imao želju za drugim muškarcima i koliko su oni bili značajni za njegovo životno delo. Takođe znamo da je imao nekoliko bliskih prijatelja koji su bili homoseksualni, i koji su mu pomogli da formira pojmove na tako različite teme kao što su bili demokratija i Friedrich Nietzsche. A i Mann nije uvek skrivao svoju sklonost. Katia je vrlo dobro znala za njegovu zaluđenost u Veneciji, a njegova najstarija kći, Erika, morala je da ga izgrdi kada je njegovo zurenje u ciriškog konobara postalo isuviše upadljivo.
Kompleksnosti i kontradikcije obeležili su njegov lićni život isto kao i njegovo pisanje. Njegov brak je potrajao pola veka i dao šestoro dece. Troje najstarijih (Erika, Klaus i Golo) su svi bili homoseksualni. On i Katia su stvorili, kako se čini, postojan porodični život da bi potom bili prisiljeni da ga iznova ponovo stvaraju dok su se porodično sklanjali, zajedno sa rođacima, od nacista, u Švajcarsku pa zatim u SAD. I Thomas i Katia Mann uzeli su američko državljanstvo 1944. godine i bili sasvim rešeni da produže svoj boravak u oblasti Los Angelesa do kraja života, ali ih je rastuće antikomunističko, ksenofobično raspoloženje u Americi u kasnim '40-im nagnalo da se, iako nisu bili komunisti, vrate u Kilchberg (Zürich) u Švajcarskoj, gde je Mann umro 11. avgusta 1955.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: ENGLESKA PRINCEZA MARGARETA   Sub Jul 26, 2008 7:53 am

ENGLESKA PRINCEZA MARGARETA


Ljubav 22-godišnje princeze Margarete i Pitera Tauzenda potresla je svojevremeno Britaniju. Piter Vuldridž Tauzend bio je klasična tragična ličnost. Rođen u Burmi, u porodici visokog činovnika, školovao se u Hailiberiju, očevoj staroj školi sa spartanskim režimom. Posle tog školovanja, primljen je u RAF. U ratu je komandovao eskadrilom. Poznat je po tome što je 1940. godine oborio prvi nemački bombarder u Drugom svetskom ratu ali je, osetljiv na tuđu nesreću, odmah sutradan posetio ranjenog mladog Nemca i odneo mu cigarete u bolnicu.
I Tauzend je u borbama ranjavan. Prilikom oporavka, susreo je svoju buduću suprugu Rozmeri. Iako brak nije bio srećan, imali su dva sina. Krajem rata, kao efikasan, iskren i pošten mladić stekao je naklonost kralja i imao je pristup dvoru iako je pripadao srednjoj klasi. Mucao je kao i kralj Džordž, što ih je, po zlim jezicima, zbližilo i na čije je traženje ostao u palati, sve do smrti kralja. Obe princeze, i Elizabeta i Margareta, dobro su ga poznavale.
Ljubav između Margarete i Tauzenda odmah je naišla na barijeru zbog njegovog ranijeg braka i razvoda. Zbog pritisaka, ostala je to neostvarena ljubav. Tauzend se otisnuo na put oko sveta i za sobom ostavio bogat književni opus. Kasnije, 1959. oženio se Belgijankom Mari Žamanj, koja je ličila na princezu Margaretu. Poslednji susret sa Margaretom odigrao se posle 30 godina 1992. na jednom zvaničnom prijemu. Razgovarali su kao stari prijatelji.
Kapetan Piter Tauzend, nesuđeni suprug britanske princeze Margarete, umro je u 80. godini u Francuskoj, o čemu je 1995. izvestio londonski "Tajms". Povodom ljubavi princeze Margarete, njena sestra kraljica morala je da se drži nekih davnih zakona. Kraljica Elizabeta je morala da se povinuje odredbi 107 iz 1603. godine, čime brak između princeze i kapetana nije bilo moguće ostvariti.
Starija sestra savetovala je mlađoj, kraljica–princezi, da sačeka godinu dana do konačne odluke. Kapetan Tauzend je postavljen za vojnog atašea u britanskoj ambasadi u Briselu. Dok su čekali da se stvari srede, princeza i kapetan su se svakodnevno dopisivali.
Ali, čekanje je bilo uzaludno. Javnosti je saopšteno da kapetan odustaje od planova za brak. Javnost je o tome obavestila sama princeza 31. oktobra 1955. pročitavši izjavu koju je sastavio Tauzend.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: BRANKO MILJKOVIĆ   Sub Jul 26, 2008 7:57 am

BRANKO MILJKOVIĆ


Došao je na svet u osmom mesecu trudnoće "trljanjem" koje je jedva preživeo. Neki govore da je prilikom tog rituala i nastale hipoksije i traume došlo do poremećaja osetljivih moždanih struktura čime se objašnjava genije u ovom čoveku. Njegov otac služio je vojsku u Splitu i tamo upoznao devojku srpkinju iz Dalmacije. Kako se tvrdi, devojka je, sa svojom majkom, u trudnoći pošla da traži svog čoveka po Zaplanju gde su je takvu dosta loše dočekali. Kao neželjeno dete, Branko je imao izrazitu potrebu da bude shvaćen, prihvaćen i voljen. Još u ranom detinjstvu pokazivao je interesovanje za knjigu, a najviše ga je privlačila filosofija, pa bi često bio zatečen kako uči razne citate velikih sofista. Rano je počeo da misli o smislu života i smrti, provodeći dosta vremena u kontemplaciji da bi kasnije, u četrnaestoj godini, počeo da piše svoja prva zapažanja i ideje. Kada je upisao Višu mešovitu gimnaziju u Nišu privukao je veliku pažnju kako vršnjaka tako i profesora koji su već tada u njemu nazirali veliki um. Negde u sedamnaestoj godini prvi put izdaje svoje pesme u Niškim listovima, a u isto vreme i gradi svoj prepoznatljiv, karakterističan izgled čoveka u crnom mantilu, crne masne, šešira širokog oboda, bez obzira na vremenske prilike, "navučenog na oči". Još u to vreme govorio je naročito ozbiljno i u svakoj prilici, bez obzira da li je u društvu devojaka i prijatelja ili kakvih najuglednijih ljudi, pokušavao da pokaže svoje znanje i biranim rečima impresionira publiku. 1953. odlazi u Beograd maksimalno se posvetivši filosofiji i poeziji. Već sa prvom zbirkom pesama "Uzalud je budim" dobija izuzetno povoljne kritike i uvršćuje se u najuglednije srpske pesnike. Ipak, njegova skonost ka boemiji činila je često da bez nekog naročitog razloga, tako pripit, omalovažava i ismeva kolege koje mu se zateknu u prilici, da bi se ujutro redovno izvinjavao svima koje je u noći povredio. Često bi dobijao batine od uličnih huligana sa kojima je imao česte svađe kad bi se vraćao iz neke kafane. Uživao je u piću i ženama. Kažu da je njegovom odlasku iz Beograda u Zagreb bila svađa sa Oskarom Davičom oko jedne devojke. U vreme odlaska u Zagreb, Branko govori u pismima prijateljima o nezadovoljstvu i razočaranju koje ga tišti, a tako i gnevu koji oseća prema beogradskim pesničkim i političkim krugovima. Postavlja se pitanje da li je to neraspoloženje, depresija i jasno izražene sklonosti ka samopovređivanju na javnim mestima uticalo na moguću priliku da se Branko iz nekog razloga "skloni sa scene života". On je u noći između 11. i 12. februara 1961. godine nađen obešen u šumi na zagrebačkoj periferiji, a taj je slučaj hrvatska milicija proglasila klasičnim suicidom.
Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: AMADEO MODILJANI   Sub Jul 26, 2008 7:59 am

AMADEO MODILJANI
(Italijanski slikar)


Posve uništen alkoholom, drogom i tuberkulozom, iznuren bedom i radom, Modiljani je svoj jadni život okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući:
"Cara Italia" ("Draga Italijo").
Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, baca se sa osmog sprata, iz stana svojih roditelja koji su živeli u Ulici Amjo. Tada su se Modiljanijevi prijatelji setili njegovih reči izrečenih u taksiju koji ga je vozio do bolnice: "Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Amadeovi prijatelji su pokušali da od porodice Ebitern dobiju pristanak da dvoje ljubavnika budu zajedno sahranjeni, ali naišli su na odbijanje: Ašil Ebitern nije mogao da dozvoli da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj jednog Jevrejina… Zahvaljujući dobrovoljnim prilozima, prijatelji mu prirediše veličanstvenu sahranu. Oko hiljadu duša pratilo je sve do Per-Lašeza mrtvačka kola prepuna cveća. Dok je prolazio, policajci, koji su ga toliko puta privodili u policijsku stanicu, zauzeše stav mirno, na šta je Pikaso šapnuo Fransisi Karku: "Vidiš kako su mu se iskupili!"
Žana je sahranjena na groblju Banje i tek posle tri godine Ebiternovi ce pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na "večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: NAPOLEON BONAPARTE   Sub Jul 26, 2008 8:01 am

NAPOLEON BONAPARTE


(Pariz, decembar 1795.)
Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.
Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.
(Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:)

Nica, 1797.
"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: KRALJ MILAN OBRENOVIĆ   Sub Jul 26, 2008 8:03 am

KRALJ MILAN OBRENOVIĆ


Prva izabranica Milova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra, beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosno crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše. Još iz vremena Vuka Karadžića ostala je priča o mladim udovicama kao najboljim ljubavnicama.
Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i u Pešti. Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi nudio brak, bez dogovora s ministrima koji su već počeli da brinu o njegovo ženidbi. Leposava je bila otresita žena koja je znala od početka da ne može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana. Kad je Milan načuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi, postao je nervozan.
"Mladi knez telesno se pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i nežne žene" i, na njeno ne malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je spreman i presto da napusti zbog nje. "Šta se ostaviš? Šta da napustiš? Presto i krunu? To se nikad ne ostavlja, knjaže moj!", iskreno ga je uveravala ljubavnica.
Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto. Uzeli su me iz Pariza i doveli amo!" Naposletku morali su se rastati. Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav i da će živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle ženidbe Natalijom.
Kad je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstantinović, sin Ankin, a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje posete Leposavi i time odobrovolji kneza.
Ženski deo beogradske čaršije pratio je s posebnom pažnjom ljubavne avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su znatno uticale na neke događaje.
"Neke gospe torokuše", kako se izrazio jedan savremenik tek udatoj kneginji Nataliji, ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazali su joj gde stanuje i uverili je da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je smetalo što su, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider, prolazili pored Leposavine kuće, dok je ona uvek visila nakinđurena na prozoru "i gledala ih drskim pogledima". Kneginja je zatražila od kneza da ukloni iz Topčiderske ulice Leposavu "jer ne može trpeti da joj jedna nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica je morala da potraži novi kvartir tamo gde dvorska kola nisu prolazila. Time je svaka veza s Leposavom prestala. Leposavu su zbog veze s knezom zvali madam Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo je uživala stalnu rentu koja joj je redovno isplaćivana.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: SIMA PANDUROVIĆ   Sub Jul 26, 2008 8:08 am

SIMA PANDUROVIĆ


Valjevo, sreska varoš, daleke 1907.godine. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe mladi student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik.
Branislava, najmlađa kči uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće.
"Što je lep ovaj covek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!".
Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:
"…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović…"
I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima Pandurović kaže:
"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primćivao kadkad na zabavama ili na ulici..." Njoj je posvetio i ove stihove:

"…Njihov sjaj je bio plav,
mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene,
skupocene školjke,
On je davao dubok
neznan izraz jedan,
Čežnje nasih snova
i minule boljke.
On je skrivao blago
uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža
i krinova smernih,
Nada mnom i sada
sija tuga jednih,
Očiju bisernih…"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: KARAĐORĐE PETROVIĆ   Sub Jul 26, 2008 8:09 am

KARAĐORĐE PETROVIĆ


Karađorđe u devetnestoj godini svoga života, a to je u godini 1781. upozna jednu devojku imenom JELENA koje su roditelji bili knez Nikola i mati Bosiljka iz Masloševa u Jasenici okruga Kragujevačkog. No ta devojka JELENA ostavši bez roditelja živela je kod svoje udate sestre za Marka Vilipovića u Jagnjilu u Lepenici okruga Kragujevačkog. Karađorđe je nju samo iz viđenja poznavao, kao i ona njega, i jedno drugom dopadali su se, al jedno s drugim nikako govorili nisu, i simpatije svoje izmenjivali. Jednog dana nađe je Karađorđe kod jednog izvora, gde je došla bila da vodu za piće zavata, pa zaište vode da pije, ona mu doda. Karađorđe je tad zapita: "Jelena oćeš li ti za mene poći?" Ona se zarumeni i stidljivo mu kaže: "Bog s tobom Đorđe, što pitaš mene! pitaj moje starije, pa ako oni reknu, ja oću!" Pa pođe da ide, no Karađorđe je uvati za ruku i reče; kad ti oćeš, a ti ajde sa mnom, i ne pusti je više od sebe, razlupa sudove s kojima je za vodu došla, pa je odvede kući u Topolu, s kojom se odma u Žabarskoj crkvi i venča. Karađorđe se na taj način oženio zato, što su onda momčadija Jagnjilska sa Topolskom momčadi u velikoj zavadi zbog devojaka bili, pa ne bi Jeleni dozvolili, da je nju Karađorđe redovno prosio, da se u Topolu za njega uda.
Karađorđe je sa Jelenom od venčanja do same smrti svoje ljubavno živio, i imao je s njome četiri kćeri i dva sina koja mu je izrodila.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: SILVIJA PLAT   Sub Jul 26, 2008 8:11 am

SILVIJA PLAT

Novi detalji o njenom problematičnom životu i burnom braku s pesnikom Tedom Hjuzom. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Krepkost u poeziji, depresija u životu

LONDON - Američka pesnikinja Silvija Plat, koja je, posle neuspelog braka s pesnikom Tedom Hjuzom, izvršila samoubistvo (1963), krivila je majku za smrt svog oca. To je samo jedna od činjenica koje o životu poznate književnice otkrivaju njeni dnevnici čije će se prvo izdanje u integralnoj verziji u knjižarama pojaviti 3. aprila. Delovi tih dnevnika, koje je nedavno objavio londonski "Gardijan", nude nove detalje o problematičnom životu Silvije Plat i njenom burnom braku sa britanskim pesnikom Tedom Hjuzom.
Silvija Plat otrovala se u 31. godini plinom u kuhinji, nekoliko meseci pošto ju je Hjuz ostavio zbog druge žene. U to vreme objavila je samo jednu knjigu pod svojim imenom. Samo deceniju kasnije, imala je ogroman broj obožavalaca koji su je oplakivali i "gutali" pesme iz zbirke "Ariel" i roman "The Bell Jar".
U jednom od zapisa iz njenih dnevnika, od 12. decembra 1958. godine, pesnikinja piše da joj je psihijatar dozvolila da mrzi svoju majku. Njena majka Aurelija odgajila je nju i njenog brata Vorena. Otac je umro 1940. godine od posledica dijabetesa. "Od osme godine nisam znala za očinsku ljubav, snažnu ljubav nekoga ko je moja krv. Moja majka je ubila jedinog čoveka koji bi me zaista voleo".
Silvija Plat je upoznala Teda Hjuza na Univerzitetu Kembridž u Britaniji i udala se za njega 1956. godine. "Gardijan" je objavio zapis iz iste godine u kojem kaže da uživa u braku i novostečenoj sreći. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Navodila je, između ostalog, i da joj Hjuz "sprema teleće odreske i donosi vruću kafu za doručak i čaj kad mu je vreme".
Međutim, samo nekoliko meseci kasnije sebe i muža poredi sa "vampirima koji se hrane jedno drugim". Posle jedne šetnje s Hjuzom, piše: "Sve veća mučnina, odvojene postelje i gorko buđenje. I sve vreme osećaj greške raste, prikrada se, guši naš dom… Sunce iznenađuje oči nenaviknute na njega, a svet je preko noći postao iskrivljen i kiseo kao limun".
Zapisi objavljeni u "Gardijanu" završavaju se poslednjom rečenicom iz dnevnika. Datum je 15. novembar 1959, a rečenica glasi "Loš dan. Loše vreme". Uprkos krepkosti koja izbija iz njene poezije i proze, dnevnici otkrivaju veliku depresivnost , kao i maničnu stranu njene ličnosti.
Ipak, čak i u trenucima očaja pozivala se na svoju sposobnost brzog oporavka. "Pretpostavljam da ću uvek biti preosetljiva, čak i paranoična. Ali, takođe sam i prokleto zdrava i puna snage za oporavak".
Njen poslednji dnevnik, koji je vodila do tri dana pre smrti, uništio je Hjuz, uz komentar da ne želi da ga njihova deca čitaju i tek je 1982. godine dozvolio objavljivanje prerađene verzije. Njihova deca su nedavno dala dozvolu za objavljivanje kompletnih dnevnika.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: EDGAR ALAN PO   Sub Jul 26, 2008 8:13 am

EDGAR ALAN PO


Imao je brata koji je umro u ranim dvadesetim godinama i takođe se bavio pisanjem. Sestra je bila veoma vezana za njega i gotovo ga u stopu pratila na njegovom stvaralačkom putu. Pokazivala je znake mentalne bolesti. U četvrtoj godini Edgar Alan po ostaje bez oba roditelja i daju ga na usvajanje jednoj porodici. Zaljubljuje se svoju rođaku sa kojom se kasnije i oženio.
Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo.
Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: FRANC PREŠERN   Sub Jul 26, 2008 8:15 am

FRANC PREŠERN


Prešern je, kao odličan student, postao doktor prava u Beću, ali mu austrijska administracija nije dozvolila da ikada u Ljubljani otvori vlastitu advokaturu. Bio je prinuđen da radi kao večiti "pomoćnik" u kancelarijama drugih advokata koji su ga zapošljavali. Jasno je da, kao takav, pesnik nikada nije uspeo da stekne neophodni društveni ugled i da zavede i do braka dovede Juliju Primić.
Ni njegova poezija, pisana na tek stvorenom slovenačkom jeziku, nije mogla pleniti čitaoce koji su, iako Slovenci, još uvek korektnije govorili i pisali nemaćki. A kad je, 1832. godine objavio "Sonetni venac", koji je nosio akrostih Julijinog imena i prezimena, njena silovita majka, gospođa Julijana, zapretila je sudom, i Prešern je morao da, svojeručno, u pomenutom primerku Pesama, "rasturi" slog akrostiha, kako ime više ne bi bilo vidljivo… Nije u toj legendi o Juliji i pesniku, sve bilo bas tako lepo, daleko od toga.
Legenda se pretvorila u prilično neočekivanu stvarnost kada je pomenuta silovita gospođa Julijana, Julijina majka čvrste ruke, odlučila da zaposli u svojoj kući kao služavku izvesnu šesnaestogodišnju seljančicu Anu Jelovšek. Prešern, da bi se osvetio toj okrutnoj majci - podsetimo se značenja sadržanog u njegovom prezimenu! - uspeva da zavede Anu, s kojom je kasnije imao troje dece, iako je nikada nije oženio! Kćerka Ernestina je uveliko nadživela oca, a Ana je umrla čak 1915. godine! Obe su bile prisutne u trenucima pesnikove agonije, i ostavile su svoja svedočanstva o tome. Prešern je umro februara 1849. godine od hidropizije, opake vodene bolesti, kao i Mocart.

"Dugo se nadah i plaših
pa nadu i strah odbacih;
Srce je prazno sred samoće,
natrag nadu i strah hoće…"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: JOSIP PUPAČIĆ   Sub Jul 26, 2008 8:18 am

JOSIP PUPAČIĆ


1956., u Klubu književnika, Josip Pupačić (kojeg su zvali Bepo) upoznao je 16-godišnju zagrebačku gimnazijalku, crnokosu Benku Baždarić.
- Benki je u jednom trenutku pala torbica na pod, Bepo ju je podigao - pripoveda njena sestra Tugomima. - Nakon mesec dana sreli su se ponovo na ulici, u Ilici, prekoputa Medulićeve. Bepo joj je prišao, započeli su razgovarati, otpratio ju je kući. I tako je počelo. Gledala sam ga s prijateljicom, kad je navraćao k nama na Vrhovec, po Benku. Komentirale smo: "Je, stariji je, ali može proći!" Benka je bila veoma povučena, pohađala je Pionirsko kazalište, sate i sate je znala čitati, učila je strane jezike, retko je izlazila, nije imala devojačke simpatije.
Benka Baždarić i 30-godišnji Josip Bepo Pupačić venčali su se 27. jula 1958., tačno na njen 18. rođendan, u ondašnjem Petom rajonu (današnjoj Ulici Republike Austrije). Njoj je kuma bila prijateljica iz detinjstva Maja Zaninović, a njemu književnik Nikola Milićević. Pir je proslavljen na Vrhovcu 6/a, gde je Benka živela s mamom Katom, sestrom Tugomimom, bratom Marinom i poočimom Ivicom Trošeljem.
Nakon venčanja, k njima se u dvosoban stan u prizemlju uselio i Bepo Pupačić. - Nije baš bilo komotno, jedna soba je bila prolazna, naveče bi on dugo radio, a mama je mene i brata upozoravala da se ne šetamo bez potrebe, pazilo se da bude mir i tišina - kaže Tugomima.
Benka je tek bila maturirala na Osmoj ženskoj gimnaziji u Klaićevoj ulici, a Pupačić je bio profesionalni književnik bez stalnog zaposlenja, urednik časopisa Književnik i Krugovi. Najesen se ona upisala na studije hrvatskog i francuskog jezika na Filozofskom fakultetu, na kojem je on u novembru 1959. postao asistent profesora Milana Ratkovića pri Katedri za stariju hrvatsku književnost.
Kakav je bio Josip Pupačić?
- Bepo bi za prijatelje dao sve - opisuje ga svast Tugomima. - Sećam se kako je na Kršinićevu izložbu odveo svoje studente, i svima kupio ulaznicu, a u kući nije imao dinara, jer Benka je od mame baš bila došla pozajmiti novac. Koliko mu god bilo teško, uvek bi nekoga doveo kući na ručak. Bio je dobričina, silno privržen svom rodnom Slimenu, zaljubljen u Cetinu, u svoj kraj, u braću, odan obitelji.
- Ali bio je i veoma ljubomoran - dodaje Tugomima. - Jedno jutro mama je našla hrpu opušaka ispred stana, premda u našoj kući s troje stanara nitko nije pušio. No, ustanovili smo: Bepo je Benku dopratio doma, tad još nisu bili venčani, a onda bi, da ona ne bi kojim slučajem opet izišla, celu noć prosedio pušeći na stepeništu pred našim vratima. Nije dopuštao Benki da se šminka. Kad su već bili u braku, ako smo nas dve nekuda izlazile, Bepo bi uvek pitao kad ćemo se vratiti. A ja bih mu odgovarala: "Pa neće ti je nitko ukrasti!" Teška su bila vremena, jedva se spajalo kraj s krajem. Pamtim jedan ručak u njihovom domu: jedno jaje i kvarat hlba za nas troje - kaže Zvonko Pupačić, koji je kao gimnazijalac jednu godinu stanovao kod strica u Zagrebu. - Ali cveće je neizostavno bilo na stolu, Benki su najdraže bile gladiole - seća se njen deset godina mlađi brat Marin Trošelj, koji je svojoj kćeri dao ime Benka. - Pepo nikad nije opsovao - nastavlja Zvonko Pupačić - jedina mu je beštima bila "Belaj te odneo!", koju je pokupio od mame. Pamtim, kad još nije bio oženjen, ako bi svratio k nama u Split, u Tršćansku ulicu samo se javiti, moja mama bi posle njegova odlaska ispod sata ili tabletića našla novac koji je ostavio.
U novembru 1966. u zagrebačkoj bolnici u Petrovoj rođena je Rašeljka. Ime je dobila po samonikloj višnji rašeljki, osobito žilave korenike, jer prkosno raste iz samog kamenjara. Beskrajno radosni zbog kćerinog rođenja, Bepo i Benka pišu, u Rašeljkino ime, pismo od šesnaestog unučeta njegovoj majci na Slime. Pismo je nađeno u ostavštini.
"Kad sam se rodila, u utorak, 8. ovog meseca, bila sam teška 3 kg i 30 dkg, a duga 50 cm. Zdrava sam i vesela, a i mamica je potpuno zdrava. Mama i tata me zovu svakojakim imenima, ali kažu da će mi službeno ime biti Rašeljka. Da znaš, bako, i mama i tata želeli su da ja budem curica. I. eto, kad sam im ispunila želju, sad su radosni. Ime koje će mi dati, spremili su za mene puno pre, kažu, pre puno godina, i to baš kad su bili dole kod vas. Tako sam i ja postala prava mala Dalmatinka."
- A boca šampanjca, koju su Benka i Bepo pohranili za Rašeljkino venčanje, i danas je zalivena voskom... - veli Marin Trošelj.
(l971. cela porodica Pupačić, 42-godišnji Bepo, njegova 30-godišnja supruga Benka i njihova četiriipogodišnja kćerkica Rašeljka, vraćajući se iz Londona, poginula je u avionskoj nesreći na aerodromu Rijeka, u Omišlju na otoku Krku.
Svoj tragičan kraj Pupačić je nagovestio u pesmi "Tri moja brata", o svojoj braći koja su stradala od strujnih udara);

TRI MOJA BRATA

Kad sam bio tri moja brata i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Imao sam glas kao vjetar,
ruke kao hridine,
srce
kao viganj.
Jezera su me slikala.
Dizali su me jablani.
Rijeka me umivala za sebe.
Peračice su lovile moju sliku.
Kad sam bio
tri moja brata
i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Livade su me voljele.
Nosile su moj glas
i njim su sjekle potoke.
Radovao sam se sebi.
Imao sam braću.
(Imao sam uspravan hod.)
To su bila tri moja brata:
moj brat, moj brat, i moj brat.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN   Sub Jul 26, 2008 8:28 am

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN


Otac mu je bio visoki plemić, a deda po majci crnac, rob iz Abisinije.

Lako i sa puno strasti, Puškin se tokom svog života zaljubljivao u mnoge žene. Zbog ljubavi je pisao, disao, živeo i umro…Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. Oblačio se smelo u to vreme: na glavi je nosio veliki crni šešir, na telu ogromnu pelerinu, oko vrata je voleo nositi krzno. Inspiracija za "Evgenija Onjegina" bila je prelepa žena udata za ostarelog generala, Ana Kern. Ona je ostala njegova neostvarena ljubav. Za nju je pesnik govorio : "Kako je nekom dozvoljeno biti ovoliko lijep!?"
Ali ona koja je uspela potpuno da osvoji njegovo srce i veže ga za sebe je prekrasna Natalija Gončarov, koja je bila razmažena i koketa, i nikada nije čitala njegove knjige. Zbog nje je smrtno ranjen u dvoboju na koji je izazvao jednog od njenih mnogobrojnih udvarača. Umire u 38-oj godini života.
Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi, pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogoćen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."
Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, "ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: "Podigni me! Hajde, još malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:"Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj… kraj… nešto me pritišće…" i izdahnuo.
Pošto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žeži srca ljudi.''

Puškin je išao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgrađena na imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puškin se zaljubljuje u Ekatarinu, caričinu dvorsku damu, koja i ne naslućuje da je Puškin zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otišla i Ekatarina, a Puškin je nastavljao svakodnevno da joj piše. Ali, greška bi bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj čovek, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, živeo i umro.
Već sa osamnaest godina, Puškin je živeo pravim mondenskim životom svog vremena. Bio je viđen svuda. Njegovo ponašanje i njegov način života svakako nisu mogli proći nezapaženo. Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje čak i bez nekih velikih povoda. Čak mu je i oblačenje bilo veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki šešir, a na sebi je imao veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno.
U to vreme je bilo takođe veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome. Osim caru-naravno. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevič Puškin je prognan iz St. Petersburga, u Basarabiju, u grad Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Basarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po svom dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe kćeri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti velika inspiracija u Puškinovim remek-delima koja će nastajati. Svaka od njih je našla svoje mesto u nekom od Puškinovih dela kao inspiracija za neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu Godunovu.
Boris Godunov - pripada realističnoj, narodnoj drami koja govori o sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih intervencionista u borbi za presto. Opredelivši se za realističnu dramu, Puškin odbacuje pravila romantičarske drame, u kojoj su svi likovi prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridržavati se ustaljenih pravila. Veoma ceneći Šekspira, i osećajući veliku potrebu za dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je koristio istorijske činjenice N. M. Karamzina.
Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puškin prikazuje širok spektar pojava i pojedinaca iz svih slojeva ljudskog društva. Zanemaruje jedinstvo mesta i radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet činova, pa je svoje delo podelio u dvadeset i četiri scene. Nije se držao pesničkog loga. A neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame, čak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa prerađenim i samovoljno iskazanim tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu 1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi 1907. godine u reziji V. I. Nemiroviča Dančenka. Posle oktobarske revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozorište "Puškin" 1934. godine.
Iz Kišinjeva, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. Grad u kome se živelo punim tempom života i u kojem se Puškin snašao kao riba u vodi. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Žene pred kojim su na kolenima bili Puškin, Balzak i Mickijevič. U vreme kada je sreo dve sestre, Puškin je već bio veren sa Natalijom Gončarov, ali njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puškin, sada već oženjen, sreće Karolinu, i počinje da joj piše ljubavna pisma.
Ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra i da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo. Na imanju nema zabava, kadrila, žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u St. Petersburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: "Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?". Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje remek-dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi.
Puškin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativši se u St. Petersburg, Puškin nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarov.
Uz lepotu ove žene isli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. I kao što to biva u mnogim delima, pa i u Puškinovim, ljubav prema njegovoj ženi, koketi, koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.
Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih udvarača svoje žene, D'Antasa, umire u strašnim mukama, u januaru 1837. godine, u trideset i osmoj godini života. Iza njega ostaju velika dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka, Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge…
Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova dela su obrađena i u muzičkoj umetnosti. Boris Godunov - Musorgski, Evgenije Onjegin, Pikova dama- Čajkovski, Aleko-Rahmanjinov…
Čovek sazdan od ljubavi, čovek koji je očigledno jedino umeo da misli, živi, stvara i diše srcem. Čovek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem umeo da okonča svoj život. A generacije koje su dolazile posle njega, i koje će doći i posle nas govoriće bar nekada, ako ne nekome, onda sami u sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje ispisnik ovih redova toliko voli:

"Mlađa, i možda lepša ja sam bila
u bednom selu nasem.
I volela Vas, i šta, šta sam našla
U hladnom srcu vašem?"
E.Onjegin

U slavu ljubavi, s ljubavlju, za ljubav…


Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: MILAN RAKIĆ   Sub Jul 26, 2008 8:34 am

MILAN RAKIĆ :011ag3:


Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.
Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom momku.
Nedelju-dve posje ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:
"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu"
Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:
"U tom slučaju granu treba preskočiti".
U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pjesma;

Sa tri svirača u crnome plaštu
Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se k'o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…

Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:
"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…"

Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečne puti,
A ja još čekam, - i večno bi ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.

Posrcem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strašnim prelivima mrače
tvoja dva crna, neumitna oka…


Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854-1891)   Sub Jul 26, 2008 8:48 am

ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854-1891)
(Francuski pesnik)

Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.
Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: Je est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja.
Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stepen u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.
Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.
Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande se preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: ŽAN ŽAK RUSO   Sub Jul 26, 2008 8:49 am

ŽAN ŽAK RUSO


Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je…
Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!"
Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden, jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"! Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 - nadimak koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 - franc."Montretout", što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja groba, 1897.godina, utvrćeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: FRANSOAZ SAGAN   Sub Jul 26, 2008 8:51 am

FRANSOAZ SAGAN


Što god bilo na srcu ove krhke i izmorene žene koja se ne usuđuje da kaže "dobar dan, starosti", pred čitaocima su stranice pune pikantnih, duhovitih i zabavnih pasusa. Naročito opisi druženja sa filozofom i piscem Žan-Polom Sartrom. Sretala ga je s vremena na vreme u prostorijama jednog pariskog svratišta za ljubavnike. Tu su se oboje "opuštali" u društvu svojih izabranih "erotskih partnera". A na stepenicama bi se Sartr i Saganova samo ćutke i "dostojanstveno" pozdravili.
Situacija je postajala komična kada bi posle toga Saganova i Simon de Bovoar zajedno obedovale. Sartrova životna saputnica je hvalila svog muža kako joj je ovaj privržen i veran, i kako je veoma vredan:"Zamislite, Sartr svakog dana neumorno radi u tišini stana svoje majke. Ne priušti sebi ni trenutak opuštanja." A nestašna istražiteljka života koja je nekoliko sati ranije srela pritajenog razvratnika tamo gde pristojan svet obično ne zalazi, morala je uz izvinjenje da ode u toalet kako ne bi pukla od smeha. (Stroga feministkinja Simon de Bovoar će i u svojim memoarima "Moć stvari" napisati kako je Sartr često boravio u Bonapartinoj ulici u stanu svoje majke). Svoju platonsku vezu sa baletanom Žakom Žazoom opisala je kao džentlmenski sporazum dvoje ljudi koji su imali istu sklonost - muškarce. "Par" Sagan-Žazo bio je među prvim posetiocima tada neuglednog ribarskog zaseoka Sen Trope, na jugu Francuske. Može se reći da su upravo oni privukli ostale slavne, dokone i bogate u ovo mesto koje je postalo pomodno letovalište šezdesetih i sedamdesetih godina. Saganova i "njen" baletan boravili su zajedno u apartmanu, ali su spavali u odvojenim sobama. Tokom dana oboje su mogli da vršljaju "u društvu svojih miljenika i obožavalaca, a od deset uveče transformisali bismo se u dva pristojna pitomca nekog strogog internata".
Težnja za avanturama, ludim provodima i neobuzdana lakomislenost krasili su ovo zlošesto dete, kako su je nazivali više iz nežnosti jer je u to vreme predstavljala jedan od najvažnijih izvoznih artikala Francuske. Dobar deo te frivolnosti preselila je u svoje romane, ali ona to smatra "vrhunskim gestom elegancije". Malo ko je bio na taj način prisan sa predsednikom Francuske Fransoa Miteranom. Zajedničko im je bilo "neverstvo koje se otelovljavalo u međusobnoj vernosti", objasniće u svojim memoarima i ispričati sledeći događaj: Jednog dana, uoči sednice kabineta, Miteran je svratio kod svoje prijateljice i omiljene spisateljice. Njen pas je sa stola repom oborio čašu crnog vina i poprskao kravatu šefa države. Iskusna domaćica je kravatu potopila u belo vino. Mrlje su nestale i predsednik je sa čistom i ispeglanom kravatom otišao na sastanak. Po njenim rečima, prijateljstvo i druženje sa Miteranom pružalo joj je izvesnu utehu u njenim teškim stanjima mučne depresivnosti. Kaže da je tokom osamdesetih patila od duboke potištenosti i rastrojstva. Nekadašnja "noćna ptica" Pariza bez koje se nije mogao zamisliti nijedan prijem i koja je bila redovan posetilac noćnih klubova, tih godina je, kako piše u memoarima, "samo kao senka promicala ulicama i počesto boravila u klinikama". Sve je probala, sve je okusila, svuda je bila… Novinari su se okretali skandaloznoj sagi njenog života. Ludo smela za volanom, menjala je automobile kao rukavice, parkirala ih gde joj se prohte, bez obzira na saobraćajne zabrane. Vetrobran njenog "ostin-martina" postao je jedna od turističkih atrakcija na pariskom Sen Žermenu. Početkom 1957. survala se u jarak i tri dana bila u komi. Već 25 godina živi sa operisanim pankreasom. U roku od šest meseci dva puta se udala i oba puta razvela. Ta dva braka samo ovlaš spominje u memoarima, a brojni ljubavnici iskrsavaju u sećanjima kao likovi iz senke. Svoga sina Danijela smatra najznačajnijim muškarcem svog života. Samo uzgred pominje, ili sasvim prećutkuje period teškog alkoholisanja i droga. Strast za kockom, međutim, nije mogla da prećuti. Pre dve godine, u razgovoru sa Sebastijanom Faulksom, spuštajući šolju sa čajem, primetila je: "Sa viskijem je završeno", ali je glavom mahnula prema cigaretama sa mentolom kao da je htela reći da nije odbacila baš sve poroke nevaljale devojčice.
Književnik Alen Rob-Grije smatra da je Fransoaz Sagan bila žrtva sopstvenog talenta: "Pisati s velikom lakoćom a uvek imati potrebu za ogromnim sumama novca - ta kombinacija ne donosi ništa dobro. Šteta, jer je njen prvi roman obećavao mnogo značajnijih dela." Mnogi su joj zamerali da se nikada nije osetila obaveznom da proverava i proširuje svoj talenat. A svi su se slagali u jednom: Saganova je imala sreće da je slobodu ljubavi uživala punih trideset godina - između pojave antibebi pilula i otkrića side. Strast je takođe najbolja definicija onoga što je unosila u svoju literaturu. To je najlepše sama objasnila: "Dobra je stvar biti uspešan dok si mlad. Tada možeš iskakati iz društvenih okvira."
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavi poznatih ljudi   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavi poznatih ljudi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
 Similar topics
-
» ALEKSA SANTIC
» Paulo Koeljo
» Crveno-boja ljubavi
» Vodolija Aquarius
» SPISAK IMENA PISACA

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: SVAŠTA NEŠTO :: SVAŠTARA-
Skoči na: