DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Srpske vojskovođe

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Srpske vojskovođe   Sre Jan 26, 2011 7:08 pm

Da istorija Srbije ima još jedno lice,jasno će se videti kroz ratnu sliku srpske prošlosti.
Dakle,šta znamo i šta mislimo o srpskim vojskovođama ...



Poslednji put izmenio EAGLE dana Pon Apr 18, 2011 5:52 pm, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Jan 26, 2011 7:11 pm

Vojskovođe iz prve polovine XIX veka nisu bile imune na tzv. “srpske vladarske bolesti”. Karađorđe je sam sebe, svojim bekstvom u Austriju, ostavio bez vlasti. Knez Miloš je kasnije samo nastojao da za sebe zadrži položaj i eliminiše svog suparnika. Ostale srpske starešine su se “borile” za teritorije, kako bi proširili svoje nahije i u njima bili neograničeni gospodari. Ratna zatišja mnogi od njih su koristili za vođenje lagodnog života. U tome je prednjačio vojvoda Milenko Stojković koji je u odnosu na druge vojvode, iz tog vremena, imao najviše žena i ljubavnih avantura. Milenko je ugledajući se na Turke napravio i svoj harem. Za njim u ljubavnim avanturama nije mnogo zaostajao ni hajduk Veljko. Pod uticajem orijentalnog ponašanja bile su dakle i srpske vojskovođe.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Jan 26, 2011 7:15 pm

Ratovi su uvek u prvi plan izbacivali pojedince, koji su tako postajali predvodnici svoga naroda. Neki od njih su poput Karađorđa i kneza Miloša postajali vladari Srbije, a drugi su nosili titule buljubaša, knezova, vojvoda, komandanata, glavnih komandanata i popečitelja. Međutim, da nije bilo naroda i njihovih vojskovođa, svakako da ovi prvi ne bi ni stekli oreol vladara. Za razliku od vojvoda iz ustaničkih dana, koje je nužda naterala da se ostave svojih dotadašnjih poslova i stanu ispred naroda u svojim krajevima, vojskovođe iz Prvog svetskog rata bili su profesionalci, koji su vojnička znanja stekli u mirnodopskim uslovima, na Vojnoj akademiji u Beogradu i u pojedinim evropskim zemljama. Njihova unapređenja su stizala sporo i mnogi su tek na kraju profesionalne karijere sticali najviše činove i položaje. Put od narednika do generala i vojvode, bio je težak i malom broju oficira je polazilo za rukom da dosegnu ta najviša vojna zvanja. Vreme je dakle bilo to, koje je diktiralo mesto takvih pojedinaca u vojničkoj hijerarhiji i koje je određivalo njihovo mesto u društvu.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Jan 26, 2011 7:21 pm

Tokom ustanaka i ratova izdvajaju se pojedinci, koji u datom trenutku staju ispred svoga naroda, kako bi zajedničkim snagama ostvarili cilj. Oni postaju najviše starešine, koje narod gotovo odmah veliča i o njima peva, i koji su kasnije služili kao primer budućim pokolenjima. Neki od njih su bili birani, kao Karađorđe i Miloš, na narodnim zborovima. Drugi su još od ranije, pre ustanaka, bili predvodnici kao knezovi i narodne starešine. Treći su bili već gotovo profesionalni vojnici, koji su svoja znanja stekli u austrijskim frajkorima za vreme Kočine krajine (1788-1791). Četvrti su, poput Stanoja Glavaša, svoja prva ratna iskustva stekli kao hajduci. Peti su bili pravi profesionalni oficiri, koji su svoja znanja stekli u beogradskoj i evropskim Vojnim akademijama. Sve ovo jasno pokazuje da su u prvoj polovini XIX veka narodne mase bile te koje su birale sebi vođu, koji je po njima bio najpogodniji i najsposobniji da ih vodi ka postizanju željenog cilja. Izuzetak su bili srpski oficiri iz druge polovine XIX i oni iz XX veka, koji su svoj narod vodili kao profesionalci.
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sre Jan 26, 2011 9:30 pm

Степа Степановић (Кумодраж, 11. март 1856Чачак, 27. април 1929) је био српски војсковођа и војвода.
Од 1874. године када је обукао униформу питомца Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, војвода Степа Степановић је, дакле пуних 45 година, неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.
Cлавни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаџбине.
Wikipedia



Vojskovodja koji svojom hrabroscu motivise vojnike










Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Čet Jan 27, 2011 4:13 pm

Srpske vojskovođe iz oba ustanka, uglavnom su bili iz redova seljaka i stočarskih trgovaca. Koreni vojvoda iz Prvog svetskog rata takođe su se nalazili u selu, koje su oni napustili još kao dečaci, da bi se posvetili vojnom pozivu. Za razliku od starešina iz Prvog svetskog rata, koji nisu poznavali sve one vojnike koje su vodili, vojvode iz oba ustanka su uglavnom predvodili narod iz onih sredina, iz kojih su i sami bili. U pripremi i vođenju Prvog i Drugog srpskog ustanka važnu ulogu imala su i mnoga crkvena lica (Prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Hadži Milentije Stevanović i drugi). Ostavljajući svešteničku odoru, oni su se dohvatali oružja i služenje bogu zamenjivali služenjem narodu.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Čet Jan 27, 2011 4:20 pm

Prvi srpski ustanak u zapadnoj Srbiji i veliku pobedu na Mišaru 1806. godine, kao i mnoge druge, obeležili su Jakov i Prota Mateja Nenadović, Pop Luka Lazarević, Anta Bogićević i drugi. Milenko Stojković je bio pokretač ustanka u istočnoj Srbiji. Proslavio se 1805. u bici na Ivankovcu, 1806. protiv Osmana Pazvan-Oglua i na Štubiku 1807. godine. Petar Dobrnjac je uspešno odbranio Deligrad 1806. godine, a hajduk Veljko se proslavio svojim mejdanima s Turcima i bitkama u dolini Velike Morave i Timoka. Milan i Miloš Obrenović su od početka vodili ustanak na području srednjeg dela Drine, u jugozapadnoj Srbiji. Ime resavskog vojvode Stevana Sinđelića, koji je junaštvom nadmašio i spartanskog kralja Leonidu, i danas je ponos celog srpskog roda.
O podvizima srpskih vojskovođa iz Prvog svetskog rata, još tih ratnih godina, pisali su mnogi evropski listovi. Radomir Putnik, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Petar Bojović, jasno su pokazali celom svetu šta sve može srpski vojnik, ako je vođen pravom rukom. Da su se srpskoj borbi divili i evropski oficiri, pokazuje dolazak u Srbiju dvojice Lužičkih Srba, do tada pruskih oficira. Pavle Jurišić Šturm i njegov brat Evgenije, stavljaju se kao dobrovoljci na raspolaganje knezu Milanu Obrenoviću.
Naravno da postoje i mnoge druge, ovde ne pomenute srpske starešine, i to one najznamenitije, koje su svojim junaštvom i delima udarili svoj pečat vremenu u kome su živeli.Njima slava a vama hvala što učestvujete na ovoj temi.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Čet Jan 27, 2011 4:36 pm

Živojin Mišić (1855-1921)


Živojin Mišić (7. jul (po starom kalendaru) /19. jul 1855. Struganik - 20. januar 1921. Beograd) je bio srpski vojvoda iz Prvog svetskog rata. Živojin Mišić je učestvovao u svim srpskim ratovima od 1876. do 1918. Neposredno je komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta je bio načelnik Vrhovne komande.

Preci Živojina Mišića su se doselili u Struganik krajem 17. ili početkom 18. veka. Porodica je uzela prezime Mišić po imenu dede Živojina Mišića - Miša Kaljevića. Doselili su se iz Drobnjaka. Mišićevi roditelji Radovan i Anđelija (rođ. Damjanović – Koštunjić) imali su trinaestoro dece, od kojih su dvoje bile devojčice - Todora i Živana. Živojin je bio trinaesto dete, i kada se rodio, samo osmoro njegovih braća i sestara je bilo živo.

Po završetku svoje šeste godine bio je pastir. Osnovnu školu započeo u Ribnici, a završio u Kragujevcu. U svojim memoarima Mišić je pominjao neprilike koje je imao s varoškom decom zbog seljačkog porekla, što ga je uzbuđivalo i vređalo. Gimnaziju u Kragujevcu je upisao 1868. Prvi, drugi i šesti razred gimnazije završio u Kragujevcu, a treći i četvrti u Beogradu, u Prvoj beogradskoj gimnaziji. U prvih pet razreda gimnazije nije bio posebno dobar đak, ali je šesti razred završio sa mnogo boljim uspehom. S takvim ocenama šestog razreda gimnazije primljen je 20.9 (po st.kal.) 1874. u Vojnu akademiju, kao 19. u rangu. Na svakom raspustu odlazio je kući u selo i vrlo često je zajedno sa svojom braćom radio i poljske radove.

Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, kao pitomac Artiljerijske škole, učestvovao je u dva oslobodilačka rata protiv Turske (1876. i 1877 — 1878. godine). U tim ratovima komandovao je Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade II klase i stekao prva ratna iskustva. Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je austro-ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku u srpskoj vojsci.

Učestvovao je i u Srpsko-bugarskom ratu 1885. kao poručnik i komandant čete u 5. puku Drinske divizije. Od 1898. do 1904. predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. Nakon Majskog prevrata je bio primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, navodno zbog uticaja Crne ruke, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom Aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

U Balkanskim ratovima Mišić je bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande vojvode Radomira Putnika, njegova desna ruka, jer je — kako je istakao general Živko Pavlović — „u najtežim trenucima svojim optimizmom i čvrstinom karaktera održavao i samog Putnika u uverenju u dobar ishod operacija srpske vojske“. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan.

Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, tada u vrlo teškoj situaciji, da zameni njenog ranjenog i bolesnog komandanta generala Petra Bojovića. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu. Mišić je insistirao (tada je to smatrano rizičnim) na dubljem povlačenju da bi se celoj srpskoj vojsci dalo vremena da se odmori i popuni zalihe, što je rezultovalo napuštanjem Beograda. Međutim, njegovo kockanje se isplatilo pošto je austrougarska vojska previše raširila svoje linije snabdevanja i teško je poražena u potonjem srpskom kontranapadu, koji je takođe započeo Mišić, a njegova armija je odigrala odlučujuću ulogu. Ovo je bila jedna od najvećih bitaka u srpskoj istoriji i Mišić je unapređen u čin vojvode. Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru 1915, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći, i sledilo je povlačenje srpske vojske preko Crne Gore i Albanije. Na Solunskom frontu 1916. Mišić je komandovao Prvom armijom koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku u bici kod Gorničeva. Pred kraj rata u junu 1918. Mišić je postavljen za načelnika Vrhovne komande i komandovao je srpskom vojskom prilikom proboja Solunskog fronta u septembru 1918.

Živojin Mišić je umro u Beogradu 20. januara 1921.

Tekst preuzet sa sajta: http://sr.wikipedia.org
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pet Jan 28, 2011 6:36 pm

Hrabrost, junaštvo, velike pobede, ali i greške naših vojskovođa nikada se ne smeju zaboraviti. Njihovim uspesima srpski narod se mora ponositi, a na greškama učiti. Istorija pokazuje da je nesloga među srpskim starešinama u Prvom srpskom ustanku, na kraju postala kobna i bila je, između ostalog, jedan od važnih faktora ustaničkog poraza. Kada se Srbija 1813. branila, na njenim južnim granicama nije bilo, ni Milenka Stojkovića, ni Petra Dobrnjca, koji su zbog sukoba s Karađorđem morali da beže iz Srbije. Separatističke težnje pojedinih starešina, kosile su se sa Karađorđevom idejom o centralizaciji države, a na taj način i njegove lične vlasti. Iako je Vožd iz sukoba sa svojim vojvodama izašao kao pobednik, konačni pobednik su u stvari bili Turci, kojima je na ruku išla srpska nesloga.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pet Jan 28, 2011 6:40 pm

Knez Miloš i njegove starešine, podigli su Drugi srpski ustanak u sasvim drugim međunarodnim okolnostima. Miloš je preko Prote Mateje Nenadovića osluškivao puls velikih sila na Bečkom kongresu, ali se nije preterano zanosio dobronamernošću njihovih vlada u rešavanju tzv. Istočnog pitanja. Još za vreme Karađorđevog ustanka Miloš je shvatio austrijsku perfidnu igru prema Srbiji, tako da na nju nije računao. Od Rusa je očekivao pomoć u realizaciji osme tačke Bukureškog mira, računajući pri tom i na odredbe Ičkovog mira. Ali za razliku od Karađorđa i njegovih starešina, on se Rusima nije nudio kao saveznik, ni za kakav rat. Vrlo brzo posle izbijanja ustanka, diplomatija je postala njegovo glavno oružje za postizanje željenog cilja. Pri tom, on se vešto koristio pozitivnim rezultatima Prvog srpskog ustanka.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pet Jan 28, 2011 6:47 pm

Srpske vojskovođe su svaki na svoj način, više ili manje pozitivno, obeležili svoje vreme. Njihove biografije nam pružaju mogućnost da sa druge strane zavirimo u taj veliki mozaik, sastavljen od niza manjih, i da malo drugačije razmišljamo o tom vremenu. Sloga i nesloga Srba vidi se i dan danas. Posledice srpskog nejedinstva, u pojedinim momentima naše istorije mogu biti jasno apostrofirane. Koliko su Srbi mnogo, ili malo mogli da ostvare svoje ciljeve, zavisilo je često i od toga koliko su oni koji su ih vodili bili sposobni kao vojskovođe, da li su sabijali svoje redove, verovali jedni drugima i kao vojni stratezi ispunjavali postavljene im zadatke. Istorija jasno pokazuje da su oni svoje najveće uspehe postizali kada su donosili, za neprijatelja, neočekivane odluke. Tada su munjevitim akcijama pobeđivali i daleko nadmoćnijeg neprijatelja.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pet Jan 28, 2011 7:04 pm

STEVAN SINĐELIĆ



Stevan Sinđelić je rođen 1770. godine u selu Vojsci, u Okrugu moravskom (po nekim izvorima, rođen je u selu Grabovac[1]). Njegov otac, ugledni zanatlija Radovan Rakić je umro vrlo mlad, pa se Stevanova majka, Sinđelija, preudala. Zato su ga ljudi po majci Sinđeliji prozvali Sinđelić. Pre ustanka služio je kod čuvenog resavskog kneza Petra, koga su dahije pred početak ustanka posekle. Još pre nego što će podići ustanak, Karađorđe je prelazio preko Velike Morave i sastajao se sa Sinđelićem i dogovarao se o početku ustanka, pa je Sinđelić počeo da prikuplja narod resavskog kraja za ustanak. Čim je objavljen ustanak u Orašcu, Karađorđe je o tome obavestio Stevana Sinđelića.
Stevan Sinđelić je odmah pobunio celu Resavu. Turci, koji su bili u Ćupriji, čim su čuli za ustanak Srba kreću protiv ustanika. Stevan Sinđelić je to na vreme saznao, pa ih je spremno dočekao na Jasenjaru, između Svilajnca i Ćuprije i potukao do nogu. To je bilo njegovo prvo bojevanje i prvi ratni uspeh.
Posle toga, Sinđelić je učestvovao u boju na Ivankovcu sa Milenkom Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, gde su svi skupa pobedili Hafis-pašu, kad im je Karađorđe došao u pomoć. U boju na Ivankovcu, Stevan Sinđelić se pokazao kao dobar i sposoban vojskovođa, pa ga je Karađorđe postavio za vojvodu resavskog.
Nakon boja na Ivankovcu, Stevan Sinđelić je sa Dobrnjcem ratovao po moravskoj dolini i osvojio: Ćupriju, Paraćin i Ražanj, do Deligrada. Tu su iskopali i utvrdili velike i jake šančeve u kojima su dočekali niškog Ibrahim-pašu sa mnogobrojnom vojskom, u isto vreme kada je bio boj na Mišaru (1806 godine)
Posle 1807. i kratkog predaha, došla je za srpske ustanike sudbonosna 1809 godina. Kod Kamenice, sela nadomak Niša, Srbi su imali 6 šančeva. U prvom šancu (na brdu Čegar) bio je vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 3.000 Resavaca. Kad su Turci saznali da su se dve vojvode, Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukle s vojskom, i da su usled toga Srbi oslabili, krenuli su jakom vojskom na srpske položaje na Čegru.
Boj je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi junaci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam.
Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.
Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba.
Posle ove pogibije niški paša je naredio Srbima da sve srpske glave odseku i odnesu u Niš. Ćurčije su odrali glave, predali paši, a ovaj naredi da se sazida Ćele Kula. I dan danas ovaj spomenik palim Čegarskim braniocima se nalazi u Nišu i pretvoren je u spomen obeležje.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sub Jan 29, 2011 7:51 pm

Petar Bojović


Rodjen je 4. jula 1858. godine u Miševićima kod Prijepolja. Nesiguran život u tadašnjem Novopazarskom Sandžaku primorao je porodicu Bojović da se 1867. godine preseli u Ivanjicu u selo Radaljevo. Posle 4 godine školovanja u Ivanjici, roditelji su ga na školovanje poslali u Užice a zatim u Beograd. Petar Bojović je još od mladih dana aktivni učesnik burnih ratnih dogadjaja tadašnje Kraljevine Srbije. Dokazan u vojnim veštinama i načinom ratovanja i komandovanja svojim jedinicama brzo je napredovao i na kraju dobio čin Vojvode. U Prvom svetskom ratu je bio ranjen. Na Solunskom frontu zbog neslaganja sa francuskim generalom Gijomom biva smenjen, ali ponovo dolazi na čelo Prve srpske armije. Pod njegovom komandom oslobodjen je Beograd 1918. godine. Posle rata, 1920. godine postavljen je za Načelnika Generalštaba Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nakon što je odbio imenovanje na čelo ministra vojnog, penzionisan je.
Nosilac je mnogih srpskih i inostranih odlikovanja i priznanja. Ostao je upamćen kao veliki vijskovodja. Umro je u Beogradu 19. januara 1945. u 87. godini.


Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Sub Jan 29, 2011 8:11 pm

SUDBINA KRALjEVOG VOJVODE

Brozovi „oslobodioci” upali su u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopala ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primetili su vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio „kraljev vojvoda” bila je dovoljna da „oslobodioci” primene silu: najpre su šutirali njegovu vojvodsku šapku, a potom su, posle grubih reči nasrnuli i na slabašnog vojvodu, tada na zavšnici devete decenije života.Bojovic je umro od unutrasnjeg krvarenja.
Vojvodin sin Dobrosav skočio je da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice. Kad je vojvoda umro, prevezen je na taljigama na Novo Groblje .
Pred samu sahranu OZN- a preko Radio Beograda objavljuje vest da ako neko od gradjana Beograda pokusa da dodje na sharanu Bojovica na Novom gorblju biće uhapsen i krivicno gonjen.
Čak je i nemacki general za jugoistocnu Evropu Neubachen postovao Bojovica i nardeo da Vojvoda mora da dobija redovne kolicine hrane tokom okupacije jer je njegov otac bio zarobljen od strane vojske Kraljevine Srbije i tertian na najvisem nivou. Tako da ga je čak i Nuebachen postovao za humanist koji je pokazao tokom I svetskog rata prema zarobljenim Nemcima, dok ga Brozovi komuniosti odma ubise. To je početak kraja Srbije.
Ali,pobednici pišu istoriju ...
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Feb 27, 2011 7:26 pm

Hajduk Veljko Petrović



Veljko Petrović (u istoriji i u narodnom predanju poznatiji kao HAJDUK VELJKO) rođen je u selu Lenovcu kod Zaječara oko 1780. godine.U mladosti je bio čobanin kod vidinskog paše i sluga kod požarevačkog spahije, od koga je 1803. godine pobegao u hajdučku četu čuvenog hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša.
Na početku Prvog srpskog ustanka borio se protiv Turaka u ovoj hajdučkoj četi, a zatim u vojsci smederevske nahije. U ovom ustanku učestvovao je kao običan ratnik, pa "buljubaša", a potom kao vojvoda i komandant, ratujući diljem ustaničke Srbije. Nakon oslobođenja Beograda 1807. godine namolio je Karađorđa (vrhovnog vožda Prvog srpskog ustanka) da mu dozvoli da ode u Crnu Reku i digne ustanak protiv Turaka, što mu je Karađorđe udovoljio. U borbama protiv Turaka se isticao izuzetnom smelošću, odvažnoću i hrabrošću.

Najčešće je jurišao na čelu svojih ustanika. Ovakvim svojim osobinama i uspesima u borbama protiv Turaka nametnuo se kao jedan od najsposobnijih srpskih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Nakon srpskog poraza na Čegru istakao se u borbama za odbranu Sokobanje. Polovinom 1810. godine sadejstvovao je ruskoj vojsci u borbama za oslobođenje Prahova, kao i u napadu na Varvarin. Za pokazanu hrabrost u ovim borama odlikovan je ruskom zlatnom medaljom.
Srpski vožd Karađorđe ga je, po odluci Praviteljstvujuščeg Sovjeta, dekretom od 21. avgusta 1811. godine, postavio za vojvodu Negotinske nahije, kao priznanje velikom junaku, ali i kao sračunat potez za predstojeće događaje. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko. Poginuo je 1811. godine, hrabro braneći opkoljeni Negotin sa oko 3.000 ustanika od mnogo nadmoćnijih turskih snaga. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko. Poginuo je 1811. godine, hrabro braneći opkoljeni Negotin sa oko 3.000 ustanika od mnogo nadmoćnijih turskih snaga.
Hajduk Veljko nije mario za novac i bogatstvo, ostavši, pored Karađorđa, jedini slavni ustanički komandant koji nije stekao bogatstvo. U njemu je oličeno sve što je junačko, herojsko i epsko, negovano u viševekovnom otporu srpskog naroda tadašnjoj islamskoj - turskoj najezdi.
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Feb 27, 2011 7:39 pm

Станоје (Стаматовић) Главаш (1763. - 25. фебруар 1815) је био један од учесника Првог српског устанка. Рођен је у Селевцу, селу поред Смедеревске Паланке и био је најмлађи од троје деце. После очеве смрти, мајка му се преудала и заједно са Станојем прелази у Глибовац (Смедеревска Паланка). Петар и Јанко су остали у Селевцу где се и данас налази Станојева родна кућа. Био је војвода у смедеревској нахији. Пре устанка је био хајдук. Био је један од могућих кандидата за вођу устанка, али је одбио понуду и предложио Карађорђа. Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију. Турци су га убили 25. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше, после пропасти Хаџи-Проданове буне. Убијен је у селу Баничина поред Смедеревске Паланке где је и сахрањен. Првобитно је био сахрањен на старом сеоском гробљу без главе, јер су је Турци били однели свом султану на увид. Његова сестра је откупила главу и сахранила је са све телом у црквеном дворишту цркве Светог Архангела која је подигнута 1892. године и налази се у Баничини.
Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровићи, по старом српском обичају када најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега оженио Петрову ћерку. Потомци Хајдук Вељка (Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.
Wikipedia










Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Feb 27, 2011 7:49 pm

Ko je Hajduk Veljko?

Ženio se dva puta.
Prva žena je bila Marija, najmlađa sestra po majci Stanoja Glavaša, ali ona nije mogla podneti hajdučki život, Veljkov, pa se raziđoše.
Druga njegova žena, Čučuk Stana, bila mu je naročito mila. Za nju se vezuju mnoge priče uključujući i one da se s Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je, čak, četiri rane u tim borbama zadobila.
Posle njegove smrti, udala se za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća.
Vrlo živu Veljkovu biografiju, napisao je Vuk Stefanović Karadžić.
S Marijom je imao sina Radovana, a danas potomci Hajduk-Veljka žive u selu Dubona - i prezivaju se Hajdukveljkovići.

Narod o Hajduk-Veljku

Hajduk Veljko je još za svog života, a pogotovo posle junačke pogibije, slavljen i opevan, ali je uvek naglašavan i njegov hajdučki i bećarski duh. Najpoznatije pesme o njemu su:
* Raslo mi je badem drvo
* Bolan mi leži Kara-Mustafa.
A tvrdi se da postoji sedamdesetak lirskih i desetak epskih pesama o njemu.

Junak-legenda!

Legende o Hajduk-Veljkovom liku, njegovoj "razbarušenoj" prirodi i dinamičnim postupcima, potpomognute su njegovim originalnim načinom javnog pokazivanja pred svaku bitku. Kad bi uzjahao svog omiljenog konja, Kušlju, Veljko je često pozivao muziku da svira pre nego što se upusti u bitku. Priča se i da je tu istu muziku ponovo pozivao posle završenog megdana da se pijanka i veselje nastavi...
Ima mnogo slikovitih uspomena o Hajduk-Veljku...
Najčešće je jurišao na čelu svojih ustanika. On je bio od onih retkih koji nisu komandovali NAPRED!... već ZA MNOM!
Ovakvim svojim osobinama i uspesima u borbama protiv Turaka, nametnuo se kao jedan od najsposobnijih srpskih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Posle srpskog poraza na Čegru, istakao se u borbama za odbranu Sokobanje, što je, već, navedeno.
Polovinom 1810, sadejstvovao je ruskoj vojsci u borbama za oslobođenje Prahova, kao i u napadu na Varvarin. Za pokazanu besprimernu hrabrost u ovim borbama, Hajduk Veljko je odlikovan ruskom Zlatnom medaljom.
Srpski vožd Karađorđe ga je, po odluci Praviteljstvujuščeg Sovjeta, dekretom od 21. avgusta 1811, postavio za vojvodu Negotinske nahije, kao priznanje velikom junaku, ali i kao sračunat potez za predstojeće događaje. I Karađorđe i Sovjet su znali da Negotin treba braniti, a to je mogao samo Veljko...
Hajduk Veljko nije mario za novac i bogatstvo, ostavši, pored Karađorđa, jedini slavni ustanički komandant koji nije stekao bogatstvo. U njemu je oličeno sve što je junačko, herojsko i epsko, negovano u viševekovnom otporu srpskog naroda tadašnjoj turskoj najezdi.

Vuk Karadžić o Hajduk-Veljku

Poznato je da je Vuk napisao više spisa o istorijskim ličnostima Srbije. Posebno se ističe Vukov rad o Veljku Petroviću. Između ostalog, Vuk piše:
"Po srcu je i po tjelesnom junaštvu bio prvi ne, samo, u Srbiji, nego se može, slobodno, reći i u cijeloj Evropi svog svud ratnog vremena. U vrijeme Ahila i Miloša Obilića, on bi, zaista, njihov drug bio, a u njegovo vrijeme, bogzna bi li se oni mogli s njim uporediti!"
Nazad na vrh Ići dole
Lily
First Bride
avatar

Godina : 21
Location : .. majka Serbia..
Datum upisa : 12.09.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pon Feb 28, 2011 12:08 pm

Sve cestitke za temu! aplauseee
Zanimljiva je i puna detalja koje bas nismo mogli naci u istoriji ( kolika bi knjiga tada bila).. ali treba neke stvari da procitamo i znamo, cisto zbog nas samih, da znamo ko smo, sta smo i ko su bili ti vazni ljudi u nasoj proslosti.. treba da znamo sve njihove dobre ali i lose vojno-politicko-vladarske poteze..

Inace pocela sam da citam knjigu Dragoslava Mihailovica - Cizmasi.. i u njoj je veoma detaljno opisano tadasnje vreme i vojnovanje.. zanimljiva knjiga, slicna je sadrzina (poneki likovi, zivot i napredovanje vojnika, desavanja u zemlji), kao i ovoj temi. slamka
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pon Feb 28, 2011 12:31 pm

Lily ::
Sve cestitke za temu! aplauseee
Zanimljiva je i puna detalja koje bas nismo mogli naci u istoriji ( kolika bi knjiga tada bila).. ali treba neke stvari da procitamo i znamo, cisto zbog nas samih, da znamo ko smo, sta smo i ko su bili ti vazni ljudi u nasoj proslosti.. treba da znamo sve njihove dobre ali i lose vojno-politicko-vladarske poteze..

Inace pocela sam da citam knjigu Dragoslava Mihailovica - Cizmasi.. i u njoj je veoma detaljno opisano tadasnje vreme i vojnovanje.. zanimljiva knjiga, slicna je sadrzina (poneki likovi, zivot i napredovanje vojnika, desavanja u zemlji), kao i ovoj temi. slamka


Žika Kurjak i njegova čuvena:"Kuj vi je ovo,jebo sliku svoju?!" :eee:
Mihajlović je za to delo dobio NIN-ovu nagradu za književnost negde '84/5 ne sećam se tačno.
Dobar izbor komšinice!
Onomad je lično Broz bio protivnik Dragoslavovog dela jer je "promovisao" (nije pljuvao) četnički pokret i događaje vezane za ljude koji su mu pripadali . Ali ...
Još jednom:ODLIČAN IZBOR!
Nazad na vrh Ići dole
Lily
First Bride
avatar

Godina : 21
Location : .. majka Serbia..
Datum upisa : 12.09.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Pon Feb 28, 2011 12:40 pm

Hvala komso.. nabavili smo ceo komplet njegovih knjiga, a suprug mi je sugerisao da krenem od Cizmasa, i nije pogresio, zanimljiva je! ocene
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Ned Mar 06, 2011 6:13 pm

Toma Vučić Perišić


“Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u 'ladu... Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu... nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda."



Toma Vučić Perišić (Barič, 1787/1788. — 1859) je srpski junak iz doba Prvog i Drugog srpskog ustanka.
Prvi je hteo da povede bunu protiv Turaka, ali ga je Miloš Obrenović sprečio u tome, misleći da je previše rano za to. Bio je prvi srpski policajac i čuvar Miloševog režima za vreme Đakove bune 1825. i Miletine bune 1835, a potom žestoki protivnik i ustavobranitelj.

Bio je jedan od najbogatijih Srba svog vremena. Otrovan uz znanje Kneza Miloša 1859. godine.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Uto Mar 15, 2011 6:19 am

Elem,pomenuti Hajduk Veljka a ne reći nešto o njegovoj životnoj saputnici je nekorektno i prema istoriji i prema onima koji će doći posle nas kao i prema onima koji posećuju ovu temu.Stoga ...

Bilo je rano pre podne kad je brava na vratima negotinskog prote Velimirovića tiho škljocnula. U sobu je, vodeći za ruku sitnu, preplašenu devojčicu, ušla visoka devojka odvažnog izgleda.
- Gospodaru, - obratila se čoveku za sofrom, čak mu ni Boga ne nazvavši – zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?
Gospodara, Hajduk-Veljka, kao da je korbač ošinuo: s njim još niko ovako nije govorio. I taman je zaustio da drsku lepoticu upita čija je i odakle je kad je u sobu ušao prota – nije mu trebalo dugo da shvati da pred njim stoji njegova sinovica Stana Plještić. Ne razmišljajući mnogo zgrabio je šakama iz gomile zlatnog i srebrnog novca koja je stajala na stolu i pružio je devojčici.
- Hvala, gospodaru, - rekla je krotko verujući da prima nadoknadu za sestrine darove. Međutim, nije bila u pravu. Hajduk Veljko je još jednom zagrabio iz hrpe, ali je ovog puta novac pružio Stani.
- Sad sam te darivao, moja si! – rekao je.

Tako, otprilike, glasi jedna od mnogih priča o prvom susretu Hajduk-Veljka i Čučuk-Stane. Malo verovatna, kako misli većina istraživača koja se bavila ovom, po svemu izuzetnom, ličnošću. Istini za volju, za malo šta o Stani Plještić može se reći to je bilo tako i nikako drukčije. Gotovo ceo njen život ostaje pretpostavka. Zašto?
Jedan od razloga je svakako i to što je rođena i rasla u zemlji nesumnjive vladavine muškaraca, u vreme kad je tek poneko bio pismen pa bi bilo pravo čudo da se i našao neko da pokolenjima ostavi zapis o ovoj mladoj ženi koja je u podjednakoj meri volela i "ljude svog života" i slobodu. Čak ni Vuk Karadžić pišući o Hajduk-Veljku nije smatrao potrebnim da o Stani Plještić nešto više zabeleži.
U svakom slučaju, u mnoštvu nagađanja izdvaja se i ponešto u čemu se svi slažu: Stana Plještić bila je izuzetno hrabra, naočita, pronicljiva devojka. Van sumnje je i da je Veljka veoma volela (otuda se čini malo verovatnim da je bila "užasnuta" gospodarevom odlukom da je uzme za ženu): ispraćala ga je u bojeve, a u ponekim i sama učestvovala. Jednom prilikom je čak bila i ranjena. Veljku se gotovo ropski pokoravala. Nije joj, izgleda smetalo što je u Jagodini imao ženu koju je povremeno obilazio.
Jedna od nepoznanica u Staninom životu je i koliko je godina imala kad je upoznala Veljka. Prema istraživanjima dr. Tihomira Stanojevića, Veljko je pao u petak, 18. VII 1813, u tridesetoj. Stani je u tom trenutku bilo 18. S obzirom da je do susreta u protinoj kući došlo 1812. to bi značilo da je imala 17 godina kada su se sreli. Međutim, prema "Maloj enciklopediji Prosvete" udovica je ostala sa 20. Bilo koji od ova dva podatka da je tačan, nesumnjivo je da je Stana bila vrlo mlada kada je ostala bez muža.

Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Uto Mar 15, 2011 6:24 am

Činjenica da su i poreklo i život Čučuk-Stane obavijeni zagonetkama stvara mogućnosti da se ovoj neobičnoj ženi nanesu mnoge nepravde. Pored mnogih i to da je bila nepismena pastirica. Većina onih koji su se bavili proučavanjem njenog života misle upravo suprotno. Dušica Popović-Stojković, autor do sada najobimnijeg dela o Čučuk-Stani piše:

"Može se sa sigurnošću tvrditi da je bila pismena jer je rođena u najkulturnijem selu Krajine". Poznato je, naime, da je Sikole, selo u kome se rodila, pre oslobođenja 1833. bilo, pored manastira Bukova, najveći duhovni centar Krajine. Njegovi žitelji su bili, kako je zapino, "bogati ne samo u stoci već i u novcu i veoma trudoljubivi". Ni u jednom selu Krajinskog okružja nije bilo "toliko pismenih i čitajućih staraca koliko u ovom, a to zbog toga što Sikopljani ni pod Turcima bez škole nisu bili".
Po nekim podacima Sikole je dobilo školu 1807, a tada je Stana mogla da ima 12-ak godina. Zvuči logično da su njeni roditelji to iskoristili i dali je "na nauke". Razume se, postavlja se pitanje koliko je trajalo to školovanje i da li je škola u, istina bogatom, ali zabitom planinskom selu mogla da joj pruži nešto više od čitanja i pisanja staroslovenskih slova.
A ako se nije opismenila u Sikolu, gde je onda? Jer, nema sumnje da je bila pismena: kako bi inače tako lako savladala ruski, poljski, rumunski i grčki jezik, a ovaj poslednji čak naučila da čita i piše. Da li se zaista, kao što je kazivao njen sestrić, gospodin Mihailo Spasojević, računovođa Srpske Državne Štamparije, školovala u Beloj Crkvi, u Banatu?
"Sve tri kćeri, još dok su male bile, pošalje Plještić u Banat, u Belu Crkvu, gde su bile kod tamošnjeg popa i učile ženski rad. Po želji očinjoj nosile su sve tri sestre muške nemačke haljine, pa su se docnije u tim haljinama vratile u zavičaj. Čudnovata ova želja Plještićeva objašnjava se time što on sve dotle nije imao muškog poroda. Najmlađe dete, Mihailo, rodilo mu se mnogo docnije i bilo je još na sisi kad je izbila katastrofa 1813".


Teško je odgovoriti otkud tri sestre baš u Beloj Crkvi; da li možda zbog toga što je njihov otac boravio u tom mestu pa mu se ono dopalo? Ideja da ih je u Belu Crkvu poslao samo da bi ženske radove izučile ne čini se baš mnogo prihvatljivom. Verovatnije je da je tamo postojala škola koja je bila na "višem nivou" od one u Sikolu, pa su mogle bolje da se pripreme za život. Ali, bez obzira iz kojih se razloga odlučio za Belu Crkvu sigurno je da je Radovan Plještić bio čovek naprednih shvatanja.
On sâm stigao je u Sikole iz Hercegovine. Ne baš direktno: njegov otac se sa trojicom sinova, od kojih je kasnije svaki uzeo različito prezime (najstariji Nerić, srednji Velimirović i najmlađi Plještić), iz Hercegovine iselio u Vlašku, a onda ubrzo došao u Srbiju. Odakle su bile devojke kojima su se njegovi sinovi poženili – ne zna se.
Zna se samo da su se Nerić i Plještić nastanili u Sikolu, a da se Velimirović zapopio i otišao u Negotin gde je postavljen za protu. Isto tako, poznato je i da su se Nerić i Plještić latili pastirskog štapa, ali ne u bukvalnom smislu. Da su bili samo pastiri, teško da bi se o Staninom ocu govorilo kao o imućnom čoveku. I jedan i drugi izrodili su decu. Radovan, kao što smo već rekli, tri kćeri: Stanu, Stojnu i Stamenu. Svakoj je, kako je i trebalo, pripremio bogat miraz. Da ga nije bilo pitanje je bi li se Stana i Veljko ikada sreli. O toj krađi, s početka naše priče, postoji još jedna verzija i ona je, moguće, razlog što Vuk Karadžić, koji je dobro poznavao Veljka, Stanu gotovo i ne spominje.
Naime, pričalo se da je Radovanova kći posle krađe devojačke spreme otišla 1809. u Poreč, varošicu na istoimenom dunavskom ostrvu, da se požali vojvodi Milenku Stojkoviću. Tamo je, tvrdi se, zatekla vojvodu okruženog haremom lepih i mladih Turkinja i pošto nije odmah uspela da povrati darove, odsela u kući Stojana Abraša, pobratima Veljkovog. U toj kući joj se navodno toliko dopalo da je u njoj ostala sve dok nije srela Veljka.
Ova dosta naivna priča neuverljiva je već i zbog toga što je teško pretpostaviti da bi tada moćni vojvoda Milenko, poznat po svojoj slabosti prema ženama, propustio takvu lepoticu kakva je Stana.
Nazad na vrh Ići dole
EAGLE

avatar

Location : NS
Humor : CRNI
Datum upisa : 04.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Uto Mar 15, 2011 6:32 am


O kratkom zajedničkom životu Veljka i Stane nema mnogo pomena: samo da je bio ispunjen strašću i da joj je ostavio gomilu dukata. Po nekima čak oko 30.000. Toliko zlata ni pre ni kasnije nije imala nijedna Krajinka. Ni ova priča verovatno ne odgovara istini: Stana je nesumnjivo ostala bogata udovica kad je mogla grčkim borcima za oslobođenje od Turaka da pozajmi 5.500 dukata, ali, da je imala onu razliku do 30.000, ne bi poslednje godine života provela u nemaštini.
Kada je posle Veljkove pogibije napustila Negotin, Stana je punih šest godina s njegovim drugovima vodila borbe protiv Turaka da bi se zatim s Veljkovim bratom Milutinom i snahom Stanojkom povukla u Poreč. Na konjima, koje je vodio Milutin, bilo je natovareno blago. Kada su u septembru Turci bombardovali Poreč, Stana je već bila na putu za Austro-Ugarsku. U pančevačkom karantinu srela je Veljkovu prvu ženu Mariju. Odatle su, obe, krenule u Bečkerek. Mladu i lepu Stanu zapazio je bogati trgovac i zaprosio je. Odbila ga je rečima:
- Ja sam bila za junakom i ako se još koji put udajem, opet ću otići za junaka!
Ovoga se, kako se pokazalo, i pridržavala. U leto 1815. udala se za grčkog revolucionara Georgakisa Olimpiosa. Ni ovog puta njen bračni život nije dugo potrajao: samo nekoliko godina. U 26-oj ponovo je postala udovica. Sa Georgakisom Stana je izrodila troje dece: dva sina i ćerku. Kada je posle njegove smrti poželela da se vrati u Srbiju, Miloš joj to nije dozvolio mada ju je ljubazno primao u Bukureštu: Georgakis nije bio njegov prijatelj pa je smatrao da prema njoj nema nikakve obaveze. Godine 1842. grčka vlada joj je odobrila skromnu penziju i dozvolila joj da živi u Grčkoj. Umrla je u Atini 1849. godine. Dukati koje je svojevremeno pozajmila grčkom pokretu za oslobođenje nikad joj nisu vraćeni. Da jesu, možda bi ispunila poslednju želju: da još jednom vidi Srbiju i rodno Sikole.
Pred kraj XIX veka u "Starim malim novinama" objavljen je tekst iz Atine u kojem je stajalo da je Stanin grob potpuno zapušten i da na njemu nema nikakvog obeležja.
Uređivala ga je, dok je bila živa, kći Jevrosima. Sinovi Aleksandar i Milan umrli su mnogo pre Stane.
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   Uto Mar 15, 2011 8:50 am

EAGLE ::
Da istorija Srbije ima još jedno lice,jasno će se videti kroz ratnu sliku srpske prošlosti.
Dakle,šta znamo i šta mislimo o srpskim vojskovođama ...

Vrlo nezgodna tema za davanje bilo kakvog mišljenja -a da ne bude pogrešno shvaćeno (kao zlonamerno )
Imam utisak da o pravoj vojnoj veštini i oficirskoj časti možemo pričati najviše o srpskim oficirima tu do prvog svetskog rata . Sve ostalo.....malo je diskutabilno .

Kad je Stevan Sinđelić video da ne može Turke isterati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke, opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj.
Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba.


Ovo je totalna glupost ! Da je u buradima bio nitroglicerin , ok...ali barut ??? Pa ne treba ništa znati o eksplozivu , da bi se logično razmišljalo .Jačina, pravac širenja ....ma nema teorije !
Nije cunami prošao ,a koliko se sećam , taj čin je i bio zbog toga što je "nestalo džebane "? Pa šta je onda proizvelo tako strašnu eksploziju ???



Ne sumnjam da je priča kao takva tačna -ali brojke sigurno nisu .


I još nešto ...najviše me nervira poredjenje bilo koga iz "ovih ratova" sa nesumnjivim časnim ljudima iz srpske istorije , pre svega "majora Tepića" i Ratka Mladića .(Kad sam video Arkana u onoj cirkuskoj uniformi , stomak mi se prevrnuo .To vojnik i vojskovodja ? Mogu misliti kako su se osećali oni časni ljudi koji su se odlučili za vojni poziv. Nije ni čudo što su ih kasnije oterali -NAŠI , gde god da su se pojavili posle Hrvatske i Zvornika .)

Prvi je ubio 22 mlada čoveka bez ikakvog razloga, zbog jednog šugavog magacina JNA kakvih ima na hiljade , a Mladić...pa koju je on pa bitku vodio ? Pet puta nadmoćniji u ljudstvu i teškoj tehnici ,tukao civile po opkoljenim gradovima .

Neka me neko demantuje, ili osudi , ali naši pravi oficiri i vojskovodje su bili oni u I svetskom ratu ,ostalim se ne možemo baš suviše hvaliti. I njih nije bilo sramota da se školuju u inostranstvu , pre svega u Moskvi, Beču i Berlinu . Dobar vojskovodja pre svega mora imati znanje i borbeno iskustvo -i nažalost , nakon Balkanskih ratova oni su ga i imali. Za razliku od ovih dojučerašnjih civila koji su se preko noći proglašavali pukovnicima i generalima .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Srpske vojskovođe   

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpske vojskovođe
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
 Similar topics
-
» POREKLO SRPSKOG NARODA

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: SRBIJA-
Skoči na: