DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Jun 22, 2011 10:45 am

KULTURNI RAT U SRBIJI
U ovom radu (1) se, najpre, određuje pojam kulturnog rata. To je rat koji jedna frakcija kulturne elite vodi protiv određenih vrednosti. Zatim se pokazuje kako on izgleda u SAD. Nakon toga, prelazi se na slučaj Srbije. Kulturni rat se ispituje kroz dramu Pad Biljane Srbljanović. Potom se objašnjava mehanizam uspostavljanja kulturne hegemonije u eliti koji ne spada u kulturni rat, ali vodi istom cilju. To je osmotski sistem oponašanja u kulturi. O njemu se govori u trećem delu rada. Konačno, u zaključku, ukazuje se na pojavu institucionalnog imperijalizma i zalaže se za stvarnu depolitizaciju srpskih kulturnih ustanova.
Ključne reči: ideologija, kultura, politika, elita, demokratija
Pojam kulturnog rata
Kulturni rat (culture war) je pojam koji nam dolazi iz SAD (2). Njega bi možda bilo bolje prevesti kao “rat u kulturi” – ako kulturu shvatimo u najširem smislu, kao oblast duhovnih i društvenih vrednosti.
Zašto rat, ko vodi rat i oko čega se ratuje? Reč rat se upotrebljava iz tri razloga:
1. Za radikalnu kulturnu elitu postoji jasna podela po načelu “prijatelj–neprijatelj”. Naravno, to ne znači da ne postoje i drugi učesnici kulturnog života kao što su “neopredeljeni”, “nesvesni onoga što se zbiva”, “taktički saveznici”, “neprijatelji po drugoj liniji” itd. Ipak, linija fronta postoji, a kada god dođe do sukoba, dosta pouzdano se može reći ko će se pojaviti na jednoj, a ko na drugoj strani.
2. Neprijatelj se strasno, gotovo svim bićem, mrzi. Mrze se zapravo vrednosti (vrline) do kojih je njemu stalo. Mržnja je često opsesivna, a glavni neprijatelji postaju za mrzitelje izvorište najčudovišnijih fiks-ideja.
3. Iz te strasne mržnje proizilazi želja da neprijatelj bude uništen, da ga jednostavno ne bude. U nemogućnosti da se sprovede istrebljenje njegovih ideja, vrednosti, pa i ljudi, želi se njihovo poniženje. Ideje i ljudi se izvrgavaju simboličkim i stvarnim izrugivanjima, ponižavanjima...
Sadržaj kulturnog rata, dakle, jeste poricanje ili nipodaštavanje određenih kulturnih vrednosti, a njegov glavni oblik je ponižavanje, ismevanje, cinizam u odnosu na glavne simbole i nosioce.
Ko vodi rat? U SAD je reč o delu društvene, kulturne, medijske, akademske, pa i političke elite. Njeni pripadnici se najčešće nazivaju radikalima ili progresivistima, dok se nasuprot njima nalaze tradicionalisti ili konzervativci. Obe strane sebe vide kao liberale, ali su prvi radikalni liberali, a drugi tradicionalni liberali (3). Rat su započeli radikali napadom na tradicionalne vrednosti, šezdesetih godina 20. veka, tokom tzv. američke kulturne revolucije (4). Tokom naredne dve decenije radikali su – zahvaljujući obrazovanju, srednjoklasnom poreklu i potrebi sistema za novom ideologijom – dospeli do elitnih položaja u američkom društvu (5). Kao “simbolička elita”, postepeno su preuzimali kulturne, obrazovne i medijske ustanove (6). Iako je, tokom osamdesetih godina, Reganov neokonzervativizam preovladao u politici i ekonomiji, radikali su ostvarili lake pobede u kulturi, umetnosti i medijima. Iako su, tokom devedesetih godina, progresivisti preko Klintonovih osvojili i politiku, tradicionalisti su se, na polju kulture, počeli reorganizovati, napravivši front. U njega su ušli hrišćansko-konzervativni (7), ali i neki levi intelektualci (Cool. Taj front je, u ovoj deceniji, postojan, mada radikali i dalje uživaju premoć u kulturnim institucijama.
Oko kojih vrednosti se ratuje? Oko svih, najviše oko najvažnijih. U društvu postoji stalni sukob oko vrednosti. Ljudima je važna vera, dakle borba će se voditi – na ovaj ili onaj način – oko verskih simbola i religije (recimo, može li se postaviti krst na javnom mestu ili ne). Ljudima su važni brak i porodica, dakle, vodiće se borba oko braka i porodice (ko sve može da sklopi legalni brak i usvaja ili zadrži decu). Ali rat u kulturi je posebna vrsta rata zato što se ratuje oko simbola, i to simboličkim sredstvima. U kulturnom ratu predmet napada je znamenje, simbol određene vrednosti (ili skupine vrednosti). To znamenje nije predmet pravne ili telesne borbe, već predmet simboličkog poricanja kroz kulturu. Tome služi osobena estetika u kojoj se ono što je privatni ili grupni politički stav predstavlja kao umetničko delo par excellence.
Ta estetika, koju brižljivo neguju radikali, ima četiri koraka. U prvom se umetnost tako redefiniše da se u nju praktično može uključiti svaki smisleni čin ili njegov proizvod samo ako su u stanju da pobude bilo kakvu reakciju publike. U drugom koraku se smisleni čin svede na “izazivanje šoka” kod “konzervativne”, “malograđanske” ili “tradicionalističke” publike. U trećem koraku pristupa se šokiranju i provociranju tako što se simboli najviših tradicionalnih vrednosti izlažu ponižavanju. Konačno, u četvrtom koraku se to delo ili performans proglašavaju umetničkim samo zato što se uspelo u šokiranju publike. Svi prigovori da to nije umetnost odbijaju se kao irelevantni, sa obrazloženjem da dolaze od neuke publike ili od “konzervativnih” i “retrogradnih” kritičara.
Evo nekih primera. Andreas Serano (Andreas Serrano), koji uživa status umetničkog fotografa (9), izložio je, 1989, u jednoj galeriji (10) sliku koju je nazvao Popišajte Hrista (Piss Christ (11)). Slika prikazuje Raspeće u žutoj izmaglici, uz objašnjenje da je to žutilo nastalo potapanjem Raspeća u mokraću “umetnika”. Ova provokacija izazvala je negodovanje tradicionalista. Oni su se pobunili što je ovo “umetničko” delo plaćeno 15.000 dolara iz državnog budžeta (12). Zbog toga je čak otvorena i rasprava u Senatu (13). Ali sve se završilo pozivanjem na “umetničke slobode” i “modernu estetiku”.
Drugi primer je slika Presveta Bogorodica (The Holy Virgin Mary (14)), izložena 1999. u Muzeju umetnosti u Bruklinu. Njen autor, Kris Ofili (Chris Ofili) nacrtao je neku grotesknu spodobu i onda oko nje zalepio slonovu balegu i pornografske fotografije ženskih genitalija. Na to je Skot Lobedo (Scott LoBaido) bacio gomilu konjskog izmeta na fasadu muzeja. Kada je policija krenula da ga privede, on je rekao da je i sâm umetnik i da “samo ispoljava sopstvenu kreativnost”. Policija, međutim, nije imala sluha za ovaj performans. Razlika je, naravno, što je iza Ofilija stao kritičarski establišment, a iza Lobeda nije.
Treći primer je jedno “umetničko” delo Roberta Mepltorpa (Robert Mapplethorpe (15)), inače ikone “umetničke gej fotografije”. To delo se sastoji iz slike Presvete Bogorodice pretvorene u krvavu spravu za mučenje, uz koju je dodata “umetnička” fotografija samog Mepltorpa, koji se slikao kako sebi nabija dršku od biča u čmar (16). Mepltorp je slavu, u umetničkim krugovima Njujorka, stekao snimajući naga tela glumaca pornografskih filmova. Naročito se istakao nizom sadomazohističkih fotografija (17), od kojih je jedna i ona sa bičem. Ali kritika mu je zamerila samo to što je na jednoj od slika (br. 6) prikazan goli crnac u položaju koji “asocira na eksploataciju” (1Cool. Kada je, 1988. bilo objavljeno da je oboleo od side, njegove slike su, na umetničkom tržištu Njujorka, dostigle cenu od pola miliona dolara. Umro je posle tri meseca. Danas se i dalje smatra “majstorom homoerotske fotografije”, dok se o karakteru njegovih fotografija nage dece (umetnost ili pedofilija?) vodi rasprava (19).
Estetičari iz redova progresista tvrde da je u svim ovim slučajevima reč o “umetničkom izražavanju” koje nije u vezi s politikom ili ideologijom. Umetnici samo žele da šokiraju publiku, vele oni, pa biraju ono što će je najviše isprovocirati. Međutim, čak i ako ostavimo po strani problem da li je izazivanje šoka dovoljno da nešto bude okarakterisano kao estetski čin, postavlja se pitanje – zašto je umetnost isključivo napad na jedan tip vrednosti? Zašto se šokiranje publike postiže isključivo napadom na tradicionalne vrednosti, ali ne i na one do kojih drže progresivisti? Zašto je ponižavanje ili ismevanje hrišćanskih vrednosti umetnost, dok bi sadistički akt, recimo, prema nekoj feministkinji ili homoseksualcu bili s gnušanjem odbačeni kao “primitivan” i “politički nekorektan”?
Takođe, ako je samo izazivanje šoka dovoljno da bi se neko delo vrednovalo kao umetničko, zar ne bi onda najveća umetnost bila ismevanje vrednosti koje su zajedničke i progresivistima i tradicionalistima? “Šta bi se dogodilo”, pita se Bjukenen, “kada bismo se rugali holokaustu predstavljanjem kompjuterizovanog foto kolaža nage Ane Frank kako se razuzdano igra sa SS trupama iz Aušvica?” (20). Zašto to ne bi nikako bila umetnost, a nabijanje drške od korbača u rektum Bogorodice po definiciji jeste? Zašto je samo i jedino izrugivanje hrišćanskim, tradicionalnim vrednostima umetnost, dok je sve ostalo divljaštvo i neumetnost?
Očigledno, estetika je ovde instrumentalizovana u političke, odnosno ideološke svrhe. Iza forme umetnosti krije se opsesivna mržnja prema “neprijateljskom” tipu vrednosti. Pri tome, sâm čin destrukcije uopšte ne mora, od početka do kraja, biti ideološki ili politički osvešćen. Nesrećni Mepltorp je verovatno iskreno uživao u svojoj igri sa bičem. On je verovatno osećao “autentično” zadovoljstvo što to može javno da radi iznad slike Device Marije. Međutim, promovisanje njegove naslade u umetnost, u estetski čin, u vrednost, nesumnjivo jeste ideološki, odnosno politički čin. Mehanizam tog promovisanja – u kome učestvuju galeristi, umetnički kritičari, članovi muzejskih saveta, kompanijski darodavci (21), predstavnici nacionalnih fondacija za umetnost itd. – sve to, dakle, jeste deo kulturne politike. Jer određenje šta jeste, a šta nije umetnost jeste kulturna politika. A ona se u ovim i drugim slučajevima svodi na rat do istrebljenja tradicionalnih vrlina i tradicionalnih vrednosti.
Zašto se to radi – posebno je pitanje u koje ovde ne možemo previše duboko da uđemo. Samo ćemo reći da je reč o tipičnoj ideologiji (i estetici) tzv. transnacionalnog progresivizma (transnational progressivism) (22). Nju zastupa elita koja opslužuje globalni, “moderni”, “progresivni” sistem – transnacionalna elita i njena frakcija tzv. postnacionalna inteligencija (23). Taj sistem koče nacionalne države, koje ograničavaju “slobodnu tržišnu utakmicu”. Zato – dole nacionalizam, dole nacionalna država! Taj sistem koči tradicionalna kultura koja, propovedajući skromnost i uzdržavanje, ograničava potrošačke apetite lokalnog stanovništva. Zato – dole tradicionalizam, dole konzervativizam!
Taj sistem koči i svaka druga ideologija koja je konkurentna i koja ne učvršćuje moderni sistem moći. Jer moć je dobrovoljna poslušnost (24). Zato je ideologija ključni aspekt modernog sistema. Ona nas preparira da verujemo u ono što treba, ona stvara poželjan sistem vrednosti iz koga automatski proizilazi naša poslušnost. Tu ideologiju oblikuje globalna transnacionalna elita, usađujući nam je u glave putem medija (25). Iz ugla elite, tradicionalne religije samo su konkurentske ideologije koje, čak i kad nisu neprijateljske, prosto smetaju. Religija, naime, kada je autentična i samosvojna, jeste alternativni sistem vrednosti. A oni koji su usvojili jedan sistem vrednosti teško da će lako usvojiti drugi. I zato – dole s religijom! A naročito dole s tradicionalnom religijom, s tradicionalnim hrišćanstvom!
Tako se pokazuje paradoks moderne umetničke elite. Ona živi i stvara u uverenju da je pobunjenik protiv oveštalih struktura, da razvaljuje stege, da izaziva moćne i da juriša na nebo. Ali ta pobuna je samo lupanje na otvorena vrata. To je potplitanje i ismevanje starca (nacionalnih struktura) koji nekada jeste bio jak, ali koji je danas i sâm žrtva novog siledžije u kraju (globalističkih struktura). Umetnička elita “hrabro” kinji tog starkelju, da bi zatim u džep stavila novac koji joj je, zadovoljan i razveseljen, dobacio mladi siledžija. Svi ti “alternativci”, svi ti “heroji otpora”, svi ti “pobunjenici protiv sistema”, zapravo su samo njegove sluge. Oni su nedovoljno inteligentni čak i da shvate svoj lakejski položaj. Ili nedovoljno pošteni da ono što i sami naslućuju priznaju – makar samima sebi.
Pad Biljane Srbljanović
Kulturni rat se vodi i u Srbiji. Njega vodi ovdašnja frakcija transnacionalne elite (26), koja izrazito dominira u kulturi i medijima. Kako taj rat izgleda može se videti na primeru Biljane Srbljanović (1970) (27) i njene drame Pad (2000). Ovaj slučaj smo izabrali zato što naša transnacionalna elita borbenija u pozorištu nego u likovnim umetnostima (2Cool. Biljana Srbljanović je u tim krugovima uzdignuta u “kultnog pisca” (29). Njoj se, na B92, daje prvo mesto na listi VIP blogera, a uvek se ističe da je ona “najprevođenija i u inostranstvu najigranija srpska dramska spisateljica” (30).
Ideja drame Pad, koju je prihvatio da igra direktor Bitef teatra Nenad Prokić, a režirao Gorčin Stojanović, najbolje se može videti iz desete scene. Njeno je štivo Biljana Srbljanović sa ponosom okačila na svoj B92 blog (31). Glavni junak ove drame, razume se onaj rđavi, jeste vladika Nikolaj Velimirović. Njega Srbljanovićeva zove “pop Nikolaj Stratimirović”. Ne samo da je ime dato tako da neposredno ukazuje na vladiku Nikolaja, već i sama spisateljica kaže da je u drami “u mnogo navrata citirala čitave pasaže tada još nekanonizovanog Nikolaja Velimirovića” (32).
Scena se najavljuje opisom odaje u kojoj, na odru, leži mrtvo dete Jovan, dok njegovi roditelji u tuzi i očaju sede pored njega. Evo kako, po spisateljici, izgleda početak te scene: Pop Nikolaj Stratimirović i Crkvenjak Glogov uz buku ulaze. Stratimirović u pravoslavnoj mantiji, preko nje pancir. Glogov u crkvenjačkom odelu, preko njega pancir. I ne samo da su “pop” i crkvenjak upali “uz buku”. Oni su očigledno toliko bahati da čak ni ne primećuju da je u sobi odar! Nastavljaju da galame, a crkvenjak osorno pita ucveljenu majku: “Snajka, ima li nešto da se popije?” Sunčana ne ustaje. Gleda mrtvog Jovana, dodaje spisateljica, da ne bi bilo zabune zbog nepriličnosti pitanja.
Kako bi potcrtala koliko su Nikolaj i njegov crkvenjak ogavni, Srbljanovićeva ih dodatno ogovara opisujući njihovo ponašanje i izgled. Crkvenjak neprestano prdi, pljuje i trese nos na pod: Glogov pljune. (...) Glogov se usekne. (...)Glogov prdne. A Nikolaj, koji, kao što smo videli, preko svešteničke odore nosi pancir prsluk, kako sedne, ispod mantije, zablistaju njegove crvene ženske lak-cipelice. (...) Sunčana maše glavom, a Stratimirović lakovanim cipelicama. Poetski, zar ne?
Najzad, zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred njima leži mrtvo dete. “Šta to bi, snajka?” pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće. “Je si l' postila? – Nisam. – E pa zato. Jesi li se prala? – Jesam. – Još gore!” Na to se uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjem: “Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra! (...)U šta veruješ? U nauku. Čemu se diviš? Kulturi. E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti ubile!”
Jer “šta je to kultura?” propoveda dalje Nikolaj. “Parče hartije i gipsani stub. Šta je nauka? Gomila laži i jevrejskog podmetanja.” Aha! Nikolaj, crkvenjak, i uopšte popovi, ne samo da mrze vodovod i kanalizaciju, nauku i kulturu. Oni mrze i Jevreje. Štaviše, oni su i koljači. Kada im domaćin kaže da njegova porodica i nije verujuća, uslediće ovo. Nikolaj: “Niste, je li? Glogov, nož! Glogov pruža Stratimiroviću kamu. Domaćin: – Šta ćeš s tim? Dobro, čekaj, kad ste već ovde... Stratimirović zgrabi jabuku i jednim naglim udarcem preseče je na pola.” Dakle, da se domaćin nije dosetio i pozvao Nikolaja da ipak obavi opelo, odvratni mantijaš bi ga sigurno zaklao!
U nastavku saznajemo i da Nikolaj kao “uzrok naše patnje” vidi i sledeće stvari na slovo p: “pentijum”, “penicilin”, “peting”, “pederastiju”, “penetraciju”, “penis”, “Pentagon”... Šta bismo tek saznali da je Nikolaj izneo celu azbuku omraženih pojmova? Za nesrećnu majku, koja u početku ne pokazuje znake religioznosti, Nikolaj veli: “Da se manje školovala, ne bi ona meni tako odgovarala.” Kako bi joj probudio veru, Nikolaj izvodi “program” pod nazivom: “Recimo NE Civilizaciji!”. Tokom tog programa, Nikolaj je podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):
“U pauzama ratovanja, između dve bitke, napada na kafiće, džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne za milost, već za novi boj!”
“U slučaju totalnog i unapred izgubljenog rata naš narod treba da se pod hitno – MNOŽI!!!”
“Kada se u izabranom narodu rodi muško dete, njegov boravak ovozemaljski samo je proputovanje ka večnoj blaženoj smrti. Treba zato dete bodriti da nađe prečicu, treba mu omogućiti da na stazi ne zaluta, već da sigurnim korakom, žurno i veselo juriša put groba! Život je ljudska izmišljotina, medicina – opasan porok, obrazovanje je tuđinska nakaza, a mir neprirodno stanje u koje čovek greškom zapada!”
“Jeste li ikada čuli neku našu molitvu za dobrobit kulture? Jeste li čuli ikad da se neko naš moli da osvoji pismenost? Da li iko ikad kroz molitvu vapio za obrazovanjem? Je li se vapilo za civilizovanjem i tehničkim dostignućima? Nije!”
Pošto ju je Nikolaj ovako “ubedio”, sirota majka ipak postane religiozna. Njoj je preko potrebna sveštenička uteha i moli Nikolaja, koji hoće da ide, da ostane: “Zašto nas ostavljaš? Sad, kad sam ti poverovala?” Međutim, nikakvo preklinjanje ne pomaže, Nikolaj bezosećajno veli da ima druga posla. Kako bi ga zadržala, očajna majka izjavljuje da je dete na odru – Nikolajev sin! Ali Nikolaj hladno odgovara: “Očinstvo nikada nije dokazano!” A crkvenjak na to dodaje: “A meni si govorila da je moje!” Žena nastavlja da preklinje, sada već sa jasnom erotsko-mazohističkom notom u glasu: “Ostani, molim te, tvoja sam, tebi se predajem...” Ali ni to ne pomaže. Na kraju, žena očajno i slomljeno pita: “Nikolaju Stratimiroviću, kakav si ti to božji čovek?!” A Nikolaj se “široko nasmeši” i “veselo kaže” – i time se ova, deseta scena efektno završava: “Lažni. Zar se ne vidi?”
Pisac može mrzeti neki svoj lik. Ali ovolika omraza, koliko je kod Srbljanovićeve ima za Nikolaja Velimirovića, zaista je neobična. Šta gore možete da kažete za nekoga od ovoga? Bezdušni, prljavi, perverzni koljač koji nema poštovanja čak ni za mrtvo dete – za koje se ispostavlja da mu je sin! Eto to je Nikolaj Velimirović Srbljanovićeve. Takav lik kao što je Nikolaj, ili njegov crkvenjak, i nisu istinski ljudi. Tako zao teško da iko može biti. Zapravo, njen Nikolaj je tipična propagandistička karikatura, psihološki plitka i neuverljiva. On kao da je sišao sa nekog plakata kompartijskog Agitpropa iz 1945. godine. On kao da je lik iz neke propagandističke predstave koja se igra u kineskom selu 1966, ili neke druge godine Kulturne revolucije. Razlika je jedino u tome što su se takva propagandna pojednostavljivanja činila u ime “bolje budućnosti i socijalizma”. A Srbljanovićeva to radi verovatno u ime “bolje budućnosti i evro-atlantskih integracija”.
To nasilje nad sopstvenim likom, taj lični odnos prema sopstvenoj imaginaciji zaista su začuđujući. Zašto Srbljanovićeva toliko mrzi jednog mrtvog starca da ga mora oživeti u liku “popa-koljača” sa “crvenim, lakovanim cipelicama”? Zašto se ta savremena, mlada žena obrušila na jednog umrlog bogoslova tolikom silinom da je skliznula u tipični agitprop? Nikolaj je za nju očigledno izvesno znamenje, a sve što je iza tog znamenja za Srbljanovićevu je predmet bola. To može biti samo zato što je i sama Srbljanovićeva, ranih devedesetih, bila upravo deo onoga što je zamrzela krajem te decenije (33). Ona je jednostavno, kao i mnogi u srpskoj eliti, tokom devedesetih doživela bolno preumljenje. I baš veličina bola i silina tog preumljenja nalaze se u srazmeri sa sadašnjom omrazom prema sopstvenom stanju pre obraćenja.
No, preumljenje Srbljanovićeve i ostale kulturne elite manje je bilo posledica novih saznanja, a više spoljnog pritiska, i to ne samo političkog. Reč je o ideološkom, kulturnom, pa i materijalnom pritisku kome smo bili izloženi tokom devedesetih. Na jednoj strani se nalazio Miloševićev autoritarni nacionalizam, i materijalno i duhovno poniženje koje je on proizvodio. Na drugoj strani nalazile su se američke i zapadnoevropske kulturne i materijalne vrednosti kojima smo se svi iskreno divili. Srpska elita je, naime, tokom celog razdoblja komunizma visoko uzdizala upravo zapadni tip kulture i načina života. Stoga je za sve nas izbor – Milošević ili Zapad – bio lak. Problem je, međutim, nastao onda kada su se SAD i EU počeli prema Srbima i Srbiji ponašati ogoljeno nepravedno, bezobzirno i nasilno. To se videlo već 1995, tokom pada zapadne Slavonije i Krajine, a postalo je više nego očigledno tokom bombardovanja Srbije 1999. Pitali smo se: kako uopšte nepravda, bezobzirnost i nasilje mogu da dođu iz takvog oličenja svih naših želja? Bili smo paralisani tim paradoksom i tražili odgovor na njega.
Neki od nas su shvatili svu naivnost svoje slike sveta i počeli istančanije da gledaju na stvari. Drugi su, međutim, poverovali da zbilja nešto dubinski nije u redu sa ovim narodom. Pred agresijom onoga koga su voleli i ko je imao moć da ih kazni ili nagradi, oni su se poistovetili sa agresorom, odvojivši se od drugih žrtava. Poverovali su da su zatvorenici zbilja krivi što su kolektivno, kao narod, utamničeni. Počeli su da mrze ostale zatvorenike. A ta mržnja je neke pretvorila u simboličke kapoe.
Kapoi iskreno preziru ostale zatvorenike i izlažu ih, na zadovoljstvo upravljača, javnom ponižavanju. Kapou je naizgled mirna savest. On ne batina sapatnike zbog neke sitne materijalne privilegije. Ne, taman posla! On to radi zato što su Jevreji zaista lenje, parazitske svinje. Zato on ne udara malo, tek onako da zapovednik logora vidi. On udara istinski jako, strasno, tražeći baš ona mesta koja najviše bole. On valja Jevrejina u blato, vuče ga po kaljuzi, pretvarajući ga baš u ono što gospodari i kažu da Jevrejin jeste – prljava svinja. I kada zatim posmatra zapovednike i logoraše, sve je krajnje konsistentno. Na jednoj strani su čisti, uredni, glatko obrijani ljudi u blistavim čizmama. Na drugoj strani su mršave, prljave kreature u odvratnim ritama. I izbor je jednostavan, baš kao i objašnjenje stanja i uzroka. A ismevanje tih kreatura – u pojednostavljenim, logorskim komadima, u kojima igraju sami zatvorenici – postaje omiljena zabava i gospodara, i kapoa.
No, kakva je uopšte ta umetnost ponižavanja i ismevanja? Kakva je to estetika, estetika sadizma, estetika kapoa i komesara? Zamislimo šta bi se desilo da na isti “umetnički” način obradimo neki drugi istorijski lik. Zamislimo da u odaju sa odrom uđe persona dramatis koja je nazvana “Zoran Kinđić”. I da je rečeno kako “preko lister odela nosi kožni mantil sa SS oznakama”. I da sa njim uđe izvesni “Čedomir Jović”, opisan kao mladić “zalizane, nauljene kose, sa velikim podočnjacima”. I da Čedomir ne “prdi” i ne “pljuje”, ali “neprestano ušmrkava neki beli prah”. I da Zoran pita majku “Je li građanko, jesi li ti išla u crkvu? – Jesam. – E pa zato! A jesi li govorila protiv reformskog puta? – Jesam. – E pa zato!” I sve tako koješta i tome slično.
Zamislimo, dakle, da sve što je Biljana Srbljanović uradila svome “Nikolaju Stratimiroviću” da se isto uradi “Zoranu Kinđiću”. Da li bi to i dalje bila “umetnost” i “beskompromisno suočavanje sa zlom u nama”? Ili bi to bio “pozorišni skandal”, “zloupotreba pozorišta u političke svrhe”, “ruganje mrtvom čoveku i istorijskoj ličnosti”? Da li bi se reklo – to je sloboda umetničkog izražavanja, ne smemo se u to mešati. Ili bi se kazalo – sramota na šta se troše pare građana ove zemlje, vlast je kriva što ovo finansira, dole vlada!
Ali neko će reći, jedno je Zoran Đinđić, a drugo Nikolaj Velimirović. Zašto drugo? U ovoj zemlji zacelo nije manje ljudi koji uvažavaju Sv. Nikolaja Srpskog od onih koji slave Prvog Demokratskog Premijera. Takođe, svakako da ne misli više njih da je Nikolaj “kontroverzna istorijska ličnost” od onih koji to misle za Đinđića. U čemu je onda razlika? U eliti. Jer Đinđić je kultni lik Prokića, Srbljanovićeve, Gorčina, Alise i ostalih pripadnika naše zlatne, prestoničke elite. I pošto oni mrze Nikolaja, umetnost nije izrugivanje Đinđiću. Umetnost je izrugivanje Nikolaju.
Tako se još jednom pokazuje da vaš uspeh zavisi od toga koliko ste uspeli da pogodite ideje i vrednosti – uključiv i one političke – koje su poželjne kod elite koja definiše šta je dobro, a šta ne, šta jeste umetnost, a šta ne. Uspeh Srbljanovićeve, krajem devedesetih, i u Srbiji i u svetu, upravo se tako može objasniti. U “Beogradskoj trilogiji” (1997) i “Porodičnim pričama” (1998) ona je govorila i domaćoj, dominantno opoziciono orijentisanoj kulturnoj eliti, kao i svetskoj eliti, upravo ono što je ova želela da čuje – da je u pravu sa svim svojim negativnim i pozitivnim stereotipima, da je njeno mišljenje o ovdašnjim ratovima, kao i o Srbima, tačno i da ni u čemu i nikada ne greši.
Iza “beskompormisne kritike” krilo se, zapravo, beskompromisno povlađivanje. Stvarni umetnički kvalitet bio je u drugom planu. Kao što je to za “Porodične priče”, pomalo sa čuđenjem, primetio jedan mađarski kritičar: “Ova drama, dosta prikazivana u evropskim, pa čak i u vanevropskim pozorištima, doživela je uspeh verovatno zbog duhovne solidarnosti sa željom da se skine teret sa savesti. Kao pozorišni komad ovo delo je loše. Dečja perspektiva još i ne smeta toliko, iako je u domenu klišea, jer je upotrebljiva... Međutim, kod dece Biljane Srbljanović nisu ni dečje, a ni ratne specifičnosti dovoljno razrađene, nedostaju čak i minimalna dramaturška i jezička sredstva” (34).
Objašnjenje domaćeg i svetskog uspeha Biljane Srbljanović koje je ovde ponuđeno ne znači da postoji nekakvo zavereničko središte iz koga se zapoveda ko će se uzdići, a ko poniziti. Savremena struktura moći, kao što je pokazao Fuko (35), nije centrirana, već difuzna. Nadzor i disciplinovanje obavljaju se preko sistema vrednosti, preko pozitivnog potkrepljivanja i preko kažnjavanja. Ljude sa poželjnim sistemom vrednosti uzdiže široko raspoređena elita. Ona uopšte ne mora biti svesna da njene sopstvene ideje imaju veze sa njenim dominantnim položajem u svetskoj strukturi bogatstva i moći. Fotograf koji za svoju fotografiju samozadovoljavanja iznad slike Device Marije dobije 100.000 dolara i naziv umetnika verovatno misli da zaslužuje upravo toliko novca. To što je on baš Amerikanac, koji živi baš u Njujorku i homoseksualac koji se izruguje baš tradicionalnoj religiji za njega je, verovatno, slučajno i nebitno. Ali neka se samo zapita – šta bi bilo da je Zairac koji živi u Kinšasi, kao otac četvoro dece, i izruguje se globalističkoj ideologiji? Da li bi za svoje delo dobio i 100 dolara, a nekmoli hiljadu puta više?
Osmotski sistem oponašanja u kulturi
Čak i bez neposrednog pozitivnog potkrepljivanja pojedinaca, sistem vrednosti se iz vrha elite prenosi na obode elite i dalje, u podelitu, preko mehanizma statusnog oponašanja. Savremeno svetsko društvo možemo posmatrati kao lestvicu nejednakih statusnih položaja. Ti položaji svakako da imaju veze sa materijalnim zaleđem. Ali njihova glavna odrednica ipak je pojedinčev sistem vrednosti. Prihvatanje određenog sistema vrednosti može voditi do boljeg statusnog položaja, a ovaj, makar u izgledu, i do viših nagrada. Otuda kulturu viših statusnih slojeva – njihov izgled, ponašanje, način života – oponašaju niže statusne grupe. Medicinske sestre i tehničari oponašaju lekare, seljani oponašaju građane, službenici šefove...
Oponašanje ima vid kapilarnosti (trickle effect) (36), što znači da se osmotski širi društvom. Ljudi sa nižih položaja oponašaju način oblačenja, češljanja, govorenja, stanovanja, prevoženja, letovanja itd. osoba sa viših položaja. Time oni ne žele nikoga da prevare u pogledu svog društvenog položaja (kao što često veruju snobovi na vrhu) (37). To se može shvatiti samo kao znak prihvatanja sistema vrednosti koji stvaraju viši društveni krugovi, znak nesvesnog prihvatanja njihovog prvenstva, njihove kulturne nadmoći. Oponašajući one gore, nižeplasirani sami sebi stvaraju iluziju o uzdizanju. Ali time priznaju i jačaju sistem. Tako kupuju loz za životnu lutriju, nadajući se dobitku. I premda je broj dobitaka neveliki, samo posedovanje loza ima umirujuću funkciju.
Taj mehanizam oponašanja uspešnih deluje i u sferi umetnosti. Uzdizanje jednog tipa umetnika, sa tačno određenom vrstom političke ili društvene poruke, daje signal svima ostalima koji takođe žele da postanu uspešni umetnici. Nije važno da li je uzdizanje na koje se ugleda medijski projektovano – kao u slučaju Marka Vidojkovića (3Cool, ili posledica delovanja sistema – kao u slučaju Biljane Srbljanović. Recept se brižljivo prepisuje i pokušava primeniti. Ako Biljana Srbljanović ima uspeha zato što se izruguje tradiciji i Crkvi – i mi ćemo to da radimo. Ako se Biljana Srbljanović izruguje telesnim manama živih srpskih vladika (i to niko ne smatra neuljudnim) (39), ako nas lepi i moderni novinari sa B92 svakodnevno podsećaju da su srpske vladike pedofili – onda je dozvoljeno kazati ili napisati sve što želimo na račun SPC-a i time ćemo i sami ući među “moderne” i “progresivne” (40).
Taj mehanizam osmotskog oponašanja vidi se i u dramskoj umetnosti. Pisati o Srbiji kao crnoj rupi prepunoj ludaka postaje ne samo recept za uspeh, već i opšte mesto svih onih koji drže do sebe. Kao učesnika jednog savetovanja u Kragujevcu, ljubazni domaćini su me pozvali da u gradskom pozorištu pogledam predstavu "Kontumac" (41). Pisac štiva, objasnili su mi, rodom je Kragujevčanin, Đorđe Milosavljević (1969), filmski scenarista i režiser sa dosta uspeha. “Kontumac” znači karantin, lazaret, mesto za izolaciju bolesnih od gube i kolere, kao i onih koji dolaze iz zaraženih krajeva. Cela Srbija je u ovoj predstavi kontumac – mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome caruje neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni, narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni. I svi su Srbi takvi – mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan – Adolf Berman. On je iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo – nije Srbin! On je stranac koji pokušava da civilizuje divlje Srbe. Istina, njegova ljubav, Jelena Vukotić sve vreme se čini kao da može biti pozitivan lik. Ali, naravno, nije. Otkriva se da ju je Bermanu zapravo podmetnula “Udba” Miloša Obrenovića kako bi ga nadzirala. Sve je prljavo, sve je pokvareno, sve je prokleto. I Berman mora da beži glavom bez obzira nazad, u civilizaciju. Što dalje od uklete Srbije!
Đorđe Milosavljević je pre “Kontumca” (2005) napisao, između ostalog, i scenarije za filmove "Nebeska udica" (1999) i “Nataša” (2001). “Nebeska udica” je film o bombardovanju Srbije i teško da bi se mogao zamisliti patriotskiji film od njega. “Nataša” je film o revolucionarnom 5. oktobru, takođe aktuelan za tadašnju atmosferu u društvu i eliti. Kako je, međutim, autor “Nebeske udice” za šest godina stigao do “Kontumca”? Upravo preko mehanizma osmotskog oponašanja. Oponašanje, ovde, međutim, uopšte nije moralo biti podstaknuto nekim određenim delom, nekim određenim autorom ili idejom. Milosavljević, pišući dramu 2005. godine, nije morao da pred sobom ima sliku uspeha “Bureta baruta” (1998) Gorana Paskaljevića. Ili da ima viziju Biljane Srbljanović kako prima neku evropsku nagradu. Ne, on čak nije morao ni svesno da odluči: “Poslužiću se negativnim stereotipom o Srbima i tako ću uspeti”.
Mehanizam oponašanja uopšte nije morao da deluje na svesnom, intencionalnom nivou. Jednostavno, negativni stereotipi o Srbima, o njihovoj kulturi i tradiciji, postali su deo sistema vrednosti i svetske i ovdašnje elite. Srbi su postali znak za “biti svetski gubitnik”, i svako ko drži do sebe ne želi taj znak (42). I pošto je sve na nivou znakova, Biljana Srbljanović obredno otresa sa sebe “srpski” prah u Bisanu i Beogradu, a Đorđe Milosavljević u Kragujevcu. A gledaoci, dok u Beogradu i Kragujevcu ovacijama ispraćaju “Pad” i “Kontumac”, takođe obredno stresaju sa sebe prah i misle – “Ne, ja nisam Srbin, nikako. Ja sam elita, jer – meni se ovo dopada. Meni ovo mora da se dopada. Ma, baš je lepo, baš je pametno. Kako je divno biti elita!”
A onda naši kandidati za elitu, željni proboja i slave, gledaju šta radi Biljana Srbljanović i misle: “Pa to i nije tako teško, to mogu i ja”. Kada je Srbljanovićeva prenela deo iz “Pada” na svoj blog, znao sam da je samo pitanje trenutka kada će sledeći B92 bloger napisati svoju prvu dramu, po uzoru na “beskompromisni” Pad, služeći se istom “kapo-estetikom”. I dva meseca docnije, B92 bloger koji se potpisuje kao Queeria, pseudonimom iza kog čitaoci bloga prepoznaju Predraga M. Azdejkovića, objavio je “dramu u tri čina” pod nazivom Važno je biti Izdajnik (43).
Dramu najavljuje plakat-fotomontaža, izrađen tako da oglašava navodnu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 28. juna 2007. Središnje mesto plakata zauzima slika srpske državne zastave, sa krunom i orlom, kako gori u plamenu. Glavni junak drame je sâm Predrag M. Azdejković koji je optužen za izdaju. Tužilac je Ivana Žigon, sudija Dobrica Ćosić, a dvojica policajaca su Dragan Jočić i Dušan Mihajlović. Tu su još i Jelena Karleuša, kao branilac, i Brana Crnčević, kao “duh nacionalističke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti”.
Azdejković je optužen kao izdajnik samo zato što je imao seks sa Albancem. On se time ponosi i, uprkos tome što ga bičuju “dvojica policajaca u crnim kožnim uniformama”, priča sve pojedinosti svojih seksualnih odnosa sa Albancem – koliki mu je ud, kako su i gde to radili itd. Muškarci koji ga slušaju počinju da se uzbuđuju, traže sve nove i nove detalje i zavlače ruke u pantalone. Jedino prisutne žene i vremešni sudija (Đosić) osećaju neku odvratnost. Ali se teše tako što iz kesice jedu “neku braonkastu masu”. “To je sveto. To je lekovito. Od srpske dece sa Kosmeta”, kaže za to Ivana Žigon. Na kraju, dok Azdejković objašnjava seksualnu tehniku koja se zove “grudvanje” – “to vam je ono kad vam on svrši u usta, a vi posle ispljunete u njegova i onda se ljubite i gutate tu spermu, koja se razmazuje po vašim usnama, obrazima i licima” – više ni “to sveto(...) od srpske dece sa Kosmeta” ne pomaže. I dok svi povraćaju, u poslednjoj rečenici drame saznajemo šta je po sredi: “Pa ovo su govna!”
“Svaka čast!”, “Vrh!”, “E ovo se zove BLOG!”, “When is the premiere?”, “Ovakva političko-društveno-moralna satira taman treba Srbiji!”, “Na nekoj televiziji da se pusti. Da se razdrmamo malo. Da na pravi način pokažemo šta znači sloboda govora i medija”… Ovako su, i slično, prokomentarisali Azdejkovićevu dramu posetioci B92.
I zaista, što da ne, zašto da Azdejkovićevu dramu Prokić i Gorčin ne postave na pozornicu? Da li je ona zaista toliko lošija od Srbljanovićkinog Pada? Kad zrelije razmislimo, ona u ponižavanju tradicionalnih vrednosti i ismevanju srpskih nacionalista ide i dalje od “beskompromisne” Srbljanovićeve. “Govna srpske dece sa Kosmeta” – kako je to samo genijalno! Pa to je jednako avangardno i genijalno kao Mepltorpova instalacija sa bičem i Bogorodicom! Pred Azdejkovićem je budućnost! Samo da mu dopuste da se njegov talenat do kraja razvije. Dajte mu da izađe u svet i on će nam se sigurno vratiti sa nekom velikom nagradom!
Tako je osmotsko oponašanje došlo do granice kulturnog polja. Preostalo je samo da zakorači i prelije se u svet života. Ali ono je već tu, svuda oko nas. Oponašanje kulturnih vrednosti samo je točkić u širenju statusnih vrednosti – tog sistemskog mehanizma socijalne promocije. Baš zato je razumevanje takvog mehanizma važna sastojnica kako sociologije kulture, tako i aktivne kulturne politike.
Zaključak
Opisujući kulturni rat koji transnacionalna elita vodi u Srbiji, zaputili smo se u opasno zemljište. Kultura je već dugo godina ovde “rezervisani domen”, zabran u kome prestonička kulturna elita određuje pravila igre. Taj monopol je uspostavljen još tokom višedecenijske borbe sa komunističkom nomenklaturom. Borba je, zahvaljujući simpatijama celog društva, bila uspešna. Tako su, početkom osamdesetih, društveni resursi podeljeni. Politička i kulturna elita prećutno su se sporazumele da svaka nadzire svoj domen, bez mešanja u poslove druge. Otpor Miloševićevom autoritarizmu još više je učvrstio ideologiju rezervisanog domena kod prestoničke kulturne elite. Od ostatka društva ona danas očekuje samo jedno – da dostavlja dovoljno novca za sve “umetničke projekte”, kao i za njen lagodan život na nivou evropske više srednje klase.
Međutim, savremeno demokratsko društvo ne podrazumeva feudalizaciju elita. Ono zahteva njihovu uzajamnu kontrolu i takmičenje oko resursa, i to isključivo na osnovu funkcionalnih sposobnosti (44). Politička elita ne može da vlada kulturnim resursima. Ali ni kulturna elita – a pogotovo ne samo jedna njena frakcija – ne može imati monopol nad celokupnom sferom kulture. Da bi društvo bilo uspešno, elita se mora regrutovati po načelu sposobnosti, a ne po merilu ideološke podobnosti ili lične lojalnosti. Ne može se dozvoliti da neka frakcija elite isključuje iz takmičenja za resurse čak i nadarene i sposobne pojedince samo zato što se ne uklapaju u njenu idejno-političku matricu.
Upravo je o tome reč kod naše “misionarske” inteligencije (45). Ona je u prethodnom razdoblju uspostavila personalni i grupni monopol nad mnogim kulturnim resursima u Srbiji. Sada, naša “postnacionalna” inteligencija u samu definiciju “kulture” i “umetnosti” ugrađuje svoje ideološko-političke nazore. Pri tome, ona se ne samo poziva na ideologiju transnacionalne elite kao univerzalni standard vrednosti. Ona i obilato koristi sve transnacionalne resurse. Tako se uspostavlja paradoksalna situacija. Postnacionalna elita je monopolisala, uz korišćenje transnacionalnih, i nacionalne resurse. Ti resursi se, na paradoksalni način, sada upotrebljavaju upravo za njihovo sopstveno ukidanje!
Štaviše, srpska “postnacionalna” inteligencija, dovršavajući projekat politizacije kulture, sprema se da svoj “rezervisani domen” iskoristi kao bazu za dalje širenje na okolna polja društvenosti. Naši umetnici – aktivisti “Peščanika”, LDP-a, B92 itd., na osnovu svoje umetničke kompetentnosti, proglašavaju se stručnim za reformu celokupnog društva. To što su uspeli u jednoj vrsti igre – i to u onoj u kojoj su, da budemo iskreni, kockice bile poprilično nameštene – daje im za pravo da zahtevaju preuzimanje komandnih položaja u celom društvu! Njihove ideje, ograničene i povremeno ne naročito plodne čak ni za sferu kulture, proširene na celokupno društvo pretvaraju se u prava čudovišta. Primer su javke Nenada Prokića da će “Srbija biti moderna, sa Srbima ili bez njih” (46), ili da “neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije!” (47)
Ta vrsta institucionalnog imperijalizma se, za njene nosioce, može pokazati kao veoma rizična. Ona aktuelizuje zahtev za depolitizacijom kulturnih ustanova i potvrđuje opravdanost zahteva za ukidanjem ideoloških monopola koji tamo postoje. Pri tome, treba biti potpuno svestan da će nosioci kriptopolitičkih monopola u kulturi upravo tu depolitizaciju smesta proglasiti za politizaciju! Pošto ste prethodno politizovali kulturu, vi ste sadržaj te politizacije proglasili za neutralni društveni standard, da biste, na kraju, utvrdili da će svaka depolitizacija biti zapravo politizacija kulturne sfere! Pošto ste ideološki i politički okupirali jednu sferu, vi sada svaki pokušaj uvođenja slobodnog takmičenja i merila sposobnosti u nju – proglašavate okupacijom! Pošto ste se ustoličili kao neformalni idejno-politički Ždanov srpske kulturne scene, vi sada svakog ko kaže da srpska kultura ne mora da maršuje jednim korakom – i to onim kojeg vi diktujete – proglašavate novim Ždanovom!
Ti retorički trikovi mogu da zbune naivne. Ali ne i ljude izvežbane u mišljenju i rasuđivanju. Trebalo bi konačno da se u ovoj kulturi nađe neko ko će da ustane i kaže im: “Gospodo, vi ste pojam kulturnog rata previše bukvalno shvatili! Vi institucionalne monopole koristite kao tvrđave iz kojih krećete u osvajanje i pustošenje okolnog zemljišta. Teško da ćete moći tako da nastavite. Ima još u ovoj zemlji ljudi koji veruju u nešto drugo osim u ‘transnacionalni progresizam'; još je u ovoj zemlji ljudi koji veruju da čovek ima i nešto drugo osim stomaka i genitalija; koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije, već da su i prethodni naraštaji ponešto znali i ostavili nam u nasleđe; koji se ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskresenjem.”
I ti ljudi treba da im končano kažu: “Borićemo se! Nećemo više mirno posmatrati kako preuzimate instituciju po instituciju, stopu po stopu, sve dok ne okupirate celokupno društvo. Čerčil je, u sličnoj prilici, kada je trebalo pružiti otpor silnicima, rekao: ‘Borićemo se na plažama; borićemo se na poljima i na ulicama; borićemo se u brdima. Nikada se nećemo predati!' (4Cool I mi, gospodo, borićemo se sa vama svuda gde je to potrebno. Borićemo se po novinama, borićemo se po sajtovima, borićemo se po tribinama, borićemo se po knjigama, borićemo se po pozorištima, borićemo se po galerijama... Nikada se nećemo predati! Pokazaćemo da su naše vrednosti bolje od vaših! I sigurni smo da će, na kraju, i ova zemlja i ova kultura – pobediti!”
Nazad na vrh Ići dole
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Uto Sep 20, 2011 11:07 pm

Ујединимо се културом

- Мала Србија пре 1912. имала је током 19. и почетком 20. века прилично јасан и заокружен програм националног рада у околним српским земљама.

После 1918. а нарочито после 1945. Србија више нема програм српске културне, просветне и других видова интеграције.
У тих седам деценија заједничке државе, Срби су изгубили много времена и својим опортунизмом, каријеризмом, понекад и незнањем и неспособношћу, омогућили су снажне процесе дезинтеграције српског народа, однарођавања, јачања регионалне свести.

Ако се томе додају ненадокнадиви демографски губици у Првом и Другом светском рату, геноцид над Србима у НДХ, протеривање са простора данашње БЈР Македоније 1941−1945, са Косова и Метохије од 1941. до данас, стално потискивање из Хрватске у периоду после 1945, а да не говоримо о етничком чишћењу од 1991. па наовамо, потискивање из БиХ од краја шездесетих година 20. века – онда се могу схватити размере растројства српског националног корпуса у 20. веку.

У Црној Гори је после 1945. политички инсталирана црногорска нација, тиме што су дотадашњи Срби у Црној Гори партијском директивом проглашени за Црногорце у националном смислу.
Последњих двадесетак година конструише се нов црногорски идентитет на антисрпској основи.

На тим огромним рушевинама и бројним облицима страдања српског народа тешко је сада градити једну целовиту стратегију српског културног и духовног простора.

Ако се још томе дода хипотека „великосрпства“, односно да сваки покушај природног повезивања Срба бива проглашен за тежњу ка стварању „Велике Србије“, како од суседа тако и у истој мери и од западних протектора, онда је јасно да је стање у том погледу испуњено многим препрекама.

Међутим, и у таквим околностима садашња Србија не користи ни оне могућности које јој стоје на располагању, наступа исувише бојажљиво, стидљиво, партијски, без било какве дугорочније темељније уобличене статегије културног, образовног, привредног, информативног и сваког другог вида повезивања.

Програм српске културне интеграције треба да буде темељ такве активности.
Подразумева се да тај посао треба да се заснива на знању и стручном разумевању културних процеса.

Велики српски научник Стојан Новаковић објавио је у дубровачком „Срђу“ 1908. један кратак али програмски текст под насловом „Ујединимо се културом!“

Није изгубио на актуелности.

Др Славенко Терзић,
научни саветник у Историјском институту САНУ











Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Sep 21, 2011 9:19 am

"Ti retorički trikovi mogu da zbune naivne. Ali ne i ljude izvežbane u mišljenju i rasuđivanju. Trebalo bi konačno da se u ovoj kulturi nađe neko ko će da ustane i kaže im: “Gospodo, vi ste pojam kulturnog rata previše bukvalno shvatili! Vi institucionalne monopole koristite kao tvrđave iz kojih krećete u osvajanje i pustošenje okolnog zemljišta. Teško da ćete moći tako da nastavite. Ima još u ovoj zemlji ljudi koji veruju u nešto drugo osim u ‘transnacionalni progresizam'; još je u ovoj zemlji ljudi koji veruju da čovek ima i nešto drugo osim stomaka i genitalija; koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije, već da su i prethodni naraštaji ponešto znali i ostavili nam u nasleđe; koji se ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskresenjem.”




Програм српске културне интеграције треба да буде темељ такве активности.
Подразумева се да тај посао треба да се заснива на знању и стручном разумевању културних процеса.

Велики српски научник Стојан Новаковић објавио је у дубровачком „Срђу“ 1908. један кратак али програмски текст под насловом „Ујединимо се културом!“


Није изгубио на актуелности.


glases aplauseee

Kada se budemo ujedinili u sopstvenoj kulturi, lakše ćemo se sažimati i sa drugim kulturama.


Nazad na vrh Ići dole
AstrinaKomsinica
Master Spamer
Master Spamer
avatar

Location : Daleko
Humor : :)
Datum upisa : 22.01.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Sep 21, 2011 1:16 pm

cojle ::
[color=darkblue]Ујединимо се културом

- Мала Србија пре 1912. имала је током 19. и почетком 20. века прилично јасан и заокружен програм националног рада у околним српским земљама.


Kultura?!

U tekstu koji je Samouka postavila se diskutuje o "kulturalnom ratu" koji je navodno zapoceo u US, pa se siri dalje...
Ne bih se slozila, ali sa jednom cinjenicom bih: dupliranje tzv. radikalnih misljenja, tj. "kulturnih (ne) djela" definitivno dovodi do zaglupljivanja cijele nacije, i primitivnog, nazovi demokratskog sluzinstva, sto je trenutno slucaj u US.

Izjednacavanje kulture sa monetarnim apetitima, jer sta je zelja za "prosirenjem" nego to, je prvi, najstrmiji stepenik ka padu jednog naroda. Ocit primjer americko drustvo. Dopusteno, americko drustvo nema stoljetnu, bogatu istoriju, a i sto ce im, kad se isti crap vuce po svim narodima svijeta. Ne sjecam se kad sam vidjela zadnji put naciju koja je uzdigla nesto pozitivno iz svoje proslosti, pa pokusala da bazira nacionalnu kulturu na tome. Neeee, rijec je o "osvoji, porobi, opljackaj", tako se "siri kultura".
Come on, please. Zaglupljivanje je zarazno, i ako se sami ne pobrinemo za imunitet, nadrapali smo. Sto ce reci, treba imat kojones, pa dopustiti covjeku u nama da razmisli, sta radi, kuda ide, kako se obrazuje, a ne slijepo, gluho srljati u ralje tamo nekog idiota ciji je richard malo kraci, pa misli da ce dobiti satisfaction osvajanjem tudjeg (ulja, zamlje, etc.).
Recimo, cemu se djeca uce u skolama?! Krenite od skole u koju vase dijete ide. Ja jesam, i nezadovoljna sam, jer uci lazi, cak i javno priznanje vlade, da je svo obrazovanje podredjeno nacionalnom monolitu(go figure, kad nacije i nema).
A sta mi radimo da to promijenimo?!
Kako Cojle kaze : ko razumije, shvatice:) Ili tako nesto:)))))
Nazad na vrh Ići dole
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Sep 21, 2011 4:26 pm

AstrinaKomsinica ::

Kultura?!

Izjednacavanje kulture sa monetarnim apetitima...


Pol Gogen: Odakle dolazimo, šta smo, kuda idemo? 55555

Nekada davno...

Zemlja... je mogla da nam pruži bolje stvari
- useve bez gajenja,
voće na grani, med u šupljem hrastu.

Niko nije plugom razdirao tlo
niti razdeljivao zemlju
niti jezdio morem, uranjajući vesla
- obala beše kraj sveta.

Mudra prirodo ljudska, žrtvo vlastitih izuma,
razorno stvaralačka,
zašto opasuješ gradove visokum zidinama?

Zašto se pripremaš za rat?
Ovidije











Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Sep 21, 2011 4:47 pm

Samouka ::

Kada se budemo ujedinili u sopstvenoj kulturi, lakše ćemo se sažimati i sa drugim kulturama.



Pametno zbori....
Srbiji je potrebna kulturna dekontaminacija -pre svega svih medija .
Oni su najveći trovači i fabrikanti neukusa . Kad se to desi ....onda će se Stefan Milenković više poštovati od Cece ili Karleuše -a automatski će se više poštovati i srpska kultura u svetu (mislim, uopšte ,ne samo na muzičku )
Ne mislim da će Srbija postati zemlja u kojoj će se slušati kamerni kvarteti.....nego, ako imamo "Guču" -onda je vratimo onome što jeste -pre svega festival trube ,a ne ovaj cirkus kakvim smo (su) ga napravili .
Ako imamo najbolje trubačke orkestre na svetu(a imamo ) -onda svu pažnju posvetimo njima, ne pravimo paradu pijanstva i kiča od nečega što je kulturni etalon Srbije .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/ Na mreži
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Čet Sep 22, 2011 10:03 pm

Poruka Bertranda Rasela budućim pokoljenjima

Bertrand Rasel za tv emisiju Licem u lice na BBC-u 1959. godine:
Šta mislite da je vredno poručiti budućim pokoljenjima o životu koji ste proživeli i lekcijama koje ste kroz život usvojili?

Želeo bih da prenesem dva zapažanja, jedno intelektualno i jedno moralno.

Intelektualno zapažanje je sledeće:

Kada izučavate bilo koju materiju, ili uzimate u obzir neku filozofiju ,
pitajte se samo kakve su činjenice i kakva je istina koju te činjenice potkrepljuju.

Nikada ne dozvolite da vas zavede ono u šta želite da verujete,
ili ono za šta mislite da bi bilo društveno blagotvorno kada bi se u to verovalo.
To je intelektualno zapažanje koje bih želeo da im prenesem.

Moralno zapažanje koje bih želeo da im prenesem je veoma jednostavno … rekao bih

ljubav je mudrost, mržnja je nepromišljenost.
U ovom svetu koji postaje sve tešnji i povezaniji moramo naučiti da podnosimo jedni druge.

Moramo da naučimo da se iznesemo sa činjenicom da neki ljudi govore stvari koje se nama ne sviđaju.
Jedino na taj način možemo živeti zajedno, a ako hoćemo da živimo, a ne da umremo zajedno,

mi moramo steći dar saosećajnosti i trpeljivosti
koji su ključni za opstanak ljudskog roda na ovoj planeti.













Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Čet Sep 22, 2011 11:52 pm

.....koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije, već da su i prethodni naraštaji ponešto znali i ostavili nam u nasleđe; koji se ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskresenjem.”
..............................................................

I mi, gospodo, borićemo se sa vama svuda gde je to potrebno. Borićemo se po novinama, borićemo se po sajtovima, borićemo se po tribinama, borićemo se po knjigama, borićemo se po pozorištima, borićemo se po galerijama... Nikada se nećemo predati! Pokazaćemo da su naše vrednosti bolje od vaših! I sigurni smo da će, na kraju, i ova zemlja i ova kultura – pobediti!”





Dodala bih samo..Boricemo se, pocevsi od svoga doma, svoje dece....

A to mozemo samo ako naucimo da se ponosimo, a ne stidimo svoje zemlje, svog porekla... Zato, u ovom slucaju, ja sam da ''oruzje zazvecka''....











Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Pet Sep 23, 2011 7:56 am

cojle ::
Poruka Bertranda Rasela budućim pokoljenjima

Bertrand Rasel za tv emisiju Licem u lice na BBC-u 1959. godine:
Šta mislite da je vredno poručiti budućim pokoljenjima o životu koji ste proživeli i lekcijama koje ste kroz život usvojili?

Želeo bih da prenesem dva zapažanja, jedno intelektualno i jedno moralno.

Intelektualno zapažanje je sledeće:

Kada izučavate bilo koju materiju, ili uzimate u obzir neku filozofiju ,
pitajte se samo kakve su činjenice i kakva je istina koju te činjenice potkrepljuju.

Nikada ne dozvolite da vas zavede ono u šta želite da verujete,
ili ono za šta mislite da bi bilo društveno blagotvorno kada bi se u to verovalo.
To je intelektualno zapažanje koje bih želeo da im prenesem.

Moralno zapažanje koje bih želeo da im prenesem je veoma jednostavno … rekao bih

ljubav je mudrost, mržnja je nepromišljenost.
U ovom svetu koji postaje sve tešnji i povezaniji moramo naučiti da podnosimo jedni druge.

Moramo da naučimo da se iznesemo sa činjenicom da neki ljudi govore stvari koje se nama ne sviđaju.
Jedino na taj način možemo živeti zajedno, a ako hoćemo da živimo, a ne da umremo zajedno,

mi moramo steći dar saosećajnosti i trpeljivosti
koji su ključni za opstanak ljudskog roda na ovoj planeti.




danscers

Prema tome Zbogom oružje!! Kome je do oružja i ko poziva na oružje
neka stisne daMu pa nek ode sada na Jarinje ili nek pripreti praćkom
NATO mašineriji i to svojom decom, ne tudjom.


:inf:
Nazad na vrh Ići dole
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Pet Sep 23, 2011 9:50 pm

Samouka ::


Prema tome Zbogom oružje!!
Kome je do oružja i ko poziva na oružje
neka stisne daMu pa nek ode sada na Jarinje ili nek pripreti praćkom
NATO mašineriji i to svojom decom, ne tudjom.


Греше они који говоре:
Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом.

Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално.

Оно је зауставило морално распадање српскога народа.

Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално.
Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином.
А клетва гласи:
"Рђом кап'о док му је кољена!"

Засићена је наша глад за полукултуром културне Европе.

Полукултура је лажна култура, или наличје или сен културе, или неизоставни мрак, који прати светлост културе.

Изишавши из једног униженог, ропског положаја, ми смо гладовали за културом и жудно смо пружали руке и отварали душу своју, да би је примили од Европе.
Но ми смо били још исувише млади, исувише неупућени и необазриви, да би смо могли схватити и примити бољи део културе.
Полукултура била је за нас примамљивија и лакша.

Кад се роб пусти у слободу он прво окуси злоупотребљену, извраћену слободу.

И ми, кад смо се ослободили некултурног господарства, жудно смо полетели култури, и окусили смо је прво злоупотребљену; окусили смо прво њену разорну, нездраву страну.

Данас Србија не осећа глад за полукултуром, но за правом, истинском културом, за оном културом, која не чини унижење но достојанство и понос човечанства.

А прави Срби — што у косовском смислу значи прави хришћани — нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.


Cвети Владика Николај Велимировић











Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sub Sep 24, 2011 8:11 pm



Баш Косово нас је учинило великим народом.


Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално.

Оно је зауставило морално распадање српскога народа.

Данас Србија не осећа глад за полукултуром, но за правом, истинском културом, за оном културом, која не чини унижење но достојанство и понос човечанства.

Cвети Владика Николај Велимировић






Tesko je ista reci nakon Vladike, ali tu narodnu Golgotu koja je pocela u vreme Carnojevica, a trebalo je da bude, treba,i kao takvo, duhovno i moralno vaskrsenje, koce uporno bas oni koji ''nose barjake'', izgubljeni u vrtlogu polukulture, zauvek, nazalost...

Na temu- Za dostojanstvo i ponos covecanstva ( pa i jednog naroda) - ''Rani sina , pa salji na vojsku...''










Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Pon Nov 14, 2011 6:03 pm

Evo jednog primera . Pokušaj da se Srbija predstavi na moderan način, video spotom , i ispalo je veoma uspešno ? Spot je hit na you tube !
Struka ima samo reči hvale -jednom nešto što nema nikakvog kiča ,ali ne.....
sad se javlja "patriotska struja" sa svojim opservacijama , pa malo regionalne politike ,pa ....hajde da se uspemo posvadjati i oko kulturne vrednosti jednog ovakvog predstavljanja naše zemlje????
Ne mogu da verujem ,dokle može da ide sukob "patriotske" i "evropske "Srbije .

-------------


Hrana za dušu ali bez "srca Srbije"


Gde
će im duša? U spotu nema Kosova. Autori tvrde, da su predstavljeni
proizvodi sa zaštićenim geografskim poreklom. Vojvođani negoduju zbog
usamljenog futoškog kupusa



Promotivni turistički spot Srbije „Hrana za dušu",
koji je postao hit na internetu i koji je za samo četiri dana pogledalo
više od 20.000 ljudi, osim što je pobrao mnoštvo pozitivnih utisaka za
ideju i dizajn, potvrdio je da nijednu stvar ne možemo da izvedemo bez
skandala. Jer autori su nekim čudom, predstavljajući hranu iz svih
krajeva Srbije, uspeli da zaborave Kosovo.
Svi koji su u
prethodnih nekoliko dana pogledali četvorominutni spot „Hrana za dušu",
kojim se kroz promociju srpskih gastronomskih specijaliteta prikazuje
naša turistička ponuda, saglasni su da je odličan. Ali, iako je
nabrojano čak 13 specijaliteta iz raznih krajeva (leskovački ajvar, futoški kupus,
maline iz Arilja, pirotski kačkavalj, sir sa Zlatara, med sa Homolja,
vino sa Rajca, šljive i rakija iz sela Gledić, ljuta paprika iz
Lokošnice, sudžuk iz Sjenice, paprika iz Brestovca, šumski plodovi sa
Golije i riba iz Dunava kod Gradišta), Kosmeta se niko nije setio.
Srđan Stanković, predsednik pokreta „Supernatural"
i jedan od autora spota, kaže za Press da je urađen pilot-projekat za
13 specijaliteta koji imaju zaštićeno geografsko poreklo. On, ipak, ne
vidi ništa loše u tome što u spotu nema proizvoda sa Kosmeta.
- Mi
smo se bazirali na proizvode koji su u procesu zaštite geografskog
porekla. Na Kosovu, koliko ja znam, takvih proizvoda nema. Ovo je samo
mali deo projekta koji se nastavlja i ne želimo da se kroz ovu priču
provlači politika
- rekao nam je Stanković.
Stručna javnost misli drugačije. Direktorka marketinga u „Komunisu" Danijela Jurić Popović kaže da izostavljanje kosovskih specijaliteta kod publike u Srbiji izaziva gorak ukus u ustima.
- Konačno
imamo turistički spot kojeg nas nije sramota, ali, kako to obično biva u
Srbiji, nešto uvek ostaje nedorečeno. Tako i ovog puta nije jasno gde
nestadoše kosovska vina, vojvođanska peciva... I pored hrane za dušu
ostaje nam gorak ukus u ustima
- ističe naša sagovornica.

Futoški kupus se naježio od besa. Zar samo on iz čitave Vojvodine?
Režiser Emir Kusturica takođe smatra da je napravljen promašaj:
- Problem
je što su naše marketinške kampanje uvek nezrele i nemaju suštinske
stvari. Što se tiče Kosova, naravno da svaka država koja se bazira na
tradiciji u predstavljanju prema svetu mora da ima znamenja koja su za
nju odlučujuća. A Kosmet to svakako jeste
- kaže Kusturica.
Ljiljana Čerović iz "Turističke organizacije Srbije"
kaže da su planirali da na konferenciji za novinare objasne zašto su
neki proizvodi ušli u spot a neki ne, ali da su im plan pokvarili
autori, koji su ga pustili na internetu pre zvanične prezentacije.
- U
spotu su proizvodi koji imaju zaštićeno geografsko poreklo, i to nam je
bila ideja vodilja. Postoje mnogi krajevi koji imaju svoje zaštićene
proizvode, pa ih nismo stavili u spot. U početku je ideja bila da imamo
samo dva-tri proizvoda, onda smo naknadno proširili listu. Promociju
filma u Srbiji još nismo imali, ovo što se našlo na internetu nešto je
što niko nije smeo da uradi pre zvanične prezentacije
- objašnjava Čerovićeva.
I
na Jutjubu, Tviteru i Fejsbuku, gde je spot pravi hit, pojavile su se
kritike što je Kosmet izostavljen. Takođe, dosta je i zamerki žitelja
Vojvodine što se od hrane iz tog dela Srbije pominje samo futoški kupus.










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/ Na mreži
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Pet Feb 10, 2012 9:29 pm

DUH SMERDJAKOVŠTINE U SRPSKOJ POLITICI I SRPSKOJ KULTURI

Savremenu srpsku politiku i savremenu srpsku umetnost, koja se nametljivo natura ovom narodu preko najamničkih sredstava javnog informisanja, više od svega drugog, danas karakteriše duh smerdjakovštine.
Da bi bilo jasnije šta to konkretno znači, pogledajmo životna načela sluge Smerdjakova iz romana Braća Karamazovi, velikog ruskog pravoslavnog genija F. M. Dostojevskog.

U trenucima velike opasnosti za otadžbinu, sluga Smerdjakov kaže:
“ja mrzim svu Rusiju… ja ne samo da ne želim biti vojni husar, nego naprotiv, želim uništenje svih vojnika…”.

Na pitanje – “a šta kada dođe neprijatelj, ko će nas štititi?” – Smerdjakov odgovara:
“Dvanaeste godine bio je veliki pohod imperatora francuskog, Napoleona prvog, na Rusiju i bilo bi dobro da su nas tada pokorili sami Francuzi, pametna nacija bi pokorila veoma glupu i prisajedinila bi je sebi.
Tada bi bio potpuno drugačiji poredak”.

Ovakavo razmišljanje Smerdjakova, dolazi od njegovog ateizma, gubitka veze sa svetom verom Pravoslavnom.
I kao što Smerdjakov zbog svog ateizma, ne može da shvati smisao Ruske istorije, tako i smisao srpske istorije i srpske umetnosti, ostaje neshvatljiv za srpske ateiste.

Koreni našeg duhovnog bića hranili su se u Pravoslavlju i van konteksta Pravoslavlja nemoguće je tumačiti i shvatiti velika dostignuća kako ruske, tako i srpske istorije i umetnosti.
Smerdjakov je predstavljao prvi književni lik velike ruske književnosti, koji je propovedao pravo na besčašće i to pravo, taj duh, ta smerdjakovština, danas caruju srpskom oficijelnom politikom i kulturom.

Veliki ruski genije je odlično osetio, šta se dešava sa pojedincima iz ruskog naroda, koji otpadnu od svete vere Pravoslavne i on kaže bez imalo uvijanja, da je Rus bez Pravoslavlja – đubre.
I dok ovakvo stanje duha jednog lakeja, ne mora biti tragično za jedan narod, smerdjakovsko razmišljanje rukovodioca narodnih, može biti pogubno za taj narod.
Strašnu pouku, strašni čas koji je Gospod dao ruskoj neverujućoj inteligenciji, koja je Boga odbacila a sebe obogotvorila, mora biti pouka svakom zdravomislećem Srbinu.

Nedavno je glavni medijski događaj u Srbiji bio TV duel predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i glavnog predstavnika liberalne Srbije Čedomira Jovanovića.
U tom TV duelu, srpska liberalna perjanica se u potpunosti upodobila sa Smerdjakovim i propagirala smrad smerdjakovštine, tvrdeći da je Republika Srpska genocidna tvorevina.
Ali na žalost, nije on jedini predstavnik “internacionalističke” liberalne smerdjakovštine u Srbiji.

Danas ne samo svakojaki fondovi, komiteti, lige, nevladine organizacije, nego i glave najznačajnijih srpskih kulturnih institucija, parlamentarne partije, politički prvaci, sve do ministra policije i Predsednika Republike, otvoreno i bez straha projavljuju duh smerdjakovštine.

Svaki pokušaj da se pomene zaštita otadžbine sa oružjem u rukama (što je bio uslov opstanka srpskog naroda u poslednjem nametnutom ratu u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini) srpski Smerdjakovi tumače kao projavu agresivnosti i militarizma.
Ni činjenica, da u selu majke pomenute liberalne perjanice, zbog ustaškog zločina, nekoliko decenija nije stasao ni jedan vojnik, ne znači ništa ljudima inficiranim duhom smerdjakovštine i njima su za sva zla ovoga sveta, ponovo krivi jedino Srbi.

Na žalost, ma koliko to čudno izgledalo, projavu smerdjakovštine nalazimo i kod pojedinih ekumenističkih predstavnika SPC, koji se zalažu za blisku saradnju SPC sa Vatikanom.
To pokazuje da svaki kontakt sa Vatikanom može biti poguban, ali to je tema koja mora da se obradi posebno i od strane nekog blagočestivog bogoslova, svakako sa blagoslovom iskusnog duhovnika.

Zbog toga ćemo ovde govoriti samo o najupečatljivijim primerima smerdjakovštine u politici i umetnosti savremene Srbije.

Zar projava smerdjakovštine nije izjava predsednika Srbije
– “Mi menjamo lice naše zemlje, da bismo uvelu Srbiju u EU”.

Zar nije projava smerdjakovštine, bljutava priča da će sačuvati Kosovo i Metohiju isključivo mirnim sredstvima i da evrointegracije nemaju alternativu.

Ni nedavna izjava da se ne može ništa uraditi bez pristanka velikih sila, nije istinita, nego je to još jedna projava smerdjakovskog duha.

Da je tako, pokazuje uporna i uspešna borba rukovodstva Republike Srpske, koja opstaje uprkos otvorenom protivljenju po mnogim pitanjima, politici velikih sila.

Rusija i Kina svakako ne vode antisrpsku politiku, ali za smerdjakovski duh, izgleda da su samo zapadne sile ujedno i velike sile.

Zar nije projava smerdjakovštine, izjava ministra policije, da bi “Amerika mogla svojom politikom oterati Srbiju na drugu stranu”. Za njega je Rusija “druga strana”, ali na sreću, za srpski narod je Amerika “druga strana” i za razliku od svog političkog rukovodstva, srpski narod nije inficiran duhom smerdjakovštine.

Zar nije projava smerdjakovštine, zaglušujuće ćutanje i srpske vlasti i srpske opozicije, prema neskrivenom pokušaju zapadnih monstruma, da brutalno umore Vojislava Šešelja?

Vapijuća do Neba, nepravda zapadnih monstruma koja se sprovodi prema Vojislavu Šešelju, više zabrinjava ruske zvaničnike, od predstavnika kako srpske vlasti, tako i srpske opozicije.
Ako se to moglo očekivati od zapadnih najamnika, koji su na vlast došli na krilima NATO aviona, zastrašujuća je ćutnja bivših partijskih drugova Vojislava Šešelja.
Iskusnije oko, pravoslavnog stanja duha, brzo je moglo pročitati bivšeg gen-seka SRS, koji je poručivao Mladiću da bi se on radije ubio, nego dozvolio da bude uhapšen.
Ali kum i desna ruka lidera radikala, dugo vremena je i pravoslavnim očima izgledao kao predstavnik domaćinske Srbije a ne “druge Srbije”.

Ovde se zaboravljalo na još jednu pouku velikog Dostojevskog, da vas ljudi mogu lagati i glumiti u svemu, osim u osmehu, osmeh ne može da se odglumi.
I zaista, cinični osmeh Šešeljevog kuma, trebao je mnogo ranije da otvori oči svima koji su mu verovali.
Na žalost, izgleda da je i sam vojvoda više čitao Tolstoja, nego Dostojevskog.

U srpskoj kulturi, zvanični organi mnogih kulturnih institucija u Srbiji, teško su inficirani smerdjakovskim duhom.

U Udruženju književnika Srbije, to nije pojava od juče.
Poodavno je pokojni Kijuk dobio ubedljivo najveći broj glasova srpskih pisaca za mesto predsednika Udruženja književnika Srbije, ali rukovodstvo smerdjakovskog duha nije imalo smelosti da se suprotstavi vlastodržcima.

Ime Vuk je već ukorenjeno kao sinonim za srpsku izdaju, (od Brankovića do Draškovića, imamo čitavu plejadu Vukova-kvislinga), a duh smerdjakovštine je postao neophodan uslov za napredak u “karijeri” svakog modernog književnika, ako je pretendovao na neku funkciju.

Najbritkija projava smerdjakovskog duha u književnosti, pored već pomenutog Vuka, svakako je i doskorašnji direktor Narodne biblioteke Srbije.
Dugogodišnji upravnik jedne od najznačajnijih srpskih institucija kulture, direktor Narodne bilioteke Srbije, verovatno bi svojim bogoboračkim i antisrpskim “podvizima” zadivio i samog Smerdjakova.
Teško je pobrojati sve njegove projave patološke mržnje prema svemu što nosi predznak srpski ili pravoslavni, a smenjen je tek kada se solidarisao sa terorističkim pisanijem njegovog crnogorskog brata po peru, duhovnog teroriste Nikolaidisa.

U srpskim pozorištima, situacija je isto tako tragična, srpske majke se prikazuju kao prostitutke, a na pojedinim predstavama se do besomučnosti izgovaraju nazivi polnih organa.

Nadamo se da će, u nekim srećnijim vremenima koja dolaze, srpski film iz prve decenije XXIveka promeniti naziv i da će se zvati – antisrpski film (časni izuzeci poput Emira Kusturice, su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo).

Zbog izuzetnih zasluga za širenje ideja Smerdjakova, dobro bi bilo da inostrani mentori uvedu Orden Smerdjakova za izuzetne zasluge u filmskoj umetnosti.
Predlažem režisera “Parade” za prvog dobitnika ordena Smerdjakova prvog reda.
A za izuzetne zasluge u razvoju Smerdjakov-marketinga, trebalo bi odlikovati Ministarstvo Prosvete Srbije, koje je naložilo svim direktorima škola u Srbiji da organizuju projekciju velikog dostignuća smerdjakovske duhovnosti, filma “Parada”.

Šalu na stranu, stvari su više nego ozbiljne.
Krajnje je vreme da ovaj narod kaže dosta, duhu smerdjakovštine pojedinih njegovih, političko-kulturnih poslenika.

Ko je ovlastio srpske Smerdjakove da propagiraju sodomiju po srpskim školama?
Da li je neko pitao roditelje, da li bi dozvolili da im deca gledaju tu propagandu izopačenosti?
Ko će da odgovara zbog silovanja maloletnika od strane svog školskog druga homoseksualca, u osnovnoj školi u Požarevcu?
Ko će da izađe pred oči roditeljima toga deteta?
Ko će isceliti traume, koje će to dete nositi do kraja svoga života. Za zločin prema njihovom sinu, direktnu krivicu pred Gospodom snosiće svi oni koji su pljunuli na hrišćanski pravoslavni moral ovog naroda i propagirali sodomski duh u Srbiji.
Da li ti nesrećni propagatori “Parade” shvataju, da i njihova deca sutra mogu biti žrtve takve sulude propagande?

Ali, na žalost, smerdjakovski duh ne shvata da izopačenost porađa izopačenost, nikako blagočestivost, njima ne vredi pričati, oni se moraju ukloniti sa mesta sa kojih odlučuju o sudbini ovog naroda.

Ovaj narod je duhovno porodio Sveti Sava i današnji predstavnici “druge Srbije” nisu ništa drugo nego peta kolona srpske istorije. Oni koji sa toliko ostrašćenosti pljuju po svemu što je sveto srpskom pravoslavnom čoveku, trebalo bi konačno da potraže drugu otadžbinu.
Divljaštvo nekulturnih neznalica predstavlja se kao velika umetnost, divljaci bez znanja i morala, sa neke umišljene visine, rasuđuju o srpskoj istoriji, potpuno zanemarujući pravoslavnu suštinu našeg naroda.

Oni zanemaruju da je ovaj narod odgojen na pravoslavnim vrednostima, zanemaruju da je duhovni otac Srba Sveti Sava a ne Rimski papa.
Srpski pravoslavni duh je stvorio veličanstvenog Mileševskog Belog anđela a “milosrdni anđeo” (samo satanski duh, mogao je tako nazvati akciju bombardovanja jedne zemlje) je porod duha onih “kulturnih” naroda, kojima se smerdjakovski duh divi.

Prerano otišli velikan srpske kulture, Predrag Dragić Kijuk, ozaruje nas optimizmom i u ovim teškim trenucima srpske istorije i srpske umetnosti.
On nam poručuje da nije naš narod toliko zaražen smerdjakovskim duhom, taj duh je zahvatio samo njegovu odnarođenu kvazi elitu:

“Iako brojna intelektualna bižuterija, a među njima i profesori fakulteta i drugi buzuranti, po nalogu evropskog i američkog protektora, zagovaraju tezu o odumiranju srpskog naroda – nema nade da se ova politička utopija ostvari.

Srbi su odupiranjem prvo privatnoj državi Slobodana Miloševića, a onda, privatnoj ideologiji evroameričkog humaniste s bičem – pokazali na kraju 2O.veka da su „življi“ negoli ikada ranije u svojoj istoriji”.

Ove reči nedavno usopšeg nesalomivog srpskog intelektualnog velikana, Predraga Dragića Kijuka, u ova vremena sumornog sunovrata srpske politike i kulture, bude nadu da, po rečima srpskog pesnika, “nije sve propalo, kad propalo sve je”.

Da bi Srbija opstala kao država u ovim teškim vremenima, mora se zaštititi srpska porodica, svetosavski duh mora istisnuti smrdljivi duh smerdjakovštine u srpskim institucijama kulture i prosvete.

Molitvama Svetog Save, neka tako bude!

Amin.
Ranko Gojković











Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sub Avg 11, 2012 8:09 pm

Где ми живимо?

Пише:Тања Стојановић, дипл.филолог

У земљи у којој је битније бити богат него бити начитан; у земљи у којој је битније колико месечно зарађујете од тога коју сте школу завршили; у земљи у којој вас кроз основну школу малтретирају разни професори, а кад дођете у средњу школу, кажу вам како није обавезна – а то је застарео систем плашења, који више ни на кога не делује (све одвојено).

Кад почнете да студирате (ако имате срећу да платите школарину), неки професори имају сопствене критеријуме – ако им се не свиђате, полагаћете испит и по неколико година. Зато! У земљи у којој се студенти државних и приватних факултета не воле, јер на већини приватних факултета можете без много стреса да дипломирате и постанете неки мр / др (нема тачака; прво и последње слово ових речи служе за скраћеницу, нема разлога за тачку); у земљи у којој правда одавно спава, а упорност се сматра за лудост – људи живе, раде и смеју се.

И ти исти људи су осуђени да говоре језиком који има више изузетака него правила (и мени се чини да је тако, не чини се само вама), па често бивају исмејани од стране људи који су нешто начули о томе да је правилно то и то, а не то и то. У земљи у којој постојe факултети у којима раде шалтерски службеници, рођаци Светога Петра, којима нико ништа не може; у земљи у којој вам тренирају стрпљење, а ваше достојанство свакога дана стављају на пробу; у земљи у којој уважени професори и научници путују градским превозом, магистри чекају посао, а докторе наука сматрају за чудаке („Прође му живот, а он учи."

Питам вас, ко каже да они не живе?); у земљи која има најсавршеније писмо на свету, у ком се један глас одувек забавља с једним словом (и веран му је!); у земљи у којој ако немате везу (љубавну, рођачку, партијску), немате посао; у земљи у којој се више од пола држављана свакога дана пита да ли се пише не знам или незнам (правилно је написати: не знам!!!); у земљи у којој они који не знају – не желе ни да сазнају (знати – несвршени глагол; сазнати – свршени.

Ја то знам. / Зваћу те чим сазнам.); у земљи у којој људи свакодневно користе разне конструкције које не знају да објасне и за које не знају шта значе (зато смо ми смо ту – да објаснимо); у земљи из које највећи стручњаци одлазе у иностранство да буду добри неким полустручњацима (једна реч); у земљи која има најбољи образовни систем (а не образовани; човек је образован, а систем је образовни;); у земљи која има највише доктора наука који раде као конобари и таксисти – људи живе, раде и смеју се.

У земљи у којој пишем овај текст више од пола становиштва готово да не познаје свој језик, а то су исти они који не знају шта је то што наш језик чини посебним, више од пола становништва не схвата у коликој смо предности што говоримо језиком који само најупорнији могу да науче (српски језик је један од најтежих језика на свету, веровали или не). У земљи која је родила најталентованије људе свих времена (ви знате ко су они), у земљи која свакога дана заборавља на свој језик кварећи га лошим конструкцијама, често преведеним с језика који нема додирних тачака с оним којим говоримо; у земљи у којој већина ради нешто за шта се нису школовали (већина је или већина су); у земљи у којој на најневероватније начине можете радити посао о ком никад раније нисте знали ништа и да притом (једна реч; при томе су две речи) постанете најбољи стручњак у тој области; у земљи у којој посао свакога дана постаје апстрактна именица; у земљи чији језик има два писма (ћирилицу и латиницу), а говорници тога језика често нису свесни какво је то богатство; у земљи чији су становници талентовани за стране језике и у којој је у тренду бити у бекстејџу, сликати свој лук за бук, у земљи у којој је, међу одређеним круговима друштва, најбитније да имате свој персоналити, без обзира на то што немате личност (исто као кад бисте пробали да преведете бабе и жабе на неки други језик; дакле, имамо своју реч!) и што се никада нису фотографисали (сликали се) за албум (уместо тога су сликали лук за бук); у земљи у којој ако нисте обучени кежуал, нико неће приметити да је ваш стил одевања лежеран.
У земљи у којој 90% (проценат се не одваја размаком) становништва не зна да пројекат ОПИСМЕНИ СЕ! постоји пишем овај текст.



Nazad na vrh Ići dole
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Sep 05, 2012 10:40 pm

Коларевић: Време је за први српски културни устанак



У државна позоришта одавно не идем јер нисам мазохиста. Не гледам домаће филмове. Било који пацијент са Губеревца или неке друге клинике за људе помереног ума духовно је уравнотеженији од аутора и актера дела која се тамо играју и приказују. Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу. Не пристајем да на мој укус и вредносни систем утичу комесари титоистичко-крлежијанске свести.

Реч је о игроказу (представа „Зоран Ђинђић“ – Атеље 212) који је гледао веома мали број људи, а о њему се говори и пише као да су га сви гледали. Док настаје овај текст (јун 2012) у Ателеју 2012. нема представа, летња је пауза, па је то иделна прилика да се прича о нечему чега нема.То је стари коминтерновски метод: сви осуђују нешто о чему ништа не знају или знају из десете руке. Зашто ту дивну представу не прикажу на РТС да народ ужива у њој. Можда ће га одушевити повраћање по српској застави. Па шта ако повраћа, могао је да изврши малу или велику нужду. И то је природно: да човек врши нужду, да повраћа... Зашто превише бринемо о тој представи? Она ће вероватно као дело врхунске уметничке вредности бит приказана на водећим аристократским сценама у Лондону, Паризу, Мадриду, Риму, Берлину... да мало и те културне империје са хиљадугодишњом традицијом просветлимо овим делом наших позоришних великана. Нека се Европљни диве црвеном бурету пуном црвене боје, на коме пише „новија српска историја“, у које глумци умачу руке и ваде их крваве. Фрљнућем то Европи.

Ко још такве представе гледа, где се играју осим у Србији? Зашто смо ми бољи од осталих? Баш би било комично да се са сцене ХНК глумац крвавих руку обрати публици: Ви сте криви за ово! Исто то би могао да каже и онима у Лондону, Паризу, Риму, Мадриду... Па можда и у Њујорку. Они једва чекају да чују коминтерновску пропаганду.

„Буре барута“ – о како су га хвалили и награђивали по милошевићевској Србији – постало је црвено буре, пуно крви. Тачно, новија српска историја јесте буре, пуно, али српске крви, коју су пролили словеначки и хрватски комунисти – рећи ће можда неко, а ми знамо ко је тај неко, ко се не разуме у ову узвишену политичку уметност.

Представа о Зорану Ђинђићу само је последица, појединачни случај, система који у Србији производи дела политичке и ратне пропаганде. Таквих дела која се финансирају из буџета Србије или од кредита које Србија узима од светских лихвара, које ће враћати наши потомци, има превише: сви филмови снимљени у време Слободана Милошевића, па до дана данашњег, и многе позоришне представе (које су плаћали Милошевић и његов систем „културе”) увреда су за Србе, приказани су као дебили, крволоци... Јесу ли Срби заиста кретени или их таквим представља хрватско-словеначка ратна пропаганда? Очигледно да јесу кад небески Срби упорно плаћају, славе и хвале таква дела о себи и свом културом бићу.

Свим водећим политичарима у „региону” су пуна уста сарадње и помирења, а, судећи по активности ратно-пропагандне индустрије, нарочито преко позоришне и филмске сурадње, рат нам тек предстоји.











Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Sep 05, 2012 10:47 pm

ОКУПАЦИЈА ОД 1915.

О позоришном ђубрету на београдским и српским сценама часопис Драма је писао из броја у број. Од тога изгледа никакве користи за српску културну политику. Сада је, рекло би се, кап прелила чашу.

Шта се правимо луди?
Па Југословенско драмско позориште је измишљено да би се уништило српско Народно позориште. У позоришту је континуитет антисрпства од Другог светстог рата. И није тада почео.

Културна окупација Србије почела је 1915. после повлачења српске војске у Грчку и траје до дана данашњег. И трајаће јако дуго јер Србима не пада на памет да се побуне против тог антикултурног зла.

Окупацију која је настала у Првом светском рату одлично је описао надарени прерано преминули књижевник Бранимир Ћосић у роману „Покошено поље“. Тадашњи окупатори Београда, аустроуграски официри, сви од реда су говорили српски језик. Када је најављено да ће се Српска војска вратити у Београд 1918, главни јунак романа је ту вест радосно саопштио сестри: „Долазе наши!“ А сестра му је одговорила: „Наши се неће вратити!“ – јер су два њена рођена брата, а његови ујаци, погинула у рату.

Тако је то било, наши се нису вратили 1918, сваки трећи мушкарац у Србији је погинуо, а окупаторски војници који су говорили српски променили су униформу и, уместо аустроуграске, обукли су српску и добили чин више. Тако су окупатори постали ослободиоци. Срби их и данас славе као ослободиоце. Тако је Србија из једне ушла у другу окупацију, које још увек није свесна, мада је држава која је окупирала Србију – Југославија – већ одавно непостојећа. И данас нам ти ослободици пљују у лице у виду културне размене потомака титоистичких моћника.

Као и 1915, тако је и 1944. братија: Тито, Кардељ, Ђилас... са својим хордама, виолентним динарцима, и осталим брђанима и планинцима, опљачкала и понизила Србију, уништила последње зрно поноса и свести.

Производ тог југословенства је титоистичка свест која се укоренила у такозваним “институцијама културе”, бастионима титоизма. Те такозване установе и институције од Другог светског рата наовамо потрошиле су милијарде долара буџетских народних пара, али не да чувају остварене културне вредсности Срба и других народа који живе у Србији и да стварају нове културне и уметничке вредности, већ су оне у служби словеначке, хрватске и шиптарске сепаратистичке и ратне пропаганде. Они су деценијама припремали разбијање заједничке државе да би тако разбили и уништили српски народ и запленили све што му припада од територија до предузећа, кућа, имања, духовних остварења. У тим институцијама су деца титоистичких моћника. Антисрпство и србомржња су узрок и циљ њиховог постојања. Узмите било коју представу или филм са партизанском или “савременом” “ангажованом тематиком”, у њима су Срби увек у негативном контексту, као Црнци, Индијанци или Кинези у америчком шунду. Они су критиковали стаљинизам, а славили титоизам, који је други назив за стаљинизам. Иронија је да је највећа жртва и стаљинизма и титоизма баш српски пук.

КЛЕЖИЈАНСКА КУЛТУРА

Титоизам је коминтерновска политика освете Србији зато што је примила цвет белих руских официра и руске ителигенције који су у њој нашли уточиште после Црвеног октобра. За тај чин према руској браћи, племству, интелигенцији и уметницима Срби су били награђени јер су добили врхунске архитекте, инжењере, математичаре, лекаре, професоре... они су у Србији били вољени и уважавани, за разлику од запада, на пример Француске, где су руски племићи једино могли да раде као радиници у фабрикама, таксисти и келнери. Због тог гостопримства и братске словенске љубави, Коминтерна је одлучила да уништи Краљевину Југославију и српски народ. Савезнике је нашла у следбеницима Јосипа Франка, Анте Старчевића, Анте Павелића и хрватских комуниста. Велика Албанија на рачун Србије је њихов заједнички пројекат и заједнича изведба. Космет је продан да би се добила Чеченија.

Није у питању само представа о Зорану Ђинђићу, недавно је одржан фестивал Мирослава Крлеже. За то има пара, али нема пара да се оправи кров Музеја аутомобила у Београду, који прокишњава (вода шикља у млазевима док киша пада а таваница отпада) само зато што је власник збирке старих аутомобила баснословне вредности и директор Музеја члан Српске напредне страке а сада и саветник председника републике за културу. Такав музеј немају ни много већи градови од Београда, а камоли Загреб, Љубљана, Сарајево, Приштина... Не дају титоисти премазани у жуто паре политичким неистомишљеницима, па макар пропала зграда која је под заштитом државе као споменик културе. У том музеју је и приватно позориште које никад ни од града ни од републике није добило ни динара за изванредне представе, које финансира сам Братислав Петковић, драмски писац са дипломом позориштног редитеља. Али зато свака србомрзачка бљувотина је богато плаћена као да смо најбогатија земља на свету. Сваки србомрзац из “региона” може да дође на београдске сцене, које финансирају Град и Република, да нам пљуне у лице, да нам мокри по телу, да добије десетине хиљада евра хонорара, да добије награде и похвале медија под контролом жутих.

Свакодневно се на пропалим српским ТВ каналима врте филмови из бивше Југославије јер нема шта друго да се емитује од партизанских будалаштина инфантилних и баналних до зла бога, преко досадних развучених прича из динарских бестрагија и других кршевитих предела, до филмова са тада савременом урбаном тематиком који су наивни до крајњих граница, чије сценарије су писале умне главе, елита титоистичка, а ефекат је као узвишена песма кокошке кад снесе јаје. Судећи по тим филмовима, сви драмски и филмски ствараоци су рођени у шталама међу овцама и козама, у њиховом опојном мирису. Са тим културним благом, стадом, они нас воде у светлу будућност још од ’45. То културно зло се свакодневно шири у народу и битно формира деформисану народну свест. Они на тај начин фалсификују уметност, прошлост и систем вредности. Они су подлога за турбофолк.

И представа о Зорану Ђинђићу је последица титоистичке свести и њене мржње према српству. Ми не смемо дозволити да се понашамо као они. Ма колико нас они мрзели, ми морамо имати на уму и добре примере.

„НАШИ“ ХРВАТИ И ЊИХОВИ „МИ“

На пример Рудолф Валдец, хрватски вајар, је аутор споменика Доситеју Обрадовићу у Студентском парку у Београду и споменука Краљу Петру Првом Карађођевићу у Петрограду (данашњем Зрењанину), који су титоисти склонили у налету братства-јединства. У Београду су живели хрватски писци Матош, Тин Ујевић, Густав Крклец, и Београђани су их прихватили као своје. Ја и данас Тина Ујевића сматрам српским песником, а, наравно, он је Хрват и хрватски песник. Зашто га сматарам српским песником? Зато што је две своје најзначајније књиге песама објавио у Београду: „Лелек себра“ и „Колајне“, екавицом, ћирилицом и ту провео десет најплоднијих година живота. Али моја деца, као и друга српска деца, данас, то не знају. То је проблем. Није проблем што је Тин за време Другог светског рата живео у усташком Загребу, што је радио у државној новинској агенцији Велебит, морао је стари Тин од нечега да живи. Назору је Павелић 1942. тискао пет књига, исте године објавио је хрватски књижевни горостас песму Поглавнику, а онда је 1943. певао о Титу и постао 1945. председник Сабора Хрватске и ушао у школске лектире у Србији.

Густав Крклец је написао најлепшу песму о Скадарлији. Некад су Срби знали те стихове напамет, а сада су их заборавили. Нови нараштаји о Крклецу, као и о Тину, ништа не знају под диктатуром жуте и чедистичке културе.

Много је занаменитих Хрвата с краја 19. и почетка 20. века у Београду видело искру слободе, којој су и сами и тежили. Многи су, попут Валдеца или Виктора Новака били за братсво словенког народа на Балкану. Зар Иво Андрић, који је Хрват по рођењу, није добровољно постао Србин? Али многима то није одговарало.

Jедини хрватски писац који је избачен из Београда пре Првог светског рата, као аустроугарски шпијун, био је Крлежа. А данас се намеће у Србији као културни пример за углед. Наравно, касније са својим саборцем из обавештајне школе у Печују Брозом, он утемељује титоистичко-крлежијанску културну политику, постављају своје агенте на сва битна места, нарочито тамо где је лова и репресија, тако да чак и постхумно владају посрнулим српством. У томе су им десна рука у Србији, мач револуције, били београдски надреалисти, или, како их је звао угледни естетичар Сретен Марић, јебиветри који су се на таласу моде „прославили”, оженили богаташким кћерима и могли су да се у досади баве лудачким експериментима без обзира на резултат. Које су то уметничко дело они створили? Данашњи „кутлурни посленици” су из титоистичко-крлежијанског шињела.

Ко су носиоци и извршиоци погубне атисрпске политике у Србији? Да ли су то они који су дали недвосмислену подршку Тадићу и Јовановићу на протеклим и свим претходним изборима?

Подршку Тадићу су дали: Здравко Чолић, Момчило Бајагић, Дејан Мијач, Слободан Шијан, Мира Бањац, Гордан Кичић, Бранислав Трифуновић, Радош Бајић, Војислав Брајовић, Светозар Цветковић, Предраг Ејдус, Бранислав Лечић, Бранко Цвејић, Тихомир Станић, Лазар Ристовски, Дара Ђокић, Горан Шушљик, Тамара Вучковић, Милица Михајловић, Слободан Бода Нинковић, Мирослав Момчиловић, Јагош Марковић, Наташа Нинковић, Срдан Голубовић, Вјера Мујовић, Тања Мандић Ригонат, Милена Шешић итд. (скинуто са сајта: http://www.ds.org.rs/medija-centar/vesti/14850-podrska-borisu-tadicu-na-izborima-za-predsednika-srbije ) Заборавих Биљану Србљановић, увредиће се, а примећује се да нема многих који су му на прошлим изборима дали подршку. Да ли брод тоне?

Подршку Чедомиљу (није грешка) Јовановићу, који подржава независно Косово и сматра да је РС геноцидна творевина, свесрдно су дали: Јован Ћирилов, Лазар Стојановић, Срђан Гојковић Гиле, Тимоти Џон Бајфорт, Душан Ерцеговац, Лена Богдановић, Ђорђе Павлов, Стеван Филиповић, Оливера Јежина, Алек Цонић, Сека Саблић, Бора Тотдоровић, Пуриша Ђорђевић, Светислав Басара, Миљенко Дерета, Драган Великић, Маја Мичић, Јелена Милић, Дуња Илић итд. (подаци са сајта: http://istina.ldp.rs/Liberalno-demokratska-partija/16172/Karavan.shtm ).

Зашто се толико уметника страначки сврстава? Због новца?

Да ли на српску свест пресудно утичу медији који су под контролом Ђиласа, Шапера и Крстића. Шаперизам и ђилсовштина разарају српско духовно биће. Окачили су се на све буџете и, док је Србија потпуно осиромашила, они су се обогатили. Медијски императори у земљи кловнова.

Има ли излаза из овакве ситуације?

Против окупације постоји само један лек. А то је устанак, овде се мисли на културни устанак, Први српски културни устанак.

Зашто не бисмо сви који волимо и живимо за језичку уметност жртвовали део себе за бољу будућност, за наше потомке?
Зашто својим скромним новцем, са глумцима који имају националну свест не бисмо створили алтернативно позориште.

Нису нам потребне прљаве мафијашке паре ни мрвице са богате државне трпезе титоистичке бирократије.













Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Čet Sep 06, 2012 4:03 pm



Slon u poseti zološkom vrtu.

Ko ovog slučaja nauči maternjem jeziku treba mu dodeliti ministarstvo kulture i obrazovanja odmah.

Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Pon Sep 10, 2012 6:58 am

Zašto su nam deca nepismena: Sve im je "kul", "ekstra", "super"... Video
Tanjug | 08. 09. 2012. -


Međunarodni dan pismenosti obeležava se danas, a domaći stručnjaci upozoravaju da pismenost mladih u Srbiji već decenijama nije na zadovoljavajućem nivou, za šta su odgovorni škola, nastavni planovi i programi, roditelji.


Podaci govore da danas u svetu ima oko 900 miliona nepismenih ljudi, a u Srbiji je oko 1,35 miliona stanovnika bez dana škole ili sa nekoliko razreda osmoletke.


Naši učenici imaju problem u poznavanju norme na svim lingvističkim nivoima, počev od gramatičkog, pravopisnog do stilističkog, a leksički fond im je znatno osiromašen, rekla je Tanjugu Jelena Stevanović iz Instituta za pedagoška istraživanja.


Među mladima je izražena upotreba žargonizama i stranih reči, posebno anglicizama, rekla je Stevanović, povodom Međunarodnog dana pismenosti.


- Učenici viših razreda osnovne škole ne znaju značenje reči koje možemo čuti u svakodnevnom govoru, poput reči: plato, kolekcija, izazov, terazije - navela je ona i podsetila da mladi, umesto prideva "izvanredno", "divno", "lepo", kažu da je sve kul, ekstra, super.



Mlade kao da mrzi da govore"

Kako kaže, jedan od uzročnika toga jesu nastavni planovi i programi, preopterećeni temama iz gramatike, a zapravo imaju malo sadržaja koji upućuju na upotrebu jezika u svakodnevnoj komunikaciji.


Takođe, strana leksika, kako je navela, najviše ulazi u jezik preko medija, pa su mediji postali značajno mesto gde se srpski jezik uči, osim škole.


- Mladi imaju osiromašen rečnik, takozvanu instant kulturu, u govoru koriste malo reči, kao da su lenji, kao da ih mrzi da govore - istakla je Stevanović.


Međutim, uprkos tome što mladi u međusobnoj komunikaciji upotrebljavaju vrlo malo reči, oni se odlično razumeju i, kako kaže, ne bismo im mogli zameriti, jer imamo u vidu određenu društvenu grupu koja ima pravo da izgradi određeni način komuniciranja.


- Ono što moramo da im zamerimo i na šta treba da utičemo, jeste da način komunikacije sa vršnjacima ne treba da bude jedini model izražavanja i u neformalnom i formalnom izražavanju - rekla je Stevanović i navela da je u razvijanju jezičkih navika važna uloga škole, roditelja, podsetivši da nastavni planovi i programi za srednje škole nisu menjani od 1991. godine.


Dragica Pavlović Babić iz Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta navela je u izjavi Tanjugu da je obrazovanje jedan od sigurnijih puteva da se izvučemo iz krize, kao pojedinci i kao društvo u celini.


Ona je podsetila da je pojam pismenosti mnogo zahtevniji u odnosu na ono što podrazumevamo pod opismenjavanjem, na šta obično mislimo kad kažemo pismenost.

- Decu u školskom sistemu, koja će danas-sutra biti na tržištu, ne možemo da pustimo iz sistema a samo da su se opismenili u najužem smislu - rekla je ona.


Naučiti decu da kritički razmišljaju


Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) proglasila je 8. septembar za Međunarodni dan pismenosti 1967. godine, sa ciljem da se istakne važnost čitanja i pismenosti u životu pojedinca i društva u celini.

Moramo, kako kaže, da ih osposobimo da se dobro snalaze u zahtevima i profesionalnog i građanskog života, da pronalaze informacije, vrše selekciju, da kritički misle, razumeju prirodu podataka, da znaju koji su podaci verodostojini, koji su verovatni, da znaju da razlikuju činjenice.


Ona je podsetila da su postignuća naših učenika na PISA testovima značajno niža od proseka.


- Imali smo neke pomake u poslednjim merenjima, ali smo i dalje daleko ispod proseka - rekla je ona i navela da je škola najodgovornija i da moramo još mnogo da naučimo da bismo bili zadovoljni.



"Moj ne čašpri!", Ne smaraj...kevo brate itd.)..
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Uto Okt 09, 2012 6:11 pm




Господо,

Захваљујем Вам се на вашем писму од 1.новембра о. г. Ја га нисам читао јер је написано на енглеском или америчком језику. Као генерал Дегол, који је био мој ментор у домену политике, и ја одбијам да разумем тај хегемонистички језик чија општа употреба може да учини да европске нације изгубе своју душу.

Морам да Вам признам да се чудим да Србија, која је имала довољно р
азлога да се пожали на САД ових последњих година,није себи наметнула обавезу да одбије њихову језичку колонизацију.

Колико год бих био срећан да сам примио од Вас писмо написано на Вашем лепом српском језику, толико сам био разочаран што сте ми се обратили на језику трговаца и рекламних агената.

Са свим мојим жаљењем, ја Вас, Господо, поздрављам.“

Одговор Жана Дитура, члана Француске академије наука, на писмо Српске академије наука која га обавештава о његовим избору за члана САНУ
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Čet Maj 16, 2013 2:33 pm

Kultura
Srpska drama u Prizrenu

U srušenom Domu kulture na gredama, umesto na sedištima, glumci „Srpske drame” iz Prištine odigrali predstavu




Prizren – Zahvaljujem svima koji su omogućili da na sceni izraste breza, jer ove grede popadale sa krova Doma kulture su sasvim dobra sedišta.

Dobro došli na prvu pozorišnu predstavu na srpskom jeziku u prizrenskom kraju, molim vas isključite mobilne telefone, kaže Nenad Todorović direktor Narodnog pozorišta iz Prištine u spaljenom Domu kulture u Srećkoj kod Prizrena.

U njegovim rečima se ne razlikuju ironija, cinizam, apsurd i stvarnost: drvo jeste izraslo na sceni, na polusagorelim gredama u parteru sede starci koji ne mogu da telefoniraju jer su im prištinske vlasti prekinule svaku vezu sa svetom.

Todorović smatra da pozorište mora da promeni strategiju i da umesto dolaska publike na predstave, „Srpska drama” iz Prištine
treba da odlazi kod svojih gledalaca i izvodi predstave u njihovim stanovima, kućama, dvorištima, srušenim domovima kulture: „Moramo da promenimo pristup jer je toliko toga propalo, da nema smisla čekati da se sistem promeni. Svako ima pravo, bez obzira na uslove, da živi sa svojim pozorištem, zato mi dolazimo u njihove domove i nastojimo da im menjamo život, makar i na ova dva, pozorišna sata. Odlučili smo da igramo i u gradskim sredinama, po stanovima za nekoliko ljudi”, kaže Todorović.

Kroz polomljena vrata, preko gomila otpalog maltera, između bagrema koji je izrastao na nekadašnjem balkonu, namenski za manje predstave prilagođenog prostora, idu starci iz Sredačke župe: prvi put su nakon toliko vremena na nekoj predstavi, prvi put su pozvani na kulturni događaj.

Učitelja u penziji Tomu Tomića dovezli su u dom, lepo se obukao i seo u prvi red.

„Godinama samo gledamo kako nešto nestaje, kako nam propadaju škola, dom kulture, kako se odnosi naša imovina i ljudi odlaze.

Zato nam ovo jeste nada da možemo živeti, da se možemo nasmejati kao ljudi. Ja sam zahvalan pozorištu i želim da se i oni vrate svojoj kući. Toma se, već deceniju, trudi da sačuva od propadanja školu i crkvu, žali se svim vlastima za odnesene stolice, prozore, polupani krov i školski nameštaj.

Pedeset metara produžnog kabla za struju je malo, neće biti tona za predstavu, između zidova se čuje reka, pod nogama glumaca se lomi sagoreli crep. Počinje predstava „Kokoška 2” – pomešana vremena; nejasna granica između sveta mrtvih i sveta živih; komunikacija i međuljudski odnosi protivni ustaljenim normama stvarnosti. Za prostor Kosova i Metohije drama se vezuje samo simbolički, bez patetike i stereotipnog viđenja ovdašnjih problema. Energija, komunikacija sa publikom, aplauzi i reakcije su na istim mestima kao i u drugim „srećnijim sredinama”.

„Ovo je komedija apsurda, mada, čini mi se, nema apsurdnije situacije od ove u kojoj se sada nalazimo. Sve je na jednom mestu: emocije, težak žanr i činjenica da ovi, uglavnom stariji ljudi, zbog uslova u kojima žive, prepoznaju apsurd i reaguju na njega”, smatra režiser i pisac komada „Kokoška 2” Bojan Stojčetović. Univerzalni sistem znakova i činjenica da se neko setio zaboravljenih ljudi dodatno povezuju publiku.

„Igraćemo mi tu još. Čudan osećaj stvaraju ovi stari patinirani ljudi, kao i ovaj dom. Muka, jad… ali, dobro je, dobro je!”, priča glumac Branko Babović, okreće se i traži mesto gde mu prisutni neće videti suze.

Skuplja se ono malo scenskog inventara, pozorišno vozilo vraća publiku koja teže hoda, ostaju goli zidovi Doma kulture i rečenica jednog od glumaca: „Karte nismo naplaćivali, a nije bilo grede koja nije zauzeta.”

Živojin Rakočević

Politika



Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Pet Jun 07, 2013 9:02 pm

PROGLAS I PROTEST UDRUŽENJA DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE 22. juna u 18 sati na Trgu Republike


Udruženje dramskih umetnikа Srbije najoštrije protestuje protiv sistematskog i višegodišnjeg masakra nad kulturom i umetnošću uopšte.Izražavamo i veliki strah za budućnost naroda čiji se duh hrani crnim hronikama – a ne knjigama, šund televizijskim programima – a ne obrazovnim emisijama, golim i silikonskim devojkama – a ne umetničkim aktovima, sveopštim nasiljem i netolerancijom – a ne pozorištem.
Hoćemo li dopustiti da se pozorišta zatvore, kao što smo dozvolili da nestanu bioskopi?
Hoćemo li dopustiti da gledamo izložbe u mraku?
Ne trebaju nam pozorišne zgrade, bioskopi, knjižare i galerije, a treba nam prostor za profit?
Ne trebaju nam umetnici, treba nam još državnih činovnika i partijskih poslušnika?
U kakve će to ljude izrasti naša deca?

Pozivamo vas da se pridružite našem protestu 22. juna u 18 sati na Trgu Republike.

Preuzeto sa profila glumca Siniše Maksimovića koji je objavio ovu vrednu poruku.

OVO NIJE SAMO U SRBIJI VEĆ SE EXPORTIRA U SVE KRAJEVE






Svi oni koji ne žele da im deca odlaze na koncerte pevaljki "ŠLJ" kategorije, već da za taj novac kupe dobru knjigu; svi oni koji ne žele da im deca glasaju za učesnike Farme i Velikog brata i da se identifikuju sa akterima, svi oni koji ne žele da im deca odlaze u kockarnice već u pozorište, svi oni koji još uvek žele da sačuvaju prave vrednosti, TREBALI BI podržati ovaj protest!

Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Uto Jun 11, 2013 11:03 am



Umetnici Srbije, okupljeni u više udruženja, pozivaju sve kolege i poštovaoce kulture i umetnosti na protest 22. juna u Beogradu zbog sveukupnog neodrživog stanja u kulturi i odnosa države prema umetnicima u svim oblastima stvaralaštva.

"Protest protiv ubijanja kulture" biće održan 22. juna u 18 sati na Trgu republike, na inicijativu Udruženja dramskih umetnika Srbije (UDUS), kojem su se pridružili i predstavnici Udruženja filmskih glumaca Srbije (UFUS), Udruženja muzičkih umetnika Srbije (UMUS), Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS), Udruženja kompozitora Srbije, Srpskog književnog društva (SKD) i Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS).

Oštro protestujući protiv sistematskog višegodišnjeg masakra nad kulturom i umetnošću uopšte, umetnici Srbije izražavaju u proglasu veliki strah za budućnost naroda "čiji se duh hrani crnim hronikama, a ne knjigama, šund televizijskim programima, a ne obrazovnim emisijama, golim silikonskim devojkama, a ne umetničkim aktovima, te sveopštim nasiljem i netolerancijom, a ne pozorištem".

“Hoćemo li dopustiti da se pozorišta zatvore, kao što smo dozvolili da nestanu bioskopi? Hoćemo li dopustiti da gledamo izložbe u mraku? Da li je klasična muzika samo simbol za dan žalosti? Ne trebaju nam pozorišne zgrade, muzeji, bioskopi, knjižare i galerije, a treba nam prostor za profit? Ne trebaju nam umetnici, treba nam još državnih činovnika i partijskih poslušnika? U kakve će to ljude izrasti naša deca?”, pitaju umetnici u proglasu, poručujući: “Država jednako kultura”.

U cilju koordinacije aktivnosti u organizovanju protesta, formiran je odbor u čijem radu učestvuju predstavnici UDUS-a, UFUS-p, UMUS-a, ULUS-a, Udruženja kompozitora Srbije, SKD-a i Asocijacije NKSS. Na čelu Odbora protesta je rediteljka Milica Kralj.

UDUS će tekst Proglasa umetnika Srbije postaviti na oglasne table u svim pozorištima u Srbiji, a uz poziv za učešće na protestu uputiće ga i umetničkim akademijama i fakultetima, muzejima, bibliotekama i drugim ustanovama kulture. Direktorima svih pozorišta u Srbiji poslat je tekst saopštenja za publiku, uz molbu da se do održavanja protesta pročita (ili emituje) publici pred početak predstava.

Umetnici u saopštenju zahvaljuju publici koja je jedino što ih još “održava u životu u državi u kojoj se kultura sistematski i godinama ubija”.

“Izražavamo veliki strah za budućnost naroda čiji se duh hrani crnim hronikama – a ne knjigama, šund televizijskim programima - a ne obrazovnim emisijama, golim silikonskim devojkama - a ne umetničkim aktovima, sveopštim nasiljem i netolerancijom - a ne pozorištem. Tamo gde se izložbe održavaju u mraku i gde je klasična muzika samo simbol za dan žalosti, tamo nije čudno što spomenici kulture nisu ponos, već ruglo gradova na čijim se ulicama deca svakodnevno bodu noževima zbog različite boje majice. Država – jednako – kultura!”, poručili su umetnici, pozivajući publiku da im se 22. juna pridruži na protestu na Trgu republike.

(SEEcult.org)

Ko želi da spašava kulturu neka se pridruži ovom protestu u realu a ne samo pisanjem na forumu!

Vidim raspravlja se o Aci Lukasu, farmi, Ceci pa evo je tema u kojoj se može voditi "rat" mišljenja pa izvolite.
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Jun 12, 2013 9:04 am



Robespjerov monolog, 4.juna 1968.godine
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Čet Jun 13, 2013 9:03 am

Ali i za svakog pojedinca kultura je investicija. I to najisplativija, jedina investicija za čiji ishod ne mora da brine. Ne samo zato što obrazovan i kulturan čovek bolje razume svoje društvo i svoje vreme, svet i svoje mesto u njemu, pa tako u skladu sa tim može i da deluje korisno po sebe i po svoje bližnje, već i zato što su znanje i mašta, kultura, jednom rečju, jedino ono što mu niko ne može uzeti, jedino ono što istinski jeste njegovo, ali od čega i drugi mogu imati samo dobre strane.

Gojko Božović - Kultura kao kapital
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   Sre Jun 19, 2013 12:52 pm

Kad malo bolje razmislim - šta će nama Srbima kultura ?Imamo Konstantina,srpske rimske imperatore,vladike i manastire,mrtve kraljeve ...i dosta. Osim toga kultura ne donosi profit,traži ulaganja i TROŠI .Na svu sreću našli smo ministra kulture koji razume ove argumente i ne da pare.

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Kulturni rat u Srbiji-Slobodan Antonić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
 Similar topics
-
» Koja klinika u Srbiji je najuspešnija za vantelesnu oplodnju
» dr. Slobodan Radulović - Iskustva
» Vodič kroz IVF klinike u Srbiji
» U Srbiji ukinuto široko povijanje
» Restorani....nasi divni

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: SRBIJA-
Skoči na: