DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Ljubavi poznatih ljudi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
---
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Ljubavi poznatih ljudi   Čet Jul 24, 2008 9:47 pm

JOVAN DUČIĆ :011ag3: :011ag3: :011ag3:


Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.
Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.
U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.
Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.
Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:
Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…
Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…
Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.
Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:
Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.
Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.
Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.
Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.
Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!
Likovanje "Malog žurnala"
Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:
Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.
Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.
Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:
"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."
Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:
Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.
Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu - Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:
Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.
I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.
Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.
Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo našli. I mi nismo znali
koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako
stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."


(Da zavirimo malo u njegov dnevnik);

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20-tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 - 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je 7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)


Poslednji put izmenio Ka5an Storm dana Sub Jul 26, 2008 8:44 am, izmenio ukupno 5 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: JOHAN VOLFGANG GETE   Čet Jul 24, 2008 9:58 pm

JOHAN VOLFGANG GETE


Johan Volfgang Gete (Johan Wolfgang Goethe) rođen je 28. avgusta 1749. u Frankfurtu na Majni. Otac mu je poticao iz zanatlijske porodice. Kraj sve svoje prozaičnosti, pokazivao je sklonosti za umetnost. Geteova mati, poreklom iz patricijske porodice, bila je puna topline, fantazije, vedrine i aktivnosti.
U Geteovom vaspitanju bio je presudan racionalizam epohe prosvećenosti, ali isto tako i Rusoova ljubav prema prirodi i harmonicni uzor antičke umetnosti. Studirao je, po očevoj želji, pravo i bio zaposlen kod suda u Veclaru, odakle je, na poziv hercoga Karla Augusta, prešao na njegov dvor u Vajmaru, gde je bio predsednik suda i ministar. U vajmaru se sprijateljio sa Šilerom.
Geteove misli i stvaranja proističu iz doživljaja. Mnogi likovi žena iz njegovih dela potekli su iz njegovih susreta sa zenama i njegovih ljubavi prema njima: Lote u "Verteru", Grethen u "Faustu", Klarica u "Egmontu", Dorotea i druge. Puno životno osećanje omogućavalo je Geteu, i pored uskog i filistarskog morala tog doba, da nađe sebe. U "Rimskim elegijama" opisuje kako je, držeći draganu u zagrljaju, na njenim leđima skandirao takst svojih stihova. Njegovi odnosi sa Frederikom Brion u Zezenhajmu, sa Lili Seneman u Frankfurktu, Minom Herclib ili Šarlotom fon Stajn dali su materijala ogovaranjima i klevetanju. Naročito je Geteu upisivano u greh što je "visoko obrazovanu, tanano osećajnu, oduševljeno zaljubljenu baronicu istisnula jedna obična devojka iz fabrike". Tom "devojkom iz fabrike" Kristinom Vulpius, svojom saputnicom kroz mnoge godine, koju vise društvo nije htelo da prima, oženio se Gete prkoseći svojoj okolini.
Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne plaši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."
Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reči bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti… Još više svetlosti!"
Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.
(umro je u 83-oj godini)

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar, 28. avgusta (ujutru) 1782.
"Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrđivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu budućnost nemamo mnogo želje, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!
Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom."
Ajzenah, 28. juna 1784.
"Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.
Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…".
Gete.
Februara 1789.
"Ako ti je stalo da čuješ, mogu ti rado reći da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obračunamo nego da stalno jedno drugom vraćamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se počnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom računu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moraćemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, čućeš opet ponešto od lepih tajni."
Gete.

Belvedere, 1. juna 1789.
"Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan način rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slučaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.
Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s priličnom odbujnošću.
Na žalost, kad sam došao, ti si bila u nekom čudnom raspoloženju i iskreno da priznam: način na koji si me ti, u poređenju s drugima, dočekala bduko me je zaobleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolim prazno mesto koje mi je napadno ponuđeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosećam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (reč je o Kristijani Vulpijus, budućoj Geoetovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.
I kakav je to odnos? Ko je njime prikraćen? Ko pretenduje na ona osećanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one časove koje s njom provodim? Pitaj Frica, hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosećam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje činim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?
I moralo bi samo neko čudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznaću i to da način kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto činio za prijatelje, u tome si videla hladnoću i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim očitim nerasploženjem odbijaš od sebe.
Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…".
Gete.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: VINSENT VAN GOG   Čet Jul 24, 2008 10:02 pm

VINSENT VAN GOG

PISMO IZ ARLESA

(Vincent van Gogh (1853- 1890), Žuta stolica, ulje na platnu)

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati. Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje. Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu. Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti. Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila. Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu. Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne. Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao. Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon. Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline. Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako. Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama. Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu. Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti. Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.
Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad. Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se. Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati. Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli. Vratio sam se svojoj slici. Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo. Sve je valjalo raditi nanovo. Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju. Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim. Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san. Naslikao sam mesarevu kćer.
Posrećilo mi se, ipak, Theo. Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti. Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka. Već slutim da si razočaran i zbunjen. Pitaš se šta ja, zaboga, mislim… Zar bi to iko želeo kupiti? Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana. Oprosti mi, Theo, grešnome. Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim. Do skorog viđenja.
Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881
Život prema meni bio je veoma darežljiv, i veoma mi je drago to, da JA VOLIM. Moj život i moja ljubav su jedno. "Ali ti se moraš suočiti sa rečima - ne, nikada, nikada", bio je tvoj odgovor. Staro momče, ja na te reči "ne, nikada, nikada", gledam kao na kockicu leda koju moram pritisnuti uz svoje srce da bi se ona rastopila…
Vincent Van Gogh čuveni francuski slikar ovo pismo napisao je svom bratu Theu, opisujući mu njegovu strast prema rođaci Kee. Iako je Vincent mislio da će se prelomiti povodom pitanja njegove ljubavi, ona nikada nije odustala od svoje pozicije i njenih reči "ne, nikada, nikada".
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: ALBERT AJNŠTAJN I MILEVA MARIĆ   Čet Jul 24, 2008 10:15 pm

ALBERT AJNŠTAJN I MILEVA MARIĆ


Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.
Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom - izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica - tako da su oboje indekse punili odličnim ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom.
Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu dvoje studenata:
"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Mileva Marić je bila tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike. Njen otac se protivio ovoj vezi.
Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i pomalo gneva u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana, lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne zna. Verovatno je bila data na usvajanje… Kada je Ajnštajn bude napustio, odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan. Tačnije, neće napisati više ništa vrednije.
Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka Albertova pisma Milevi:

Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897.
"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna…

Albert Milevi, Milano, mart 1899.
Draga (Saud)!
Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.

Paradis/Metmenšteten, avgust 1899.
D(raga) D(oheri)!
Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim…

Ebendorf, avgust 1899.
Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile…

Mileva Albertu, kaže;
avgust/septembar 1899.
D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)
Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…
Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila…

Mileva Albertu, 1900. (?)
Moj dragi Johonesl!
Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).

Albert Milevi, Melhtal, jul 1900.
Moja najdraža Doherl!
Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

Melhtal, avgust 1900.
Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi… Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje… Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš…

Milano, avgust/septembar 1900.
Dragi moj Mic!
Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.
Ebendorf, jul 1901

Raduj se neopozivoj odluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe.

Mileva Albertu, Cirih, jul 1901.
Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla…

Mileva Albertu, Štajnam Rajh, novembar 1901.
Drago moje ljutito zlato!
Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao…Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto…

Albert Milevi, Šafhauzen, decembar 1901.
Drago moje zlato!
Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel.

Ebendorf, decembar 1901.
Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.

Bern, februar 1902.
Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane! Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem! Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!

Ebendorf, septembar 1900.
Draga moja Doherlin!
Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati… Već sam rekao da za Božič ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek…

Milano, oktobar 1900.
Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam…"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: IVO ANDRIĆ   Čet Jul 24, 2008 10:21 pm

IVO ANDRIĆ

Da li je Isidora bila zaljubljena u Andrića?

Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između Isidore Sekulić i Iva Andrića postojalo nešto više od prijateljstva. O Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, ali neki tragovi ukazuju da ova nije jedna od tih. Po pričanju Nade, supruge dr Nikole Mirkovića, pisca najznačajnije studije o Andriću u međuratnom periodu, Ivo je još dok je boravio u Zagrebu bio predmet interesovanja, a po dolasku 1919. u Beograd, i velike ljubavi Isidore Sekulić. Svedočenje gospođe Mirković može se uzeti kao sasvim pouzdano s obzirom da je sam Andrić bio čest gost u njihovoj kući. U zaostavštini našeg nobelovca nalazi se i jedno Isidorino pismo i dve razglednice kao ipismo koje mu je uputio Ivo Vojnović iz Nice 12. 10. 1919. godine. U njemu se pored ostalog kaže: "Šta je sa Sekulićevom? Jedna mi gospođa piše, tj. pita me: Da li si mi što pisao o njoj i tebi?! Nemam pojma! Kakav ti je to rebus?" Od samog Andrića razrešenje rebusa nikad nije dato. Ali zato postoje mnoge stvari iz života ovog velikana koje se pouzdano mogu utvrditi, a gotovo su nepoznate. Jedna od njih je i ta da je u ranim godinama života i stvaranja bio veoma zainteresovan i vezan za pozorište. Kao srednjoškolac imao je svoju pozorišnu trupu za koju je sam pripremao repertoar. Dramatizovao je i sa svojom trupom prikazao jednu pripovetku tada poznatog pisca Milana Ð. Milićevića. Kako sam kaže, to je bio njegov "prvi pozorišno-literarni rad". U tom komadu igrao je i jednu od glavnih uloga, ali se u tom poslu nije baš najbolje pokazao. Sa ovim glumačkim neuspehom, Andrić se preselio u publiku, ali njegovo interesovanje za pozorište nije prestalo. U Zagrebu se 1917. sprijateljio sa poznatim dramskim piscem Ivom Vojnovićem i znamenitom ličnošću jugoslovenskog glumišta Ivom Raićem. Zajedno sa Raićem počinje da planira da u Splitu otvori jedno "drugačije pozorište". Do toga iz nepoznatih razloga nikada nije došlo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: GIJOM APOLINER   Čet Jul 24, 2008 10:27 pm

GIJOM APOLINER


Priroda ga je još rođenjem obeležila: vanbračni je sin Poljakinje Anželike de Kostrovicki i italijanskog oficira Frančeska Fluđia d' Aspermonta. Ovaj pesnik smešane krvi i dugog imena (Vilhelm Albert Vladimir Aleksandar Anolinaris de Kostrovicki), rođen u Rimu 1880. godine, a najviše živeći u Parizu i lutajući Evropom, učinio je ljubav svojom jedinstvenom otadžbinom. Pesnik mostova, obala, rijeka i daljina, tražio je u ženi obalu svih obala, sažimao prošlost, sadašnjost i budućnost u jedan tren, neprestano zaljubljen u život i njegovu inkarnaciju - ženu, intuitivno predosjećajući i kratkoću svoga života (umro je od španjolke u Parizu 1918. godine) i neumitnu prolaznost.
Od svoje osamnaeste godine, do smrti, menjao je ljubavi i žene, dajući im se kao pijanstvu, a tražeći od njih slast, ljepotu i zaborav. Lako zaljubljiv i elementaran, miješajući san i realnost, žedan i željan da život ispije naiskap, težeći apsolutnom, nalazio ga je u poeziji, imanentnoj ljubavi. Marija Dioba, pesnikova mladalačka belgijanska ljubav, engleska guvernanta Eni Plejden, koja nije uzvratila pesnikovu ljubav, jedna od najvećih evropskih slikarki XX veka Marija Loransen, najveća njegova ljubav, koja će ga inspirisati za čuvenu pesmu Most Mirabo, Lujza de Kolinji-Šatijon, koju će u poeziji ovekovečiti kao LU, devojka iz Alžira Madlena Pažez, te riđokosa Žaklina Kolb, s kojom se ženi nekoliko meseci pre smrti (jedan od kumova bio mu je Pablo Pikaso), samo su usputne stanice na kratkotrajnom ali vratolomnom i izukrštanom Apolinerovom putu. Smiraja neće naći, jer jedan gutljaj opojnog pića ište drugi, drugi-treći, a pesnikova žeđ je beskonačna. Žeđ ostaje neugasiva, ali pesnikova osećanja bivaju plamen, potom pepeo. Neostvarenu apsolutnu ljubav sa ženom, zamenjuje druga ljubav, koja je, u stvari, nova realnost i nadoknada za ljubav - poezija. U Apolinerovoj lirici, i njegovo je doživljavanje i shvatanje žene i ljubavi, i bića poezije.
Pesma Most Mirabo, koja zbog svoje jednostavnosti može da zavara, posebno kada je prevedena na jezik drukčijeg mišljenja i osećanja, posvećena najvatrenijoj Apolinerovoj ljubavi slikarki Mariji Loransen, peva kraj ljubavi i svojim gorkim ukusom izražava samu suštinu i zrelo poimanje ljubavi. Ispod Mosta Mirabo protiče Sena, noćni časovnik izbija vreme, koje, takođe, protiče u nepovrat, a sa vodom i vremenom odlazi ljubav, iza koje ostaje kamen na srcu i gorčina u ustima. Sve odlazi, na Mostu ostaje samo usamljeni pesnik, napušten, ojađen, starošću načet, bogatiji za veliku već prošlu ljubav, koja postaje samo uspomena, ali koja i pesnika čini nesrećnim patnikom za tu istu veličinu. Ono što je bilo sreća, postaje nesreća, lepotu zamenjuje praznina, slast gorčina. Međutim, tu se ništa ne može učiniti, žena, vreme i ljubav će neumitno proticati, pesniku preostaje pesma i neka moguća nova ljubav.
U središtu Apolinerove lirike su Pariz i žena. Pariz je onaj Hemigvejev „pokretni praznik", sa Senom, Monmartrom, Ajfelovom kulom, boemskim kafanama i bretanjskim vinima, sa zlatnim jesenima, teatrima i slikarima iz celog sveta, onaj o kojem Apoliner kaže: „O umreti se meni neće / Kad kroz moj lepi Pariz šetam", onaj Pariz u kojem bi i blizak Apolineru Majakovski rado umro kada na svetu ne bi postojala Moskva.
Žena Apolinerova, bila ona sa ulica Pariza, Londona, Praga, ili Nice, puna je tamne vatre i dubokih strasti, ona nije tu toliko da ulepša život koliko da ga produbi i potroši, da ga sagori. Žena je da se voli i da joj se uzima, ali i daje. Ona je sva rumenom krvlju oblivena, jer je putena i sva žena od ovoga sveta. Ali prvi poljubac, onaj firentinski (sa jezikom), ogorčava usne, jer podseća ne neizbežni rastanak i smrt ljubavi. Imati ljubav, znači biti osućen na patnju, nemati je - još gore, znači ostati prazan i suvišan. Kao i poezija, ljubav je ona lepota koje istovremeno i ubija. Iz tog doživljaja žene, izbija i pesnikovo tragično osećanje sveta.
Ljubav steže grlo, ona je breme na pesnikovim plećima, ljubav je i zlo i bolest sramna, ali i bez nje je život surova java bez sna i večna zima, osuđena na rastanak, ljubav je lažni plamen, krvavi su i poljupci, smrt ljubavi i smrt je bolna i ljudska, srce je sa sedam sabalja isečeno, dojke ljubljene su za njega ratnika - đulad, sapi njegova konja podsećaju ga na bokove žene, za pesnika učesnika Prvog svetskog rata, „postoji lađa koja je odnela moju ljubav", postoji neprijateljska podmornica koja će ubiti njegovu ljubav, postoji tuga zbog pisma koje ne stiže, „postoje reke što se ne vraćaju u svoje korito" (opet reke, i druge, ne samo Sena), postoji rat koji je ceo svet pretvorio u zaverenika protiv pesnikove ljubavi.
Apolinerova žudnja za totalnom ljubavlju je beskonačna, mada je doživljaj ljubavi u suštini doživljaj patnje. Život bez ljubavi je besmislen i nemoguć. I ovaj vidovnjak i pesnik koji je hteo ne samo da ispija vina i žene, nego i gradove evropske, pa i čitav svet („Pijan sam jer ispih čitav svet"), predvideo je i sopstvenu smrt koju je naiskap ispio 9. novembra 1918. godine u Parizu:

Ljudi budućnosti mislite i na me
Živeh kad su kraljevi tonuli u tame
Umirahu redom ćutljivi i setni
I trostrukom hrabrošću triput zagonetni

Predviđanje se zbilo: dok je u gradu na Seni umirao Gijom Apoliner, kroz prozor su do samrtničke postelje dopirali ulični povici: „Dole Gijom!" Na sreću, pariska masa nije izražavala svoj gnev prema voljenom i velikom pesniku Pariza, već prema nemačkom caru Vilhelmu, koji je bacio u rat i Francusku i koji je silazio sa istorijske scene (a pravo pesnikovo ime bilo je, rekosmo, Vilhelm de Kostrovicki). Još žedan ljubavi, na pragu slobode, još daleko od navršene četvrte decenije života, odlazio je i pesnik ljubavi Apoliner.
_________________
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: LORD DŽORDŽ BAJRON   Čet Jul 24, 2008 10:32 pm

LORD DŽORDŽ BAJRON (George Byron, 1788-1824)



Bio je jedan od najpoznatijih engleskih zavodnika. Svetski poznati pesnik je u svojoj 24 godini imao kratku ali izuzetno strasnu vezu sa Ledi Caroline Lamb. Pod pritiskom Carolinine majke (koja je takoće bila zaljubljena u Byrona), on je iskoristio priliku da prekine ovu vezu. U ovom pismu on objašnjava njegove razloge za to.

Avgust 1812
Moja najdraža Caroline!
Znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze , nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako, sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije ti dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam ni jedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću kad te budem napustio ili radije kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je i biće najsvetije za tebe, dok me ima. Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju - ne mogu da se izrazim - ovo nije vreme za reči, ali ču imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš. Hoće li čak tvoja majka - majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Caroline to je prošlo obećanje, ali ęe izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano sem mom sopstvenom srcu - možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek - čak više nego ikad…
Tvoj najodaniji Byron
p. s. Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlučila.
Lord Byron ne bi bio to što je bio da ponovo nije imao vezu i ponovo kao i mnoge do tada raskinuo. Ovaj put Jane Clairmont tužna zbog raskida piše mu poslednje pismo…

Jane Clairmont Lord Byron-u 1815;
Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće… izdao si moja nadanja da ja još uvek živim u tvojim grudima… Pa zar ja ne treba da budem sretna? Hoćeš da odbacim svoje želje daleko od sebe? Izaći ću pred tvoju drskost i pakost, kome je moje mišljenje mrsko, a teorije izopačene, ali vreme će pokazati… Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.

ATENSKA DJEVO
(Živote moj, volim te)

Atenska djevo, prije neg' sati
rastanka dođu, srce mi vrati,
Ili ga, jer mi ode iz grudi,
zadrži i sve što ti nudi!
Odlazim, čuj moj uzdah i bol...!
Živote moj, volim te.

Tako mi tvoje nemirne kose
što egejski je vjetrovi nose,
i obrva što crne rube
nježno ti lice ljube
i zjena ko u srne, o,
Živote moj, volim te.

Tako mi usana tih koje žudim
i struka tvoga za kojim ludim,
i ovog cvijeća što o sreći
i ljubavi zna reći.
Živote moj, volim te.

Lord George Byron
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: ONORE DE BALZAK   Čet Jul 24, 2008 10:36 pm

ONORE DE BALZAK

(Onore de Balzak Evelini Hanskoj)

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život. Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osećanja te večeri, rekao sam ti bezbroj nežnosti. Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za koju čovek ostaje vezan čitavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni anđele, ne zamračuj nikakvom sumnjom nadahnuća ljubavi. Tvoja umiljata nežnost bio je samo njen tumač. Ne misli da možeš biti upoređena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav čar i svu istinu da siromah pesnik može biti pogođen tim što je pronašao isto srce, što je voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo najnežnije i najmilije žensko srce…
Dragi, večiti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vređati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o tome značilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve sličnosti, osećanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!
Da, tebi je sve dozvoljeno. Reći ću ti prostodušno sve ono lepo što pomislim, a i rđavo. Ti si jedno ja, lepše i milije. Moja ljubav nema više ni manje egzaltacije, niti ma čega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je anđeoska ljubav, uvek na istom stepenu jačine. Osećati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osećanja, čuješ li, anđele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko sreću koliko i tvoje medeno i žarko milovanje…
Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće…
Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima nečeg više, ne znam čega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostižnim. Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može zamisliti, i imaš i zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom… Budim se srećan što te volim. Ležem srećan što sam voljen. To je život anđele… Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juče za mene.
(Ženeva, januara 1834. godine)


Poslednji izmenio Ka5an Storm dana Čet Jul 24, 2008 10:40 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: LUDWIG VAN BEETHOVEN   Čet Jul 24, 2008 10:39 pm

LUDWIG VAN BEETHOVEN


Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponika iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi resio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena početkom ove godine, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ
(6. jula, ujutro)
Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. -
tvoj odani Ludwig.

(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)
Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

(Dobro jutro 7.-og jula)
Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog
L.
večno tvoj
večno svoj
večno naš
(Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno…" Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?
Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.)
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: HEKTOR BERLIOZ   Čet Jul 24, 2008 10:42 pm

HEKTOR BERLIOZ


Dve godine pre svoje smrti, Berlioz je izgubio sina Luja, koji je u trideset i trećoj godini umro od žute groznice. Posle ovog udarca, koji se samo nadovezao na bespoštedne kritike na njegov račun, kao i na bolove u predelu stomaka, on će se povući u svojoj svet tišine i očaja. Predloženo mu je da otputuje na jug Francuske: u Monte Karlu će se strmoglaviti na neke stene i povrediti glavu; u Nici - sinkopa i još jedan pad, i ponovna povreda predhodno zadobijenih rana. Berlioz se vraća u Pariz sav u ranama, i odbija da i sa kim govri, čak i sa najboljim prijateljima: nije mu više bilo stalo do razgovora, jedino što je želeo bila je smrt; nijedan namernik više nije mogao da uđe na njegova vrata. Ako bi neko od njegovih bližih prijatelja i uspeo da pređe njegov prag u nameri da vidi samrtnika, on bi okrenuo glavu prema zidu i ni jedna reč ne bi izašla iz njegovih usta. Iz kreveta će se dići tek da spali sve što bi još moglo sećati na Berlioza-umetnika: satima su u kaminu gorela pisma, koncertni programi, fotografije i novinski članci. Jedine reči koje je još smogao da kaže, već u sudnjem času i s tužnim osmejkom na ustima, bile su: ¨Konačno! Sada će da zasviraju Berlioza!¨ ili ¨Kakav talenat ću sutra imati!¨, što otprilike znači isto.
Pred kapijom groblja na Monmartru, konji koji su vukli posmrtna kola, usplahiriše se na zvuke pokojnikovog Posmrtnog marša te počeše da se otimaju; konopci za koje je bio pričvršćen sanduk pukoše, i Berlioz sam uđe na kapiju onog istog groblja po kojem je toliko voleo da se šeta. ¨često tamo odlazim, jer toliko je mojih prijatelja ma tom mestu¨, često je imao običaj da kaže. Tu su ga čekale njegove obe žene, pevačica Marija Rekjo (+1862.) i Herijeta Smitson (+1854.) sahranjen je između ove dve supruge i pored jedne od svojih tašti. (Godine 1970., prilikom premeštanja tela iz 6. parcele groblja na 20. koja se nalazila na boljem položaju, njegovi posmrtni ostaci umalo da nisu pomešani sa ostacima njegovih susetki. Pa ipak, Berlioz će uspeti da dobiju svoju ličnu ¨kutiju za kosti¨, i tako se spasti večnog tet-a-tet sa džangrizavom Marijom. Mnoge su posmrtne besede pročitane na njegovoj sahrani, ali je ona Elvartova, koji je bio muzičarev dobar prijatelj, ali nikakav govornik, bila je naročit promašaj. Sam Berlioz mu je jednom prilikom rekao: ¨Ako ti budeš morao da mi čitaš posmrtni govor, bolje mi je onda da ostanem u životu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: LUKRECIJA BORDŽIJA   Čet Jul 24, 2008 10:47 pm

LUKRECIJA BORDŽIJA


Da nije bila kćerka Aleksandra i sestra Ćezara Bordžije, istoričari je ne bi ni primetili ili bi je, u najboljem slučaju, pomenuli kao jednu od mnogih šarmantih žena rimskog društva. U rukama svog oca i brata ona je postala i oruđe i žrtva njihove političke mašinerije protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.
Njena porodica, španskog porekla, neopisivom brzinom se vinula od prosečnosti ka visinama i za vrlo kratko vreme iznedrila je priličan broj briljantnih ljudi koji su se odlikovali senzualnom lepotom, snagom intelekta i besprimernom ambicioznošću.
Jedan od njih je bio i kardinal Rodrigo Bordžija, kome je ljubavnica, rimska lepotica po imenu Vanoca, rodila nekoliko dece, među kojima Lukreciju i strasnog Ćezara.
Lukrecija je rođena 18. aprila 1480. godine. Odrasla je u kući svoje majke na trgu Pizo di Merlo, samo par koraka od kardinalove palate. Rodrigo ni jedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć.
Pre nego što je napunila jedanaest godina isprosili su je prvi prosci. Dva meseca kasnije su se pojavili novi i poželjni, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku.
Dao je da se o njoj brinu dve žene koje su mu bile najbliskije. Jedna je bila njegova rođaka i povjerenica Adriana di Mila, udata za Orsinija, a druga njena snaja Đulija Farenze, izuzetna žena za koju se govorilo da je pesma u zlatu i slonovači, koja je postala najomiljenija Rodrigova ljubavnica. Ove dve žene su miljenicu porodice Bordžija negovale kao da je orhideja, držeći je daleko od sveta u raskošnoj palati Svete Marije, sve dok joj nije došlo vreme za prvu udaju.
Sa trinaest godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba; sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara. Priređeno je veličanstveno venčanje kome je prisustvovalo pola Rima. Brak nije dugo trajao. Bordžije su tome kumovale. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijnu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti dajući je, recimo, za kuću Aragona. Odlučili su da se otarase nesretnog mladoženje.
Njihov model nije mogao biti gori. Svetu su objavili da se Sforca pokazao impotentnim i da je njegova mlada žena i dalje devica. Pakleno ga uvredivši, vladar Pezara se pozvao na sve svece kalendara da mu budu svedoci da je pravi muškarac koji je "sa svojom ženom vodio ljubav nebrojeno puta". Kako ga je voljena devojčica razoružala, zarekao se da će se osvetiti Bordžijama. Ali, njihova moć je bila prevelika. Naterali su ga da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim kako mu se ne bi dogodile još gore stvari.
Iako Lukrecija nije mrzela svog prvog muža, prihvatila je porodičnu odluku bez pogovora i povukla se u manastir San Sista na Via Apiji ne bi li tako stekla, bar prividno, svoj devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustti jer je svojim boravkom taj manastir pretvorila u mesto profinjenosti i ugodnog uživanja.
Pred kraj februara 1498. Rimom su se proširile vesti da je Lukrecija trudna. Njen ljubavnik, pričalo se, bio je španski gospodin sa papskog dvora, Pedro Kalderon popularno znan kao Peroto. Ovaj čovek izuzetnog šarma bio je kriv ako ne zato što ju je poželio, a ono zbog toga što ju je zaveo. Ćezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u reci Tibar.
Iz ove afere se izleglo mnoštvo priča o incestu koje su od tada visile nad glavama Bordžija. Ćezare, zanosni muškarac, prelep, težak i nemilosrdan, sigurno je volio svoju sestru snagom koja je izgledala nenormalna i moguće da je bilo incestnih motiva iako nema dokaza da je i ona prema njemu osećala isto. Počela su govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala bilo plod incesta. Sforca je potpirivao ovakve priče da bi se osvetio i optužio je Lukreciju da je spavala ne samo sa svojim bratom, već i sa svojim ocem, papom.
Šta god da je istina - a najverovatnije je to da je otac Lukrecijnog čeda bio Peroto - dete, nazvano Đovani i kasnije proglašeno vojvodom od Napija, rodilo se u Rimu u martu 1498. Odrastalo je uz Lukreciju, ali ona se prema njemu ophodila kao da joj je mlađi brat. Za druge je on zagonetno bio "rimski infant" i ostao večna misterija.
Sledeća partija za Lukreciju, kao i prethodna, bila je smišljena iz političkih razloga. Alfonso, nećak napuljskog kralja koji ga je proglasio vojvodom od Biskelje, Bordžijama je bio daleko potrebniji od sirotog Sforce. Ćezare se nadao da ce, udajući sestru za njega, ući u kuću Aragona. Svi znaci su bili dobri. Lukrecija je izgubila glavu ugledavši prvi put svetloputog i veoma zgodnog vojvodu. Iako je njihov brak bio hladno ugovoren, ipak je to očigledno bila ljubav. Ćezare Bordžija je Alfonsa pozdravio sa mnogo prijateljskog ushićenja i nije se štedelo na raskoši venčanja koje se održalo šest dana po mladoženjinom dolasku u Rim.
Alfonso je obećao da će ostati sa Lukrecijom godinu dana u Rimu, a potom je odvesti u svoju zemlju blizu mora. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Ćezare nije ponovo započeo svoje političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja su bili na ratnoj nozi. Mnogi Rimljani su videli užasne znake Ćezarove ljubomore i molili se za vojvodu od Biskelje.
Jedne večeri Alfonso je posetio Vatikan. Na putu do palate Svete Marije, gde je živeo, dok je prelazio preko trga Svetog Petra, brutalno su ga napali. Prijatelji su ga odneli kući polumrtvog, sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu i nogama. Kada ga je Lukrecija ugledala umalo se nije onesvestila. Odano ga je negovala, ali Ćezare je i dalje ostao pri svojoj nameri da dovrši traljavo otpoćeti posao.
Dok se jedne večeri Alfonso kod kuće odmarao, banda provalnika je uletela u njegovu sobu i, pre nego što je mogao pozvati pomoć, jedan ga je profesionalac ubio. Ovaj je događaj obieležio novu fazu u Ćezarovoj nasilničkoj karijeri i niko se nije usuđivao da mu se suprotstavi braneći Alfonsa…
Lukrecija je poslata izvan Rima, u zamak Nepi, gde je neko vreme gorko žalila za izgubljenim mužem. No, ona je ipak bila od Bordžija i uprkos svim svojim nežnim osećanjima prema Alfonsu, obrisala je suze i sačekala da vidi šta su joj otac i braća sledece pripremili.
Kad ju je otac pozvao da dođe u Vatikan, iako udovica, pokušala je da se razonodi. Zabave koje je Ćezare priređivao da bi joj odvratio misli bile su krajnje jezive. Priča se da je na jednoj od njih po podu papinog stana bacao vrelo kestenje i terao gole kurtizane da ga puzeći sakupljaju. Drugom prilikom bi, pak, organizovao takmičenja i opscene predstave sa nagradama, koje su poprilično licile na nekadašnje rimske orgije. Ipak, nema nikakvih podataka da je Lukrecija ikada u njima učestvovala. U suštini, upravo je u ovo vreme postala čuvena po svojoj pobožnosti i blagosti.
Ujedno je to bio i čas za njen treći brak. Bordžije su odabrale udruživanje sa starom i gospodskom porodicom d' Este, ali pregovori nisu isli glatko kako se očekivalo. Novi mladoženja, Alfonso d Esta, sin vojvode od Ferare, bio je prilično uzdržan prema ideji da u krevet odvede tako ozloglašenu ženu. Ujedno se zabrinuo da bi ga mogla stići ista sudbina kao i njenog prethodnog muža. Otac, besan što su mu planovi za ujedinjenje dovedeni u opasnost, upozorio je sina da ce se sam oženiti Lukrecijom bude li to bilo potrebno.
Dve porodice su se svađale, cenkale i napokon je papa morao da uz svoju ćerku da i pozamašan miraz. Čak i to je bilo tek pola od onoga što je bilo traženo. Lukrecija se i po treći put udala u punom sjaju, veselo igrajući na svadbi sa svojim bratom koji ju je jednom načinio udovicom.
Poslednji put je napustila oca i otišla sa novim mladoženjom odnoseći neprocenjivo blago koje se sastojalo od predivne garderobe, sjajnih umjetničkih dela, nakita i retkog nameštaja. Otišla je da ostatak svojih dana provede sa princem od Ferare. On ju je odveo u srednjovekovni porodični zamak u Vekiju, gde je nastavila da ga zabavlja svojim sarmom, ljupkošću i skromnošću.
I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki. Ime joj se vezivalo za pesnika Pijetra Bemba. Da li mu je postala ljubavnica ili nije? Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisana časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema Erkole Strociju, živahnom i elegantnom mladom pesniku koji se nije ni trudio da svoja osećanja krije.
Užasan skandal je izbio kada je Strocijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surove pretučenosti, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo jer je bila ljubomorna čuvši da pesnik namerava da se ženi. Drugi su mislili da je Stroci previše znao i da se ona plašila da bi mogao progovoriti o odnosu koji je supruga princa od Ferare imala sa njim i sa Bembom.
Vrijeme je prolazilo i Lukrecija je postala vojvotkinja od Ferare, a pesnici i ljudi od pera su počeli da stvaraju njen novi lik. Postala je, tako, žena izuzetnih vrlina, neiskvarena i savršena, milosrdni anđeo. I to je, verovatno, jednako bilo preuveličavanje kao i ono grozno što se o njoj pričalo u Rimu.
Ono što sigurno znamo jeste da je umrla na porođaju, u junu 1519. i da su joj se divili i poštovali je oni koji su je poznavali. Vojvoda od Ferare, koji joj se obraćao sa "moja najdraza ženo", duboko je žalio za njom.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: JOSIF BRODSKI   Čet Jul 24, 2008 10:51 pm

JOSIF BRODSKI


Brodski je retko provodio celo veče u jednoj kući. Obično bi smislio da u istom danu provede vreme u više društava. Bilo mu je dosadno da dugo razgovarao s istim ljudima i plašio se da je na drugom mestu zanimljivije. Propuštao je kroz sebe ljude kao što kit propušta planktone u potrazi za dragocenom hranom.
Opisivanjem ljubavnih priča naše mladosti mogao bi se sačiniti "Dekameron". Romanse i rastanci, izdaje i praštanja, brakovi i razvodi… Jedni su se rastajali sa lakim ozledama na srcu, drugi - sa teškim ožiljcima… Mislim da je mučna romansa i raskid Josifa Brodskog sa Marinom Basmanovom bila najtragičnija stranica njegovog života. Još nije prošlo dovoljno vremena da se iznose sve pojedinosti i peripetije te drame. Dvoje od njenih učesnika su živi i ako žele mogu o tome da pišu sami. Htela bih samo da ispričam kakav je utisak na nas ostavljala Marina i da se setim nekih epizoda čiji smo svedoci bili.
Marina je tih godina bila visoka i vitka, visokog čela, blagog ovalnog lica, sa tamnokestenjastom kosom do struka i zelenim očima…Veoma bleda, sa plavkastim žilicama iznad slepoočnica, sa tromom mimikom i tihim glasom bez intonacije, Marina je izgledala pomalo anemična. Međutim, neki su u njenoj bledoći, pasivnosti i odsustvu jarko izraženih emocija videli nekakvu zagonetnost.
Po profesiji Marina je slikarka, izgleda - ilustrator knjiga. O stepenu njenog dara ne mogu da sudim jer nikada nisam videla njene radove. Pre trideset i sedam godina Brodski je uzbuđeno govorio o njenom talentu i muzikalnosti. Uostalom, njega je uzbuđivalo sve što je bilo u vezi s njom. Često sam viđala Marinu u filharmoniji, obično bez Josifa, tih godina on nije bio stalni posetilac simfonijskih koncerata, mada je odlično znao Mocarta i Hajdna.
Marina je živela u ulici Glinke, nekoliko kvartova od naše kuće. Veoma često je sa Josifom dolazila kod nas, ali mi nijedanput nije pošlo za rukom da zapodenem s njom ozbiljan razgovor i da čujem njeno mišljenje o "kosmičkim pitanjima ". Bila je ljubitelj filmova. Sećam se da joj je omiljena glumica bila Marija Kazares u filmu "Parmski kartuzijanski manastir".
I pored svih pokušaja, niko iz našeg društva nije uspeo da se sprijatelji sa Marinom. Jedino je uspeo Bobišev, ako se to može nazvati druženjem. Ona je, činilo se, bila dosta stidljiva… Dešavalo se da za celo veče ne progovori ni reči, usta ne otvori… Ali bi ponekad u njenim zelenim očima bljesnulo nešto luckasto i tada bi se nametalo pitanje: da to ona nekog tiho ne zavodi?
Odnosi između Marine i Brodskog bili su stalno pod nekom tenzijom čak i na vrhuncu njihove romanse. U danima idile, posle dugih šetnji po Novoj Holandiji, on i Marina bi, prozebli, svratili kod nas da se ogreju i da popiju čaj. U burnim danima, nakon iscrpljujucih objašnjavanja njihovih odnosa, Josif bi se pojavio sam, razbarušen i nesrećan i mi smo davali sve od sebe da ga umirimo i utešimo…
Jednom je Josif došao usred dana, bez najave i po njegovom prebledelom licu i ukočenom pogledu bilo je jasno da se dogodio očekivani raskid. Ali, da je bio samo ukočen pogled! Zglob leve ruke bio je zamotan zaprljanim zavojem. Prizor, da budem iskrena, ne za one sa slabim živcima. Mi ništa nismo smeli da pitamo, a i on nije davao nikakva objašnjenja - samo je mračno pojeo tanjir supe i otišao.
Ubrzo su se pomirili i svratili kod nas, nasmejani, sa cvećem. Tih dana je Brodski izgledao kao da svetli iznutra. Nije mogao da skine oka sa nje i zadivljeno je pratio svaki njen pokret: kako zabacuje kosu, kako drži šoljicu, kako se ogleda, kako skicira nešto olovkom u notesu…
Posle izvesnog vremena prizor se ponovio. Izbezumljen pogled, drhtave usne i prljavi zavoj na levoj ruci. I taj drugi put, srećom poslednji, moj muž primeni nad Brodskim šok terapiju.
- Slušaj, Osja - kaza Vitja - dosta s tim, prestani da nas plašiš. Ako nekad zaista odlučiš da se ubiješ, zamoli mene da ti objasnim kako se to radi.
Od tada zavijene ručne zglobove kod Josifa nikada više nismo videli.
Marina Basmanova je odigrala veliku ulogu u životu Brodskog. Josif nikada i nikoga nije tako voleo kao Marinu Basmanovu. Dugo godina je bolno i neutešno tugovao za njom. Ona je postala njegovo priviđenje i izvor njegovog nadahnuća. Jednom je priznao da je Marina - njegovo prokletstvo.
Marini je posvećeno preko trideset pesama, među njima "Isak i Avram" i "Nove stance za Avgustu". Bez obzira na to kako će budući biografi Brodskog ocenjivati Marinine postupke, mi treba da smo joj beskrajno zahvalni: zahvaljujući njoj ruska poezija se obogatila ljubavnom lirikom najvišeg dometa…
Poslednji put Brodski je video Marinu pred svoj odlazak, krajem maja 1972. godine. Na Zapadu je otpočeo sasvim novi život, ispunjen novim susretima, novim utiscima i novim zanosima. Ali bol gubitka u duši se nije stišavao.
Napisan 1975. godine ciklus pesama "Deo govora" počinje obraćanjem Marini čuvenim stihom, punim duboke i neizrecive tuge: Niotkuda, s ljubavlju…
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: MARINA CVETAJEVA   Čet Jul 24, 2008 10:55 pm

MARINA CVETAJEVA


Ne kaže se uzalud: "Ljubav je slepa". Cvetajeva je zavolela Efrona u mladosti i – za ceo život. Ona je bila čovek od velikog ličnog integriteta, časti. Kako je sama kazala, pošla je za Efronom "kao pas". To vam je etika postupka: ostati verna samoj sebi. Biti verna obećanju datom u mladosti, dok je bila devojka. I to je sve. Neki su se trudili da je opravdaju time da navodno nije ništa znala o Efronovoj špijunskoj delatnosti. Naravno da je znala! Da su dramatični događaji vezani za ubistvo Rejsa bili za nju iznenađenje, nikada ne bi došla za Efronom u Moskvu. Najverovatnije je Efron nije uvlačio u pojedinosti svog špijunskog rada. Ali dosta toga je znala, ili bar nagađala. To se vidi iz njenih pisama.
Ne znam koliko joj je bila poznata Efronova saradnja sa GPU, ali mislim da ga – čak i da je sve znala – ne bi odgurnula. Sposobnost da se smisao vidi tamo gde ga očigledno nema – jeste profesionalna crta pesnikovog pozvanja. A Efrona je Cvetajeva mogla oduhoviti jer je uočila potpunu katastrofu ličnosti. Osim svega ostalog, za nju je to bila očigledna nastava zla, a pesnik sa takvih časova ne beži. Marina se u toj situaciji ponašala na najdostojniji mogući način – i na najprirodniji! Marina je shvatila da je katastrofa – katastrofa i da se iz nje može mnogo naučiti. Sem toga – a to je za nju bilo najvažnije u tom trenutku – s njim je imala troje dece, koja se, doduše, nisu umetnula na oca. Ili joj se tako samo činilo. Osim toga, tu je i kćerka koju nije povela sa sobom – zbog čega je sebe strašno kaznila – i nije joj bilo do toga da kažnjava i Efrona…
Cvetajeva nije povratila posle katastrofe sa Efronom. Njeno samoubistvo bilo je odgovor na nesreće koje su je snalazile tokom mnogih godina Moguće je rekonstruisati poslednje dane Marine Cvetajeve, koja je svoju malu zajednicu sa suprugom Sergejem i kćerkom Arijadnom nazivala savezom usamljeništva. Sergej Efron je najpre bio vatreni pristalica belih. Potom je u Parizu, gde je emigracija teško živela, mučen nostalgijom, podlegao sovjetskoj propagandi i sa istom strašću prišao boljševicima. U Parizu je postao sovjetski špijun, a kada se vratio bio je uhapšen sa kćerkom koja je takođe bila vatreno odana otadžbini. Krug tragedije se zatvarao čineći da jedini izbor Marine Cvetajeve bude omča.
Vodite računa šta pišete - obistiniće se !", pisala je Cvetajeva.
"Mogu biti kupljena – samo nebom u sebi!
Nebom u kome možda i neće biti mesta za mene."
Marina Cvetajeva

GATANJE

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.
Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)
Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.
(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)
Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.
Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.
Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal!

(Pesnikinja najstrašnije ljudske i pesničke sudbine Marina Cvetajeva, u pismu Rajneru Mariji Rilkeu, u koga je smrtno zaljubljena (pa i zbog toga ima razloga da sakrije svoju bedu i čemer, samo nekoliko meseci pre pesnikove smrti) tražeći susret do kojeg nikada neće doći, ne može da se ne izjada: „Veruješ li ti da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) Šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen Žil? Svuda isto. Uvek štednjak, metla, novac, (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište - predivna reč, čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen do čistilišta itd… Najčešće moja pružena ruka pada u prazninu, a milostinja u - pesak… u Sen Žilu ću ostati do 1 - 15. oktobra. A onda - Pariz, gde ću sve iznova početi: ni novca, ni stana, ničega. U Prag se neću vratiti. Česi se ljute na mene što sam tako mnogo i vatreno pisala o Nemačkoj i tako uporno ćutala o Češkoj. A tri i po godine sam živela od češke „subsidije" (900 kruna mesečno). I tako, između 1. i 15. oktobra - Pariz. Pre novembra se ne možemo sastati".)
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: SALVADOR DALI   Čet Jul 24, 2008 10:58 pm

SALVADOR DALI


Tri godine pre Dalijevog rođenja umro je njegov brat po kome je on dobio ime, i niko, sem verovatno samog Dalija, nije mogao da pretpostavi kako će to ime postati veoma važno u svetu umetnosti. Naklonjen ekscentričnostima, bio je veoma teško dete i, kako on kaže, sve mu je bilo dozvoljeno, bio je gospodar u kući, a njegova ambicija sve više je rasla kao i njegovo ludilo veličine. Uprkos takvom ponašanju, njegovi roditelji uspeli su da prepoznaju genijalnost i talenat u svom sinu pa su od najranijih dana ohrabrivali njegovo interesovanje za umetnost. (Kada je imao 7 godina želeo je biti Napoleon). Soba u porodičnoj kući bila je, u stvari, Dalijev prvi studio
Iako je bio dobar student, bio je izbačen sa fakulteta zbog ekscentričnog oblačenja i bizarnog ponašanja. Očajan otac, kome je Dalijevo isključenje iz škole značilo kraj njegove javne karijere, odveo ga je u Kadakes, gde je Dali počeo da živi kao asketa predajući se potpuno slikanju i čitanju. Hteo je da prikupi svu intelektualnu i fizičku snagu kako bi izašao kao pobednik iz tog rata.
"Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreće da izaberem." Ovako Dali opisuje svoju ljubav, muzu, inspiraciju, duhovnog partnera i najvažniju osobu u svom životu. Ona je na sebe preuzela odgovornost za skoro svaki aspekt njegovog života: umetnički, novčani i seksualni. Tajna njenog uticaja ostala je nepoznata. Uz njenu pomoć, Dali je postao ugledni slikar u Parizu. Tokom tridesetih godina prošlog veka njegove izložbe bile su najposećenije i u Evropi i u Americi
Kažu da su svi veliki genijalci spavali užasno malo. Salvador Dali je, navodno, imao običaj zadremati u svojoj fotelji sa srebrnom kašikom u ruci. Čim bi zaspao, kašika bi ispala na pod i probudila ga, a on bi se, kaže priča, ustajao svež i oran kao jutarnja rosa.
Susret sa Galom bio je najvažniji trenutak u njegovom životu i odlučujući za njegovu umjetniču karijeru. Bila je ruska emigrantkinja i 10 godina starija od njega. Kada ju je sreo bila je udata za francuskog pisca Paula Eluarda.
Gala je odlučila ostati sa Dalijem. Postala je njegov prijatelj, njegova muza, seksualni partner, njegov model u brojnim umetnićkim radovima i njegov poslovni agent. Za njega ona je bila sve, smisao njegovog života.
Gala se legalno razvela od muža 1932. godine. Već 1934. Gala i Dali su se venčali i sklopili građanski brak u Parizu, a 1958. su se venčali i u Crkvi (pose smrti njenog prvog muža). 1980.godine Dali je bio prisiljen da se povuče u penziju zbog paralize koja je prouzrokovala konstantno drhtanje ruku i slabost u njima. Nije bio sposoban držati četkice za slikanje.
Činjenica da više nije mogao uživati u slikanju, a pogotovo vest o smrti životne saputnice Gale (1982 godine) bacila je Dalija u duboku depresiju. Život za njega više nije imao smisao. Poslije njene smrti odselio se u Pubol, dvorac, koji je kupio i uredio samo za Galu. 1984. godine, dok je ležao u krevetu, iznenada je izbio požar i zadobio je opekotine.
Dvije godine kasnije, ugrađijuu mu "pacemaker"
Do kraja života živeo je u tornju njegovog ličnog dvorca gde je i umro u januaru, 1989. godine, zbog srčanih problema…
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI   Čet Jul 24, 2008 11:04 pm

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI


Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim činovnikom, Aleksandrom Ivanovičem Isajevim, i njegovom ženom Marijom Dmitrijevnom, rođenom Konstan, Francuskinjom po dedi. Njen život je bio nesrećan. Ćerka šefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholičara koji nije bio sposoban stalno da radi, družio se sa raznim društvenim otpacima, a ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao već užasno propalog.
Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strašno vezana za život, za njegove radosti i iskušenja. Njena porodična situacija bila je zaista užasna. Celo pristojno društvo im je okrenulo leđa. Prema mišljenju njenog novog prijatelja ona je još uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodušnim srcem.
Nešto kasnije, 1856. godine, kada se bliže upoznao sa svom složenošću njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito - ona ima viteško srce, ona će sebe upropastiti."
Nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela - tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.
U to vreme ona ima dvadeset šest godina. Privlačna plavuša srednjeg rasta, veoma mršava, priroda strasna i egzaltirana - tako je opisuje Vrangelj.
Posle dvogodišnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu dužnost kontrolora kafana (tj. upravljanje krčmama), što je bilo čak "veoma ponižavajuće", primećuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strašnu zabit, u divlji sibirski gradić Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali šta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Očajanje Dostojevskog, prema pričanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, činilo mu se da je za njega sve u životu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" - gorko je ponavljao.
Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obaveštenje o smrti njenog muža. Ona je sada na ivici egzistencije i kaže da će morati sebe da da nekome kako bi izdržavala sebe i svoje dete. Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski šalje Vrangelju pisma puna očajanja.
"Ja sam kao lud… sada je već kasno!"
"Stvar stoji rđavo, i ja sam skoro očajan. Teško je patiti koliko sam ja propatio."
"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću početi da pijem vino!"
A nšto ranije, u pismu od 23. marta:
"O, ne daj Bože, nikom to strašno, užasno osećanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako užasne da je bolje nikada ne voleti…"
Juna 1856. godine Dostojevski službeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraća u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu priča o svom osećanju prema Vergunovu. Susret je bio tužan ali ne beznadezan.
"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne plači, ne tuguj, ništa još nije rešeno, ti i ja, i niko više!' Ta njena reč je konačna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrživo mučenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega voli više od mene! Ja neću reći - neka je! Ja još ne znam šta će biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako. Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je od poslednjih godina svog života u Sibiru, traži sreću, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladića od 24 god., Sibirca, koji ništa nije video, ništa ne zna, malo obrazovanog, koji počinje tek prvu misao svog života dok ona možda doživljava svoju poslednju misao - čoveka beznačajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog učitelja, čija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar ona time ne uništava sebe i drugi put? Kako da se u životu zbliže tako različite naravi, različiti pogledi na život, razne potrebe. I neće li on kasnije, posle nekoliko godina… neće li je pozvati u smrt! Šta će biti s njom, siromašnom, s gomilom dece, osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega će dovesti prepirka koju ja obavezno predviđam u budučnosti… Šta će biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je računala s njegovom mladošću, da je sladostrasno htela da upropasti njegov život, i ona će, ona čisti, divni anđeo, to možda morati da sluša!"
"Moje srce se kida!"
Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da piše već i da bi posećivao i druge oblasti, kao što mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja već bi mogao da stekne ono što je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom.
24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, piše nezvanično pismo general ađutantu.
Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog štaba najvišu zapovest o unapređenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika.
Duboki poznavalac čovekove psihe veruje da pravo osećanje te pametne i jake žene ne može da pripadne ograničenom i bezbojnom biću, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa.
"Ona me voli - u to sam siguran… Ona se gotovo razočarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to još letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to žena!"
27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup venčanih i jedva par svedoka.

Jedna od najjačih ljubavi Dostojevskog bila je na početku 60-ih godina Apolinarija Suslova.
"Tvoja ljubav se spustila na mene kao božiji dar, neočekivano, neslućeno, posle umora i očajanja. Tvoj mladi život pokraj mene obećavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je već dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage."
S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog razgovora:
"Jednom, govoreći o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obraćala pažnju na lepotu i da je prva moja ljubav bila čovek od četrdesetih godina.
- Vi ste tada, sigurno imali šesnaest - rekao je on.
- Ne, dvadeset i tri."
Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljašnost ni mladost. Ona je tražila duhovnog tiratana i našla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj duši se budi osećanje protesta i raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidašnja potreba zauzetog čoveka da se za trenutak zaboravi u čulnim uzivanjima.
U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik:
"Govore mi o Fjodoru Mihailoviču. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osećam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da tražim sreću u ljubavnom uživanju zato što će me milost muškarca podsećati na uvrede i patnje."
I u decembru iste godine: "…kada se setim šta sam bila pre dve godine, počinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni…"
Apolinarija Suslova je bila prva čista i kulturna devojka na njegovom životnom putu, koja mu je prišla s uzvišenom maštom da ce njenu ličnost ozariti njegov genije i da će ona svojom ljubavlju podržati tog povratnika iz robijaškog pakla, novog Dantea, spašenog ljubavlju Beatriče.
U zimu ili u proleće 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dođe leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvišoj" naredbi, časopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, što ga je sprečilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nešto kasnije sreću u Parizu, gde ga je ona duže vreme čekala.
Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pušta da čeka! To je skoro neizdrživo. I najzad - duboko, jedva čujno, kao prigušivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenađenost.
- Ja te više nisam čekala, ti si, valjda, dobio moje pismo?
Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nešto što se ne može popraviti.
- Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili ću umreti.
U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smešten) - hteo je da joj bude što bliže - kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara.
- Jesi li srećna, srećna? Reci mi samo jednu reč, jesi li srećna? - i ne diže se sa kolena.
Jedva čujno je zazvučao njen odgovor - "ne".
- Kako to? Voliš i nesrećna si? Je li to moguće?
- Pa on mene ne voli.
- Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof?
- O, ne…
I, smirivši se malo, ona mu je sve ispričala.
Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicoš, njegovi roditelji su se u prošlom stoleću naselili na Antilskim ostrvima. To je čuvena porodica kopača zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce su pretvorili u robove. Sa svojih šećernih i duvanskih plantaža oni se vraćaju na večeru s polomljenim bičevima i krvavim pantalonama. Salvadora je već ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseća ukrotitelj, grabljivac, osvajač i robovlasnik.
- Zamisli, kako je to neobično za nas, on se u knjige ništa ne razume.
Ona kao da je bila dirnuta njegom žalošću i htela da ga nečim uteši. I stvarno, malo mu je laknulo. Dobro je što se ne razume. Studentčić-stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironični mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To neće dugo! Nezadrživo će je povući Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mučenika za otadžbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zaštitnika pokorenog naroda.
Salvador! Kakvo ime… Njoj su sa tom žudnom dušom i snažnim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti.
Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek.
- Zašto ste se razišli, Apolinarija Prokofjevna? - pitao ju je mnogo kasnije njen muž.
- Zato što on nije hteo da se razvede od sveje žene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.
- Znači, ona je umirala?
- Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam već bila prestala da ga volim.
- Zašto ste 'prestali da ga volite'?
- Zato što nije hteo da se razvede. Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez računice. I on je bio dužan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."
Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo još traje.
Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu žena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin-Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih.
Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematičarka), ova početnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.
Početkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospođa Jelisaveta Fjodorovna Korvin-Krukovska sa kćerima došla rođacima u Petrograd.
Prvi susret bio je neuspešan i nategnut u prisustvu naduvenih rođaka. Dostojevski se osećao neprijatno, očigledno nije bio raspoložen, izgledao je star i bolestan. Sledeća poseta bila je u mnogočemu prijatnija - tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomaćio u kući, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neočekivano postao predmet prve ljubavi mlađe - šiparice Sonje, koja je zauvek sačuvala osećanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom čoveku koga je srela na svom putu".
Bez obzira na mimoilaženje u pogledu ljubavi između sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rođaka sestara. Stalan i vrlo žestok predmet sporova među njima, saopštava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoći i što su oboje više govorili, sve više su padali u vatru i u vatri prepirke izražavali krajnje poglede.
- Ova sadašnja omladina je tupa i nerazvijena! - vikao je ponakad Dostojevski. - Za sve njih izglancane čizme više vrede od Puškina;
- Puškin je zaista zastareo za naše vreme - mirno je primećivala sestra, znajući da ga ničim ne može tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puškinu.
Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio šešir i odlazio, svečano izjavljujući da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da više k nama neće doći. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da ništa nije bilo."
Uostalom, rasplet se približavao. Zaljubljena u Dostojevskog mlađa sestra Sonja naučila je radi njega Betovenovu Patetičnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to teško delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "
"Podigavši malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajloviča i Anjutu. Oni su sedeli jedno pored drugog na malom otomančiću. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abažurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbuđeno. On je držao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvši se prema njoj, govorio onim strašnim, plahovitim šapatom koji sam ja tako znala i tako volela: Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, čim sam vas ugledao, a i ranije sam iz pisama već predosećao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strašću, celim svojim bićem… - Meni se smrklo pred očima. Odjednom me je obuzelo osećanje gorke usamljenosti i teške uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila sam zavesu i istrčala iz sobe… Još nedoživljeno osećanje gorčine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dušu, pre svega - stida i uvrede. Do tog trenutka ja čak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osećanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."
Ali starija sestra je već bila svesna svojih osećanja. Ona je već znala da se može visoko ceniti čovek zbog njegove darovitosti i ne želeti udati se za njega. Ženskim instinktom je ova sedamnaestogodišnja devojka osetila da se žena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav život, odreći se ličnih osećanja.
Uskoro, po završetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz Peterburga.
A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Četiri godine kasnije, 1891. godine umrla je u Štokholmu prva u svetu žena profesor univerziteta i dopisni član akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u četrnaestoj godini zavolela pisca-robijaša.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: HALIL DŽUBRAN   Čet Jul 24, 2008 11:09 pm

HALIL DŽUBRAN


Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!
Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.
Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.
Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!
(Mej Zijada, 15. januar 1924. godine)
Halil Džubran - Mej Zijadi
Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.
Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.
(Džubran, Njujork 26.februar 1924. godine.)
Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posje iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…

SEĆAM SE
Sećam te se i znam da si setna i tužna…
Bili smo mladi i poletni kada smo se sreli i istinski zavoleli. Mislili smo tada da će život da nam pruži sve što može dati. Kao veliki zalog i jamstvo naše ljubavi, stekli smo decu. Od tri sinčića, jedan nas mališan ubrzo ostavi. Tuzi nasoj nije bilo kraja.
Ja sam robovao svome vojničkom pozivu koji sam neizmerno voleo, a ti si se sva posvetila deci. Prolazile su nam tako godine i sa njima rasle nase nove potrebe i nevolje. Naša sreća ne beše dugog veka. Prođe nam i bez mnogo radosti i bez smeha, a da je nismo ni osetili kako valja.
Došao je potom rat, koji i za pobedioce, a kamoli za pobeđene, nosi sa sobom pustoš. Nad Stipom se spustilo vlažno i sumorno aprilsko veče 1941. godine, pošto je sunce zašlo krvlju obojeno. Stanovnici grada brižno su otišli na počinak, ne sluteći ipak, kakvo krvavo jutro ima da im se rodi. Tužno je šumorila Bregalnica, pevajući, ko zna koji put pesmu svoju. Nad gradom zlosutno su graktali vrani i gavrani. U sumrak ovoga dana, na vratima našeg doma, rastanak nam beše nem. Bez reči. Stisak ruke, dugi pogled i poslednji pozdrav…
Za te nastaše gorki i čemerni dani. Od tada, pa evo sve do danas, sudbina se svirepo igra sa nama. Ja zamenih ropstvo izgnanstvom, a ti ostade u svome ropstvu… Kraj patnjama našim ne može se sagledati. Niko i ničim ne može nam nadoknaditi ono što smo, bez svoje krivice, nepovratno izgubili. Jedanaest mučnih, teških i krvavih godina. I ko, osim Boga zna, koliko će ih još biti.
Ostala nam veza jedino kroz pisma. Kroz njih kazujemo jedno drugom svoje misli, želje, boli, tugu. A vreme nezadrživo prolazi… i mi sa njime.
Kažeš da ti je teško, preteško, oborile se na te, nesretnicu, goleme brige. U samoći kršiš svoje ruke i uzdišeš. Isplakala si svoje lepe oči i u njima nema više suza. Sve ćeš tužnija biti. Silne, olovne brige pritisle i tebe i mene. I množe se svakim danom.
Veliš da si slomljena od bola i skrhana od želja i tuge. Okružena zlobnim i pakosnim dušama. Mržnja, podlost, pakost, zavist i zloba, tako su svojstveni čoveku. To i ja dobro znam i na sebi osećam.
Međutim, ko hođe da se kaje, taj mora da živi i da podnosi sve tegobe života bez roptanja. Život i nije ništa drugo do neprekidna borba. Ostaje nam još jedino da se nadamo i verujemo. Da verujemo čak i u neverovatno. Ko se nada taj se i bori. Ko se bori taj i pobeđuje. Nada i vera neka su nam kao žižak u mraku muke.
Prođoše nam u nevolji i nesreći dani, nedelje, meseci, godine, decenije. Uđosmo uveliko u jesen života. Pitaš me da li ćemo se ikada sresti posle ovoga dugoga i mučnoga bespuća? Teško je reći. Sudbina ljubomorno čuva svoju tajnu. Sećam te se…
I danas, ja te volim ne samo od svih žena više, no i jedino. I rasteš u mojim očima sve veća, lepša i milija. Ovde nema cveća koje si ti mnogo volela, a koje sam ti ja nekada tako rado i često brao i donosio. U ovoj zemlji, rekao bih, cveće i nema naročitog mirisa, kao što mnogi stanovnici ove daleke i hladne tuđine, nemaju osećaja. Sebična tuđina od koje tuga bije. Ovde je sve drukčije nego kod nas. Sve…
Spekla mi se i osušila duša od pregolemih briga. Ali moje srce još nije klonulo. A duša mi je čvrsta i ne plaše je muke. Na kraju,j a bih mogao ponoviti za se reči pesnika:

"…Moj krov škripi. Stara slama stenje,
Zub vremena čini svoje.
Ogolelo klenje i jasenje:
Jesen briše moje perivoje…"

Sećam te se…
I znam da si setna i tužna…
Ali u mojoj si duši večno ista…
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: POL ELIJAR   Čet Jul 24, 2008 11:12 pm

POL ELIJAR


Otac Clement-Eugene Grindel bio je knjigovođa, a majka Jeanne-Marie Cousin krojačica. Kasnije je otac napustio knjigovodstvo i poleo se baviti prodajom nekretnina što je u ono vreme bio vrlo unosan posao, i što objašnjava stanovito blagostanje roditelja Grindel. Politički nazori roditelja bili su levo orijentisani. Godine 1916. Pol Grindel uzima devojačko prezime bake po majci (Elijar) kao svoje umetničko ime. Studije u Parizu mora prekinuti zbog bolesti (tuberkuloze) te odlazi na lečenje u švajcarski senatorijum u Davosu. Tamo ostaje oko dve godine. Piše pesme, publikuje u raznim časopisima, izdaje dve male zbirke: Premiers poemes i Dialogues des inutiles, koje je kasnije uništio. Među bolesnicima upoznaje mladu Ruskinju kojom će se oženiti 1917. godine i godinu dana kasnije dobiti kćer Sesil. To mu je prva žena, u književnim krugovima dobro poznata Gala. Elijar će i kasnije više puta odlaziti na lečenje u razne senatorijume. U ratu 1914. - 1918. sudeluje u prvim linijama. Posle rata sarađuje s dadaistima, a zatim, uz Andre Bretona postaje centralni autoritet nadrealističkog pokreta kojem će u svom pesničkom stvaranju i nepisanoj poetici ostati veran do smrti. Danas je smatran najvećim nadrealističkim pesnikom. Godine 1924. bezi neočekivano iz Pariza a njegovi najbliži misle punih sedam meseci da je negde misteriozno poginuo, ali se isto tako neočekivano opet vraća. Bio se ukrcao u Marselju i zatim mesecima krstario po Tihom okeanu, da zaboravi, da sredi misli, da se snabde hrabrošću i verom u sebe. Godine 1926. stupa u Komunističku partiju, a 1929. upoznaje Mariju Benz, poznatu pod nadimkom Nusch. Godine 1933. isključen je iz Partije, ali se u nju ponovo vraća 1942. kada Francuska proživljava kritične dane svoje borbe protiv Hitlerovih okupatora. Sudeluje u drugom svetskom ratu kao poručnik, godinu dana kasnije priključuje se Pokretu otpora sve do konačnog sloma fašistickih snaga. Nakon toga, do smrti Nusch, sudeluje u svim manifestacijama za mir, za demokratski poredak, za proglašenje republike u Italiji, putuje u prijateljske zemlje kao što je Jugoslavija, piše većinom političku poeziju. Nakon Nuschine smrti nastupa klonulost, iscrpljenje, recidiva tuberkuloza, povlačenje iz društvene aktivnosti kroz dve godine. Zatim opt putovanje u Meksiko gde upoznaje Dominique Lemor, svoju treću ženu, kojom se oženio godinu dana pre nego što je umro od angine pektoris
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: NIKOLAJ GOGOLJ   Čet Jul 24, 2008 11:15 pm

NIKOLAJ GOGOLJ


Nikolaj Gogolj (1809-1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac, Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih kontakata sa ženama. Međutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili nesposobni da mu odgovore.
(Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.
Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"
Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!", a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.)
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: HEINRICH HEINE   Čet Jul 24, 2008 11:16 pm

HEINRICH HEINE


Osam godina Hajne je bio prikovan za postelju koju je nazivao svojom "madrac-grobnicom". Progresivna paraliza zahvatila mu je udove i mišiće lica zajedno sa očnim kapcima koje je mogao otvarati samo prstima. Pre nego što će se razboleti, uoči jednog dvoboja, ozvaničio je jednu vezu oženivši se prostom i neobrazovanom Evgenijom Mira, prodavačicom cipela, a prijateljima je dao do znanja: "Napisao sam testament: sav imetak ostavljam Evgeniji, ali samo pod uslovom da se preuda. Želim da se na svetu nađe bar još neko ko će svakog dana zažaliti za mnom i reći: "Zasto je siroti Hajne morao da umre, inače me ne bi zapala njegova udovica¨
Bližio mu se kraj. Kraj njegove postelje, Evgenija je molila boga da samrtniku oprosti grehe, kad je ovaj prekide: "Budite bez brige, draga moja, oprostiće, to mu je posao." Kada ga je lekar dan uoči smrti pitao ima li neku želju, odgovorio mu je: " Imam. Pošto mi žena spava, ne budite je, nego mi sa stola donesite cveće koje je danas kupila. Obožavam cveće. Stavite mi ga na grudi. " Lekar je poslušao. " Cveće! Cveće! Kako je priroda lepa!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: ĐURA JAKŠIĆ   Čet Jul 24, 2008 11:35 pm

ĐURA JAKŠIĆ


Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila-i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:
"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."
Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…
A jednog dana - zapisuje dalje Nušić - Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"…Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži…"


Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…
Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;
"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.
Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".
Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.
"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…
A šta je bilo sa Milom?
Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".
"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"- zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"- oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"
Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.
Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.
Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!"- orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',
- Ma se rast'o bela sveta -
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? -
Nesta Mile, nesta ćefa!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!


Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: DJURA JAKŠIĆ   Čet Jul 24, 2008 11:36 pm

Još od davnina kružila je
Banatom legenda da su Jakšići iz Srpske Crnje poreklom od onih starih
junačkih beogradskih Jakšića. Bez obzira na istinitost ove legende,
Đurin otac Dionisije-Dina Jakšić, veoma je bio ponosan na svoje
poreklo. To je bez sumnje uticalo na mladog Ðuru Jakšića u formiranju
njegove patriotske svesti, koja će se odraziti na njegov rodoljubivi
opus u poeziji, a isto tako i u slikarstvu.
Sveštenički poziv u kući
Jakšićevih u Srpskoj Crnji imao je višedecenijsku tradiciju. Pop Lazar
Jakšić, nemajući dece, usvojio je svog sinovca Dionisija. Dina, kako su
ga zvali, želeo je da i njegov sin Đura, koji se rodio 27. jula 1832.
godine, nastavi tu tradiciju.
Koliko je Ðurin otac bio strog i
ozbiljan čovek, toliko je majka Hristina bila mekog srca, nežna i
osećajna. Bila je takođe iz svešteničke porodice i umela je lepo i
umilno da peva, tako da se njena pesma razlegala sokakom, a seljani
koji su prolazili tuda, zastajali su da je slušaju. Brižno se brinula o
desetoro dece, a naročito o svom prvencu Đuri. Starala se da joj Ðura
ne zaostane u učenju i radu od ostale seoske dece. Kasnije, službujući
po zabitim selima Srbije, sećao se tog banatskog detinjstva, s bolom,
kao kroz maglu nazirući to porodično ognjište, ognjište od koga ni
ugarak ni žiške nije ostalo.
U velikoj, nacionalno mešovitoj varoši
Segedinu, Ðura je pošao u gimnaziju. U gimnaziji su nastale njegove
prve nevolje. On, kome je bio namenjen sveštenièki poziv i
dostojanstvo, već u prvom razredu gimnazije bio je jedan od najgorih
đaka. Zbog toga ga je otac strogo kažnjavao, dajući ga dva puta na
izučavanje trgovačkog zanata. Prvi put je stao za trgovačku tezgu u
varošici Hacfeld, a drugi put u Kikindi. Oba puta je pobegao kući u
Crnju, preklinjući oca da mu oprosti i da ponovo pokuša u gimnaziji i
da će marljivo učiti.
Dionisiju Jakšiću bilo je jasno da mu sin nije
ni za sveštenički ni za trgovački poziv, jedina dva ugledna zanimanja
među Srbima u Vojvodini. Zbog toga se zabrinuo za sudbinu svoga sina
jer je shvatio da se neće snaći u građanskom svetu srpskog vojvođanskog
društva. Ni paor ni građanin, teško će se probijati kroz život kako zna
i ume.
U to vreme, negde oko 1846. godine, Ðuru je zahvatilo jedno
novo nadahnuće. Dok je išao u treći razred segedinske gimnazije, počeo
je da posećuje jednu slikarsku školu. Ta večernja škola crtanja ulila
je nadu ocu Dini. Možda bi njegov sin Đura mogao da posane "moler".
Moler je tada kod vojvođanskih Srba bio opšti naziv za slikare, odnosno
molere od zanata. Proizilazio je iz toga što su se mnogi slikari bavili
oslikavanjem crkava - ikonopisanjem. Od te profesije moglo se kako-tako
živeti, mada nije uživala društveni ugled kod građanskog staleža toga
doba. "Još kada bi se dobro oženio i dobio u miraz koje jutro zemlje -
razmišljao je Đurin otac - moglo bi se dobro živeti." Da bi usavršio
svoje slikarsko znanje, Đuru je otac dao na zanat kod majstora
Dunajskog u Temišvar. Taj Slovak bio je jedan od najpoznatijih slikara
u Banatu. Temišvar je tada bio centar banatskih Srba, a koliko je Ðura
savladao slikanje, svedoći pohvala u temišvarskom nemačkom listu. Na
kraju godine dobio je pohvalu banatskog vladike Lonovića, kao najbolji
od pet stotina đaka. To je učvrstilo nameru u Đurinom ocu da se Ðura
sasvim posveti slikarstvu. Tada je u Pešti postojala Prva ugarska
akademija, slikarska škola na višem nivou, koju je vodio Napolitanac
Marastoni. U tu akademiju pošao je i Ðura u jesen 1847, a u njoj su
studirali, svojevremeno, i Katarina Ivanović, Vuletić, Imbriković,
Janković, Perlaska i mnogi drugi.
Međutim, već sledeće 1848. počela
je Mađarska revolucija i Đura je bio prinuđen da napusti Peštu i vrati
se u Srpsku Crnju. U to vreme mu je umrla i majka. U Crnji koja mu je
bila nekada tako draga, Đura se osećao neprijatno izgubljenim strancem.
Tu ga je čekao samo grob njegove majke i tuga. Noću je krišom odlazio
na majčin grob. Da bi se spasao čamotinje, na tavanu skriven, satima
crta.
U proleęe 1848. otac ga je poslao čuvenom srpskom slikaru u
Veliki Bečkerek - Konstantinu Danilu. U njegovim bogatim raskošno
nameštenim sobama vladao je dubok mir. Tu je živeo sa svojom ženom
Sofijom Deli, koju je upoznao još 1827, kada je radio portret spahije
Stefana Koročanjija u Velikom Bečkereku. Pričalo se da je poreklom Rus.
Sin Suvorovljevog vojnika i Srpkinje i da mu je otac držao malu
sitničarsku radnju. Izradio je čuveni ikonostas u pančevačkoj crkvi,
zašta je dobio 4.000 forinti u srebru. Brzo se pročuo kao dobar
portretista i od rasipnih mađarskih spahija zaradio toliko da je mogao
da kupi veliku kuću sa baštom u Velikom Bečkereku. Njegova bašta bila
je nadaleko poznata po retkom rastinju i dobroj negovanosti.
Nežna
bela, krhka, sa zavodljivim očima, žena Konstatina Danila zbunjivala je
Đuru. Posebno je izbegavao njen pogled. Strah da ne učini nešto
nepromišljeno, pri razgovoru s njom obarao bi pogled.
- Da li se Vi
mene plašite - upitala je jednom. Ðura se zacrveneo i pobegao. Imao je
samo šesnaest godina. Taj kratkovidi i rano osedeli čovek, pokazao se
kao prijatan sagovornik. U kući se govorilo nemački, pa je Đura
usavršio znanje ovog jezika. U velikoj Danilovoj biblioteci, najradije
je čitao Bajrona. Impresionirao ga je Bajronov život, koji je žrtvovao
za slobodu malog, porobljenog, grčkog naroda. U slikarstvu Đura više
nije hteo da bude samo "moler" koji je radio po tuđim prohtevima.
Uticaj njegovog učitelja na njega bio je sve veći. Želeo je da postane
pravi veliki slikar. Ugledao se na Danila svog učitelja. Danima
spokojnog života u kući Konstatina Danila bližio se kraj. U daljini se
čula grmljavina mađarskih topova.
Ðura tad, kao ni mnogi Srbi, nije
shvatio cilj revolucije Lajoša Košuta. On je shvatio borbu protiv
Mađara kao borbu za slobodu. Pred očima je samo video kako gore srpske
kuće. Znao je samo za mađarske spahije koji su izrabljivali srpskog
seljaka. Mađari su tada uzdrmali vekovni feudalni poredak Habzburške
monarhije. Srbi su, zavedeni obećanjima Beča da će poraz Mađara značiti
slobodu za Vojvodinu, stali na stranu Austrije. Predvođeni hrvatskim
banom Jelačićem sa dobrovoljcima iz Srbije, pod komandom Stevana
Petrovića Knićanina, lavovski su se borili protiv Mađara.
To se
pokazalo kao velika prevara u liku Bahovog apsolutizma koji je posle
Revolucije 1848. godine zaveo austrijski ministar i predsednik vlade
Bah. I ono malo prava što su ih Srbi dobili vekovnim vojevanjem za
bečku monarhiju, bilo im je uskraćeno.
I Jakšić je pristupio
narodnoj vojsci, boreći se hrabro u društvu Laze Zubana kod Mokrina.
Rovovi raskaljani od kiše, puni vode. Vatra se nije smela ložiti,
umoran i neispavan vratio se kući u Crnju. Tu ga zatiče novi udar, oca
su po dostavi komšije Nemca odveli Mađari. Kuća im je bila zaplenjena
sa svim stvarima. Đura i pored zabrane natovari stvari na kola pa sa
malom braćom krenu put Temišvara. Nije mogao da pređe preko reke jer su
Srbi u odstupanju srušili most. Ostavio je braću i sam, čamcem, prešao
preko Tamiša. Kasnije, kada je prelazio Dunav kod Surduka, video je u
daljini sela kako gore.

Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: DJURA JAKŠIĆ   Čet Jul 24, 2008 11:36 pm

I eto, obreo se sam samcit u Beogradu, neznajući kome da se obrati. Lutao je hladnim i pustim ulicama. Padao jesneg, naišle su gospodske saonice, zveckajući praporcima prolazile su
mimo njega. "Što ne paziš", viknuo je kočijaš, zamahnuo i udario gabičem posred lica. Krv je šiknula slivajući se niz pohabani šinjel.Osećao se usamljenim i nemoćnim.Posle nekoliko dana zaposlio se na
nekoj građevini kao nosač maltera i od toga se hranio nekoliko nedelja.Zatim se zaposlio na jednom poljoprivrednom imanju u okolini Beograda.Mislio je na nezbrinutu braću i na one koji ginu na vojvođanskimpoljima. Nije mogao da izdrži, prešao je Savu i prijavio se kaodobrovoljac u legiju Drištrikčana. Sa odredima bana Jelačića krenuo jekroz Bačku raskaljanim putevima. Posle krvave i izgubljene bitke kodKiš-Heđeša jedva se dokopao Beograda spasavajući glavu. Danju je spavao
po trskama i ševaru, a noću putovao. Carska Rusija nanela jeporažavajući udarac revolucionarima i tako spasla Austriju od poraza.
Ðura je ponovo u Srpskoj Crnji. Zahvaljujući Nemcima, koji su vodili udvoričku politiku, Crnja nije bila popaljena. Jedva ga je otac prepoznao izgladnelog u iscepanom šinjelu. I Ðura je zapazio da mu je
otac osedeo i ostareo. Onako onemoćao po ceo dan je sedeo u stolici za ljuljanje, udubljen u svoje misli. I Ðura nikuda nije izlazio iz kuće, svu jesen je presedeo crtajući i slikajući događaje iz minulih bitaka.Tištalo ga je ono što je preživeo i ratna stradanja i uzaludne pogibije i to što kao izbeglica u Beogradu i Zemunu nije dobio nikakvu pomoć.Slikao je grozničavo, želeo je da sve zabeleži na slikarskom platnu. A kada je dovršio slike - uništio ih je, on sam. Učinile su mu se blede prema onome što je stvarno doživeo. Stvarnost je prevazišla moć umetnika. Otac je stajao i posmatrao šta Đura radi. Bilo mu je teško, želeo je da Đuri obezbedi budućnost.
- Ideš u Beć - rekao je. - Ideš da učiš slikanje.
U Beču se Đura kretao u društvu srpskih studenata, koji su najveći deo
vremena provodili po kafanama, diskutujući o patriotizmu, otadžbini i
slobodi. Beč je i od ranije bio kulturno stecište Srba u inostranstvu.
Tu su se susretali Srbi iz Srbije i Srbi iz Vojvodine, Crne Gore, Bosne
i Hercegovine i Makedonije. Tu je Ðura upoznao ljude koji će u periodu
koji sledi biti nosioci kulturnog preporoda Srba kako u otadžbini tako
i u dijaspori: Jovana Jovanovića Zmaja, Đorđa Popovića - Daničara,
Mihaila Polit-Desančića, slikara Stevu Todorovića i Novaka Radonjića.
Tu se nalazio i mlađani Branko Radičević, mada već jednom nogom u
grobu. Zatim veliki Vukov saborac Đura Daničić i ideolog mladih Srba
Svetozar Miletić.
Ali Ðura nije u Beču upisao niti akademiju niti
kakvu drugu slikarsku školu. Samo je obilazio muzeje i galerije i
gledao dela velikih majstora. Njegov boravak u Beču nije bio uzaludan,
kako su mnogi istraživači njegovog slikarskog rada umeli da kažu. U
Beču je upoznao Zmaja koji će odigrati presudan uticaj na njegovo
književno odnosno pesničko stvaralaštvo. Zahvaljujući svom poznanstvu
sa urednikom Letopisa Jovanom Subotićem, Zmaj je u broju 86 Letopisa,
pod pseudonimom Osijan objavio svoje prve pesme. Pod Zmajevim uticajem
počeo je i Đura da piše pesme. Krišom, da Ðuro to ne zna, Zmaj je sa
svojim pesmama poslao u Letopis i neke Ðurine pesme. Bilo je to veliko
iznenađenje za Ðuru, i razume se silna radost, kada je u sledećem 87
broju Letopisa 1852. ugledao svoje objavljene pesme.
Iako su te
pesme bile mladalački nesavršene i ličile na mnoge objavljene pesme
drugih pesnika, to objavljivanje bilo je veliki podstrek za Đuru, jer
je Letopis bio vodeći književni časopis kod Srba. Od tada će pero, a ne
kičica biti presudna alatka u Đurinom životu. Uskoro je Ðura morao da
napusti Beć da bi se odazvao na služenje vojnog roka. Zahvaljujući ocu,
koji je na jedvite jade sakupio hiljadu forinti za otkup vojnog roka,
Đura nije morao u vojsku. Umesto u vojsci, obreo se u Minhenu gde se
ovog puta ozbiljno prihvatio izučavanja slikarstva. Ali u Minhenu je
ostao samo pola godine pa se već krajem 1853. vraća kući. Otac više
nije imao novca, a postojala je mogućnost da u obližnjem Karlovu izradi
ikonostas za crkvu. Posao nije dobio, prota Vlahović, čiji je glas bio
presudan, opredelio se za slikara Nikolu Aleksića.
Nije mogao da
ostane kod kuće, otac mu je prebacivao nerad u Beču. I tako, u jesen
1855. obreo se u Velikoj Kikindi, gde se nadao da će kod bogatih
građana moći da nađe uhlebljenje kao moler. Nastanio se kod trgovca
Save Prekrajskog, koji mu je savetovao da se oženi.
- Žena bi ti - govorio je Prekrajski - donela nešto miraza, pa bi te njena rodbina pomogla. A takvih ima u Velikoj Kikindi.
Ðura
nije slušao svog savetodavca, već je po ceo dan slikao iščekujući
narudžbinu. Bogatim i obesnim građanima i nije bilo do slika, već su se
međusobno gložili oko raspodele unosnih činovničkih mesta u magistratu.
Plašili su se neke nove revolucije ili bune koja bi ugrozila njihov
miran život i imovinu. Od slikarskih radova najviše su tražili ikone
svetaca, ali su više voleli da kupe na vašaru šarene i jeftine što su
ih slikali neki moleri. Bogatiji građani želeli su da imaju svoje
portrete okačene po primaćim sobama. Ali Đura ni u tom poslu nije imao
sreće, izradio je samo nekoliko portreta kojima mušterije nisu bile
zadovoljne. Opet mu je preotimao posao pomenuti Nikola Aleksić, isti
onaj kome je prota Vlahović poverio oslikavanje crkve u Karlovu. On je
više umeo da ugodi bogatim srpskim trgovcima, koji su zadovoljni svojim
životom pronalazili sebe na Aleksićevim slikama. Sve što se tražilo
nije mu polazilo za rukom, materijalne koristi od svog slikarstva nije
video. Počeo je da slika za sebe, zatvorivši se u svoj atelje, i tamo
provodio čitave dane. Nije razmišljao o potrebama malograđanske
sredine, nego na dela velikih majstora koje je video u Beču, Minhenu i
Pešti. I dalje je sanjao da postane veliki slikar, poklanjajući svoje
slike za ručak ili večeru.
O tome piše svom prijatelju Ðorđu
Popoviću Daničaru, uredniku "Danice", 28. maja 1856, pravdajući se da
nije imao novac da mu ranije pošalje pismo: "Ja sam ovamo došao u
nadeždi da ću kakvu crkvu ovde u okolini dobiti na molovanje, al' sam
se ljuto prevario. Ja nisam za ove ljude, niti su oni za mene:
razmaženi, gordi, sujetni, prosti, nevaljali, svaki napredak
ugnjetavajući. Bogati su cicije, zvaničnici su globitelji, a svi
pakosni. Ako još dugo moram ovde ostati dešperiraču."
Da bi
prebrodio usamljenost u Velikoj Kikindi, Ðura se sve više bavi
poezijom. Ponovo se latio pera i pisao pesme. Još luta u stihu, traži
sopstveni izlaz, ali iz pokušaja da napiše sonet govori da je postao
sigurniji u izražavanju svojih osećanja. U tim mladalačkim pesmama
oseća se uticaj velikog mađarskog pesnika Šandora Petefija. Te pesme je
objavljivao u "Sedmici", uvek tražeći od Đorđa Popovića da ih dorađuje,
ako mu se učini da je to potrebno. Krajem 1856. godine Đura odlazi u
Novi Sad, centar srpske kulture, srpsku Atinu. Ali se tu nije mnogo
zadržao iako je imao uslove za život. Teško je podnosio društveni život
i dolazio je u sukobe sa prijateljima. Više nije morao da moluje ikone
pa je sa velikim žarom slikao legendarne narodne junake: Kraljevića
Marka, Obilića, Strahinjića Bana, Starinu Novaka. Te slike je radio za
veliku salu kafane "Kamila". Tu salu su nazvali Miletićeva, jer su se
sa Svetozarom Miletićem tu sakupljali svi napredni ljudi Vojvodine.
Na
žalost, većina od tih slika je nestala u vreme komesarijata zloglasnog
Majtenjija. Tada je bila zatvorena Matica srpska, a Svetozar Miletić
bio prognan. Đura je žarko želeo da pređe u Srbiju, nadajući se da će
mu tamo biti bolje, ako ni zbog čega tamo vladaju Srbi, a ne Nemci i
Mađari. Ali baš tamo ga je čekalo trnje.
Ðura koji ni sam nije
sanjao da će postati učitelj, obreo se u aprilu 1857. u crnorečkom selu
Podgorac, u vlažnoj seoskoj školi koja prokišnjava pa ga je od toga
stalno bolela glava. Tamo je stigao na preporuke svojih novosadskih
prijatelja. Već na prvom koraku osetio je teško stanje u Srbiji. Nije
bilo hleba, već se hranio kačamakom. On piše Đorđu Popoviću Daničaru
20. maja 1857: "Danaske u Krajini otpravljam učiteljsko zvanije, na
svašta čoveka nužda natera… Bolovao sam od 21. aprila do sada… Nemoj ti
da me prokuneš zbog onih 15 forinti", dodaje on na kraju pisma.
Već
na početku učiteljevanja osetio je teško stanje u Srbiji. Narod je
živeo teško, u siromaštvu, varan od trgovaca, iskorišćavan od zelenaša.
Nesrećni narod verovao je u vradžbine, gatare i vampire. Narod je u
svakom strancu gledao krvopiju, a vlast špijuna. Naročito se to
odnosilo na Đuru koji je došao iz Austrije odnosno Vojvodine, gde su
demokratsko oslobodilačke ideje snažno pulsirale u srpskom narodu.


Poslednji izmenio Ka5an Storm dana Čet Jul 24, 2008 11:41 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: DJURA JAKŠIĆ   Čet Jul 24, 2008 11:38 pm

Godine 1852. ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin izdao je raspis koji je imao snagu zakonskog akta, da će se smrtnom kaznom kazniti svaki onaj: "Ko iz zle namere i pakosti ogovara zemaljske vlasti ili činovnika vlasti izvršujućeg, ili koju reč na porugu zemaljske vlasti upravljene, prosipa ili raznosi i time povoda napretku i narušavanju mira podaje."
U Podgorcu se Ðura osećao usamljenim. Nije slikao, malo je i pisao. Ona Srbija o kojoj je on snevao bila je tamo daleko. Iskvarena birokratija, zelenaši, trgovci, popovi, pljačkali su narod. Dinastičke borbe razdirale su zemlju. Pandurska i kapetanska Srbija Aleksandra Karađorđevića, nesposobnog da shvati narodne težnje i da štiti narodne interese.
Avgusta 1857. tražio je od Ministarstva prosvete premeštaj - dobio ga je u Sumrakovac. O tome piše Đorđu Popoviću: "Selo u dolini, okolo grdnim planinama okruženo. U selu nema crkve, a to sam i želeo. Učenika imam svega tri i četvrto jedno Vlašče, koje kod sebe držim. Imam i školskog slugu - to ti je pravi tem; što god ribe u Timoku i Zlotu ima, sve pohvata, tako da mehandžiju, popu i sebe i mene ribom hrani."
Tu je bar za kratko našao mir. U Sumrakovcu je napisao pesama koje kritičari ubrajaju u značajniji opus Jakšićeve lirike: "Put u Gornjak", "Na noćištu", "Veče". Ali ni u Sumrakovcu se nije dugo zadržao, već se 1. jula 1858. obreo u Beogradu, bez posla, novca, bez ikakvih mogućnosti za život. Stalna seljakanja, premeštanja i potucanja iscrpljivali su ga. Sa najnižom učiteljskom platom nije mogao da slika i stvara. On o tome piše Đorću Popoviću 2. jula 1885. godine:
"Pare znaš da nemam kršne, no nadam se od tebe za tri dana dobiti. Ako pak od svega ovoga ništa ne bi ispalo za rukom, onda ćemo se videti, i moraću u futoškom sokaku firmu, kao Čortanovački, obesiti da me poznadu ljudi; zašto ovako do sada to nisu mogli. Ne znam kako će se to do veka kuburiti."
Uspeo je da nađe mesto kao privatni učitelj srpskog jezika u institutu Leopolda Špačeka. Predavao je deci iz bogatih beogradskih porodica koja nisu posvećivala pažnju njegovim lekcijama. Kome je trebala njegova umetnost. Tim bogatim ljudima, lovcima na karijeru, i njihovim ženama - izbiračicama muževa. Gledali su ga s prozora svojih udobnih kuća kao prosjaka s prezrenjem. Patio je nad svojim snom i nad svojom javom, potucajući se beogradskim ulicama. Sa gorčinom je saznavao da na svetu sve više vlada nepravda, gledajući u osvetljene prozore beogradskih kuća naslonjen o zid. Obolevao je sve više i s mukom se penjao uz škripave drvene stepenice Špačekovog instituta. Drhtavom rukom cepa svoje papire, očajnički buljeći u plafon mračne sobe. Kraj sirotinjskih stanova prolazili su fijakeri novih ministara, tandrčući niz kaldrmu. Nije mogao da razmišlja o slikarstvu pritisnut dugovima, obućaru, pekaru, kafedžiji. Želeo je da ode u centre evropskog slikarstva, Pariz, Minhen, Beč. Avgusta 1860. postavljen je za učitelja u Požarevcu. On piše Đorđu Popoviću: "Evo me već četiri dana ovde, gde dužnost učitelja drugog razreda opravljam, a to će reći da decu časlovcu i čitanci poučavam. Ovde ću se ja kao učitelj sahraniti, to već vidim."
Jednu od svojih najboljih pesama napisao je 1860, snažnu, prkosnu, borbenu. "Ja sam stena". Za samog sebe je govorio da je stena - "al krvava". Stena koja gordo stoji u tom društvu poniženih, ne bojeći se smrti, dok ne dočeka dan slobode i dostojanstva čoveka. Piše 8. oktobra: "Moler nisam, a spisatelj nisam! Izgubio sam se. Ja, evo, kako ne samo što ne radim, nego još među onakvim živim koji van laži ništa ne čine. "U Požarevcu je počeo da piše i pripovetke. Godine 1860. napisao je prvu pripovetku "Kraljica", koja je bila izrazito romantičarska. U Požarevcu je slikao, ali mu to nije donosilo veću zaradu. Slike je najčešće poklanjao ili njima plaćao dug.
U to vreme, 1861, odlučio je da se oženi i o tome piše: "Ona je kći učitelja ovdašnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do poštenja i skromnosti…" Svadba je bila 4. jula 1861. godine. Ðurin otac doputovao je iz Srpske Crnje iako nije bio u najboljim odnosima sa sinom. Tada je obećao Ðuri da će mu davati po 20 forinti mesečno, kao stipendiju, da u inostranstvu uči slikarstvo. Međutim, dvadeset forinti nije bilo dovoljno za život u Beču gde je Đura nameravao da otputuje sa ženom. On piše svom prijatelju Đorđu Popoviću, sa kojim je sve vreme u prepisci: "Složite se vas nekoliko, pa gledajte da me vi bar sa 20 forinti mesečno pomognete. Time će mi biti stanje olakšano, a da ćete dobro delo tim učiniti, o tome mislim da ste uvereni". Obraćao se za pomoć i Ljubi Nenadoviću, ali osim saveta ništa nije dobio.
Konačno, 10. jula 1861. godine Đura Jakšić sa mladom suprugom krenuo je put Beča. Beč mu je sada izgledao stran i tuđ. U kafanu na Belvederu nije svratio jer je znao da tamo više nema onog starog društva sa kojima je zore dočekivao. Sem toga, Đuri je nedostajao i novac, izdaci su bili veći nego što je planirao. Morao je ženi da naruči evropske bečke haljine, jer u srpskoj nošnji nije mogla da izađe na ulicu, a da se ljudi ne okreću za njom. Stanovali su u maloj polumračnoj sobi na trećem spratu stare kuće u Viden Feldages, a hranili se u jeftinom restoranu. Ali je ipak bio srećan zbog toga što je u Beču i što je mogao da slika. Uporedo je pohađao predavanja - mnogo je radio. Do kasno u noć, dok je Tina spavala, pisao je i čitao. Počeo je rad na jednoj većoj kompoziciji, trudeći se da otkloni greške na koje su mu skrenuli pažnju profesori iz slikarske škole. Radio je i bio je srećan.
Kada mu je Tina saopštila da će dobiti dete, istrčao je na ulicu i lutao po Beču, radostan, a oči su mu suzile. Činilo mu se da su sve nevolje prošle, da je uplovio u luku mira. U to vreme napisao je pesme koje su pune vere i optimizma: "Potok žubori", ciklus "Ljubav" posvećen ženi Tini: "Ljubim te, ljubim, dušo / ljubim te, raju moj / A osim tebe nikog, / do samo narod svoj". Zbog povećanih troškova morao je svoju ženu da odvede u Crnju, a bila je već pred porođajem, i sam se vratio u Beč. Taj boravak u Beču bio je samo predah na njegovom beskrajnom putovanju. Naslikao je dosta slika, stekao nova saznanja o slikarstvu i vratio se u Novi Sad 1862. godine sa zbirkom pesama.
U Novom Sadu 1862. i 1863. godine Ðura je živeo od slikarstva. Rasprodao je sve slike koje je naslikao u Beču, a imao je i novih narudžbina. U tome mu je mnogo pomogao omladinski list "Javor", koji je reklamirao Đurino slikarstvo. "Javor" je bio vrlo èitan i popularan list toga vremena. Jovan Jovanović Zmaj je u broju od 15. jula 1862. objavio: "Naš prijatelj, vrsan kao pesnik tako i moler, Ðura Jakšić, došao je u Novi Sad i tu se misli nastaniti. Mi mu želimo dosta posla, jer znamo da će njegova kičica svakog zadovoljiti, ko mu šta naručio bude".
Godina 1862. bila je najplodnija godina Ðurinog rada. Pisao je pripovetke, pesme, a napisao je i prvu dramu "Seoba Srbalja". Tadašnji opšti polet srpskog pozorišta i tri stota godišnjica Šekspira inspirisali su Ðuru da se oproba i kao dramski pisac. Drama "Seoba Srbalja" doživela je izvanredan uspeh. Nagrađena je nagradom Matice srpske od sto dukata. Tada je u konkurenciji bila i drama Jovana Subotića, u ono vreme slavljenog srpskog pesnika. Štampana je kao posebna, marta 1863. godine. Prikazana je prvi put u Beogradu 21. maja 1863, zatim u Vršcu, Temišvaru, Velikoj Kikindi, Čakovu, Novom Sadu, Somboru.
I pored uspeha, kritika je oštro propratila dramu "Seoba Srbalja", smatrajući da je to snažan lirski prikaz, ali elemenata drame nema. Đurino materijalno stanje nije se popravilo. Porudžbina za slike bilo je sve manje. Ostavio je vojvođanske ravnice, prešao Savu i otišao u Srbiju. U Srbiji su ga očekivala nova stradanja, bolnija nego prethodna. Sada nije bio sam, imao je porodicu, morao je mnogo više da zarađuje nego tada. U Srbiji je bio poznat po pesmi "Padajte braćo" iz 1862. godine, kojom je oduševljavao publiku na javnim nastupima, bio je poznat kao pesnik, ali ne i kao slikar. U Požarevcu je morao da piše firme za kafane, da moluje kuće i farba nameštaj. Krečio je sobe i šarao zidove sreskih činovnika i trgovaca.
Više nije imao onaj san koji je imao u Beču, ni energiju sa kojom je radio od rane zore pa do mrklog mraka. Počeo je da svraća u kafane, teško mu je bilo i u kući i u porodici. Žena ga nije razumela, dete ga nije zanimalo. Stalno je zurio kroz zamućeno prozorsko staklo u tamnoj sobi, nezadovoljan samim sobom, neraspoložen, usamljen. Lepe bečke uspomene ostale su daleko u magli. Umesto literature i slikarstva, suočio se sa sreskim kapetanom, sa činovnicima i trgovcima koji ga nisu podnosili i želeli su da ga unište.
Pakuje kofere i ponovo na put. Iz Požarevca odlazi u Kragujevac gde dobija mesto nastavnika crtanja u gimnaziji. Ali, tu je bio najveći izliv gorčine i nezadovoljstva. Plata je bila ni mala ni velika, ali nikoga ne interesuje književnost, a još manje slikarstvo. Oficiri su predložili da se ukine čitaonica koja je njima namenjena. Nije mogao da razume samog sebe. Počeo je da se povlači. U kafane nije odlazio, sedeo je sam kod kuće.
U to vreme Ðura počinje realnije da prihvata stvarnost. Režim samovolje Mihaila Obrenovića harao je Srbijom. Policijska tortura, hapšenja, tamničenja, kulučenja, to je bilo pravo lice političkog sistema u Srbiji. Opšte raspoloženje za borbu protiv Turaka zahvatilo je i Đuru. Narod, kao i Ðura, nije prozreo šta se krije iza tobožnje misije oslobođenja Mihaila Obrenovića. U toj misiji bilo je više priče i praznih obećanja nego stvarnih dela. Pamfletima o oslobodilačkoj misiji Srbije, vladajući režim hteo je da skrene pažnju naroda od vrućih problema teškog stanja u zemlji. Narod je hteo rat protiv vekovnog porobljivača Turaka, zaboravljajući u velikom zanosu svoju neslobodu. A, Đura je pevao:

"Padajte braćo! Plinte u krvi.
Ostavte sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Streste sa sebe ropstvo i sram!"

Ali je isto tako pevao: "Mi Srbi nismo. Mi ljudi nismo". Srbija koja je i sama živela u neslobodi, nije mogla da oslobodi porobljene Srbe u Bosni i Hercegovini.
U isto vreme Ðura ponovo pokušava da se ogleda u drami. Negativni prikaz kritike nije ga obeshrabrio. I već 1864, napisao je prvu verziju drame "Jelisaveta knjeginja crnogorska". Pored teških prilika u porodici i okruženju, Đura je uporno radio na drami. Ovog puta nije se pouzdao u svoje nedovoljno teoretsko znanje, već je tekstove slao na proveru i ocenu istaknutim pozorišnim i drugim javnim radnicima. Posebno mu je pomogao Stojan Novaković, istaknuti političar, kulturni i naučni radnik. On je Đuri dostavio svoja zapažanja koja su mu pomogla da "Jelisaveta knjeginja crnogorska" bude, u svakom pogledu, bolja od "Seobe Srbalja".
Tada je iznenada dobio premeštaj u Sabantu kod Jagodine za učitelja tamošnje osnovne škole. Sa manjom platom nego u Kragujevcu, troje dece i bolesnom ženom. Bio je sasvim osiromašio. U pohabanom odelu, oboleo, lutao je po Liparu, kraju pored sela, tužan i zamišljen.
Tražio je izlaz iz svog teškog položaja, razmišljajući o rešenju koje bi ga spaslo. Žena ga je napustila i otišla najpre svom ocu u Požarevac, a zatim Đurinom u Srpsku Crnju. Opet je bio sam, bez dečjeg smeha i Tininog glasa. "Slatka Tino!", pisao je on u to vreme. "Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas.
Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić ".
U to vreme Ðura je napisao dve svoje najlepše pesme: "Ponoć" i "Veče". One su antologijskog značaja, pisane su visokom pesničkom snagom, snagom patnje, progonstva i osamljenosti.

"Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je teških bilo istina".
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: DJURA JAKŠIĆ   Čet Jul 24, 2008 11:38 pm

To je bilo trenutno klonuće i razočarenje. Đura je s novom energijom i
samouverenjem krenuo među ljude. Ponovo je u Požarevcu među svojima. Tu
je doživeo nova optuživanja i suđenja zbog nekoliko groša nevrađenog
duga. U to vreme dogodio se i onaj nečuveni skandal sa mackama - sprave
za mučenje žena. Te macke je, naime, izmislio požarevački sreski
načelnik i izazovno ih izložio ispred osnovne škole. Razljućen Đura
Jakšić, poslao je dopis Kaljevićevoj "Srbiji", tada opozicionom listu.
Taj dopis je potpisao lažnim, izmišljenim imenom. Na nesreću, jedan
starac iz Požarevca isto se tako zvao. Nesrećnog starca odmah su
uhapsili i optužili za antidržavno delovanje. Đura se sam prijavio da
bi spasao starca tortura i muka. Zbog toga ga je policija često
presretala noću i tukla, da bi ga na kraju proterala, ovog puta u Raču
kragujevačku. Istoga dana kada je Đura odlazio iz Požarevca, odlazio je
i sreski naćelnik. Načelnika su ispratili samo policajci, a Đuru svi
napredni građani Požarevca.
U septembru 1868. godine u Rači je
ponovo sam i gladan. Tada piše poznato pismo svom prijatelju Stojanu
Novakoviću: "Dali su mi hleba. Hvala. I kao što dobrotvori vele -
uhlebiše me, hvala im! Ta, više mi i ne mogaše dati, jer su sami pojeli
pečenje. Hvala im… Ne smem ni pomisliti da nešto svojoj deci ostavim,
ili bar, dok ne odrastu da im mogu nabaviti ono što im je nužno.
Naravno, ministar ne zna; ali od tri dukata i osam cvancika, kad se
jedan dukat oduzme za dug - naravno, ministar ne zna, njegove su
"frajlice" i odevene i obuvene… Ja im ne zavidim, ali mi je teško
gledati moju kako se prostoj lepinji, kao nekoj poslastici raduju - ali
neka ih, neka se uče iz malena trpeti, od mene neće se moći puzanju
naučiti, a samo onaj koji puzi, može decu kolačima hraniti".
Ali ga
ni tu vlasti nisu ostavljale na miru. Optužili su ga za bunt, da je na
jednom mestu govorio da policajci nisu potrebni i ako oni ostanu,
Srbija će propasti. Đura se branio na sudu: "Govor je bio o isluženim
policijskim činovnicima, kojom prilikom pomenuo sam Savu, bivšeg
kapetana, koji je nekog seljaka od jutra do podne držao na macke, i
sneg ga zavejao… kad sam se obrnuo iz tog razgovora, video sam Vasu
pisara s jednim čovekom koji se došunjao do mog stola i naš
prijateljski razgovor prisluškivao.
Ðura je osuđen na deset dana
zatvora. Otišao je za Beograd, prethodno ne podnevši otkaz na
učiteljsko mesto u Rači. Njegovu dramu "Jelisaveta knjeginja
crnogorska" odbila je Kolarčeva zadužbina. Stojan Novaković mu je
pomogao da dramu štampa u privatnom izdanju 1868. godine. Đura je počeo
da razmišlja o novoj drami "Stanoje Glavaš". Ali, to mu nije donosilo
nikakve materijalne koristi.
Morao je ponovo da potraži stalno
zaposlenje, ovog puta kao nastavnik crtanja u jagodinskoj Gimnaziji. Te
1869. godine, u Jagodini nije se bavio umetnošću - ni slikarstvom ni
književnim radom. Sredinom januara 1871. godine sedeo je Đura s
društvom u jednoj jagodinskoj kafani, dok je napolju vejao sneg. Tema
je bila omiljena za kafansko društvo - politika. Ðura je napadao režim,
nadajući se da će mu jednog dana doći kraj. Jagodinski kmet Jovanča
Cvetanović, s kojim je Đura još ranije došao u sukob, prišunjao se do
njihovog stola da bi saznao o čemu razgovaraju. Želeo je da pronađe
razlog da optuži Đuru. Ðura ga je primetio i zavaljen u stolicu, s
rukama iznad glave, zapevao:

"Bojišiću, bojiš li se koga?
Boga malo, cara baš ni malo,
a od kmeta ko dorata moga".

Kmet
razljućen i uvređen, uzeo je od kafedžije pero i hartiju i počeo da
piše prijavu protiv Đure. Ðura nije obraćao pažnju, kmet je gnevno
skočio i nekoliko puta udario Đuru štapom po glavi. Podneo je tužbu
protiv kmeta, ali ona nije prihvaćena od vlasti. Bio je otpušten iz
službe zbog nepristojnog vladanja. Bez posla i hleba lutao je ulicama i
pustim poljima. Neposredno pre toga, napisao je LJubomiru Kaljeviću,
uredniku „Srbije":
„Kako ja poznajem naš svet, naše neraščišćene
pojmove o načelima i ljudima, a osobito onu publiku koja je, po lakoj
obmanjivosti, poneta za zatucanstvom i lažnim prorocima - nije baš
najprobitačnije biti ravnodušan prema radnji onih koji već odavna
prosipaju političke i društvene mijazme po našem narodu, truju mu
život, odvode ga sa puta koji je jedini spasonosan i po našu malu
zemljicu i po celo srpstvo, i ukoliko se to u zabavnoj formi čini,
utoliko lakše kod nekih prolazi.
- Ja držim da je zadatak svakog
svesnog i poštenog Srbina da ovome na put stane, da ne da dići glave
sebičnjaštvu i prljavstvu, koje se protura pod firmom patriotizma i
koji je do skora nalazio zaštite na visokim mestima, te je toliko
bezbednije moglo širiti svoje konce i kuti našu atmosveru".
Iz
Jagodine odlazi u Ćupriju, iz Ćuprije u Paraćin, slikao je po kućama
bogatih građana za koru hleba, gotovo besplatno. Radio je ikone po
moravskim manastirima i crkvama - ali je sve to bilo nedovoljno za
izdržavanje porodice. Bio je prezren slikar i gladan pesnik. U proleće
1872. godine odlazi u Požarevac, a odatle u Beograd, da reši pitanje
svoje službe. Pisao je molbu Ministarstvu prosvete, ali uzalud.
-
Zalaganjem Stojana Novakovića dobio je mesto korektora Državne
štamparije u Beogradu. Na trenutak se činilo da mu se sreća nasmešila.
Nastanio se u Beogradu na periferiji u najsiromašnijem kraju, u
Skadarskoj ulici. Ulica i njegova kuća daleko posle njegove smrti
postaće čuvene. Živeo je sirotinjski i više nego skromno. U kafani nije
sedeo sa činovnicima, već sa najsiromašnijim ljudima paćenicima. Kada
su ga prijatelji savetovali, ako ne misli o sebi zašto se ne pobrine
bar za decu da se ne muče kad odrastu, odgovarao je: „A, ko će torbe
nositi s parobroda? Zar ovom svetu ne trebaju amali (nosači)? U kuću
nije nikoga dovodio. Valjda se stideo svoje sirotinje, čak i svog
najboljeg prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja nije primao kod kuće, već
su se sastajali po kafanama u varoši. U jednoj sobi i kuhinji živeo je
sa ženom i već odraslom decom. Od pokućstva imao je jedan orman, sto sa
dve stolice, šporet i tri kreveta. Na jednom krevetu spavao je on, a na
druga dva žena sa ćerkom i dvojica sinova. U kafani je znao danima da
sedi ćuteći, a onda bi odjednom skočio i počeo žustro da diskutuje o
svojoj književnosti i politici, udarajući pesnicom o sto. Godine 1873.
počeo je da pljuje krv. Nije se lečio, nego je posle svakog napada
kašlja i pljuvanja krvi, trpao šaku soli u usta. Jednom je lekaru koji
ga je upitao zašto se ne leči i dokle misli tako, odgovorio: „Tako ja,
moj doktore, biće skoro dvadeset godina!", osmehnuo se i dodao: „A
mislim tako još jedno dvadeset godina".
Kada je izbio Prvi
srpsko-turski rat 1876. godine iako bolestan, tražio je da ga pošalju
na drinsko bojište kao dopisnika. Jakšiću se nije dopalo stanje na
Drini. Bilo je daleko od onoga kako je on zamišljao kako treba da
dejstvuje srpska vojska koja oslobađa porobljenu braću. U reportaži
„Ranjenik", koju je objavio u kalendaru „Orao" 1878. godine, opisao je
komandanta Drugog fronta generala Ranka Alimpića: „Đeneral Ranko kicoš
- s ufitiljeni brčići, kosa onako frizerska, uglađena, a na uniformi
nigde ni jedne prljave pegice; ponašanje mu je sasvim diplomatsko, na
svakoga se ljubazno osmehne, rukuje se, razgovara o svačemu, samo ne o
vojsci, ne o ratovanju! Kad se prohoda, to biva na hitovu, a za njim
jure konjanici u crvenim čakširama, mislio bi: gospodin je kum u nekim
velikaškim svatovima".
To mu general Alimpić nije nikada oprostio.
Tužio je Đuru Načelstvu okruga šabačkog, koji je celu stvar prosledio
Upravi varoši Beograda. Bio je optužen što je pismenim putem
tendeciozno i u zlobnoj nameri, neverno predstavio publici boj na
Beljini u godini 1876, i boj na Međašima, sa čime je naročito išao na
to: da vojsci Srpsko-drinskog kora i njenom komandantu ubije onaj
kredibilitet kod naroda, koji su oni svojom patriotskom radnjom u
stvari zaslužili, te na taj način kod naroda sprovede nepoverenje, kako
spram same te vojske i njenog komandanta (Ranka Alimpića), tako i prema
svetom narodnom cilju, oslobođenja i ujedinjenja srpskog."
Predmet
se šetao od Uprave varoši do Prekog ratnog suda, od ovog do redovnog
suda, a Ðura je prekidan oštrim kašljem izjavio: „A da ga baš volem (R.
Alimpića) i poštujem kao na primer Ajduk Veljka, Ðorđa Horvatovića,
Mijaila Ilića. O tome nisam još svoje srce ispitao… Uzvisi li ga
njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću se sa ostalom
svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle takvih prilika
malen i neznatan, onda neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti!
Jednom sam za novine napisao dosta lep natpis na grobu jednog čoveka,
za koga je narod govrio da je kaišar. Sećam se da sam stih završio: - I
mnoga suza teče za njim! Ljudi su moj stih okrenuli podsmehu. „Badava,
Đuro, rekoše, što si istinu napisao, mnogi plaču za njim što je mnoge
upropastio".
General Ranko Alimpić nije bio zadovoljan time što će
Đura biti osuđen, već je poslao svoje batinaše da prebiju bolesnog
pesnika. Pretukli su ga do krvi jedne večeri dok se vraćao kući. Đura
se od toga nije nikada oporavio. Dok je ležao na samrtničkoj postelji
posećivao ga je najviše Zmaj koji je čitave sate provodio s njim u
razgovoru, a i nepoznati ljudi, želeći da stegnu ruku velikom pesniku.
Prikovan za krevet završavao je peti čin „Stanoja Glavaša". Smešio se
tiho bledim usnama, kao što je uvek činio, sam u praznoj sobi hladnog
novembarskog dana. Umro je u bunilu 17. novembra 1878. godine po starom
kalendaru.
Njegova porodica nije imala novac za sahranu. Na dan
sahrane sleglo se pola Beograda u skadarlijsku Cigan-malu. Komšije su
se čudile, zar je toliko bio poznat taj njihov tihi i bolesni komšija.
Narod na njegovom grobu sakupio se da oda priznanje velikom borcu
protiv nepravde, pesniku slobodarstva i istine. List „Straža" pisao je
povodom Jakšićeve smrti: „Bio je u životu veliki mučenik i patnik.
Stradao je mnogo jer je imao srce, koje je osećalo tuđa stradanja.
Gonili su ga jer je uvek bio drug i prijatelj gonjenih i potištenih.
Bio
je osuđen na osam dana zatvora zbog uvrede generala Ranka Alimpića.
Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na svežnju akata zapisao: „Pošto
je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u
arhivu ostave".
Ðura Jakšić je od svih naših pesnika bio najviše
romantičar. Pisci i pesnici romantizma nisu uneli u našu književnost
samo nov sadržaj, neg i nov izraz. Ðura je pisao o slobodi, goreo za
njom i patio kada je uvideo da je sve to samo san. Mašta pesnika
postala je osnovna vrednost za kvalitet dela. Ðura se oduševljavao
narodnom prošlošću. Njemu je narod bio blizak. On piše pesme o srpstvu
i slobodi, o ljubavi, o snovima, ugledajući se na narodnu poeziju i na
neke nemačke i engleske pesnike romantičare, ali najviše na naše
izvorno narodno. Njegove pesme, tople, potresne, govorile su upravo o
njemu samom, a on sam je bio čovek koji poznaje narod. On je shvatio
njegove patnje i želeo da se bori sa njim i za njega. Svoj lični, gorki
i bolni život nije odvajao od života naroda, svoju patnju ujedinjavao
je sa opštom patnjom, sa narodnom težnjom za slobodom.
Možda nema
bolje reči kojom bi se taj odnos opisao nego stihom iz njegove pesme
„Posle smrti" koju je napisao još 1858. godine: „Dosta je slave - veran
je bio narodu svom".

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.
Nisam znao da ljubav duboka -
zaraza je, da je kuga… strela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.

Blista mojih dana kube jasno,
u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.

Ljubomoran, zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: JOVAN JOVANOVIĆ - ZMAJ   Čet Jul 24, 2008 11:47 pm

JOVAN JOVANOVIĆ - ZMAJ


JOVAN JOVANOVIĆ, Zmaj Jova, Čika Jova - kako ga je zvala i zove čitalačka publika iz mila - a tako je i svoje delo potpisivao - uspešno se, kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima - u književnosti i novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina, u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu.
Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna - Zmaj Jova je bio u privatnom životu uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima, drugovima, poznanicima - muškarcima i ženama - bio je i navodadžija, posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima.
Jedno takvo poznanstvo navodadžisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni Longinović, sedamdesetih godina 19. veka. O tome danas svedoče stare, požutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz Itebeja u Zemun. Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje.
Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i - iznad svega - rodoljub. Pune četiri decenije obavljao je važnu kulturnu, političku i patriotsku misiju na samoj kapiji Beograda - kako se nekada nazivao Zemun. Njegova knjižara u varoši pod Gardošom bila je zborno mesto svih patriota koji su bili odeljeni granicom (Zemun je u to doba bio u sastavu Austrougarske, a granica je išla Savom i Dunavom); ovde su dolazili Pera Todorović, Jaša Tomić, Kosta Taušanović, Nikola Pašić; tu je, pred policijskim poterama, utočište nalazila i kraljica Natalija Obrenović.
Jelena Longinović - lepa, šarmantna i romantična - ličila je na Julu iz "Pop Ćire i pop Spire" Stevana Sremca - kako tvrdi jedan njen savremenik, a Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom Itebeju bili parosi jedan i po vek). Naravno, uz ovakvo vaspitanje, mladost i lepotu obavezno su u ono doba išle i umetničke ambicije - gde se slika, peva, svira ili bavi književnošću.
Jelena se opredelila za književnost. Pisala je pesme, priče i prosvetiteljske članke u kojima je želela da emancipuje i prosvećuje našu ženu; pisala je u ondašnjim listovima i časopisima, a najviše i najčešće u onoj periodici koju je uređivao pesnik Zmaj.
Baš je u to vreme Jovan Jovanović živeo u Pančevu. Radio je kao gradski lekar i uređivao "Žižu"; tada je iz Srpskog Itebeja stigla prva pošiljka od mlade učiteljice Jelene Longinović. Pisala je sveže, meko, jednostavno i sa zanosom.
To su odmah uočili i drugi čitaoci "Žiže", pa su se, s razlogom, kao i Zmaj u početku, počeli pitati ko je ova "dična spisateljica" iz ravnog Banata.
I zemunski učitelj Miloš Grabovački takođe se upitao ko je Jelena. Njeno pisanje mu se mnogo dopalo. U njene pesme, priče i članke sa "naravoučenijem" odmah se zaljubio, pa je poželeo da upozna banatsku spisateljicu; ovu svoju želju je, u nekoliko mahova, u neposrednom kontaktu i preko pisama iskazivao i Zmaj-Jovi: "Zaljubio sam se u Jelenino spisateljstvo, pa želim da upoznam ovu dičnu, patrijarhalnu kćer Banata…", pisao je uredniku "Žiže".
Posle tri godine saradnje u pančevačkom časopisu i drugoj srpskoj periodici, pesnik Zmaj je imao prilike da detaljnije upozna Jelenu Longinović, jer se redovno dopisivao sa "dragom sestrom iz Itebeja". U ono doba (sedma i osma decenija prošlog veka) Banat je bio još vlažan, bez puteva i železnice i teško se stizalo iz meseta u mesto, a da se o velikoj udaljenosti i ne govori. Međutim, Srpski Itebej je imao jednu srećnu okolnost - nalazio se na obali reke Begej, koja se uliva u Tisu, a Tisa u Dunav - pa se lađom, preko Velikog Bečkereka i Titela, moglo lakše stići u Zemun, Beograd i Panečvo.
I, naravno, kao tolikim drugim, Zmaj Jova je i Grabovačkom uslišio želju: odlučio je da upozna poletnog zemunskog učitelja i Jelenu iz Banata i da navodadziše između njih.
U to doba i foto-aparat je već osvojio veliki deo Evrope. Sve veće varoši, pa i sela, imale su svoje foto-ateljee. Zato poznanstvo između Jelene i Miloša počinje fotografijama. Pišući pismo u Itebej, Zmaj se stavio u ulogu navodadžije. Čini se da je ovu ulogu u privatnom životu mnogo voleo. Napisao je da se za njenu "personu" mnogo interesuje "moj veliki prijatelj", pa bi želeo da se sa njom upozna i dopisuje. I Jelena je odmah, u žurbi, odgovorila svome navodadžiji; veli da joj je veoma drago što se za njenu "skromnu personu" neko intersuje; izražava želju da se upozna sa Milošem Grabovačkim, ali da to ne bude - "poznanstvo naslepo"; "sa dotičnom personom želim da izmenjam najpre fotografije", jasna je banatska spisateljica.
Zmaj Jova je zatim ove Jelenine želje preneo Grabovačkom, pismom u kome on, na kitnjast način, govori o razmeni fotografija između dvoje poletnih i mladih rodoljuba i spisatelja. Pesnik piše "dragoj sestri Jeleni":
"Vaša želja da Vam fotografiju mog najboljeg prijatelja pošaljem, mome najboljem prijatelju veoma laska, i on Vam je, evo, preko mene, od srca šalje na zajam, s tim da mu Vi pošaljete svoju fotografiju, čemu će se moj prijatelj veoma radovati".
Naravno, navodadžijino pismo bilo je veoma kitnjasto i odmah je zagolicalo mladu učiteljicu. Veoma uzbuđena, specijalno iz Itebeja putuje u Bečkerek, da se u tamošnjem najboljem "ateljeu uslikuje", u najboljim i najlepšim haljinama, pa da najuspeliju sliku pošalje u Zemun. Na ovoj veštini sve bi navodadžije mogle da pozavide Zmaj-Jovi, koji je vešto mogao, i umeo da navodadžiše: vrlo brzo su njegovi "štićenici" stupili pred matièara.
I Miloš Grabovački se odmah, na prvi pogled, zaljubio u fotografiju; oduševljen, na kovertama je uvek ovakvu adresu ispisivao: "Dičnoj Jeleni Longinović, budućoj Grabovačkoj…"
Romantična seoska učiteljica se ovome nije protivila. Naravno, ova, danas požutela pisma, nisu nimalo nalik na pisma mladih i zaljubljenih, kakva se danas, sve ređe, pišu. U njima je malo mirisa ruže, ćarlijanja vetra, priče o šumama i rekama, o ljubavnim i drugim snovima. O ljubavi Jelene i Miloša, za koju svi savremenici svedoče da je bila velika, može da se čita samo između redova. Dvoje mladih su najpre zbližile zajednićke ideje o oslobođenju od austrijskih i mađarskih okupatora i ujedinjenje u jednu državu Vojvodine i Srbije, dok su lična osećanja bila diskretna i suzdržana i mogla su se samo naslućivati.
U ono vreme je sva pošta bila cenzurisana. Čak i ona intimna, familijarna, ljubavna. To su Miloš i Jelena znali, pa su odlučii da se dopisuju samo šifrovano. Zaljubljeni su se između Zemuna i Itebeja i obratno dopisivali o stvarima koje su u ono vreme bile branjene i podozrevane: o osloboćenju i ujedinjenu naših krajeva koje su razdvajale dve reke. Ova pisma su prave i kose crte, brojevi i jednačine iz matematike sa jednom, dve ili tri "nepoznate", a šta je sve to znaèilo ostalo je poznato samo zaljubljenima, ali i njihovom navodadžiji lake ruke. Dopisivanje je trajalo pune dve godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem. Bilo je to 1873. godine, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i navodadžija.
Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i drugo su - zbog rodoljublja i branjenih politićkih ideja - bili često hapšeni, suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim, nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete - kćerku Irenu - koja je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavi poznatih ljudi   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavi poznatih ljudi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
 Similar topics
-
» ALEKSA SANTIC
» Paulo Koeljo
» Crveno-boja ljubavi
» Vodolija Aquarius
» SPISAK IMENA PISACA

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: SVAŠTA NEŠTO :: SVAŠTARA-
Skoči na: