DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Srpske vojskovođe

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Srpske vojskovođe   Sre Jan 26, 2011 7:08 pm

First topic message reminder :

Da istorija Srbije ima još jedno lice,jasno će se videti kroz ratnu sliku srpske prošlosti.
Dakle,šta znamo i šta mislimo o srpskim vojskovođama ...



Poslednji put izmenio EAGLE dana Pon Apr 18, 2011 5:52 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Mar 16, 2011 8:02 pm

"Moj brat ponekad baš ume zaslužiti dobre batine ali dok sam ja živ niko ne sme da ga pipne!"-često sam mogao čuti oca kako govori.

Mi Srbi sigurno nismo svetci ali zašto da seremo sami po sebi?Pa dovoljno to drugi rade.

Ova tema je lepo krenula svojim tokom sa planom da svako napiše ono što zna,prvenstveno o istorijskim ličnostima,bez namere da dotiče događaje koji su se juče zbili (pogotovu što su mnoge rane još sveže) i za koje još dugo nećemo znati kako i zašto su se zbili a nekmoli da ih nazovemo "istorijom".
Takođe,autor ove teme i ovih redova nije imao ni želju ni nameru da ista poprimi političku konotaciju.Na ovom forumu ima dovoljno mesta na kojima se mogu lečiti frustracije takve vrste,bez da se kontaminira jedna kulturološka tema.Jer čak i ako ovaj forum jeste (u šta iskreno sumnjam) glasilo neke stranke (kako to neki dan reče neko na jednoj drugoj temi) i tada ne treba brkati "babe i žabe" jer gore pomenute niko ne smatra vojskovođama.

Na kraju,stoji i ona narodna:"Ne pljuje se u bunar iz koga se pije."Dakle,oni koji žive u ovoj zemlji ne bi trebali po njoj pljuvati jer je ipak jedina koju imamo a kakvi smo ljudi takva nam je i država.
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Mar 16, 2011 9:10 pm

Павле Евгеније Јуришић Штурм (нем. Paulus Eugen Sturm) је био српски генерал током ослободилачких ратова (1912-1918) и ветеран Француско-пруског рата 1870-1871.
Родио се 22. августа 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Лужичког Србина[1]. Војну академију је завршио у Вроцлаву (Шлеска). Име му је било Павел Штурм. По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника учествује у француско-пруском рату (1870-1871).
Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом Савком и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. Sturm значи јуриш). Презиме Штурм је задржао као алијас. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић-Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Michael-a von Sturm-a (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић).
Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске.
Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Павле то одбио говорећи да је српски официр.
Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо у Београду 14. јануара 1922. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Одликован је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Орденом Белог Орла са мачевима, Орденом Таковског крста, и другим.
Wikipedija










Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Mar 16, 2011 9:33 pm

EAGLE ::
"Moj brat ponekad baš ume zaslužiti dobre batine ali dok sam ja živ niko ne sme da ga pipne!"-često sam mogao čuti oca kako govori.

Mi Srbi sigurno nismo svetci ali zašto da seremo sami po sebi?Pa dovoljno to drugi rade.

Ova tema je lepo krenula svojim tokom sa planom da svako napiše ono što zna,prvenstveno o istorijskim ličnostima,bez namere da dotiče događaje koji su se juče zbili (pogotovu što su mnoge rane još sveže) i za koje još dugo nećemo znati kako i zašto su se zbili a nekmoli da ih nazovemo "istorijom".
Takođe,autor ove teme i ovih redova nije imao ni želju ni nameru da ista poprimi političku konotaciju.Na ovom forumu ima dovoljno mesta na kojima se mogu lečiti frustracije takve vrste,bez da se kontaminira jedna kulturološka tema.Jer čak i ako ovaj forum jeste (u šta iskreno sumnjam) glasilo neke stranke (kako to neki dan reče neko na jednoj drugoj temi) i tada ne treba brkati "babe i žabe" jer gore pomenute niko ne smatra vojskovođama.

Na kraju,stoji i ona narodna:"Ne pljuje se u bunar iz koga se pije."Dakle,oni koji žive u ovoj zemlji ne bi trebali po njoj pljuvati jer je ipak jedina koju imamo a kakvi smo ljudi takva nam je i država.

Pa ubij me ....nemam smisla za nelogične gluposti, ma u kom cilju se grade takve nebulozne priče -pa to ti je !

Nema veze jesu u pitanju vojskovodje ili bilo šta drugo . Priznajem , posebno sa osetljiv na "vojnu "stranu -jer sam se nagledao i naslušao idiotluka i manijaka koji su maltretirali seljake po njivama u vreme NATO agresije da "postavljaju lokatore " i sl .Da ne pričam o našoj poslovičnoj mitomaniji .
Šta da radim...ja sam od detinjstva znao da kolt 45 ima burence sa 6 metaka , i nikada nisam mogao svariti kada Džon Vejn ubije bar 20 Indijanaca -bez da puni . Ovo kažem -da se shvati motiv...
Možda nije trebalo da ubacim u samu temu -a najmanja mi je namera da je kvarim ili omalovažavam , pa se zaista izvinjavam autoru i svima koji pišu . (No dobio sam ipak ono što sam želeo čuti i veoma mi je drago da se neki ne smatraju vojskovodjama , što znači da ima zdravomislećih u ovoj zemlji -za razliku od dobrog dela koji baš te smatra herojima i vojnim genijima )
Uzdržaču se od "analize " i nastaviti u duhu (inače ) odlične teme ,priznajem grešku .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Mar 16, 2011 9:46 pm


КAВАЉЕР ДИЈАМАТСКОГ ОРУЖЈА



Можда је од свих припадника династије Карађорђевић највише био налик на деду. То потврђује његов живот

Арсен као јесаул 2. аргунског козачког пука 1904. године.
Арсен Карађорђевић рођен је у Букурешту, 16. априла 1859. године, као син бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића). Породица је већ имала сина, Петра, будућег краља Србије. Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран. Дипломац Луј ле Грана био је и његов брат од стрица, кнез Божидар Карађорђевић, до сада запостављани члан династије који је по уметничким склоностима био познатији у иностранству него у Србији. Што је још занимљивије, у класи с Арсеном био је и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.
Немирног духа и пустоловне природе, Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца, опет с Божидаром Карађорђевићем. Седам година касније у 5. батаљон Легије странаца 1870/1871. ступио је и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић (под псеудонимом Пјер Кара), свршени питомац 47. класе („де Пуебла”) војне академије Сен Сир. Већ 18. децембра, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, кнез Арсен се искрцао у Вијетнаму (Тонкин) а фебруара 1884. године учествовао је у крвавим борбама око тврђаве Бак Нин. Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Куанга, а 4. фебруара је јуришао на тврђаву Лонг Сон. Након потписивања примирја с Кинезима, 21. јуна 1885, вратио се у Европу и већ 29. новембра следеће године ступио у руску службу.
У Петрограду је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета (коњичког потпоручника). Тачно годину дана касније, захваљујући искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни Каваљергардијски пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”. Према неким подацима, наводно је већ 1889. године напустио службу и поново ступио у 1. батаљон 2. пука Легије странаца који је боравио у Алжиру. Но, ово је мало вероватно јер је исте, 1889. године, посетио брата Петра на Цетињу а, према успоменама Карла Густава Емила Манерхајма, касније чувеног финског фелдмаршала који је 1940. године поразио моћну совјетску војску, од 1891. до 1897. године заједно су служили у Каваљергардијском пуку.
Арсен се 1. маја 1892. оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, чувеном Аурором Павловном Демидов ди Сан-Донато. Брачни пар је 27. априла 1893. добио сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Но, већ 1895. године брачни пар се развео а Аурора се у Ђенови, 4. новембра 1897, преудала за грофа Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Арсен и Аурора су договорно, 1896. године, поверили сина на чување и васпитавање стрицу, кнезу Петру, који је тада живео у Женеви.


Слава мегданџије

Прича се да је кнез Арсен у Петрограду водио буран живот и да је био честа мета сензационалистичке штампе. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.
Слава извиканог „мегданџије” отворила му је врата отмених салона, а неколико песника је, наводно, испевало поеме о његовој вештој руци. Но, и поред најбоље воље, успели смо да пребројимо само пет ратова, рачунајући и онај у Индокини, а о силним двобојима има још мање потврда. Тако кружи прича да је 1890. године, на балу који је кнез Феликс Феликсович Јусупов приредио за официре с којима је служио у Каваљергардијском пуку, дошло до испада због принцезе Јелене Петровић Његош, кћерке црногорског кнеза Николе I. Карл Густав Манерхајм и Арсен Карађорђевић, девер најстарије Јеленине сестре Зорке, наводно су се посвађали око плеса с принцезом.
Севнуле су тешке речи и све се окончало двобојем у коме је Манерхајм рањен. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, опет, у мемоарима „Ни рат ни пакт” овај двобој повезује са свађом око неизбежне Ауроре Демидов; и Арсен и Манерхајм су лепотицу бирали током једне „мазурке”. Чак је извесни Лудвиг Пецл, наводно један од бечких салонских поета, поводом овог случаја написао: „Делили су трпезу и чаше нада, а крвни противници су сада. Гле јада, раздвоји их крвна увреда тада. Један другом, лагано, гробну раку у пољу спремају. Зашто се пуковник сад, као некад, Арсену не насмеје у лице, пре но што од његове руке страда... Ах, судњи час куца, бирај пиштољ, нем и хладан.”




Против Јапанаца у Кини


Но, он у мемоарима не спомиње овај догађај а кнеза Арсена је до смрти сматрао једним од најбољих пријатеља. Зато је лондонски „Дејли лидер” 31. маја 1895. године донео цртицу о двобоју сабљама између „принца Арсена Карађорђевића, поручника руске гарде” и новинара Пола Долфуса, који је у часопису „Ивнимент” објавио чланак провокативан по српског кнеза. У сваком случају, Долфус је у двобоју био рањен у руку.
Кнез Арсен је чин поручника добио 22. јула 1901, а штабс-ротмистра (капетана) 22. јула 1903. године.
Жељан доживљаја, непосредно након избијања руско-јапанског рата пријавио се као добровољац, наводно у 1. нерчински козачки пук „летећег” одреда генерал-мајора Павела Ивановича Мишченка. Престонички дневни лист „Рус” 13. марта 1904. известио је како је „кнез Арсен Карађорђевић као добровољац с чином јесаула био распоређен у козачку сотнију”. Осим тога, лист „Нови крај”, који је излазио у Порт-Артуру, писао је 27. фебруара 1904. како је „бивши штабс-ротмистр Каваљергардијског пука кнез Арсен Карађорђевић распоређен у Први Нерчинско-Забајкалски пук”. Но, Арсен је 13. фебруара 1904. (недељу дана након званичног почетка рата) унапређен у јесаула (чин у козачкој војсци који одговара штабс-капетану) и распоређен у 2. аргунски козачки пук. Пук је, након проглашења ратног стања, 6. фебруара 1904, а пре опште мобилизације 7. фебруара 1905, са 2. верхњејдинским, 2. читинским и 2. нерчинским пуком, те 3. и 4. батеријом, чинио Забајкалску козачку дивизију. При томе, 2. нерчински и 2. аргунски пук ушли су у састав 2. бригаде Забајкалске козачке дивизије генерала Павела-Георга Карловича фон Рененкампфа.
Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура. Фебруара 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину











Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Mar 16, 2011 9:47 pm


3а храброст



Руске медаље кнеза Арсена из збирке београдског Војног музеја.


У потрази за пустоловином

Кнегиња Аурора Демидов ди Сан Донато – Карађорђевић, 1892. године.



Након потписивања мировног уговора између Русије и Јапана у Портсмуту, 5. септембра 1905, ратни пут аргунских козака није завршен. Већ 9. јануара 1906. делови Рененкампфове дивизије из Аргуна упућени су да угуше такозвану Читинску републику. Железнички радници града Чите у Забајкалском крају су, наиме, августа 1906. створили градски совјет и комитет Руске социјалдемократске радничке партије. Ускоро је окупљен наоружани одред јачине 4000 људи који је у Чити завео револуционарну диктатуру. Но, брзим дејством 2. аргунског пука, већ 22. јануара револуционарни покрет је угушен а у граду је заведен ред.
Иначе, за храброст исказану у рату, и читав 2. аргунски козачки пук био је одликован посебним сребрним знаком који се носио на шапки.
Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици. Краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.
Балчак златне сабље с натписом „За храброст”, Војни музеј у Београду.




Кнез Арсен је у чину генерала српске војске током Првог и Другог балканског рата командовао Коњичком дивизијом. Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.
Но, по окончању ратова, поново се вратио у Русију. Тамо је 6. децембра 1914. произведен у генерал-мајора руске војске, а 22. маја 1915. у Царском Селу примио га је император Николај II и највишим указом поставио га за заповедника 2. бригаде 2. коњичке дивизије генерал-лејтнанта кнеза Георгија Трубецког. Другог децембра исте године Арсен је на фронту код Риге имао физички сукоб с вршиоцем дужности начелника штаба 2. коњичке дивизије, пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским. Осиони пуковник, наводно, није био задовољан начином командовања заповедника 2. бригаде, па је вишег официра ударио по лицу.
Није познато како је иначе енергични Арсен узвратио, али сукоб је завршен тако што је Гатовски ражалован у војника, а генерал Карађорђевић је 8. априла 1916. године упућен у резервни састав при штабу Петроградског војног округа.
Но, Гатовски је као редов у Приморском драгонском пуку служио само три месеца, након чега се пријавио у 25. корпусни авио-одред. Како се прославио као ваздушни ас, већ 6. маја 1916. враћени су му чин пуковника са свим принадлежностима а 31. октобра 1917. произведен је у генерал-мајора. Без обзира на очито благонаклон став команде, високи чин и славу ваздушног аса царске армије, Гатовски је почетком 1918. године променио страну – добровољно се пријавио у Црвену армију. Тешко је рећи да ли под његовим утицајем, тек, бољшевици су у Ловачком клубу у Петрограду ухапсили кнеза Арсена.

Највишим указом од 22. августа 1904, „јесаул 2. Аргунског пука, кнез Арсен Карађорђевић је за исказану храброст у борби унапређен у војсковог старшину” (потпуковника) а 25. фебруара 1906. године ванредно је унапређен у пуковника. Коначно, највишим императорским Указом од 10. маја 1906, цар Никола II је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905), српског кнеза наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За храброст”. Израда оружја, нарученог у једној од најбољих престоничких радионица, указује на то колико је Арсен био цењен у дворским круговима. Царска канцеларија је, наиме, израду Златне сабље поверила чувеном јувелиру Карлу Карловичу Бланку, рођеном у Хелсинкију. Током 1885. године Бланк је отворио јувелирску радњу у Петрограду, у којој је запослио осам радника и три шегрта. Натурализовани Рус финског порекла радио је од 1892. до 1909. године и код Карла-Аугуста-Фердинанда и његовог сина Димитрија Карловича Хана, који су се специјализовали за израду ордења са брилијантима и других предмета украшених драгим камењем за потребе двора. Бланк је од 1909. до 1911. био ортак фирме „К. Хан”. После смрти Димитрија Хана наставио је да самостално испуњава наруџбине императорског кабинета – углавном брилијантске орденске знаке. Коначно, фебруара 1915. године био је проглашен за службеног проценитеља кабинета Његовог императорског величанства.
Иначе, у руско-јапанском рату укупно је додељено између 410 и 617 примерака златног оружја. Неки извори, наиме, тврде да је 1904-1905. оружје с брилијантима добило седам, а златно – 610 официра. Према другим подацима, златне сабље украшене дијамантима, с натписом „За храброст”, уручене су само четворици генерала: Николају Иванову, Николају Николајевичу Јуденичу, Павелу Карловичу фон Рененкампфу и адмиралу Николају Отовичу фон Есену, док је „обично” златно оружје добило 406 официра. Но, указ од 10. маја 1906. недвосмислено потврђује да је дијамантским оружјем награђен и пуковник Арсен Карађорђевић.










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pon Apr 18, 2011 5:50 pm

Možda najkontroverzniji od svih vojskovođa svog doba,čovek koji je pobio turske dahije, jedan je od onih koji su u mnogome doprineli ostvarenju državne nezavisnosti,Vojvoda Milenko Stojković




Rodio se 1769. u selu Kličevcu u nahiji požarevačkoj.Neko vreme držao je dućan u Požarevcu, ali se ipak vratio u selo i živeo kao imućni domaćin. Pred ustanak je već bio na čelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji.

Kada je u leto 1804. godine doneta odluka da se pogube zloglasne turske dahije (buna na dahije), zbog čije je okrutne vladavine i došlo do nezadovoljstva u narodu (Mehmed Focčić-aga, Kučuk Alija, Aganlija i Mula Jusuf), Milenko Stojković je određen od strane srpske i turske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od oko 50 momaka otišao je u Adakale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noći otišao Ibrahimu, upravniku grada i predao mu pismo u kome se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje.
Preplašen Ibrahim odao mu je kuću u kojoj su se dahije krile i iste noći Milenko ih je napao. Posle višečasovne borbe dahije su pobijene, a njihove glave, kao lične trofeje, Milenko je odneo u Beograd. Bogato je nagrađen novcem i skupocenim darovima, kao i počastima koje su usledile - tada je ostao zapamčen, što je i u kasnijim bitkama potvrdio, kao veliki junak.



Veliki vojnički uspeh doživeo je Milenko Stojković u bici na Ivankovcu. Hafiz-paša niški je krenuo sa turskom vojskom na Beograd da završi sa ustancima, unapred slaveči pobedu. Na Ivankovcu ih je dočekao Milenko Stojković sa Dobrnjcem i Sinđelicem.
Kada se približio srpskoj vojsci Hafiz-paša je poslao glasnike koji su poručili srpskom vojvodi da mu se ukloni s puta, a Milenko je izgovorio svoju čuvenu rečenicu: "Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!" U ovom presudnom boju Srpska vojska je odnela pobedu.



Kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.
Posle pogiblji Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad; bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz lađama natrag u Tursku.
Milenko je lađe sačekao u Poreču, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje i među putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kličevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog oborkneza, Milenom.
Turkinje iz harema nisu kod Milenka bile klasične robinje, več više njegove lične miljenice koje su ga posluživale i dvorile. Često ih je vodio sasobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore, prinosile su mu čibuk i kafu.
Kada bi se koje zasitio nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospođama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je i decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko kojem je i sam bio otac.




Sukob sa Karađorđem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga raspustio je harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snađe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav če život voditi. Sa sobom je poveo samo Katinku koja mu je bila najdraža.
Jedna od žena iz njegovog harema postala je kasnije hajdučica koja je rame uz rame hajdukovala sa opakim harambađom Gicom. Zvala se Jelenka. Kažu da je na duši nosila nebrojene smrti, a njenom lepotom i gotovo muškom hrabrošču bio je opčinjen i sam Knjaz Miloš...
Milenko je bio mudar čovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu, ima se šta i čuti. NJegovi podrešeni slepo su ga šlušali, uz veliko strahopoštovanje, izvršavajuči sva naređenja bez pogovora.
Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Za njim je ostalo četvoro dece, tri sina i jedna kčer.
Srbiju je, zbog sukoba sa Karađorđem napustio 1811. godine i otišao u Rusiju, gde je penzionisan u činu pukovnika. Umro je na Krimu, nikada se više ne vrativši u svoju voljenu Srbiju.
Beograd ima ulicu Vojvode Milenka.

Meštani Kličevca su 26 jula 2004. u godini jubileja obeleže 200 god. od početka ustanka u Srbiji otvorili spomen-ploču, kako bi se znalo gde je rođen.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Čet Maj 05, 2011 5:22 pm

Oni koji prepoznaju ovaj spomenik ...




Spomenik braniteljima Beograda na Topčideru je jedinstveni spomenik u svetu, koji je jedna vojska podigla neprijateljskim junacima.

August fon Makenzen je krajem 1915. god. komandovao grupom armija Makenzen (nemačka 11, austro-ugarska 3. i bugarska 1. armija) koje su 6. novembra 1915. god. započele ofanzivu na Srbiju. Odmah po osvajanju Beograda naredio je da se svi srpski branioci sahrane. U njihovu čast, podigao je spomenik nad grobnicom na Topčideru gde su sahranjeni. Na spomeniku piše: „Ovde počivaju Srpski junaci“, na nemačkom i srpskom jeziku.
Posle rata je bio uhvaćen od strane Mađarskih revolucionara i predat Antanti.
O srpskim vojnicima je jednom prilikom rekao: "Borili smo se protiv vojnika iz bajke, koji su se branili besprimernom hrabrošću. Onoga trenutka, kada smo Srbiju osvojili, nas je to bolelo više nego njene saveznice".

Nama je interesantna (i ovoj temi primerena) druga strana cele priče ...


Dragutin Gavrilović (1882 - 1945) pukovnik jugoslovenske vojske, koji se istakao u odbrani Beograda 1915. godine, kada je većina njegovih vojnika poginula, a i on sam je bio teško ranjen.

Beograd je 1915. godine, posle očajne borbe i junačke odbrane, septembra meseca već počeo da posrće i da se kloni padu. Septembra 24. izvršen je još poslednji kontranapad na neprijatelja. Toga dana stigla su odbrani Beograda dva voda sa komandantom majorom Dragutinom Gavrilovićem. Sakupivši oko sebe oficire i vojnike, kao i delove već rasutih jedinica (žandarmerijskih četa i sremskog odreda) zagrmeo je major Gavrilović punim glasom izrekavši navedenu besedu, beseda je imala mađijski uticaj; borba je bila očajna i retko koji vojnik trećeg bataljona da je preživeo taj dan. Sve je otišlo u smrt, a sam major Gavrilović je u tim borbama odlikovan smrtonosnim ranama.

Majora Dragutina Gavrilovića svi znamo po čuvenom govoru koji se na svim vojnim akademijama u svetu uzima za primer kako motivisati svoje vojnike.

Junaci!

Tačno u tri časa neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj!
Živeo Beograd!
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Maj 08, 2011 8:09 pm

Младен Миловановић (око 1760, Ботуње код Крагујевца - 1823, Око на Златибору) је био трговац, војвода из Првог српског устанка, Карађорђев сарадник и вођа његове странке; предсједник Правитељствујушчег совјета сербскиј, војни попечитељ 1811. - 1813. године. Пореклом из Дробњака.Био је врло себичан, грамзив и одлучан, врло вјешт интригант. Имао је јак утицај на Карађорђа. Приписује му се кривица за пораз српске источне војске 1809. године, као и промјеном ратног плана допринио је пропасти устанка 1813. године. По пропасти Србије, отишао је у иностранство, а 1814. стигао је у Хотин у Молдавији, гдје је остао до 1821. године.Убијен је 1823. године, приликом преласка преко Златибора на путу за Црну Гору, по наређењу кнеза Милоша Обреновића, који га од раније није трпио. Сердару златиборском Јовану Мићићу априла 1823. године кнез Милош је у Крагујевцу предао Младена Миловановића да га допрати до Лима и пребаци у Црну Гору. Међутим, Мићићеви момци Леко и Симо Ковач убили су га у Очкој гори на Златибору при наводном покушају бјекства, а његов леш бацили у оближњу пећину Звекару. Wikipedija










Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Apr 01, 2012 3:09 pm


Ako neko misli da ovom čoveku nije mesto na ovoj temi-NEKA ĆUTI!




Ahmed Ademović pripada plejadi proslavljenih nosilaca Karađorđeve zvezde.

I danas živi legenda o njegovom ratnom podvigu. U Prvom balkanskom ratu u srpskoj vojci bio je trubač i hrabar borac. U jeku Kumanovske bitke ušunjao se na tursku stranu i odsvirao znake za odstupanje turske vojske. S druge strane uzvišice, srpskoj vojci zasvirao je znake za juriš. Srpska vojska je nanela Turcima poraz i otvorila put za nadiranje dolinom Vardara. Upravo za taj podvig, Ahmed je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima. Posle Kumanovske bitke, Turci su konačno proterani sa Balkana.

Ahmed se ponosio ovim odličjem koje nije skidao do kraja života. Leskovac je poštovao njegovo herojstvo i ukazivao mu veliku pažnju. Postoje tri mogućnosti da se ovekoveči Ahmedovo ime – da mu se podigne spomenik u Leskovcu, da se postavi spomen-ploča u Domu kulture Roma u ovom gradu ili da se jedna ulica nazove njegovim imenom .

Za vreme NOB-a, Nemci su streljali dvojicu njegovih sinova – Redžu i Ramu. Leskovčani su im podigli spomenik u Arapovoj dolini, u podnožju Hisara, gde su Nemci 3. decembra 1941. godine streljali 400 do 500 Roma.

Poslednje godine života Ahmed je proveo u kućerku svog unuka Fadila. Umro je decembra 1965. godine u 92. godini.
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Apr 08, 2012 6:31 pm

Петар Добрњац

Родио се 1771. године у пожаревачкој нахији, у селу Добрњу. У младости је био хајдук неко време, а потом је одржавао имање и трговао углавном живом стоком. Године 1804. био је буљубаша (заповедник чете) под Миленком Стојковићем. 1805. године учествовао је у боју на Иванковцу против Хафиз-паше, после које га је Совјет прогласио бимбашом (заповедник над 1000 људи) и војводом. После битке код Делиграда (1806), против скадарског Ибрахим-паше, долази у ред првих старешина у земљи. Када је Карађорђе 1809. године поделио војску на четири дела, јужни део, који је био усмерен ка Нишу водио је Милоје Петровић. Због свађе између Добрњца и Милоја Петровића изостала је помоћ војводи Стевану Синђелићу, у боју на Чегру (1809), што је довело до српског пораза. После пада Делиграда (1809.) напустио је Србију због неслагања са Карађорђем. 1810. се вратио у земљу на интервенцију Русије, али је 1811. поново протеран. По слому I српског устанка (1813. године), Петар је покушао да учини нешто за Србе и Србију, али му се није дало. Ишао је чак до Париза и Петербурга код Родофиникина, али безуспешно.

Петар је примао од Русије годишњу пензију од 300 дуката, а после закљученог мира између Руса и Турака 1812. године из Каравлашке се сели у Бесарабију, где је држао бољарска села под закуп и вратио се трговини.

У II српском устанку (1815.) био је повереник кнеза Милоша код руског цара Александра I, али се није враћао у Србију.

Петар Добрњац је имао два сина, али су обојица умрла у Петербургу, у кадетском корпусу, и једну ћерку, Љубинку. Она је била удата за Кузмана, сина Луке Лазаревића. Петар је умро у Јашију 1828. године.

Вук Караџић га овако описује: "Био је крупан и пун човјек, и више плав него смеђ. Кад је изишао из Србије (1811. године), може бити да му није било још пунијех 40 година. Био је шаљив и не само говорљив него и рјечит: кад би што приповиједао, тако је знао редом говорити као да чита из књиге. Као старјешина, био је велики јунак, особито знајући људе к себи привући и наговорити их да га слушају; непогодан је био за оне који су хтјели да му заповиједају, али према својијем подручницима и друговима био је врло љубазан. Читати није знао, али је био онда једини старјешина у Србији овога реда који је писарима знатнија писма (на велику господу) казивао ријеч по ријеч..



Da je on onda krenuo ka Nisu...










Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pet Maj 18, 2012 10:18 pm







Stepa Stepanovic na odru










Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Maj 20, 2012 2:25 pm



Prestolonaslednik Aleksandar I Karadjordjevic i general Petar Bojovic.










Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Maj 20, 2012 2:47 pm


Evo i ova trojica "naših" ...




Kao što vidite-istorija se ponavlja :zubi3:
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sub Jun 02, 2012 7:23 pm


TRI SRPSKE VOJVODE





Među kosovskim junacima u narodnoj pesmi posebno su izdvojene i istaknute tri srpske vojvode. Milan Toplica je iz Toplice, oblasti kroz koju protiče istoimena reka; Ivana Kosančića predanje vezuje za kraj kroz koji protiče reka Kosanica (okolina Prokuplja), a Miloš Obilić je, takođe po predanju, iz Pocerja.

Bez njih bi,trojice lepota, sjaj i dramatičnost kosovskog mozaika podvižnika i stradalnika bili oskudniji i siromašniji. I bleđi. Nedostajala bi dimenzija lične i porodične drame; obećanja i izneverenog očekivanja.

Milan Toplica, Ivan Kosančić i Miloš Obilić, čudesno kosovsko trojstvo, nakon pričešća u crkvi (a pre samog boja) okrenuti su licem prema smrti. Oni su se zavetovali. Ta misao ih okreće podvigu. Oni će se u boju junaštvom izdvojiti i proslaviti. Tako kaže predanje, a svedoči narodna pesma.

Tri su srpske vojvode u pesmi i predanju. U zavetu i podvigu. Lepota, junaštvo, mudrost. Da li slučajno i proizvoljno?

Broj tri je takozvani stajaći (stalni) broj u našim narodnim pesmama. Sigurno je da ovaj izbor nije slučajan. Srbi se krste sa tri prsta. Tri puta se, kad se pozdravljaju (ili jedan drugom nešto čestitaju) ljube u obraze. Pored ostalog, hvata ih troletna groznica. Tri je u osnovi svih ovih običaja...

I koplje se (u narodnoj pesmi) lomi ili prebija na tri polovine. Tamnuje se tri godine dana. Triput je sunce, na Istoku zaigralo, kad su ono, u Višnjićevoj pesmi, "sveci vrgli prilike" viš' Srbije po nebu vedrome.

Bez treće, nema sreće, znaju i danas reći Srbi. Na njih ide troglava aždaja, a u junaka mitskih, tri su srca junačka. Tri su vile u planini, tu su trozubac i tronožac i još mnogo čega u istom znaku i znamenu. Tri je kultni broj. Tri su plamena mača. Tri su konja viteza i tri bojne vojvode. Lepota, mudrost, junaštvo . . .

Tako je magični broj tri i u narodnoj poeziji spojio sudbe velikih kosovskih junaka Obilića, Kosančića i Toplice...
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Avg 22, 2012 12:18 am

Војвода Миленко Стојковић Хафис -паши: "Претњама ме не уплаши! Удри свом силом! Рђа био ако ти се уклонио!"



Čovek koji je ubio turske dahije.

Vojvoda Milenko Stojković je jedan od onih koji je u mnogome doprineo ostvarenju državne nezavisnosti, možda najkontroverzniji od svih vojskovodja svog doba.
Rodio se u selu Kličevcu u nahiji požarevačkoj. Neko vreme držao je ducan u Požarevcu, ali se ipak vratio u selo i živeo kao imučni domačin. Pred ustanak je več bio na čelu pokreta koji se razvio u njegovoj nahiji.
Kada je u leto 1804. godine doneta odluka da se pogube zloglasne turske dahije (buna na dahije), zbog čije je okrutne vladavine i doslo do nezadovoljstva u narodu (Mehmed Focic-aga, Kucuk Alija, Aganlija i Mula Jusuf), Milenko Stojković je određen od strane srpske i turske vlasti (od koje su se dahije odmetnule i vladale samozvano) da izvrši presudu. Sa družinom od oko 50 momaka otišao je u Adakale, gde su se dahije sklonile, a onda prerušen, tokom noči otišao Ibrahimu, upravniku grada i predao mu pismo u kome se objašnjava zašto je došao i ko ga šalje.
Preplašen Ibrahim odao mu je kuču u kojoj su se dahije krile i iste noči Milenko ih je napao. Posle višečasovne borbe dahije su pobijene, a njihove glave, kao lične trofeje, Milenko je odneo u Beograd. Bogato je nagrađen novcem i skupocenim darovima, kao i počastima koje su usledile - tada je ostao zapamčen, što je i u kasnijim bitkama potvrdio, kao veliki junak
Veliki vojnički uspeh doživeo je Milenko Stojković u bici na Ivankovcu. Hafiz-pasa niski je krenuo sa turskom vojskom na Beograd da završi sa ustancima, unapred slaveči pobedu. Na Ivankovcu ih je dočekao Milenko Stojković sa Dobrnjcem i Sinđelicem.
Kada se približio srpskoj vojsci Hafiz-pasa je poslao glasnike koji su poručili srpskom vojvodi da mu se ukloni s puta, a Milenko je izgovorio svoju čuvenu rečenicu: "Pretnjama me ne uplaši! Udri svom silom. Rđa bio ako ti se uklonio!" U ovom presudnom boju Srpska vojska je odnela pobedu.
]Kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je preveo u pravoslavnu veru.
Posle pogiblji Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad; bilo ih je toliko mnogo da se po ulicama gotovo nije moglo prolaziti od onih koji su prosili kako bi opstali. Srbi su ovoj turskoj sirotinji organizovali prevoz lađama natrag u Tursku.
Milenko je lađe sačekao u Porecu, mestu na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje i među putnicima izabrao najlepše devojke i žene kojima je dopunio svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kličevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog oborkneza, Milenom.
Turkinje iz harema nisu kod Milenka bile klasične robinje, več više njegove lične miljenice koje su ga posluživale i dvorile. Često ih je vodio sasobom na putovanja, a kada bi stali da se odmore, prinosile su mu čibuk i kafu.
Kada bi se koje zasitio nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Srpskim gospođama koje nisu mogle imati poroda poklanjao je i decu koju su neke od žena dovele sa sobom u harem, a nije isključeno da se među njima našlo i poneko kojem je i sam bio otac
]Sukob sa Karađorđem bio je razlog da Milenko pobegne preko Dunava. Pre toga raspustio je harem, ne dozvolivši nijednoj od žena da je snađe neizvesna sudbina; svakoj je dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav če život voditi. Sa sobom je poveo samo Katinku koja mu je bila najdraža.
Jedna od žena iz njegovog harema postala je kasnije hajdučica koja je rame uz rame hajdukovala sa opakim harambađom Gicom. Zvala se Jelenka. Kažu da je na duši nosila nebrojene smrti, a njenom lepotom i gotovo muškom hrabrošču bio je opčinjen i sam Knjaz Miloš...
Milenko je bio mudar čovek, od onih koji ne govore mnogo, ali kada nešto kažu, ima se šta i čuti. NJegovi podrešeni slepo su ga šlušali, uz veliko strahopoštovanje, izvršavajuči sva naređenja bez pogovora. Bio je srednjeg rasta, crnomanjast i vrlo dopadljiv. Za njim je ostalo četvoro dece, tri sina i jedna kčer.
Srbiju je, zbog sukoba sa Karađorđem napustio 1811. godine i otišao u Rusiju, gde je penzionisan u činu pukovnika. Umro je na Krimu, nikada se više ne vrativši u svoju voljenu Srbiju.
Beograd ima ulicu Vojvode Milenka]Meštani Kličevca su 26 jula 2004. u godini jubileja obeleže 200 god. od početka ustanka u Srbiji otvorili spomen-ploču, kako bi se znalo gde je rođen.

Literatura: Gospodar Milenko Stojković
Tomislav Simić, Kruševac, 2003










Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Uto Avg 28, 2012 11:14 pm

Јован Курсула, раније Петровић, рођен је 1768. године у селу Доњој Горевници, ондашњој кнежини подгорској. Иначе су му родитељи отац Велимир и мајка Магдалена старином били из Црне Горе од Дробњака. Али га је мајка после смрти оца му, преудавши се, превела у село Цветке,
Када је Карађорђе 1804. године дигао устанак на Турке, Курсула је са неколико својих другова из ове околине: притекао му у помоћ и припадао је Мутаповој војсци (кнежине подгорске нахије рудничке). Учествовао је у свим бојевима заједно са Мутапом, на Чачку у марту и на Карановцу (Краљеву) у јуну 1805. године. А кад није било боја, он је са својим момцима крстарио по овој околини и штитио народ од турских пљачкашких скитница, које је прогонио и на лицу места убијао
Али је истина Курсула ипак од свих старешина био независан, јер ни под чију команду није пристајао – а ни сам ником није волео да командује. Но, иако никакво старешинство није имао, нити је хтео да га има, ипак због његовог великог јунаштва и што је на мегдане радо излазио и на њима велике успехе показивао, Карађорђе га је у рангу војвода рачунао, а било је и таквих који су га звали „мегданџијом”.
Курсула није ни био за вођу војске, зато што је био одвише тврд на ушима, али је располагао великом снагом, хитрином и неустрашивом храброшћу, из чега је јунак над јунацима био, да ни хајдук-Вељку није уступао. Он се није плашио пушке ни сабље. Увек је добре коње јахао и никуд у бој пешке није излазио. Он је највише волео са голом сабљом затуреном на раме у бој и на мегдан ићи.
Између многих коња које је Курсула променио најбоља му је била бедевија кобила коју је звао „Стрина” која је била зелена као трава. Она га је најбоље послужила, са њом је 1810. године у Пољу варваринском црном Арапину на мегдан изашао, где је одсудна и крвава битка од 6. до 10. септембра била, где је српски вожд Карађорђе са 18 својих војвода (Срба) и руским командантом грофом Орургом и са 700 Руса био. Курсула је ту са својом бедевијом велико јунаштво показао, погубивши црног Арапина. Тиме је Србима подигао храброст, а код Руса велики углед, да је од тада много више цењен српски војник.
Курсула је обично на мегдан полазио пушећи његову лулу са дуваном, коју је пред самим циљем, односно противником лагано истресао и стављао у своју чибучницу.
Исти се још пре варваринске битке нарочито прославио на Црном врху 1809. године, борећи се са Гушанцем, где је многе Турке посекао.
Но у време варваринске битке на средину бојишта изашао је један турски страшан јунак на враноме хату, крупна људина, са великим црним брковима, држећи голу сабљу у десници руци, засукао бијеле рукаве, преко лакта до рамена и са сабљом Србе на мегдан позивао.
У народној песми се то овако казиваше:
Какав беше црни Арапине,
зазор беше у њег погледати,
а камоли мегдан дијелити.
Црна лица, очију крвавих,
на сред поља изаш’о и стао,
мегдан хоће, па је уздрхтао..,
Кад је Карађорђе у пољу видео црног Арапина, врло му је тешко било, замишљајући шта може на мегдану бити. И тако љутит зађе по логору српске војске тражити Јована Петровића, кога једва нађе позади ван логора близу једне шуме, где је сам самцит седео на једном ораховом пању и пушио чибук – а сабљу голу преко крила држао. Карађорђе га с леђа позове, рекавши му: „Брат Јово! Брат Јово!” и руком га до рамена дохвати. А Јован се окрене и кад поред себе виде Карађорђа, одмах на ноге скочи и рече: „Заповедајте, Господару!” Карађорђе ће рећи: „Зар ти не видиш да нас Турчин на мегдан позива, па од толиких наших јунака неће нико да му изађе да га смакне, него се сваки невешт чини! Мораћу ја сам, којекуде, да идем и да пса ућуткам да више не лаје”. Јован запита: „А где је, Господару?” — Карађорђе му рече; „Ено га видиш у пољу на хату”. Јован се попне на шанац и чучи, метне руке повише очију да боље види. Код погледа, насмеја се, па рече: „Та Господару! Зар оној „трти” неће нико на мегдан да изађе? Опрости, Господару, ја га прије нисам ни видео ни чуо”.
Затим је Јован још рекао: „Е, па баш добро, Господару, ја ћу ићи, јер и нако је мене Бог одредио да се кусурам с Турцима”. И по тој речи како Јован рече да се кусура, сва војска и све српске старешине прозову га „Кусурлија — Курсула”.
Потом, кад Курсула прими к знању да он треба да иде на мегдан црном Арапину у Варваринско поље, одмах је зовнуо своје момке и казао им: „Доведите ми Стрину”. Кад му је доведу, Курсула је узјахао и одмах, по својој навици, запалио чибук, затим пушећи, пусти своју бедевију све одом полако, мирно и немарно је отишао право турском мегданџији. Када је дошао мало ближе Турчину, полако је истресао чибук и ставио у чибучницу. Затим наодмах с рамена сукне своју оштру палошину и викне: „Држ’ се, Туре, ето ти Курсуле!” Па потрчи право Турчину. Кад га је Арапин видео, уплашио се и узео сабљу у зубе, па из кубуре пиштољ вади и на Курсулу пали, да га с бедевије свали, па за њим наодмах и други пут, а када виде да га не потреви, одмах је свога мрког хата окренуо и у турски логор бегати стао. Али га Курсула са својом бедевијом пред самим турским логором и на очи свих Турака стиже – сабљом махну, одсече му главу. Затим главу Арапову и хата узме и у српски логор пред Карађорђа донесе, Курсула се здрав и читав врати.
Курсула се 1813. године највише налазио на Делиграду, где је у зору на дан Преображења исте године на својој бедевији, а са својим сеизом сестрићем Љубисавом Радосављевићем званим „Туља” из села Цветака, из једног шанца отишао у други код војводе Парезана и Новичића на неки договор. Кад је пред шанац дошао, сјахао је и своју Стрину предао сеизу Љубисаву да му је вода док се он у шанцу са поменутим војводама договори. Но како је Парезанов шанац био напред истурен и служио за предстражу, Турци реченог дана у зору ударе на Парезанов и Новичићев шанац. Утом Курсула потрчи к вратима шанца да се дочепа своје бедевије, али му се сеиз од Турака уплаши и побегне некуд без трага, – а свог ујака Курсулу остави на делиградском шанцу, где га Турци на 17 места смртно ране.
Када је Курсула био онеспособљен за даљу борбу са Турцима, његови момци су га узели носити. Али пошто је био у тешким ранама да се уопште није могао нимало кретати, то су му били исплели лесу од прућа, па ставили између два коња и рањеног Курсулу одозго на ону лесу метнули и тако га из Делиграда до његове куће у Цветке донели. Од тих рана Курсула је после десет дана, тј. 16/28. августа исте 1813. године умро код своје куће у селу Цветкама. Потом је сахрањен у гроб своје мајке, код старе цветачке цркве брвнаре, са њене западне стране
Курсула је увек носио дугу и смеђу косу, лице му је било бело, образа пуних, а доста прићосав, раста крупног, у плећкама широк и мало погнут, на ушима тврд. Од одела је увек носио гуњ и чакшире од сељачког грубог сукна, на ногама опанке, а поврх њих беле чарапалуке, на глави шубару од јагњеће коже.

Извор: текст “Jован Курсула – мегданџија“
из књиге Владимира Тошића „Мрчајевци и околина“.










Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Okt 03, 2012 7:18 pm




In 1918, Canadians gave the name Putnik to a mountain located near the province of Alberta, paying tribute to the Chief of the Supreme Command of the Serbian Army (1912-1916) and the Serbian Field marshal (Vojvoda), Radomir Putnik (1847-1917). This mountain is a part of the Rocky Mountains between the Canadian provinces of Alberta and British Columbia in Kananaskis mountain range and it is 2940 me
ters high. The commemorative plaque has these words engraved: "Mount Putnik is named in perpetual remembrance of the men and women of the Allied armed forces in Serbia and their leader, Field Marshal Radomir Putnik (1847-1917). Serbia lost a quarter of its population, both army and civilian, during World War I (1914-1918). This sacrifice was part of Canadian and Allied efforts in Europe against three empires to protect the rights and freedoms of human kind."
------------------
Канађани су планину која се налази у близини провинције Алберте, 1918. године назвали „Путник“, одајући почаст начелнику Врховне команде српске војске (1912-1916) и првом српском војводи Радомиру Путнику (1847-1917). Та планина део је ланца Стеновитих планина између канадских провинција Алберте и Британске Колумбије у планинском масиву Кананаскис и висока је 2.940 метара. На плочи су на енглеском језику уклесане ове речи: „Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847-1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914-1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства".
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Jun 23, 2013 10:51 am

EAGLE ::
Da istorija Srbije ima još jedno lice,jasno će se videti kroz ratnu sliku srpske prošlosti.
Dakle,šta znamo i šta mislimo o srpskim vojskovođama ...
 
Znamo, ali se to nikada ili ređe pominje .

Srpske vojskovođe kroz istoriju , su svoju veštinu manje upotrebljavali u odbrani svoje zemlje -nego je to češće bilo u službi ili interesu  drugih .Ne jednom se desilo -praktično ,i protiv svog naroda .
Činjenica je da je Srbija stotinama godina bila vazalna država ,a kasnije u sastavu ili savezu sa velikim silama ,te su tako i njeni vojni resursi upotrebljavani u tom pravcu .
To je činjenica -koja ne umanjuje ličnu hrabrost ili veštinu pomenutih osoba ,ali je činjenica,koja se ponavljala kroz istoriju .
________________________

Austrijski car je cenio vojničke vrline Krajišnika



Srpski maršali i generali koji su ginuli za ćesara

Marko R. Petrović | 23. 06. 2013. - 07:05h | Komentara: 52



Neke od ključnih pozicija u vojsci Autrougarske monarhije u trenutku izbijanja Prvog svetskog rata bile su u rukama maršala i generala srpske nacionalnosti, a među njima je po značaju bez premca svakako feldmaršal Svetozar Borojević, po mnogima najveći defanzivni strateg tog vremena.


Austrougarska je daleko dopirala: Atlas Sklavonije, Kroacije, Bosnie i Dalmacije
Odmah posle Borojevića, jedinog feldmaršala koji nije bio nemačkog porekla, a koji je komandovao snagama na ruskom, a potom i italijanskom frontu, po značaju je sigurno i komandant austrougraskog vazduhoplovstva, general Milan Uzelac.

- Fascinantno je koliko su Srbi doprineli austrougarskoj vojnoj moći, ali nije ni čudno ako se ima u vidu da je vojska praktično bila jedino polje na kojem su mogli da se afirmišu - ocenjuje vojni publicista Aleksandar Radić, dodajući da je tu do izražaja došla „krajiška ratnička tradicija“.
 


Feldmaršal Svetozar Borojević Bojna

Jedan od najistaknutijih austro-ugarskih vojskovođa, jedini feldmaršal koji nije bio nemačkog porekla, jedan od najvećih defanzivnih stratega. Završio je vojnu akademiju u Viner Nojštatu, a potom i generalštabnu akademiju u Beču. Istakao se tokom austrijske okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine, a naročito pri zauzimanju Sarajeva. U Prvom svetskom ratu komandovao Trećom austrougarskom armijom na ruskom frontu, a potom i snagama na italijanskom frontu. Posle uspešnih operacija protiv Italijana kod Kobarida prozvan je i Lavom sa Soče.
Borojević je, na primer, na istočnom frontu uspeo da probije rusku opsadu grada Pšemisla, da bi potom na italijanskom ratištu, prema rečima istoričara Predraga Markovića, izvojevao praktično najveću austrijsku pobedu tokom Velikog rata. Tada je i prozvan Lav sa Soče.
 
Čin feldmaršala je, inače, dobio neposredno pred Prvi svetski rat, nakon što je na manevrima pobedio snage kojima je komandovao nemački car Vilhelm.
 
Odlikovan više puta dobio je čak i pravo da ponese plemićku titulu, pa je imenu dodao i „fon Bojna“, po rodnom mestu svoje majke Stane - Bojni kod Gline.
 
Na visokim pozicijama u austrijskoj vojsci nalazili su se takođe i admiral Dragutin Prica, potonji prvi komandant Jugoslovenske kraljevske mornarice, kao i general Emanuel Cvjetićanin, ađutant cara Franje Josifa.
 
Zanimljivo je, međutim, da, iako su svi bili Srbi, nijedan od njih, kao ni mnogi drugi oficiri i generali vojske Crno-žute monarhije, ni u jednom trenutku nisu ni pomislili da pređu u srpsku vojsku.
 
Amiral Dragutin Prica
(Senj 1867 - Opatija 1960), austrougarski admiral, Srbin iz Like, prvi komandant Kraljevske mornarice Srba, Hrvata i Slovenaca 1923. godine, nakon što su Italijani napustili poslednju okupiranu zonu kod Zadra. Prethodno je Pricu, kao kontraadmirala u penziji Narodno vijeće u Zagrebu još 30. oktobra 1918. godine imenovalo svojim poverenikom za mornaricu. Poslednja služba u austrougarskoj carskoj mornarici bila je u Admiralitetu u Puli, gde je bio načelnik.
- Austrougarska je bila vrlo uspešna u tome da oformi profesionalan, praktično nadnacionalan oficirski kor. Ti Srbi koji su došli na visoke pozicije su praktično denacionalizovani. Oni su bili pre svega lojalni kruni kojoj su se zakleli - kaže Radić.
 
Posle rata oni su ponudili svoje usluge novonastaloj južnoslovenskoj državi.
Neki su prihvaćeni, poput Uzelca i Price, koji su postali čelni ljudi avijacije, odnosno mornarice Kraljevine SHS, ali neki i nisu, poput feldmaršala Borojevića.
 
Prema nekim izvorima, Borojević je naime očekivao da će u skladu sa svojim činom feldmaršala dobiti mesto glavnokomandujućeg u vojsci novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca, što imajući u vidu da je ipak on bio posebno visoki oficir poražene austrougarske vojske nije bilo moguće.
 
Istovremeno, među istoričarima traje i polemika o srpskom poreklu ovih oficira. Hrvatska istoriografija, naime, koristi svaku priliku da naglasi kako je, na primer, Borojević Hrvat. Nemaju, međutim, odgovor na to zbog čega su antisrpski raspoloženi Hrvati uoči Prvog svetskog rata razorili nadgrobni spomenik njegovih roditelja na pravoslavnom groblju u Petrinji. Istovremeno, od Borojevića iz Knezovljana, gde je rođen Svetozarov otac, na spisku ubijenih u Jasenovcu je 35 imena, uključujući i decu.
 
General Uzelac je, s druge strane, prema Radićevim rečima, predmet druge manipulacije, jer je 1941. godine postavljen za počasnog komandanta Vazduhoplovstva NDH.
 
- Činjenica je, međutim, da su on i njegova porodica bili određeni za likvidaciju. To je, međutim, čuo Uzelčev klasić, Mikloš Horti, fašistički vođa Mađarske, koji je Paveliću rekao da bi baš rado video svog druga Uzelca. To je Paveliću bio signal da ne dira Uzelca i njegovu porodicu - kaže Radić.
 




General Milan Uzelac

Prvi komandant austrougarskog ratnog vazduhoplovstva, na to mesto postavljen 1. maja 1912. godine. Na funkciji je bio praktično do kraja Prvog svetskog rata. Za vreme njegovog komandovanja austrougarsko vazduhoplovstvo je naraslo u ozbiljan i samostalan rod vojske u čijem je sastavu bilo 74 eskadrile sa 533 aviona i 27 balonskih četa. Po završetku rata pozvan je da pristupi vojsci Kraljevine SHS. reaktiviran je u generalskom činu avgusta 1920. godine i postavljen za načelnika novoformiranog Odeljenja za vazduhoplovstvo pri Ministarstu vojske i mornarice. Po formiranju NDH postavljen je i za počasnog generala vazduhoplovstva ove kvislinške tvorevine.
 




Baron Emanuel Cvjetićanin

Posle austrijske aneksije Bosne i Hercegovine bio je glavni organizator žandarmerije u Sarajevu. Emanuel je bio i prvi ađutant cara Franca Jozefa I, Nalazio se u drugim kolima iza prestolonaslednika Franca Ferdinanda na kojeg je Gavrilo Princip izvršio atentat 28. juna 1914. godine. Kralj Aleksandar I Karađorđević mu je ponudio da bude jedan od njegovih vojvoda, ali je Emanuel to odbio.
 




Pavle Jurišić - srpski Nemac
I srpska vojska imala je svog visokorangiranog Nemca - generala Pavla Jurišića Šturma, koji je do 1916. godine komadovao Trećom armijom. Rođen je u Vroclavu kao Pavel Šturm, kao pruski oficir učestvovao je u francusko-pruskom ratu, a potom došao u Srbiju da predaje na vojnoj akademiji.
Tu se zaljubio i ostao, a u srpsku vojsku je primljen kao poručnik-dobrovoljac uoči srpsko-turskog rata 1876. godine.










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Jan 08, 2014 1:55 pm

Na današnji dan, 1807. godine, Srbi su u Prvom srpskom ustanku izbacili Turke iz Kalemegdanske tvrđave i Beograd je, posle 380 godina, ponovo postao prestonica srpske države.

Novom komandantu Sulejman-paši potom je preostalo jedino da se sa svojim snagama preda ustanicima pod Karađorđevim vođstvom.














Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpske vojskovođe
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» POREKLO SRPSKOG NARODA

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: SRBIJA-
Skoči na: