DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
mladenk

avatar

Godina : 64
Location : Pored Dunava
Datum upisa : 26.07.2009

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Jan 18, 2011 9:16 pm

First topic message reminder :


* Ако се удариш у лакат - имаћеш госте/неко те жели.
* Не скупљај мрвице са стола у руку - бићеш сиромах.
Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Sre Avg 14, 2013 9:16 pm

-наставак-
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
(Постављено: 13-август 2013.г. Власотинце, република Србија)
*


II ЛАЗАРИЦЕ

2.Лазаричке песме


2.1.Увод
Лазарице су прехришћански обичај, који је био посвећен пролећу.У то време цветају лазарице. Можда је и обичај назван по њима. Примањем хришћанства црква је овај обичај везала за Лазареву суботу. Иако су у другим крајевима забрањиване још у Вуково време, у овом крају, због дужег робовања под Турцима, Лазарице и други обичаји одржали су се до средине 20. века у Србији. М.Милићевић је забележио да су попови и у Лесковцу забрањивали Лазарице. Нешто због прогона комуниста, нешто због промене начин живота, Лазарице су отишле у историју, а био је то прелеп обичај.
Фото запис: Цвећа Лазарица по коме се и обредне песме зову Лазарице у Горњем Повласињу(фото запис: 2009. године село Преданча)


Када су Лазарице наилазиле на кућу домаћина, онда се пева овако:“Искачајте Латинке да видите лазарке“. Што указује да се ради од ревном обичају, игри са песмама још у древном предхришћанском времену.
Наравно да то показује да су Срби живели у суседству са старобалканским становништвом које су звали Латинима и да су Лазарице певале у њиховим кућама: -Две шетају натам-навам и врте с марамчићи и размењују се. Онај што је била онам, она пређе ивам и обратно. Ако се сударе ће буде град, ће ни потепа. Две певају, две басирају и на смену-кажу Олга Лепојевић(девојачко Стоиљковић) рођена 1923, године из села Крушевица и Смиља Никлоћ из села Бољаре, које су као девојке ишле у као Лазарице између два светска рата.
У Лужничком крају оваке се описују Лазарице.-Лазарице су група састављена од 6 девојчица или девојака, које су долазиле на Лазареву суботу, уочи Цвети, обилазиле кућу по кућу у више села и у неколико дана спремале и уигравале, гласове у песми слагале, и то све под надзорим неке старије жене, која је некада била Лазарица. Долазиле су на капију домаћина и питале:
„Је ли ова домаћинска кућа?“
На потврдни одговор домаћина девојке би улазиле у двориште, играле и певале по жељи домаћина: да му жито више роди, да му се ћерка уда или син ожени и многе друге жеље испуне. На крају најстарија девојка од Лазарица би рекла:
„Што ми пожелесмо-то Бог да уради“.
Домаћин би их даривао, мало новцем, више воћем и јајима. Био би грех не примити их, не почастити и не даривати ове „божје изасланике“ на земљи.
Лазаричке песме су везане за пагански обичај матријархалног брака. Видела се код сваке мајке велика брига да јој ћерка иде у Лазарице јер ће тако много лакше да јој се ћерка уда. Највећа вредност лазаричких песама је то што певају о патријахалној породици-о сељачкој задрузи.
Постоје лазаричке песме, са разном тематиком, и то:
-песме девојци, као и песме момку,
-песме невести, песме младожењи, као и песме младенцима,
-песме детету, ђачету,
-песме ловцима, војнику
-песме домаћици, домаћину и кући
-песме овчару, козару и свињару,
-песме домаћим животињама,
-песме винограду,
Песме умрлима....
Лазаричке песме искључуво су певале жене, које су у овим песмама дале пун израз својим осећањима, тј. свом лирском виђењу света у коме су живеле или живе. Највећи број тих жена биле су неписмене, и као такве најлепше су певале, па тако чувале српску традицију од заборава.



На слици : Лазарице да Вођом из Лужничког краја

2.2. Песме и игре Лазарица Горњег Повласиња
Знало се од памтивека: сваког пролећа, обично током априла, када се појави маслачак, озелени здравац, разгоропади се дрен и појаве пупољци врбе-два дана о Лазаревој суботи, од раног јутра до вечери, траје лазарички обред-песме и игра окићених сеоских девојака: Лазарица.
Поворка Лазарица сачињава шест девојака: на челу два „лазара“-а за њима две „предњице“ и на крају две „задњице“ (шетачи). Лазарице по селима почињу да иду у петак ујутру, пре сунчевог изласка. Група коначи и припрема се у кући Лазаревој.
Пред јутарњи полазак, девојке Лазарице облаче старинску ношљу: дугу везану кошуљу, старинску сукњу звану „вута“ (околина Црне траве и Сурдулице(-а у брдско планинском делу власотиначког краја такозвану „вутару-зеленку“ изаткана на разбоју, парени вунени појас, јелек, вунене чарапе, опанке (шумадиснки или свињски-плетени од штавене свињске коже и то ручно), а на глави везану црвену „ресаву шамију“ (а ношена је и жућкасте боје-затворене боје у шарама).
„Мушки“ лазари уместо вуте (вутаре) носе „перваз“, а уместо шамије носе шешире, исплетене од пшенине сламе и окоћене онојеним кокошјем перјем. Преко леђа огрну жуту мараму са ресама а око врата носе огрлице од манистри и од сребрних новаца. На јелецима и на појасу носе „китке“ од манистри у облику кругова и троуглова а преко рамена и уруци носе ћостеке.
Из куће лазареве мајке полази се рано, пре свитања. Иде се у поворци, ћутећи-прилази се најближем извору воде око кога се поворка распоређује у полукруг. Најпре јутарње умивање, а потом песама извору воде:
„Добор јутро, студ’на водо
Пуче звезда на небо
Тој ми лазар на воду.“
Путеви, затим обично воде пољем или шумом. Пролазећи шумом, лазарице успут певају шуми-од које песмом траже да облиста и рашири гране. Кад пролазе пољем, лазарице уз окретне игре, шалу им песму трче и поскакују-што тако то добија вид разузданости и оргијазма што треба да утиче на буђење природе и плодности.
На путу до домаћинове куће хода се по описаном хијерархиском поретку. Млађе лазарице изводе шеталачке игре праћене песмом „предњица“:

„Играј, шетај, наш лазаре,
Наиграј се, нашетај се,
Наносај се мушка руба,
Мушка руба, мор доламче,
Мор доламче, висок капче“.

Пред кућу домаћина долази се са песмом:
„Добро јутро, равни дворови,
Што су равни и широки,
Што су рано изметени,
Што су лепо оградени,
Да бог добро, бре, лазари!“

Домаћица, потом, отвара кућна врата и с прага куће расејава пшеницу. Лазарице одговарају песмом:
„Родило се, породило,
Тегом земљу натежало:
Од два класта-шиник жита,
Од два грозда-ведро вина,
На волови додијало,
На орачи досадило,
И амбари надвисило“.
Затим се, уз игру, пева по захтеву домаћице, али увек, најпре новорођеној деци, потом домаћину куће и редом, осталим члановима кућног домаћинства. После завршене игре и песме, најстарији лазар „целива“ руку домаћици у знак отпоздрава и захвалности за примљен поклон-„жележно парче“ (метални новац симболичне вредности). При одласку из домаћиновог дворишта следи песма:
„Остан’ с Богом, равни дворови!
Ајд’ с здравље, бре лазари!“

На путу до прве комшијине куће обично се пева:
„Изникла ми перуника,
Међу трле и кошаре,
Међу трле овчарове,
И кошаре Стојанове“.

Уколико пут до наредне куће води преко њива, ливада, потока, шума, следи песма:-трава расте, њиви да плодно роди и „лисној“ гори да се развија:
„Диг’ се, диг’ се, лисна горо!
Доста беше црна, тамна,
Ајде, веће, развиј се!
Шири гране на широко,
Пуштај ластар на високо,
Да проминев лазарице,
Да пронесев мушка руба,
Мушка руба, мор доламче,
Мор доламче, висок’ капче“.
Или:
„Ситан камен до камена,
Зелен здравац до колена.
Пратише ме да га берем,
На д’н на ноћ по печица,
За недељу цела чоба“.

Ако је крај пута крушка, јабука или неко друго „родно“ дрво, чуће се песма:
„ Овој дрво родно
Од рода се саломило,
-------------------------„.
Април месец, пролећног орања и орача је на све стране. Дакако, не сме да се заборави ни орач, а ни „њивица богатица“:
„Орач оре равно поље,
Волови му два јелена,
Рало му је чудно дрво,
А јер’м му од трску“.

Ако је њива узорана и жито посејано:
„Родило се преродило,
Тегом земљу натежало“.

А, ако је њива још неузорана:
„Ој, њивице, богатице,
Ни орана, ни копана.
Што не орев ергените,
Што не копав девојките?“

Ливади крај пута, порука песмом:
„Ливадице, зеленице,
Ни метена ни требена.
Што не метев девојкете,
Што не треебев ергените?“

Ту је и незаобилазни овчар крај стада „од иљада“. Млад је овчар, стадо бројно и пуно јагањаца. Па, како без песме:
“Заблејаше, загрмеше,
До три стада беле белке,
.......................................“.

Прилази се опет домаћиновој кући. Али у тој кући је „девојче“ стасало за удају. Неко га тајно воли и само што га није запросио. Голуб ли је „ергенче“ ли је, тек-непрестано гуче:
„Голуб гуче на јабуче!
Питајте га зашто гуче:
Да ли гуче за јабуче,
Или гуче за девојче,
За девојче сељанче“.

Али, то није било које девојче-то је „т’нко Станиче“. Е баш за њим, хтело се то или не-мора да се „пукне“:
„Мори, Стано, т’нка Стано,
што си т’нка и висока,
што си бела и црвена,
ћемерите попуцаше,
ергените попуцаше“.

Али, ако је у тој кући „лудо нежењено“, распасано и распојасано, ваља га опоменути да је време за „намигнување“:
„Седи лудо насред друмје,
Насред друмје, на раздумје,
У руке му чаша вина,
На браћа си наздравује,
На девојке намигује.“


А тамо, где је т’нко Станче већ од оног пролећа „бир невеста“, а „лудо младо“ није више ни „лудо“ а ни тако младо већ „Груја делија“, онда је ту и „мило ћере“ или „мило сине“, па, пред том кућом, пре свих других, чуће се ова песма:
„Расцвета се каравиљче,
Тој не било каравиљче,
Већ на мајку мило сине.“


И тако редом-крај сваке куће, двора, преко поља, њива и потока, да све буја, да све роди и плоди. Да жита буде, траве, шуме, деце, јагањаца-да се жени и удаје младо и нежењено, да здравља и среће буде у сваком дому.

Па кад су све жеље исказане и све песме испеване, дође и време растанка уз песму и игру лазарица-у априлсњкој ноћи под месечином, сочном и ведром девојачком песмом:
„Што је јасно, што је красно!
Што су коњи за играње,
Што су моме за водење.
Не вечерај, домаћине!
Још је рано за вечеру,
Још лазари нису прошли.



Играј, шетај, наш лазаре,
Наиграј се, начетај се!“

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Sre Avg 14, 2013 9:17 pm

-наставак-
2.3. Лазарице у селима власотиначкога краја: Свође, Дејан,Преданча, Бољаре, Црнатово, Црна Бара, Орашје, Липовица, Гуњетина, Ломница, Шишава, Средор......

Баба Љуба Анђелковић(родом девојка из Алесине прича:
“Била сам девет година у лазарицама, а девојка сам из село Алексине, а удата у село Свође. Имам 85.година. Ишла сам у лазарице од своје 17 до 25. године, а „вођа“ нас је бранио од псета и од напада са стране.“. Каже баба Љуба да их је њих било 6 девојке које су певале, а „вођа“ је сакупљао бакшиш:“2-3 јаја за једну песму, по један грош за песму“.
-„Вођа“-Лазар, водио је 6-7 девојака у лазарице, а на велигден(Ускрс) му се носи колач, а он плати коло те ми играмо у коло, а лети му жњемо њиве, а он спрема дома ручак-каже баба Милунка Анђелковић из села Свође, која је ишла у лазарицама од 1925. до 1934.године.
Са лазарицама као „вођа“ ишао је и деда Миливоје Анђелковић из Свођа-а водио их је да певају у:Свође, Алексине, Мезграју, Мало и Велико Боњинце. Лазарице су певале од лазарички петак до распети петак-у априлу месецу(једна недеља)-а краљице(тројничка недеља) од Спасовдан до тројицу-јуна месеца. Деда Миливоје је водио и Краљице. Лазарице се предходно скупе код „вођу“-лазара, па уче песмицу да певају, а појање је брзо. Носиле су златне огрлице.
Њихова ношња је била: на глави шамија, опасане вутаром(памучном). Са елечићима од памука (има са дупло алаџом и простом алаџом). Лазарице су биле и за време 1897. године, кад је био деда Миливоје Анђелковић рођен-причали му старији људи.
У времену од Лазаричког петка до Распетог петка(недеља дана), група 6-7 девојака-некада и 5 девојака-ишла је од куће до куће и певала обредне песме, везане за домаћинство, поље, укућане и за лични живот у породици. Групу је водио мушки вођа, махом неко од старијих људи из села. Девојке су са вођом.
Улазиле у авлију. „Вођа“-Лазар, први напред улази, а у двпришту их дочекује домаћица са одобрењем за песму. Две или три девојке су певале, док су остале шетале по дворишту током песме. У међувремену „вођа“-лазар, са домаћином пије ракију. Вођа-лазар, скупљао је бакшиш: 2 до 3 јаја за песму, по један грош за песму. Девојке су касније са вођом то поделиле. Као „дуг“ за вођење се вођи потом током лета враћала услуга у жетви или окопоавања кромпира или кукуруза. Он се лазарицама често захвалио у току неког летњег вашара или сабора, где је девојакама плаћао да одиграју по које коло уз музику народног свирача.

Стара кућа почетком 20. века у Доњој Ломници испред које су певале лазарице своје песме
Фото запис: 2008. године
Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после другог светског рата(1945.године), када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицама, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“. Али у неким селима брдско планинскога краја је тај обичај се изводио све до 60-70. година 20века. Да би потом настао прекид све до пошетка 21. века. Јер у запису о лазарицама се види да је Јован Миленковић(1958.године) био последњи „лазар“-вођа у лазарицама у село Средор, а да ето сада на почетку 21. века његове две ћерке ученице основне школе иду у групу лазарица у село Средор и певају лазаричке песме. У запису групе лазараица ученица из села Ломница у 2008.године се види у запису да је њихова баба Бранислава(девојачко Миленковић из села Орашје) удата у Ломницу у Здравковић(рођена 1940г) фамилију, била у лазарицама пет година(од 13 до 17. године), односно од 1953. године до 1957 године у село Орашје.

Кућа у село Преданча у којој су живеле сестре Марица(1920.г) и Зорица(1934.г) Стојановић девојачко-а удате Младеновић и Ђорђевић-које су биле у Лазарицама између два светска рата
Фото запис: 2009.г

Лазаричка ношња: на глави шамија, опасане вутаром(памучна), са јечлечићима од памука: има са дуплом амаџом. Окитене златним огрлицама.
Лазарице су запевале овако када су улазиле у двориште(авлију)-док је „вођа“(лазар) добијао кафу и ракију:
„Ова кућа богата,
Са деца мушка,
Са 200 овце сас јагаљци,
Са 20 козе и јарићи“
(по две и две певају, а две шетају)
„Ова кућа богата,
1000 оваца са шарени јагањци,
Орач оре равно поље,
Два волова два ергена“.
Према баба Милунки Анђелковић- која је била у лазарицама од 1925. до 1934.године, певале су се и следеће песме:
-За ловце се певало:
„Мори млада буковице
Куде ти је млади Бујко
Млади Бујко у совиље
У совиље код терзије
Да ми кроји антерије
И подл’ги бојелеци
Нела’ж, нела’ж бујковице
Кад је Бујко у совију
Што ће пушка на чивију“.
-За младе невесте и момке се певало:

„ Два се млади огледују
У шарено огледало
Чије лице поубаво
Дал момачко ил невестињино
Момачко лице поубаво
Невеста се наљутила
Па се дигне у Белград
Да јој купи бел помад
Да лице избарабе
Да се невеста
Више нељути“.
Мушкој деци се певло:
„Изникал струк гороцвет
У мајкини равни двори
Није мајке струк гороцвет
Него је мајке мили синко
Мајка му приђе
Дал да га пољуби
Дал да га пробуди
Несвидело јој се да га пробуди
Запис 1976.године село Свође,Власотинце
Казивачи: Љуба Анђелковић(85.г), Миливоје Анђелковић(80.г) и Милунка Анђелковић(68.г)
Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог
Лазарице-дечацима:
„Голубенце воду пило,
Куде пило туј заспало,
Затекла га мала мома,
Текла дома те казала,
Леле мале, мила мале,
Какво чудо видо,
Голубенце воду пило,
Куде пило туј заспало.
Запис: 1976.године село Преданча , Власотинце
На слици :Казивач: Зорица (Стојановић) Ђорђевић 2934-г. Село Преданча Власотинце(фото запис 2009.г)

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог
Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после другог светског рата(1945.године), када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицама, јер се сматрало да то има везе са религијом, која је према комунистичком једноумљу била „опијум за народ“.
Али у неким селима брдско планинскога краја је тај обичај се изводио све до 60-70. година 20. века. Да би потом настао прекид све до почетка 21. века. У запису о Лазарицама се види да је Јован Миленковић(1958.године) био последњи „лазар“-вођа у лазарицама у село Средор, а да ето сада на почетку 21. века његове две ћерке ученице основне школе иду у групу Лазарица у село Средор и певају лазаричке песме.
У запису групе Лазарица ученица из села Ломница у 2008.године се види да је њихова баба Бранислава(девојачко Миленковић из села Орашје) удата у Ломницу у Здравковић(рођена 1940г) фамилију; била у Лазарицама пет година(од 13 до 17. године), односно од 1953. године до 1957 године у село Орашје.
На почетку 21. века у неким селима попут села:Липовице, Средора, Шишаве, Гуњетине, Доње Ломнице, овај прелеп обичај је поново заживео у једном другом облику. Лазаричке игре и песме у народним ношњама, по старим обичајима су изводиле махом девојчице основне школе до ученица седмог разред( од 9-14. година) а чак се укључило и неколико дечака. Mахом свака лазаричка група на почетку 21. века користи народну ношљу својих бака, која је махом или косовска или „шопска“ или „моравска“-а нове ношље су махом лесковачке које се купују у Лесковцу. Махом су вутарке „зеленке“ или на шаре друге ткане или су везане шарама памучне; са веома лепим везом кецеље. Лазарице носе јелек, везану кошуљу, шумадинским опанцима рађених код опанчара и везаним чарапама. Мали број девојчица носи беле мараме или жуте мараме. „Лазар“-„Вођа“ је дечак који је са шумадиснком ношњом која је махом у другој половини 20. века ношена у власотиначком крају.

Као сакупљач народних умотворевина сакупио сам онолико колико је могло тих прелепих песама са своји ученицима у селима Горњег повласиња: школа у село Крушевица и Шишава у власотиначкој општини.
Најдраже ми је што сам и видео записом забележио у народним ношњама на почетку 21. века извођење лазаричких песама од лазаричких група својих ученица из села:Д.Ломница, Средор, Шишава и Липовица; што ће остати као вредан запис за српску баштину.
Јул 2009. г. Власотинце
Мирослав Б-Младеновић локани етнолог Власотинце

2.4. Лазаричке песме певане између два светска рта

.Лазаричке песме детету


2.4.1.Струк горосцвет
(за мушко дете )
Изникл ми струк гороцвет,
У мајкини равни двори.
Није мајке струк гороцвет,
Него је мајке мили синко.

Мајка приђе погледа,
Дал да га пољуби.
Дал да га пробуди,
Несвидело јој се да га буди.
Већ га само пољуби.
Запуис: 1976. године село Свође
Казивач: Милунка Анђелковић 68.год. (певала у лазарицама од 1925-1934.г)
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог

2.4.2. Голубенце воду пије(1)
( Песма мушком детету)

Ој убава мала момо!
Голубенце воду пије.
Насред реке, на растоке.
Видела га стара мајка,
Иди дома то казала.
Леле мале мила мале,
Какво лудо па је видо,
Голубенце воду пије.
Неје мало голубенце,
Но је мало детенце,
Ој убава мала момо.


Запис: 1976.године села:Крушевица, палнинска махала Преданча село Горњи Дејан, Власотинце
Казивачи: Нада Станковић(40.г) село Крушевица , Марица(девојачко Стојановић) Младеновић(1925.г) и Зорица (девојачко Стојановић) Ђорђевић(1934.г) село Преданча
Забележили: Станковић Љиља ученица и наставник Мирослав Младеновић


-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Sre Avg 14, 2013 9:18 pm

-наставак-
2.4.3. „ Голубенце воду пије“(2)
Голубенце воду пије
На сред реке, на растоке
Спазила га млада мома,
Трчи дома, па казала:
„Леле, маме, мило маме,
Какво чудо ја па видо:
Голубенце воду пије
Н Запис: 1995.г ВласотинцеЗабележила: Сања Ивановић ученица првог разреда гимназије у Власотинцу

асред реке, на растоке.“


2.4.4. Голубенце воду пило(3)
Ој убаво мало моме!
Голубенце воду пије
Насред реке, на растоке.
Спазиле га младе моме,
Текле дома па казале
Леле мале, мило мале,
Какво чудо ми видимо:
Голубенце воду пије,
Ој убаво мало моме!
Казивач; Нада Јовић, село Бољаре
Запис: 1985. године с. Бољаре
Забележио: Милосав Миловановић-Бољарац


2.4.5. Седи дете пред кућу
(За дете)
Седи дете пред кућу
У шарене пелене
Па си гризе јабуке
Уапа се за руку
„леле, леле ручице
Девојачка душице“.
Казивач: Олга (Стоиљковић) Лепојевић(1923.г) село Крушевица
Запис: 1980.године село Крушевица, Власотинце
Забележио: Миросалав Младеновић наставник
Запис: 1976. године село Орашје
Забележио: Слободан П. Стојановић(1949.г) трговац и сакупљач етнографске грађе


2.4.6. Аој Ђаче самоуче
(За ђаци)

Ој убава мала момо
Учитељ ми село мину
Тражи ђаци за учење
Висок чардак за седење
Ој ђаче самоуче
Само учи, само пише
Учитеља непитује
Учитељ му неказује.
Запис: 1994.године село Шишава Власотинце
Казивач: Драгиња Стаменковић (80.г)
Забележили: Јасмина Костић ученица и наставник Мирослав Младеновић

2.4.7. Петру ђаче књигу чита
(Ђаку)
Петру ђаче књигу чита,
Књигу чита, сузе рони.
„Шта ми ти је Петру ђаче?“
„Дошла су ми до три писма:
Прво писмо за у школу,
Друго писмо за у војску,
Треће писмо од девојче.“
„Баци писмо за у школу
Баци писмо за у војску,
Чувај писмо од девојче“
Ој, убава мала момо!
Запис: 1995. године село Козаре
Записивач: Јовица Стојановић ученик првог разреда гимназије у Власотинцу



2.4.7. Мила ћера
(за ћерку)

Ој убава мала момо,
Јагодо Јагодице
Има мајка милу ћеру,
Јагодо Јагодице
Од милости јој китке сади ,
Јагодо Јагодице
Па гу тера да ги брани
Јгодо Јагодице
Иди ћеро мила
Јагодо јагодице
Она неће да га брани
Јагодо јагодице
Са шта ће ти венци вију
Јагодо јагодице
Ја имам девет брата
Јагодо јагодице
Они ће мени китке да донесу
Мени ће венац да исплети
Ој убава мала момо.
Запис: 1976.године село Крушевица, Власотинце
Казивач: Нада Станковић(40.г)
Забележили: Станковић Љиља ученица и наставник Мирослав Младеновић
------------------------------------------------------------------------------------








2.4.8. Кво ми синоћ сјајеше
(Другу)
Ој, убава мала момо!
Кво ми синоћ сјајеше?
Дал је сл'нце ел месец,
Ел је другар с дружину?
Неје с'лнце, ни месец,
Но је другар с дружину,
Ој, убава мала момо!
Запис.1976. године Равна Дубрава
Записивач: Николета Спасић (1948.г) село Равна Дубрава наставница српског језика, живи у Власотинце











2.5. Лазаричке дечје групе

На слици: Сакупљач народних умотворевина из власотиначкога краја: Мирослав Младеновић наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце
Фото запис: 2009.г
На почетку 21. века су почеле поново да се певају Лазаричке песме, али у једном новом измењеном облику, сходно времену обичаја и живота. У разговору са девојчицама петог, шестог и седмог разреда у осмогодишњој основној школи „Браћа Миленковић“ села Шишава. -бележежећи народне умотворевине, дознао сам и да су девојчице од првог разреда до седмог разреда певају лазаричке песме у селима:Липовица, Гуњетина, Шишава, Средор и Доња Ломница.

На слици лазаричке групе, "Вође"(Лазари) из села: Липовица, Гуњтина, Средор,Доња Ломница, Шишава и Мирослав Б. Младеновић Мирац-наставник математике у ОШ "Браћа Миленковић" село Шишава Власотинце и локални етнолог


1. Село Гуњетина



Из села у 2008./9 години пева Митић Кристина, која пева у „лазаричкој групи“ са девојчицама из село Липовица.

2. Село Шишава:

У село 2008/9 години певају две „лазаричке групе“ученика дечака и девојчица петог и нижих разреда. Једну групу предводи ученица петог разреда Стоиљковић Кристина, а другу чине дечак петог разреда Стаменковић Жикица са својом сестром трећег разреда основне школе у село Шишава.


3. Село Средор:
У село Средор у власотиначком карју постоји изворна група лазарице које иду од куће до куће и певају лазаричке песме, а саћињавају је девојчиве петог и седмог разреда: Јована Ђикић.Марија и Татјана Миленковић, Сања Арсић. Оне су биле без „вође“ а ову годину се пријавио вршњак „вођа“ Марко Петровић. За отпеване песме од домаћица добијау: јаубјке, новац 20-50 динара, орахе, слаткише, јаја.
На слици лазаричка група из село Средор и наставник математике и локални етнолог: Мирославом Б. Младеновић Мирац, фото запис: 2009.г

Лазаричке песме-пева „лазаричка група“
2.3.1. За улазак у двор:
Добро јутро равни двори,
Што су равни и широки,
Што су лепо ограђени,
Да Бог да добро бре.
Лазаре, ој Лазаре,
Ово је цветна недеља,
Много цвета донела.

2.3.2. За домаћина:
Ој убава млада момо,
Седи дома домаћине,
Седи дома домаћине,
Преда тобом ,
Кило вине и ракије.

За невесту:
Невестице, росице,
Капни Војну на лице,
Да се Војно пробуди,
Дам ти лице пољуби.

2.3.3. За девојку:
Моме мела равни двори,
Куде мела туј заспала.
Под главом ву ситна метла,
Лопата ву црвен јастук,
Прекрила се с танко крпче,
Избила гу ситна роса.
Одзго иде лудо младо,
Подигне ву танко крпче,
Избрисаву ситну росу.
Три пута гу пољубија,
Три пут му се уста пука.
Три су капи крви,
са момчино бело лице капле.

2.3.4. За венче:
Ој убава млада момо,
Два се млади огледаше.
На шарено огледало,
Па кој од ког поубави.
Невестица проговара,
Ја сам тебе поубава.

-наставиће се-
Dopuna: 18 Mar 2010 19:55


-наставак-

2.3.5. За невесту:
Невестице, росице,
Капни Војуну на лице,
Да се Војно пробуди,
Дам ти лице пољуби.

2.3.6. За момка :
Младо момче село зађе,
Село зађе на збор дође.
До какво му коњче,
Коњче му је змиче му је.
До какво му узде беше,
Узда му је звезда му је.
До какво му саедло беше,
Седло му је сребро му је.


2.3.7. За бебу

Има мајка босиљак
Повива га, развива
У свилине пелене
И сребрене колевке.

2.3.8. За децу:
Ој убава, млада момо,
Питај те га зашто гуче.
Дал је гладан ил је жедан,
Нит је гладан, нит је жедан,
Већ си гуче за девојче.

2.3.9. За воду:
Добро јутро студен водо,
Пуче звезда на небо,
Тој не беше звездица,
Тој ми лазар на воду.


Запис: 8 фебруар 2008.године село Средор Власотинце
Казивач: Сретен Миленковић(1934.г) и Симон Ђикић(1934.г.)
Забележили: Јована Ђикић и Марија Миленковић ученице петог разреда и наставник Мирослав Младеновић


4. Село Доња Ломница:
у село Доња Ломница неколико година постоји изворна група девојчица(данас су ученице петога разреда) које иду у лазарице и изводе лазаричке песме. Њихову групу од четири девојчица чине:Аница Стојановић. Јована Здравковић, Милица Здравковић, Јована Стојановић-а „вођа“ је њихов вршњак Митић Никола. За отпевану песму добијају:бомбоне, јаја, новац 20-30 динара, орахе.
На слици лазаричка група из село Доња Ломница са „лазараом“-вођом
Фото запис: 2009. г. Мирослав Младеновић наставник и локални етнолог ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце

Фото запис: 2009.г.

На слици:“Лазар“-„Вођа“ Лазаричке групе села Доња Ломница
Лазаричке песме-пева „лазаричка група“

2.4.1. За кућу:
Ој лазаре, лазаре,
Овде лани дођомо.
Нема кућа метена,
Нема вода студена,
Нема бела премена.
А сад кад си дођомо,
Има кућа метена,
Има вода студена,
Има бела премена.


2.4.2. За војника
Ој убава мале моме,
сви војници повревише,
само један невреви.
Дружина га запитује,
еј другаре мил другаре,
што ни нећеш и ти вревиш.
Скоро сам се оженио,
Љубу сам си оставио,
Још гу нисам пољубио.
Ој убаве мале моме.
6.4.3. За домаћина
Свети Ђорђа вино пије,
По тој дрво божурово.
Отуд лете три сокола,
Наронише Ђорђу чашу,
Ђорђа се је наљутио.
Па повиче: Миле снаје!
Подајте ми остре сабље,
Да посечем три сокола.
Ој убаве мале моме.

2.4.4. За ћеру
Ој убаве мале моме,
Изникла ми врбичица,
У мајчине равне дворе.
То не била врбичица,
Већ то била мила ћера.
Мајки да помете,
Татку воду да донесе.
Ој убаве младе моме.

2.4.5. За овцу
Дал си гладна ел си жедна,
Ел си блајеш за јагњенце.
Чобан си гу запитује!
Нисам гладна нисам жедна,
Нити блајем за јагњенце.
Кад си био млад нежењет,
Ти ме пасе по ливаде.
А сад си се оженио,
Ти ме пасеш по брдине,
По брдине по долине.
Ој убаве мале моме.
Запис:Фебруар 2008.године село Доња Ломница Власотинце
Казивачи: Стаменковић Радмила(1933.г) и Стојановић Нада(1936.г)
Забележили: Аница Стојановић ученица петог разреда и наставник Мирослав Младеновић

5. Село Липовица:

У село Липовица постоји група „Лазарица“-која је певала лазаричке песме 2007 године у саставу:ученица основне и осмогодишње школе у Село Липовица и село Шишава-Ломница-Цветковић Јелена, Стојановић Ивана, Ивана Цветковић, Марина Станковић-а „вођа-лазар“ био је ученик Никола Ђорђевић. У 2008 години групу су сачињавали: Јелена Цветковић, Јелена Цветковић, Марина Станковић и дечак Милан Цветковић. Интересантно је да први пут бележим да мушкарац иде да пева лазаричке песме, док је други дечак као „лазар“ за свако отпевану песму у крошњи(корпи) сакупљао:јаја, новац од 20.динара, грисине, чоколадице.
На слици лазаричка група из село Липовица., Власотинце

Фото:записи Мирослав Младеновић наставник математике и локални етнолог Власотинце
На слици Лазараичка група села:Липовица-Гуњетина

Фото запис: 2007. године
Забележио: Мирослав Младеновић наставник математике ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава-Ломница, Власотинце и локални етнолог

Фото запис:2009.г Лазаричка група:села Липовица и Гуњетина


Фото запис: 2009.г Лазаричка фрупа села:Липовица и Гуњетина и наставник математике Мирослав Младеновић, локални етнологог, ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава Власотинце


Лазаричке песме-пева „лазаричка група“
2.5.1. За кућу
Oj лазаре, лазаре,
Ова кућа богата,
С'иљадо дуката.
У њој гости дооде,
И на коњи доносе.

2.5.2. За овцу
Ој убава мала момо,
Заблајала бел беца.
Овчар си гу питујеше,
Дал си гладна, ил си жедна.
Нисам гладна, нисам жедна,
Но си блајем за овчара.
Мене млеко надолело,
Њему уста изгорела.
Ој убава мала момо.

2.5.3. За вола
Ој лазаре, лазаре,
Овде равни дворови,
По њи шету волови.
На волови рогови,
На рогови прапори,
Кад одеју граћеју,
А кад стојеју замнеју.
Лазаричке девојче.

2.5.4. За краву
Зарика ме сива крава,
Газда си гу питујеше!
Што ми рикаш сива краво.
Дал си гладна ил си жедна!
Нисам гладна, нисам жедна,
Но си рикам за теленце.
Мене млеко надолело,
Њему уста изгорела.
Ој убава мала момо.

2.5.5. Два се млади оглеђују

Ој убава млада момо,
Два се млади огледаше,
На шарено огледало.
Па кој од кога поубави.
Невестица проговара,
Ја сам од тебе поубава.

2.5.6. За ћерку
Ој убава мала момо,
Има мајка милу ћеру,
Од милост јој бачу гради.
Бачу гради, цвеће сади,
Кој намине да откине.
Оздол иду два бећара.
Наминуше , откинуше,
струк босиљак.
Однесоше у дућан,
Сав се дућан умериса,
Ој убава мала момо.


2.5.7. За цвеће

Ој лазаре, лазаре,
Ова цветна недеља,
Много цвеће донела.

Запис: 8 фебруар 2008.године село Липовица Власотинце
Казивач:баба ученице Јелене Цветковић
Збележио:Јелена Цветковић ученица и наставник Мирослав Младеновић

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Sre Avg 14, 2013 9:20 pm

-наставак-



2.5.8. Младо момче Бога моли
Младо момче Бога моли:
“Дај ми Боже што те молим,
Претвори ми ситан бисер,
Па ме баци при кладанца.
Куда моме воду точе,
Да ме беру, да ме нижу,
Да ме вежу око гуше“.



2.5.9. Заблајала ми бела Беца

Заблајала ми бела Беца,
Што ми блајиш бела бецо.
Дали ми блајеш за јаганче,
Ил ми блајеш за травицу,
Ил ми блајеш за водицу.
Нити блајем за јаганче,
Нити блајем за травицу,
Већ си блајем за овчара.
Докле беше стари овчар,
Све ме пасе по ливатке,
Та ме поји по кладанци.
Сад настаде млади овчар,
Све ме поји по блатаци,
И све ме пасе по долине.



2.5.10. Изникле ми три нисице

Ој, обава мала момо,
Изникле ми три нисице.
Нису три нисице,
Него три ћерчице.
Прва мајци кућу мете,
Друга воду носи,
Трећа шпорет кладе,
Ој, убава мала момо.

Запис јануар 2008.године село Липовица Власотинце
Казивач: Марија Стојановић(1952.г.)
Забележили: Ивана Стојановић ученица и наставник Мирослав Младеновић





IV ЛИТЕРАТУРА:

[1] (Велимир Стаменковић-Лима.-ШИШАВА И ШИШАВЦИ, Власотинце 2003.г страна 104-106, Културни центар Власотинце)
[2] Из рукописа: Тихомира С: Милојковића:-ЛУЖНИЦА у простору и времену, Ниш 2008.године)

[3] Из рукописа: Мирослав Б. Младеновић Мирац- ЗАПИСИ 1976-2009.године; НАРОДНЕ УМОТВОРЕВИНЕ И ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА:Горње Повласиње, 2007. године Власотинце

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац(1948.г) село Преданча:-СЕЋАЊА на игре и песме у детињству 50-60 година 20. века у Горњем Повласињу, 2009. године Власотинце
[5] ИЗНИКАЛ МИ СТРУК БОСИЉАК-Лирске народне песме из власотиначког краја, Издавач лист „Власина“, 2000. године Власотинце, страна:60,61,66,67,68,131,
[6] Мислосав Миловановић-Бољарац:-БОЉАРЕ власотиначко село , Бачка Паланка 2006. године, Страна 124-130.
[7] Др Зоја Карановић, мр Јасмина Јоки:-„Краљице“ и Краљичке песме у контексту пролећних опхода, докторска дисертациа. Нови Сад 2008. године
[8] Томислав Милковић:- „ЛАЗАРИЦЕ“, Записи у Пчињи, Београд 1997. године


Јул 2009. г. Власотинце
Мирослав Б-Младеновић локани етнолог Власотинце

Pesme i igre kraljica i lazarica iz vlasotinačkoga kraja - MyCity
www.mycity.rs/.../Pesme-i-igre-kraljica-i-lazarica-iz-vlasotinackoga-kraja.html - Кеширано -Слично
18 мар 2010 ... Попови и други управници народни уништили су овај обичај. Још се само нађе ..... Забележио: Мирослав Младеновић наставник 1.2.4.
http://www.mycity.rs/Srpska-knjizevnost/Pesme-i-igre-kraljica-i-lazarica-iz-vlasotinackoga-kraja.html
*
Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
(Постављено: 13-август 2013.г. Власотинце, република Србија)
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Sub Okt 19, 2013 8:33 pm


ПЕЧЕЊЕ СРПСКЕ РАКИЈЕ РАКИЈЕ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ


Печење ракије од дивље крушке-Крушкова ракија:

Прво се скл'чу дивље крушке у дрвено корито, сас дрвени чук или „туч“ за кл'чење крушке у дрвено корито, које се напрај од труп'ц , ондак сас држач, скога се диза и спушта, такој кл'чу крушке.
Т'г се обавезно тура по једна кова вода, к'д се турају склцане крушке у кацу.

Ондак се тој тура у кацу па чека да проври, да сташу и онда се пече ракија од дивље крушке на старински казан.
Од казан мож' да искочи 5-6 литара ракија или од 7-8 литара ракија по казан(„мека ракија“).

Да би се добил ПРЕПЕК без шићер( „љута ракија“), ондак се у казан сипа ракија од три (3) испечена казана „меке ракије“, а рество се допуни сас комине од дивље крушке из кацу.

Од јед'н казан се „извади“ 7-8 литара ПРЕПЕКА („љуте ракије“-а ако се на казан тури 5 килограма шићер, ондак се испече ПРЕПЕК („љута ракија“) од око 15 литара ракија ПРЕПЕКА („љута ракија“).

Допуна: Мој отац Благоје(1920.г.) и мајка Марица(1925.г) Младеновић су пекли на казан најбољу ракију „крушковачу“ у крају од дивљих крушака, где смо имали „крушкар“ у родно село Преданча(Дејан) на коси планине Букове Главе (1330.м) места Белутак(око 900.м)-(подвукао М.М 2010.г)

Запис 2010. године с. Преданча Власотинце
Казивач: Станковић Јован (1940.г) село Преданча(Дејан) Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце



Печење ракије шљивовице:
У нашо село Преданча ћу ви испричам какој се пече ракија о шљиве (твоја баба Љуба ги викаше сливе).
Збирамо разне шљиве за печење ракије: ситне (дрсисне), белице (беле), „ранке“ шљиве и на јесен „јесењке“ („маџарке“), па ги турамо у каце да сташу.

Млатимо ги сас прутеви од младике по неколко метра, па ги ручно ги беремо у крошње, а с'г у кове, па у вреће и џакови у дрвена двоколице сас краве терамо дома.

Нек'д су ги тереали у лесарке и у кошеви да не истече сок, а д'нске ги турају у најлон џакови , па узбрдо се носе или на грбину до пут па у кола говеђа.
Куде нема путеви онда се носило на грбину праву у вреће и турало у каце у подруми.

Најбоља ракија се пекла од „маџарке“(јесењке)-неки ги вику и „модрице“, а у Шумадији „пожегаче“.; па ондак од „белице“(које сазревају негде у август), а „остале у јуни и јули месец (има ги разне врсте: жуте, црвене, црнице, шарене, пепељасте (крупне и ситне по величини).

Ете ћу ви с'г казујем какој се пече ракија од овеј шљиве.
Сви су били мајстори, ал од твују мајку Мару неје имал по бољ' мајстор за печење ракије од шљиве.

Она гу жутеше сас лисје од ора' или од липу или од неке миришљаве лековите травке, па тај ракија је била увек сас мирис и имал добар „шмек“.

Шљиве се оберу и сипу у кацу да сташу, да буде врење. Тој траји од 10-15 д'на.
К'д на вр' кацу комине ги увате „ситне мушице“ и чорба буде „кисела-тој ти је знак да треба да се туру комине из кацу у казан и пече ракија од шљиве.
Онда се приступа да се пече ракија.
Напраји се казан код мајстора казанџију, као гвоздена посуда у којој се турају комине и куде ће под јаком ватром да се пече ракија. Тај казан се добро сазида, а испод се остави огљиште куде се турају дрва и ложи ватра.

Казан се напуни сас комине од шљиве.
Одозгор се на казан тури „капак“, а около казан сас блато се „повеже“ сас „капак“ да к'д се „испарава“ не одлази напоље пара, која се збира унитра у „капак“(који је шупаљ и има „продужерну“ шупљу цевку , а све је тој напрајено од иловаче и испечено куде грначари а нек'д је тај капак бил од дрво), а горе на вр' на „капак“ има малко широко ко паниче куде се сипа вода да се 'лади.

Тај продужетак капака иде у кацу која је пуна сас воду, а онда преко луле се дестилацијом пара претвара у течност и на „лулу“ из кацу потече ракија као течност.

К'д се ложи казан прво се почне сас „тију“ ватру, јер ако је ватра јака може да се „избљује“ казан, односно да потекне одма'' комине уместо ракије. „тија“ ватра се „држи“ све док не потекне ракија на лулу. Па к'д потекне ракија онад се ватра постепено стабилизира , да не „избљује“ казан.

Ватра мора да буде таква да на лулу ракија тече као вода на извор, а смањује се к'д почне да се завршава печење ракије.

К'д оће да се ракија „жути“ тура се шумка од јабуку на цедиљку, која стоји на БУЧУГ (дрвена посуда у којој се сакупља ракија)
Задњи део течности код печења ракије се зове ПАТОК, то је веома слаба ракија, која се скупља и после поново ставља к'д се пече други казан ракије од шљивовице.

К'д почне да слабо тече ракија на лулу, онда се БУЧУГ изм'кне, ел је ракија слаба и тој иде „паток“, који се збира у другу посуду и врта у други казан к'д се пече ракија.

За мерење колко је литра испечено од казан од шљиве, служила је справа РАБУШ.
Тој је била дрвена мерка, која је била нарезана на штапу:“1кг(литра),2кг(литра),5кг(литра),15кг(литра)....“.


Такој од ситне шљиве највише од јед'н казан искочи „мека“ ракија до 10 литара, а љута од „три казана“(30 литара меке ракије) искочи до 15 литара.
Од шљиве (сливе) „маџарке“(„модрице“-плаво затворене боје) или „јесењке“ (пожегаче), могло је да искочи „мека ракија“ од 14-15 литара, а „љута ракија“(3.15=45 литара меке) да искочи 25 литара „љуте“ ракије шљивовице.

Од шљиве „белице“ мека ракија ако су добро зреле , је „средина“ између „ситница“ и „маџарка“ шљива у печењу ракије.
Тој зависи од зрелост, крупнпоће, годину какој су родиле по крупне ил' по ситне или дал' су имале више „шећер“ или су сазреле по кишу и киселе или зелено обране, па је и ракија по квалитету и количини туј негде на „средини“ по јачини и количини од „ситница“ до „маџарки шљива.

Твоји су имали млого добру ракију од „белице“, а твоја матер Мара је била мајстор над мајсторима за печење ракије и од шљиве „белице“ а твој башта Благоја је пекао више ракију „крушковачу” од које се зими грејала добра ракија за славе и свадбе,а и љута ракија се пила за свадбе , славе и светковине а и к'д се работило у поље и тешка печалбарска работа.
Она ни је била ,лек за добро здравље и расположење и дуг живот у планину.

К'д се пекла ракија, обавезно под казан у огњиште се пекло зелено класје од царевице а и пекли се планински компири у пепел.
К'д се пекла ракија јесени, појало се и пила ракија, па се нек'д и претеровало.

К'д се пече ракија најопаснији је први млаз од ракију, 'ел је она најљута.
Туј кој пије одма се опије, а она вата ко „жива ватра“.
Млоге су песме испеване од казамџије и од ракију, које се и данас поју на славама и свадбама овога краја, па се с'г поју и по градови куде су се наши из села иселили по Србију.

Запис 2010. године с. Преданча Власотинце
Казивач: Станковић Јован (1940.г) село Преданча(Дејан) Власотинце
Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *
Поставио Аутор: Мирослав б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије
Постављено: 19. октобар 2013.г. Власотинце југ Србије, република Србија

Nazad na vrh Ići dole
vlajna

avatar

Datum upisa : 29.10.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 10:59 am

vlasi veruju da ako zena umaze neki manji predmet sa izlucinom {spermom}od psa i drzi ga kod sebe prati ce je sreca i pare
Nazad na vrh Ići dole
Hestija

avatar

Datum upisa : 21.01.2012

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 11:04 am

vlajna ::
vlasi veruju da ako zena umaze neki manji predmet sa izlucinom {spermom}od psa i drzi ga kod sebe prati ce je sreca i pare
Bolest trtrr 
Nazad na vrh Ići dole
Sibila_
Zalutala Niotkuda
Zalutala Niotkuda
avatar

Datum upisa : 20.12.2011

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 12:49 pm

Pronadjoh ovo, zanimljivo je, a Vlasi su verovatno retka etnička grupacija koja ume da svaku pojavu stavi u funkciju egzorcizma i magije.

"Ptica kukavica kod Vlaha se vezuje za veliko prokletstvo. Davno, neki Vlah je čuo za devet sestara koje su bile toliko žalosne zbog smri svoga brata da su od Boga kukajući zatražile da im daruje krila kako bi mogle da ga pronađu i budu sa njim. Bog im je uslišio molitve i pretvorio ih u ptice koje nikada nisu prestale da kukaju. Zato se danas na grobljima sa ovih prostora neretko na spomeniku može videti urezano onoliko ptica kukavica koliko je i sestara u porodici.

Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.

Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.

Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo."










coni
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 5:23 pm

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије



НАРОДНА ВЕРОВАЊА (ЗАВЕТОТИНЕ) У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ:


- Кад жишка изилази из ватре у огњишту, онда ће доћи до пролепшавања времена.

- Ако на Светилију (2.августа) загрми, верује се да неће имати ораси и лешњаци.

- На верски празник Еремија деца носе гвоздену лопату и куком лупају обилазећи око куће и певају:“Еремија у поље, безите змије у море-верски празник на који се преазнује од змија

- Не ваља на Божић човек да се опије, јер се сматра да ће бити пијан целе године.

- Кад се мачка окрене истоку и шапатом се умива, биће киша.

- Ко носи изврнуту кошуљу или чарапу, биће заштићен од уроци.

- Кад неко умре ваља га чувати да га мачка не прескочи да се не би увампирио.

- После преображења (када се преобрне земља и небо, 19. августа), некупа се јер се преобразила вода.

- Велики је грех да се извор замути и птичје гнездо растури.

- Када ласте ниско лете, биће киша.

- Ако се у сну обријеш, онда се скидају велике бриге.

- Када говече зими отриса ноге, онда најављује снег.

- Кад дете прохода и за који се прво предмет ухвати, онда се сматра да ће му то бити његово занимање.

- На Младенци треба палити ђубре, да не би целе године имали буве у кући.

- Девојка која дуго седи на прагу, одвраћа од себе момке.

- Ако дође туђе куче (пас) и лаје поред куће, и лаје поред куће, значи да је дошла срећа у кућу и не треба га терати да оде.

- Воће се не сади на преступну годину, јер ће једне године родити а друге не.

- Ако се жели да се утврди да неко лаже или вара, онда се узме мачка и глади од врха према репу и изговара „Мацо моја лепа лепа мацо, кажи ми да ли тај и тај лаже или вара“. Онда ако мачка заврти репом, значи да потврђује истину лагања или варања.

- Када неко умре, после опојања попа и поласка мртваца из авлије, потребно је за њим бацити шаку бусења земље да не би још ко умро из куће.

- Не ваља да се у кући преврћу чиније (тањири), да не би било глади-нарочито од деце.

- Када неко иде на пут у печалбу, обавезно за срећу иза њега, сипа се вода.

- На нежељену особу приликом изласка из куће се баца камен, да се никада више не враћа у кућу.

- Кад се сретне баксуз на пут, онда се пљуне у страну, верујући да се неће ништа лоше десити кад се пљуне на земљу.

- На бадње вече се крију столице, кудеље, игле и вретена -а кашике се крију и на свети тривун-када су зими вериге-да се некуса да пилитија (вране, сојке и друге) летине кљују царевицу-кукуруз, кад је посејана на њиву-а игле и вретена се крију,кад се жње да трстика не рчне(боде) у око.

- За бадње вече троше се ораси да се види каква му је срећа, здравље, а када се изломе бацају се по ћошкама собе, да квочка изводи пуно пилиће-а ако се бацају цели онда ће јаја бити мућак-а бацају се на све стране, да се играју јагањци.

- После вечери на бадње вече се сви целивају(љубе) да овце чувају јагањци.

- На бадње вече жена ргне(муне руком) мужа у слабину а муж жену-да буде целе године кућа весела, да буде здрав домаћин-газда куће.

- На бадње вече ко први види прегорел бадњак, први ће да види теле када се отели крава.

- Од бадње вече вода од воћке ставља се ујутру на сисама крава, да буду меке за мужу, а пасуљ од бадње вечери се закопа у земљу, да кртица не копа- а кртица копа што се на астал тура грне.

- Гламња (жар) од бадњака се чува од беснило, а ујутру се и баница ставља у гламњу од бадњак и ставља се кад се некоме нешто надигне.

- Шумке од бадњак стављају се у оџак да престоје и ставља се кад се некоме нешто дигне на руку или ногу.


- Ко све једе, треба да „ухвати“ теле (ко је јешан) кад се отели крава, а ко није јешан, несме да иде да га „ухвати“ кад се крава тели.

- Крава кад се отели, жена се гола скине и са јајце је зађе и удари је у главу да се не хватају мађије и онда је на рогови веже трачку са кичицом( алена и бела) а на реп конац (црвен).


- Куде се неједе ’леб, туј се тура вретено и клувче, а куде се једе ’леб туј се не тура.

- Кад појде поп на опело(певање)-попадија врља копач што више људи да умиру. Породиљи се носи кравајче, да к кад то дете одрсте се лакше уда(ожени).

- На крстопутину се прекртсе црвени конци, па кој наиђе да куне од ништа вајду да нема, ништа добро да нема.

- На бадњи дан се закоље прасе и девојка узме и напрај дрво и обрне цревца и кад изађе на игранку-сабор, она с оној дрво пипне или муне момка и он гу мора узме као што се обрту црева.

- На бадњи дан посеје девојка овас на дрмник(место где се секиром секу у двориште дрва) и кад никне овас, на кога нарекне, за тога ће се девојка уда.

- На бадњи дан -’лебац од бадњи дан се стави под главу, онда се момку у с’н прикаже коју ће девојку да узне.

- На бадњи дан се закоље кокошка и прасе на ражањ-па се стави лећа (сочиво као грашак) и метне се у кокошку и у прасе и тој се испече на божић и кад се потроши прасе, тој се остави за лек за свињу.

- Самовилке(тешке болести-шлог)-верује се да од самовилке се треба чувати, кад ветар дува, па се врти на земљу у круг-лишће, слама и прашина. То је самовилка( болест) и кад врти де пљује:“ пљу, пљу.....“-па се изговара на глас:“ја сам усран и умочан(попишан)“-јер се верује да код чисти дооде самовилке(болести), а код умочани(нечисти) усрани и умочани не дооде.

- Кад се с’ња момче први с’н-ће се удаде девојка прву годину, ако с’ња други с’н(око пола ноћи)-ће се девојка удаде другу годину, а ако се с’ња трећи с’н(предзору)-ће се девојка удаде трећу годину.

- У пролеће девојке беру травке-цвеће Обртен (као бела рада-жута цвећка, пушта лист као млеч травка) и праве се колцетија-колце(венчић) и кроз колце момак проглеђује девојку и обрнуто-да се момак и девојка обрну, да се воле.

- Ако се дете задоји левом сисом биће левак.

- Ако неко сретне на пут и пљуне онда се сматра да те мрзи..

- Не ваља да се сретну двојни сватови јер ће да се погледају младке и једна од њих неће имати деце.

- За божић се пече прасе а не живина, зато што прасе рије унапред, а живина чепрка уназад-па ће тако да буде током целе године.

- Ако те сврби длан онда ће бити паре; ако те сврбе уста онда ће да се љубиш с неким- ако ти се лацка онда те неко спомиње.

- На бадње вече закоље се кокошка и стави се верига и стоји док пројде божић и т’г се узне и служи као лек-куј немож да спи тури се под главу ноћом да бајаги спи.

- На Божић узне се крст из воду -кад буду водице и зајде се црква с барјак и иду сви из село да зајду цркву. кад појду да зајду цркву кад изваде крст из воду на водице(крст се тура на божић до водице су некршћени д’нови).

- Кад писку пилитија –тој су некрштена деца, што су се родила од божић до водице-и које умре оно отиде под ведро небо и дете писка.

- Крст стоји у цркву у воду-од к’д се одсече крст, напрај се и после куј оће плати, он носи крст-а крст носи куј неје са здравје, а носи крст да оздравеје.

- Кладанац се кити на водице(зима-полсе божића) и пије се вода кроз босиљак на водице да буде за здравје.

- Тај пилитија су никакава, несу косови а црна су и живе у браниште, личе на косови а несу косови.

- Девојка млого туговала уа момче, жто гу њени несу дали за њега. Отишла ноћу од туге и ујанула (ујахала) камен, туј осамнула и скаменила се, па се верује да је тај камен добио назив Девојкин камен.


Запис: од 1970 до 1981 године села:Крушевица, Равни Дел, Доње Гаре, Преданча(Горњи Дејан), Јаворје, општина Власотинце

Казивачи: Из село Крушевица(1976-1981): Смиљка Ивановић(1928),Ружа Ранђелоцић (1912), Ржа Стаменковић (1910), Роска Ивановић(1903-девојка из Р.Дел)), Олга Лепојевић(1923.г), Руска Вељковић(Грујић-1906.девојка из с Гаре) и Преданча(Г:Дејан):-Марица Младеновић (1925.г), Љуба Стојановић(19003), Наталија Станчић (1910.г-девојка из Јаворје))

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац (1948.г) родом из махале Преданча(Г.Дејан) општина Власотинце; наставник математике у ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица и локални етнолог и историчар Власотинце
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 5:28 pm

*

НАРОДНА ВЕРОВАЊА (ЗАВЕТОТИНЕ) У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ-печалбара:

- Кад се пође у печалбу, код излазних врата стави се жар на лопатицу, стовна(тестија) с водом и „препречи“ секира сечмице окренута нагоре.

- Печалбар прерипи (прескочи) жар на лопатици, затим секиру, па воду или обрнутим редом При скоку, сваки пут изговори:“Прерипи огања, не изгоре се, прерипи секиру, неисеко се,, прерипи воду, не удави се“.

- Кад се печалбар шаље у печалбу, тог дана кућа није смела да се мете, да се печалбар негдне не смете.

- Кад се пође у печалбу није пожељно да ха прво сретне женско дете или може да буде пресритач ако носи пуне тестије(стоне) са водом,како би печалбарске кесе биле пуне са новцем.

- Кад се пође у печалбу, престретач мора да буде батлија, како би била боља печаловина.

- Кад се пође у печалбу, пожељно је да пресретач не каже:“ Добра ти срећа“-већ мора рећи:“Ако Бог да“.

- Постојало је веровање, да ако печалбар сретне баксуза при поласку у печалбу или ако му се не одговори и назове Бог-враћао се кући и поново кретали, како би их пресрео неки батлија. неки су збох тог веровања и ишли рано у зору када су путеви били пусти.

- Када се полазило у печалбу, жене печалбара су су ломиле гранчице и њиме китиле кућу , са веровањем:“Колико гранчица, толико иљадарке да запечали“-а сакупљале су и букове треске(иверје), да печалбар заради паре „како треске“.

- Често су у неким селима брдско планинског дела црнотравско-власотиначког краја-млде жене ломиле гране глога, или било којег трна који се лако закачи за одело, како би се и муж печалбар „закачио“ за своју жену и „да јој се врне“.

- Постојало је веровање да се печалбару могу правити мађије све док не прође неку водућреку, поток-па су их испраћали сведок се не прође поток.

- Постојало је веровање да се печалбару метне трн на рукав капута и изговори:“ нека се паре ватају за тебе како овија трн“.

- Када се испраћао печалбар, обавезно се на дно у флашама враћала ракија или вино, како би се понудила оним који се сретну на пут, који нису смели да одбију да не пину и наздраве за печалбаром-а онај ко одбије веровао се да је баксуз.

- Када жена испрати печалбара у печалбу, успут ископа са бусеном(земљом) пољску траву звану вртипоп (белу раду) и односи кући и намењује свом мужу печалбару. Негује је и залива, па ако буду кржљави цветови, онда зарада не иде добро а ако је цвет добар, леп и велики, значи да му иде добро печалба и у кући настаје права радост.

Референце: Цигларство у нашем крају, Аутор Мирослав Младеновић Мирац Власотиначки Зборник број 2 , 2006. године Културни центар Власотинце
8.април 2007. године Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце

*

КРСТОПУТИНА(ВЕРОВАЊЕ):

-Место где се путеви у селу састављају зове се Крстопутина, а на њој се често праве мађије. ко коме жели да подвали у неком злу према веровању старијих људи.

Тако ако је неко болестан, онда жена која баје, она узме доњи веш(фустанче а код мушкарца најчешће кошуља или појас), затим га болесдтан обуче на крстопутину, да би оздравио носећи, верујући да ће болест напустити болесника и отићи на некој другој страни(путу) негде у планину где кокошке не креку, петлови не певају, псета не лају, деца не плачу.

Верује се да када се стави „жива“ у појас(жене или мушкарца) или бепчићима у навојке-узме се „жива“ и стави у љуспу лешника, причвршћена у црвеном воску и то се носи за здравље верујући да неће да до човека дође никаква болест, поготову код новорођенчета.

Ако жена врачарица пронађе направљене мађије код људи на косу (мађије направљене да се девојка не уда, момак не ожени, болест у кући, да неиде напредлак у кућу), на веш-то се стави на крстопутину, верујући да се човек ослобађа од мађија.

Код стоке се на крстопутину се спали кош за сено и друго, где врачарица пронађе мађије(да се овце не јагње, краве не теле, да липсује све живо у штали).

Не мокри се на крстопутину, испод стреје куће, испод шипка, зато што се ту растурају мађије и верује се да да ће оне отићи за оним ко мокри на ова света места.

Запис 1980.г село Крушевица, Власотинце

Казивач:Олга(Стоиљковић) Лепојевић(1923),рође село Крушевица Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица и локални етнолог и историчар Власотинце

*

МАЂИЈЕ:

- (1) Кад муж да се врне, жена стави грне, па узне његови опанци, па ги кува и вика:“ грне крчи, а Влајко муж по мене трчи“.

- (2) Жена сабере камење стави у панталоне или у кошуљу и укачи ги на клин, па вика:
„Колко камење што тежи, толко мој муж мене да тежи“.

- (3) Кад буде Ђурђевдан и увече онда девојка у долину куде је зука(у бару са водом и травом-мочвара) па узне три струка па ги стави и пресече једнако и нарекне момци:“ овој сам ја, овој знано момче, овој незнано момче. Па кој струј за једну ноћ највиже нарасте, тој ће бити њено момче. Обистинило се тетка Олги Лепојевић (Крушевица-казивачу веровања-мађија).

- (4) На бадње вече узне девојка па посеје ов’с и каже на ов’с:“Да дојде кноћи њон мом’к да узне да жњу”.

- (5) Кад се омеси на б’дње вече кравајче, па такој кад се узне па подели на сва децу по парче и узне девојка па онија залок облизне па га остави под јастук и огледало и чешаљ и једно влакно од косу-куј је мој момак да дојде код мене кноћи да се умијемо, да се начешљамо, да се огледамо, кој је поубав од мене и њега и да дојде да вечерамо и ја ћу му напрајм од косу ћуприју и да дојде код мене(истинитост мађије у махалу раденковци у село Крушевица-у с’н је дојде она га не волела и он гу наметне на рамо и однесу)

- (6) Кад жена неће мужа и однесу па јој изврну кошуљу, па гу узну и однесу у воденицу и даду на воденичара, па гу воденичар пушти кроз буку(цев где вода протиче и обрће воденично коло) и доле гу вате и па гу окрену што је на лице на наопако и даду гу на жену да гу обуче-такој да га заволи.

- (7) Крстопутина- је место где се „укрстају“ путеви и где се састају, сабирају и жене и деца и старији да се прича, оговара, чују новости у село, где се праве ноћу у време јесени седењке за младе момке и девојке, где се деца састају и играју често у прашини. такво место је погодно за прављење мађија у село. Ако неки болестан предпоставља да су му направљене мађије, скида неки део свог веша-а обично се праве мађије на фустанче(доња сукња жене) и тој се запали на крстопутину. Затој се не мокри на крстопутину.

Запис: 1981.године село Крушевица, Власотинце

Казивач: Олга(Стојиљковић) Лепојевић(1923), 1981.године село Крушевица, Власотинце

Забележио: Мирослав Б Младеновић Мирац наставник математике ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица и локални етнолог и историчар Власотинце

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог И историчар И писац песама И прича на дијалекту југа Србије

11.септембар 2013.године Власотинце, република Србија

*

www.вокабулар.орг/форум/индеx.пхп?топиц=1547.0 - Кеширано - Слично
НАРОДНА ВЕРОВАЊА (ЗАВЕТОТИНЕ) У ВЛАСОТИНАЧКОМ ... референце: Цигларство у нашем крају, аутор Мирослав Младеновић Мирац ...
хттп://www.вокабулар.орг/форум/индеx.пхп?топиц=1547.0



*

НАПОМЕНА: Постоји још сакупљени етнолошки материјал када сам радио као наставник математике у ОШ „Браћа Миленковић“ у село Шишава-Ломноица, општина Власотинце; где су у прикупљању народних умотворевина учествовали моји ученци (од петог до осмог разреда од 1994 до 2013) из суседних села: Средор, липовица, Црна Бара, Гуњетина, Комарица, Скрапеж , Горња и Доња Ломница и Шишава.
Када се буду створиле нормалне околности за публиковање етнолошког материјала у коме ће министарство просвете и кутуре и локална средина са српском академијом и науком имати слуха за ИСТРАЖИВАЧЕ који су посвећени својој културној бнаштини и традицији без „уплита“ дневне полтике и употребе и злоупотребе традиције у неке друге сврхе-онда ћу тај материјал публиковати на свим форумима у бившој Југославији и ЋИРИЛИЦОМ и ЛАТИНИЦОМ, јер смо сви ми део словенске културне баштине на Балкану.

Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

11.септембар 2013.године Власотинце, република Србија



* * *


Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама И прича на дијалекту југа Србије

Постављено: 16.септембар 2013.године Власотинце, република Србија
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 5:30 pm

www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0 - Кеширано - Слично
NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ... reference: Ciglarstvo u našem kraju, autor Miroslav Mladenović Mirac ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0

*
Obiaji I Verovanja Miroslav Mladenovic | Get Jobs and Scholarship
getjobsnscholarship.com/.../obiaji-i-verovanja-miroslav-mladenovic.html - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju, Аутор: Тема: narodni običaji i ...mladenovic nasta: narodna verovanja (zavetotine) u vlasotinaČkom kraju:(sa ...
http://getjobsnscholarship.com/obiaji/obiaji-i-verovanja-miroslav-mladenovic.html

*

Miroslav Mladenović - Free People Check with News, Pictures ...
www.yasni.com/miroslav+mladenović/check+people
27 мар 2010 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) - > - Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U ...
http://www.yasni.com/miroslav+mladenović/check+people


biaji I Verovanja Miroslav Mladenovic | Get Jobs and Scholarship
getjobsnscholarship.com/.../obiaji-i-verovanja-miroslav-mladenovic.html - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju, Аутор: Тема: narodni običaji i ... miroslav mladenovic nasta: narodna verovanja (zavetotine) u vlasotinaČkom ...

Recept za pogacuecept za pogacu
36.cyejzk.pp.ua/30e - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) > >> Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...


Miroslav Mladenović - Free People Check with News, Pictures ...
www.yasni.com/miroslav+mladenović/check+people
27 мар 2010 ... Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) - > - Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U ...

Ko Umro - Free People Check with News, Pictures & Links - Yasni.com
www.yasni.com/ko+umro/check+people
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) > >> Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...

Ogradi Za Dvorovi | JobScholarship.com
www.jobscholarship.com/tag/ogradi-za-dvorovi/ - Кеширано
Narodni Obiaji I Verovanja U Vlasotinakom Kraju 12 Miroslav Mladenovic NastaNARODNA VEROVANJA ZAVETOTINE U VLASOTINAKOM KRAJUsa ...


Jelena soska - Onlineobchody.com
www.onlineobchody.com/fff.php?q=jelena%20soska - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju (1/2) > >> Miroslav Mladenovic nasta: NARODNA VEROVANJA (ZAVETOTINE) U VLASOTINAČKOM ...

Za Slavu Po Obicaju - Lyrics & Videos
dlyricsvideos.com/go-5OBWif5mP4M/za-slavu-po-obicaju.html - Кеширано
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju, Narodni običaji i verovanja u ... miroslav mladenovic nasta: narodna verovanja (zavetotine) u vlasotinaČkom ...
Nazad na vrh Ići dole
vlajna

avatar

Datum upisa : 29.10.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 8:48 pm

veruje se da vlahinje dok sede u mraku i trljaju genitalije svog psa stite kucu od uroka i madzija bajalica dok njegova sperma priziva srecu i pare
Nazad na vrh Ići dole
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 8:53 pm

Vlajna,nesto mi se cini da ti cesto imas neku vezu sa psecom spermom...zelis li ti to nama nesto reci.










.

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 8:54 pm

vlajna ::
veruje se da vlahinje dok sede u mraku i trljaju genitalije stite kucu od uroka i madzija bajalica dok njegova sperma priziva srecu i pare
Lekovito bre.  











Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Uto Okt 29, 2013 10:30 pm

sonia ::
MAĐIJE.
- Kad muž da se vrne, žena stavi grne, pa uzne njegovi opanci, pa gi kuva i vika:“ grne krči, a Vlajko muž po mene trči“.


- Žena sabere kamenje stavi u pantalone ili u košulju i ukači gi na klin, pa vika:
„Kolko kamenje što teži, tolko moj muž mene da teži“.

- Kad bude Đurđevdan i uveče onda devojka u dolinu kude je zuka(u baru sa vodom i travom-močvara) pa uzne tri struka pa gi stavi i preseče jednako i narekne momci:“ ovoj sam ja, ovoj znano momče, ovoj neznano momče. Pa koj struj za jednu noć najviže naraste, toj će biti njeno momče. Obistinilo se tetka Olgi Lepojević (Kruševica-kazivaču verovanja-mađija).


-Na badnje veče uzne devojka pa poseje ov’s i kaže na ov’s:“Da dojde knoći njon mom’k da uzne da žnju.


- Kad se omesi na b’dnje veče kravajče, pa takoj kad se uzne pa podeli na sva decu po parče i uzne devojka pa onija zalok oblizne pa ga ostavi pod jastuk i ogledalo i češalj i jedno vlakno od kosu-kuj je moj momak da dojde kod mene knoći da se umijemo, da se načešljamo, da se ogledamo, koj je poubav od mene i njega i da dojde da večeramo i ja ću mu naprajm od kosu ćupriju i da dojde kod mene(istinitost mađije u mahalu radenkovci u selo Kruševica-u s’n je dojde ona ga ne volela i on gu nametne na ramo i odnesu)


- Kad žena neće muža i odnesu pa joj izvrnu košulju, pa gu uznu i odnesu u vodenicu i dadu na vodeničara, pa gu vodeničar pušti kroz buku(cev gde voda protiče i obrće vodenično kolo) i dole gu vate i pa gu okrenu što je na lice na naopako i dadu gu na ženu da gu obuče-takoj da ga zavoli.


-Krstoputina je mesto gde se „ukrstaju“ putevi i gde se sastaju, sabiraju i žene i deca i stariji da se priča, ogovara, čuju novosti u selo, gde se prave noću u vreme jeseni sedenjke za mlade momke i devojke, gde se deca sastaju i igraju često u prašini. takvo mesto je pogodno za pravljenje mađija u selo. Ako neki bolestan predpostavlja da su mu napravljene mađije, skida neki deo svog veša-a obično se prave mađije na fustanče(donja suknja žene) i toj se zapali na krstoputinu. Zatoj se ne mokri na krstoputinu.


Kazivač Olga lepojević, 1981.godine selo Kruševica



NAPOMENA: Kada se navodi etnološki zapis, obavezno se piše ZAPIS i vreme zapisa(mesec i godina) i selo ili grad; onda posle  KAZIVAČ: Ime i prezime godina rođenja(ako je ženska osoba devojačko prezime i selo) selo ili grad i na kraju ZAPISIVAČ:Ime prezime (može etrnolog) ili zanimanje, godina rođenja i mesto.

Ovakav redosled ZAPISA može da posluži etnolozima ili drugim istraživačima iz drugih oblasti koji se bave određenom materijom u zapisu.

Konkretno ovde je NEPOTPUNO prenet ZAPIS(pa je moguća intelektualna krađa, koja se događa nažalost u svim sferama istraživača svih oblasti pa i u etnologiji).

Evo kao AUTOR  Zapisa o NARODNIM VEROVNJIMA U VLASOTINAČKOM KRAJU, sugeriram ovde AUTORU prenetog teksta da na kraju teksta ovako upotpuni:
"
Zapis: 1981.godine selo Kruševica, Vlasotince

Kazivač: Olga(Stojiljković) Lepojević(1923), 1981.godine selo Kruševica, Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B Mladenović Mirac nastavnik matematike OŠ “Karađorđe Petrović” selo Kruševica i lokalni etnolog i istoričar Vlasotince "

* * *
Autor: Miroslav b Mladenović Mirac lokalni etnolog i istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

29.oktobar 2013.godine Vlasotince, republika Srbija
Nazad na vrh Ići dole
vlajna

avatar

Datum upisa : 29.10.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Sub Nov 09, 2013 8:43 pm

veruje se i dalje se koristi sperma od konja protiv upale misica ,reume zglobova kao i kod ledznih bolova tako sto se upravo dobijena sperma sva iscedi i dok je jos pod svojom temperaturom nanese na sva obolela mesta i ostavi da se osusi 10 do 15minuta a posle toga normalno isprati
Nazad na vrh Ići dole
vlajna

avatar

Datum upisa : 29.10.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Ned Nov 10, 2013 11:07 am

prica vodi iz daleke proslosti  nesto pre 7veka nase ere kada je faraonova zena zateuta koristila konjsku spermu kao njen vlastiti zastitnik a ujedno i kao svoju tajnu kupku za njeno telo
Nazad na vrh Ići dole
Sibila_
Zalutala Niotkuda
Zalutala Niotkuda
avatar

Datum upisa : 20.12.2011

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Ned Nov 10, 2013 12:45 pm

"Dajem kraljevstvo za konja!"

U njemu je eliksir života i zdravlja, hvala, vlajna, na ovom otkriću!
smehsmeh 










coni
Nazad na vrh Ići dole
slatkicass
Frumos si de foc
avatar

Godina : 56
Location : (zlutala negde.....u mashti)
Humor : Smejem se, smeh produžava život pa ću duže uživati u njemu!
Datum upisa : 10.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Ned Nov 10, 2013 2:31 pm

Hestija ::
vlajna ::
vlasi veruju da ako zena umaze neki manji predmet sa izlucinom {spermom}od psa i drzi ga kod sebe prati ce je sreca i pare
Bolest trtrr 

Nije bolest nego glupost!!!

vlajna ::
veruje se da vlahinje dok sede u mraku i trljaju genitalije svog psa stite kucu od uroka i madzija bajalica dok njegova sperma priziva srecu i pare
Ma daj molim te ne piši gluposti!!
Nazad na vrh Ići dole
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Ned Nov 10, 2013 2:35 pm

Astra ::
Vlajna,nesto mi se cini da ti cesto imas neku vezu sa psecom spermom...zelis li ti to nama nesto reci.
sa psa na konja










.

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
slatkicass
Frumos si de foc
avatar

Godina : 56
Location : (zlutala negde.....u mashti)
Humor : Smejem se, smeh produžava život pa ću duže uživati u njemu!
Datum upisa : 10.10.2007

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Ned Nov 10, 2013 2:39 pm

Astra ::
sa psa na konja
Fali magarac...
Nazad na vrh Ići dole
Sibila_
Zalutala Niotkuda
Zalutala Niotkuda
avatar

Datum upisa : 20.12.2011

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Ned Nov 10, 2013 3:06 pm

Svak si ima svoj zemljOtres!!!
zlz 










coni
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Pon Nov 18, 2013 9:04 pm


СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ- ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ

Свадбени обичај је заузимао важно место у животној заједници. За њега се спремало читавога живота. Живело се за тај дан-још када се дете роди, потом одрасте и досегне зрелости девојке за удају и момка за женидбу.

Мајке су још од времена почетка детињства, до девојаштва -училе своје ћерке да преду, ткају и везу и спремају дарове за свадбено весеље.

Према даровима се ценила спремност девојке за удају и богатство њене породице за давање мираза.
Даровима су даровани свекар, свекрва и најближи у мушкој и женској родбини.

Дарови у Горњем Повласињу су на Видовдан износени напоље-ткане черге(ћилими), везани јастуци, везане чарапе, везане кошуље, везане рукавице, тканице, самије(везане мараме), везани бечелаци, везани чаршави у дворишту девојке на виђење-окачени на конопцу или жици.

Наравно да се у дар тада стављала лековита биљка Ивањдан - да неби дар јели мољци.

То су тренутци радости посебног доживљаја у животу родитеља и њихове деце. За тај дан се живи целога живота. Очеви су одлазили у печалбу да зараде новац да се припреми мираз-дарови, а касније и направљени намештај у ковчегу за дар, потом и дрвени кревети и дрвени кухињски намештаји.

Очеви момака су такође ишли у печалбу са својим сином и спремали новац за свадбу. Морало се водити рачуна да се годинама сачува ракија,

Да се у кацама стави кисели купус, парадајс и паприка, да се сачувају овце-двиске, младе овце са којим су се у котловима правио купус свадбарски, који се садио у градинама. Н село

Свадбарски купус у времену сиромаштва и животне оскудице - на свадбама био је једино јело, а после је тек 70.година 20. века, када се постало богатије, спремало се и предјело, печењеод прасетине, колачи и друге ђаконије.

Наравно до 60.година 20. века као предјело се као „мезе“ за употребу ракије шљивовице – су била као предјела само:сир, кисео купус, паприке из трошију каца и џигерице од овце и ништа више, али се знало веселити и пити ракију и вина по три дана и три ноћи.

Занимљив је био обичај саме женидбе и удадбе. Тако се после гледања момка и девојке по саборима иде на просидбу-прошевину .

Са момком иду отац, мајка, стрина, чичеви и ужа рдбина- код девојке. Тада се родитељи девојке и момка „пријатеље“(тако се зове тај свадбени ритуал) односно дају сагласност за заједнички живот момка и девојке у брачној заједници.

Тако на просидбу-прошевину увек се недогађа да родитељи момка и девојке се сагласе, па се некада просидба-прошевина заврши и неуспешно.

Отац момка пита оца девојке:““Пријатељу“, даваш ли ти овуј твоју ћерку, за нашега момка“? Тада отац девојке одговара:“Ако се деца воле, дајем и ако млого мираз неискате, да си дадем колка ми је черга-а ја и ми јој небранимо ништа да дојде у вашу кућу“.


Некада настаје натезање и погодба око мираза, даровница, али се изглади и на крају се изврши „пријатељење“-прошевина. Наравно без ценкања и увеличавања момкове и девојкине доброте, вредноће и лепоте, са мало задиркивања у шали и смеху-неможе да прође ниједна прошевина-просидба.

Онда се “пријатељи“ изљубе, честитају прошевину-просидбу једни другима, размене се даровнице и тако се озваничује веза између момка и девојке за заједнички будући живот у брачној заједници.

Тако тада будућа свекрва(мајка момка) носи везани бечелак, у коме се умота погача, баница, марама и купена китка(цвет) за просидбу-прошевину и на њој стави дукат.

Приликом „пријатељења“-прошевине(просидбе), будући свекар(отац момка) даје „пријатељу“(оцу девојке) ракију и тако се „пријатеље“, а будућа свекрва на девојку даје(забради гу) мараму и стави ве китку на главу и дукат на китку.

Потом китку стави на десну стр'ну мараме на главу будуће снаје(јер на леву страну китку носе неудате девојке).
После ги девојка изрукује-сас сви се пољуби.

Такој будућег свекра, свекрву, оца, мајку и момка пољуби у руку. Кад се изврши просидба-прошевина, каже се да је девојка испрошена-запроси се девојка.

Т'г се сас пушку пуца код девојку а после к'д се дојде код момка, поново се пуца из пушку и у село означава прошевина и такој се саберу комшије и село да се пије на весеље-крчма у кућу момка.

На крчму се поздравља сас девојку и она сваког цуне(пољуби) у руку, а њојм се дају паре(новац) приликом поздрављања, ко колко има. Сас празне руке се непоздравља сас девојку на „честито“-крчму испрошене девојке. У село се позове гајдарџија или хармоникаш да провесели све на крчму. Игра се у коло, пева све до касно у ноћ.

После тога се организује свадба.
Некада је просидба-прошевина била без довођења девојке код куће момка-то је кажу била старинска свадба, а касније када је девојка испрошена долазила кући момку, тако је у очи свадбе долазила код родтеља да се тамо направи млада невеста и да се код ње организује гађање јабуке и да се сватовима иде по њу на свадбу.

Догађало се да они који су најсиромашнији-да би избегли трошкове око давања мираза на пршевину(просидбу)-намерно се организује да девојка наводно „побегне“ или је момак „украде“ са игранке или из куће-са неког сабора. Наравно у прошла времена је било и насилних сурових „крађа“ девојака, па је често долазило до туче ножевима, па чак се пуцало и из пушке или из пиштоља.

Често су браћа девојке често на почетку 20. века хтели да заштите сестру од насилне крађе неког момка
-па се са сабора често потезало ножевима, како би се одбранила част девојке на насилну удадбу. Често је било насилних крађа девојака када су чувале овце-па је често долазило и до пушкарања по селима.


Ако се догоди да родитељи девојке недају пристанак удаје девојке за неког момка, кога они нежеле за зета, онда настају свађе и непријатељства, па се тако често иде и на „мирење“-које некада и неуспе, али на крају се опет попусти, али девојка губи да добије мираз јер није добила „руку“(сагласност) од родитеља за удају за одређеног момка.

Тако су често браћа девојке, па и читавог села родбина „добро“ чували неку лепу девојку да небуде украдена у неко друго село за неког момка ван села кога нежели фамилија девојке.

Пред свадбу на један дан се ките момкови дворови, скупљају се девојке да праве-плету „зелени венци“ од китке(цвећа):босиљак, шишмир(зеленика), здравац, зелени папрат.

Венцин се стављају на капију-на врата, на собе са ратишкама(разнобојним хартијама-највише црвена боја на радост)-купљеним у бојама се праве „увијене“ дугачке –дужине „дијагонале“ соба са дебљином неколико сантиметара, унакрс се стављају и на капију са зеленим венцима. Од црвене хартије и китки се направи венац и стави се црвена јабука на средину капије.

На малу капију(вракњицу) се стави(тури) клип(клас) кукуруза и црвена паприка и кромпир на венац-са јабуком на средини велике капије.

Са искитеном капијом у облику полулука, који се прави од зеленог бршљана и младих шибљи дрвета, са папратом навалом-зеленим и цвећем-киткама, уз песму и музику свирача се окити капија и направе „зелени венци“ за свадбено весеље.

Киткари-то су они што носе премену(одећу и обућу) девојци а чине их: свекар, свекрва, младожењски(зет код момка) и најближи из родбине.

Ручник-стављају га жене на главу(капа,вес-беретка са репом) носиле младе(ален-црвен) вез са китком (црном свилом) на врху главе.

Ујутру првог дана свадбе, у дворове младожење скупљају се сватови, мало замезе, попију по коју ракију и крену по девојку. Када се полази за девојку, онда се момак бричи и девојке му певају:

“Бричете добро, бричете Павла,
Викните мајку да види,
Викните татка да види
..........................................“.

А када девојке премењују девојку момка, онда оне певају песму:
“Викајте мајку да види,
Мајка носи бел погачи,
Викајте татка да види,
А татко си точи:
Рујно вино па не виде
.......................................“.

Када се девојка премељује често се певала и македонска песма:
„Црешња се од корен корнеше,
Девојка се од мајке делеше
.................................................“.

И данас на крају 20. века ови обичаји још делимично постоје. Облачење момка-младожење и девојке-младе невесте, разликовало се од века до века-у зависности каква се ношња носила у 20. или 19. веку на село и у вароши. На пожутелим фотографијама у црно белој боји с краја 19. и почетком 20. века могу се увидети ношње младожење и невесте на свадбама.

У данашње време у другој половини 20 века и на почетку 21. веку момак купује готово одело у бутику, кошуљу, кравату-ципеле у продавницама, а исто то чини и девојка, која купује или изнамљује готову венчаницу.
-наставиће се
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Pon Nov 18, 2013 9:06 pm

-наставак
Средином 20 века и 70.година су младе саме код шнајдера шиле венчаницу и често се то чувало па се предавало са колена на колено-као и ципеле куповале се у продавницама.

Свадбени обичаји су нажалост изгубили ону старинску драж у много чему-негде су у начину одевања, онда у позиву гостију и у много чему прешло у престиж-јер се плаћају и луксузна кола, која ће младе да одвезу до кафане-луксузног хотела.

Некада су сватови све ишли пешице по младу невесту, веселили се и тако малдунци били предмет пажње свих људи, поред чијих се кућа весело пролазило са музиком, са сватовима и са младом невестом.

Кад се пође за девојку са сватовима, онда се јабука накачи(стави) на високу мотку-букову младицу више десетина метара дужине(што вишље), на врху са малом „дивљачком“ жицом увезаном јабуком.

Тако се постави високо јабука да се постави „препрека“ момку да је што теже погоди пушком. На капији обавезно стоји неки „бркајлија“ са кожним капутом од јагњета-кожуком, па „дрвеноном сабљом“ тако прети и показује где треба да се погоди јабука- па ће тек онда момак и сватови да уђу у авлију и узму девојку.

Наравно са момком у „помоћ“ је ишао и барјактар или најбољи стрелац из сватова.
Наравно овде око гађања јабуке, момак треба да покаже да има добро око соколово -стрелца и покаже знакове јунаштва, које је било на цени код мушкараца у времену владавине под турцима, а што је остало као леп обичај на сећање тих дана мушкости у одбрани свога огњишта.

Док сватови улазе у авлију, онда се поздрављају, ките се „киткама“, онда момак преко њему „скраћених“ путева крадом треба да крене и домогне се до девојкине собе и да тако „краде девојку“-али обавезно треба надмудрити „чуваре“ девојке-њеног брата, кога наравно обавезно замајују младе девојке испред куће брата девојке, да би момак несметано се прикрао кроз прозор и ушао код млатку(невесту ).

Наравно да се све то ради кроз смех и шалу-а тај обичај са јабуком и уласком момка да краде девојку и данас се врши у многим селима.

Кад се уђе у авлију онда се у девојкину кућу погача кити-пола момкова а пола девојкина родбина, са парама, онда се она ломи са смехом и шалом-пољубе се момак и свастика(сестра девојке-невесте) девојка или нека друга млада девојка из фамилије, а могуђе су и „крађе“ пара од погаче од те девојке од младожење, уколико је момак младожеља необазрив, па се поново плаћа.

Момку се дају пржена јаја у тањиру да поједе од његове бабе-будућуе таште, па се то све са смехом и шалом пропратило од свих присутних гостију у соби девојкине-невестине куће.

Овај обичај се и данас изводи на свадбама у околини Власотинца. Онда се руча, а сватови уђу у авлију, а ако сви немогу да уђу, онда пију и играју у авлији невесте.

Онда се спрема дар и ставља у ковчег, товаре кола запрежно воловска-рабажијска, која оду пре сватова у девојкине дворе. Када се иде за дар са сватовима, обавезно се кити јарам волова са венцем и стави(тури) се једна тканица на јарам.

Са рабаџијама за дар обавезно иду:залва, зет, тетка, стрина-са ковчегом, а то је направљен сандук за девојачки дар са поклопцем. Девојачки ковчег често бива ишаран разним шарама и са резом за катанацем да се затвори.


Махом за девојачки дар се одабирају рабаџије са најснажним воловима у село, који се обавезно заките. Данас се обичај задржао у погледу китења кола, трактора и даровања девојке својој родбини уз музику у авлији пуне сватова. Капија и код девојке и момка је окитена и на средини је венац са црвеном јабуком.

Онда се девојка растаје са својом фамилијом, уз плач најближих-мајке, тетке, стрине и другарица. Кад се крене са сватовима и свирком свирача-трубача(плех музике) или хармоникаша или гајдаша-зависности од врмена у коме се изводио свадбени обичај, младожења и невеста се попну на рабаџиска кола са даром, па им се даје по једна чаша да попију са вином и празне чаше баце преко главе, а брат стоји на капију и тражи да се дар плати од оних који воде волове са даром-од будућег зета, па се у шали пазари и онда после смеха и шале се те паре ставе у ковчег са даром за девојку.

Онда се пусти рабаџијуа са даром, младожења и невеста и сватови да изађу из авлије. У песми и весељу се напуштају девојкини дворови.


После одласка сватова из дворова девојке, онда се састави мала групица момака и девојака(непаран број од 5-7), па се иде испред сватова у такозвану „Пооду“. Тамо се траже многе ствари у шаљивом тону-да се послуже од стране момачке послуге, например тражи се да се донесе „буре са ракијом без данцета“.

Онда у шаљивом тону послуга момка донесе „главицу црног лука“-па се смеје и одговара да је то тражено „буре без данцета“. Некада се поломи и чаша за срећу-али се плати у новцу. Та шаљива групица девојкина обавезно бежи из девојкине авлије- чим наиђу сватови са малдожењом и невестом.

И сам сам одлазио у Пооду и смишљао многе шаљиве смицалице послугама код куће младожење, као члан групе девоке из моје уже родбине или из роднога села негде 60-70. година 20.века у Горњем Повласињу.

Пре другог светског рата сватови са младком(невестом) су ишли да се венчају у цркву, да би потом се тај обичај насилно укинуо у време кумунизма после 1945.године, да би се ето сада на почетку 21. века тај обичај почео поново да се упражњава.


Када девојка дође са сватовима у авлију момка, испред куће је дочекује свекрва са ситом и житом-пшеница или раж и јабука, па се то жито баца преко главе, а јабуку млада невеста баца преко куће.

После када уђу у кућу-свекрва ги састави заједно да стоје на праг и кој улегне први у кућу, тај ће да командује у кућу. Данас се тај обичај са јабуком, ситом и житом и јабуком и даље изводи у другој половини 20. и почетком 21. века у скоро свим селима-а махом младожења преноси младку(невесту) преко прага.


После се вечера-износе шевови(поклони за младе)-махом посуђе и ствари које ће им бити потребно за заснивање новог дома у брачној заједници. То је први дан свадбе. Данас се при крају 20. века и на почетку 21. века ствари-поклони дају све у једном дану, јер се и свадба прави само један дан.

Приликом давања шевова-поклона(ствари), увече на први дан свадбе, давају се и банице, погаче, ракија, воће и после девојка „прође“ да се поздравља са гостима-најпре иде момак(младожења), поздравља се, а онда за њим и младка(невеста)-старије пољуби у руку, а са младима се у образ љуби и рукује, а то исто чини и девока за њим.

Свако од гостију приликом „поздрављања“(руковања) даје паре (новац) младкој (невести) онолико колико се има и према близини родбинске везе-за поздрављање(руковање).

После ноћног весеља, кум и старојко(побратим-стари сват) се испраћају музиком до места где ће отићи на спавање. Некада у свој дом, а некада у неку другу кућу где ће отићи на спавање-ако су из далека дошли на свадбу.

Другог дана свадбе-ујутру када девојка устане са свирачима иде на воду са тестијом на сеоски кладанац-извор.

Наравно њу води „младоженски“ -то је махом зет момка-који са китеним кондиром обавезно зове госте за свадбу, иде са китеним кондиром по кума, старога свата и увек иде први са кондиром и даром-пешкиром и везаном кошуљом све док траје свадба.

Од младожењине авлије до извора-кладенца, прати их музика-често свирачи трубачи, аи некада и хармоникаш или у прошлости су то биле гајде или зурле са тупаном или дудуком.

Ујутру наравно негде се задржао обичај да ујутру свекрва из свадбене постеље износи „бели чаршав са мрљама крви“-као знак „поштења“(невиности) -на вратим собе и свима показује, а музика свира том радосном тренутку свекрве, да јој снаја долази у кућу као честита девојка. Било је и пошалица да се у неким селима свирала и музика док су млади, имали прву брачну ноћ у постељи.

Кад девојка дојде од воду, момак је згрејао ракију и девојка дава на сви да пију који су ишли сас њу на воду. После момак и малодоженски(зет момка) иду по кума и по старејка са свирачима.

Младоженски(зет)-кондиром зове родбину момка за свадбу и тада се новцем кити кондир, наравно и са цвећем. Младоженски обавезно носи преко рамена пешкир и кошуљу као дар и то све док траје свадба.

Тај обичај и данас траје, само делимично. Младоженски са китеним кондиром првог дана са музиком срита(сусреће) кума и старојка када пооде на свадбу.

Другог дана када долази родбина девојке у авлију младожење-ките се „пријатељи“ и новац се ставља за китење, а то ради нека млада девојка из родбине момка-а новац за китење остаје тој девојци.

Када се седне за столом од стране девојкине родбине, онда се „пријатељу“ даје грејана ракија-ако је девојка „поштена“-невина.Постојао је и обичај


Ако је девојка „поштена“-невина, онда се то исказивало тако што је „младоженски“(зет момка) када је звао(викао) „пријатеље“-девојкину родбину у „Великим гостима“- и то врућом ракијом.

Док ако је била „непоштена“ – онда се „пријатељ“ вика се(звало се) се „хладном ракијом“-то су били „Велики гости“.

Кад другог дана стигну „пријатељи“-родбина девојке у гостима код младожење-тада се постави ручак и девојка издарује кума, старога свата, свекрву, свекра, девера, јетрву, залву и сву ужу родбину. После ручка је весеље за столом и игранка у дворима момка или данас пред кућу момка.

До пред крај 20.века махом свадба се правила два дана-један дан се ишло по девојку а други дан се позива родбина девојке у гостима.

После се прешло на један дан заједничког свадбеног весеља. „Пријатељи“ се испрате музиком, као и кум и стари сват(побратим-старејко).

Трећи дан свадбе је била „Патарица“-где је гостовала послуга на свадби-послуга(послушачи)-, подрумџија,конобари и кувар из села, вични том послу.

„Подрумџија“ је водио рачуна у свему што се издавало из „подрума“ куће момак-алкохол, каце са сиром и трошијом, печење, мезе, даровнице, а био је одређен да води рачуна и о „стругарима“.

То је била група момака која је долазила из суседних села да се провеселе уз ракију која им се даје на свадби од стране „подрумџије“ у ноћним сатима када се доведе девојка са сватовима у момкову кућу.

Било је и незгодација када су „стругари“ крали сирење (сир) из каца, месо(шушенице-сланину) а и уз алкохол често оргијали и ломили плотове и обарали стогове сена, ако нису били „почаствовани“ на свадби од стране „подрумџије“ и послуге-где их је један обавезно послуживао.

Они су служили и да се о свадби препричава-као „гласници“ или по доброј или лошој направљеној свадби домаћина куће младожење.
-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Miroslav Mladenovic
Čovek od pera
Čovek od pera
avatar

Datum upisa : 28.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    Pon Nov 18, 2013 9:08 pm

-наставак
Данас се свадбе при крају 20. века у приградским селима праве под шаторима-да би се на почетку 21. века прешло на један дан по кафанама и хотелима, где госте служе професионални конобари и кувари.

Наравно изводе се неки обичаји попут гађања јабуке, онда „бријања момка“, „ спремање девојке“, онда „куповине девојке од стране момка“, онда размена дарова и погаче и „ракије“-„пријатељење“ уз размену здравица из „укитених“ флаша-негде се још китеним кондиром зове за свадбу.

Остао је обичај да музика иде по младу са сватовима-па онда се колима пребацују сватови до хотела. Остао је обичај са китењем капија, онда са ситом и јабуком и преношењем младе преко прага.

У хотелима негде младе се „поздрављују“(рукују се са гостима и свако даје „на руку“ новац младој невести, а поклони- ствари малдунцима-младожењи и невести)се негде износе у хотелу и дају се уз музику, где се сакупљају и односе колима у дом младожеље, а негде се то само ставља са стране, а неки само напишу на поклон име и презиме и само сеодлази на заједнички ручак момкове и девојкине родбине у неки приватни хотел или кафану.

Уведен је један нови обичај да се „сече“ торта у хотелу и то направљена на више спратова уз плех музику-трубача, где се уз угашено светло и уз свеће улази у свечарски део свадбеног весеља, где се на торту одлази по парче само ако сте у ближој родбини или неудата девојка. Онда се одиграју неколико народних кола и после тога се нставља у весељу уз кафанску музику са певачом уз микрофон.

Остао је обичај да се после „размена“ прстења-венчања уз „потпис сведока:кума и старојка“ у општини приликом венчања- када млада невеста изилази испред општине, кум баца „ситан новац“ и деца га сакупљају, а некада је и млада невеста бацала „букет цвећа“ преко главе-а данас се баца у хотелу или кафану, па по веровању - која девојка га ухвати онда ће она да се прва уда.

Неки брачни парови-а сада је то на почетку 21. веку и постао ставр „престижа“- се венчавају у цркву, док је то некада пре другог светског рата постојао прави ритуал венчавања у црквама у власотиначком крају.

После свадбе негде до 60.година 20. века младе снајке у селима Горњег Повласиња су крштевале децу-дечаке и девојчице милостивим именима(наденуле имена):“Брацо, писаре, убавенко, голубе, грађанине,писаре, вилдане,грлице, славујке, вилданке, голубице, грађанке и другим милостивим називима који су били жељени да се буде у том времену.

Често се младост и лепота поистовећивала са најлепшим птицама које лепо певају, неком младом дрвету које је танко, витко и лепо, као и са жељеним статусом живота о неком бољем начину живота у граду. Често су биле жеље да се и досегне величина писмених варошана у градовима, где се маштало о бољем животу без сиромаштва и беде.

И писац овог текста као дете је од милостивних снајки добијао милостиве називе:“Брацо, писаре, господине“-што се ето можда и његовг сан остварује да и заиста постане „писар“-просветни радник, па и бави се писањем.
Наравно да су младе снајке добро чуване од стране деце.

Тако смо им „повраћали“ стада оваца и говеда на пашу, брали смо им прве прве заруменеле дивље јагоде у топкама , прве зреле дивље трешње, прве зреле дивље шљиве и „гулили“ букову мазгу(течност испод коре ) у котаркама-а за узврат добијали њихову нежност- исказану љубав према дечацима и девојчицама од младих снајки на село у времену када су младожење и наши очеви одлазили лети у печалбу.

Запис 1976-2008. године села: планински засеок Преданча село Горњи Дејан- село Крушевица, општина Власотинце

Казивачи:Мара Младеновић(1925.г) махала Преданча село Горњи Дејан и лична сећања из младости(учесник свадбених обичаја) у своје родни планнски засеок Преданча села Горњи Дејан; Олга Лепојевић(1923.г) село Крушевица-општина Власотинце

Забележио: Аутор Мирослав Младеновић локлани етнолог Власотинце

*

Записи старих свадбених обичаја:

Планински засеок-махала ПРЕДАНЧА, село ГОРЊИ ДЕЈАН:
Деда Владимир Илић(1881.године) у запису из 1975.године-причао је како се женио Милија(Гаврилов отац-Гаврил учесник балканских ратова из фамилије Младеновић) који је живео у Г.Дејану, махали Левеново, који су се касније као овчари доселили у Преданчу.

Тада на његовој свадби свирало се само у дудук свиралку, а ишао је за баба Станију(тада младу невесту) са сватовима по девојку са коњима у Попазикинци села Јаковљево, близу реке Власине до Горњег Ораха. Тада се са барјаком ишло напред у сватовима по девојку .

Његов деда Пејча је украо девојку(одвео је без питања њених родитеља-без договора девојачких и момачких родитеља). Кад се девојка украде –у суботу увече се неспава(кад се девојка украде) и у недељу се иде у цркву, кад се измире родитељи девојке и момка.

Онда се ишло на „испит“ код попа-питају да ли се сам жениш, пита се у цркву, да ли си род, волиш ли га-кад неби га волела, неби ни дошла са њим, тако су одговарале девојке пред попом. Наравно за испит се плаћало у напионима. Момак плаћа за девојку 10 напалиона, а попу следује 3 напалиона.

Најбољи свирач у временму 19. века зурлама је био Златко циганин из село Залтићево, а у првој половини 20. века у Преданчу је био најбољи свирач Трајко Андрејевић гајдаш-јер су севе свадбе тада правиле са зурлама и тупаном, а касније са гајдама.

Често се свирало заједно са зурлама и гајдама на свадбама. Свако село је имало своје гајдаше, а у село Добровиш кажу да је било и преко 30 гајдаша у село – а гајдаша у то село је било све до краја 20. века.

Андрејевићи су имали кумове из Власотинца од фамилије Ристић(Поповић- насељени из села Бориног Дола)-који су на свадбе као кумови у Преданчу долазили само са једним балоном(картом) власотиначкога вина.

Запис 1975.године махала Преданча село Горњи Дејан, Власотинце


Казивач: Владимир Илић(солунац, ваљач) махала Преданча село Горњи Дејан

Забележио: Аутор Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

* *
СЕЛО СРЕДОР:
Баба Риска Станојевић(има око 100 година, чувала овце у село), запис из 1977.године.
Као девојка-млада невеста њена мајка носила је ален свилен превез, свилен кушак преко леђа, бојелек као млада невеста носила испод вутарице, имала ципеле и шарапе.
Татко и мајка су ишли по девојку када је требало да се жени и удаје.

На свадбама се користили музички инструменти гајде и зурла. Баба Риска се удавала око 1900.године. У прошлом веку (19. веку) неки Илија звани Дрангулија био познат као препродавац девојака.Био много леп и просио девојку за њега(иако је био ожењен) и после је препродавао за другога, а девојка се није смела више враћати својој кући.

Запис из села брдско планинског дела Горњег Повласиња:1970-1976-1998-2007.године,
забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог Власотинце

-наставиће се-
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu    

Nazad na vrh Ići dole
 
Tradicija,običaji i verovanja u našem narodu
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
 Similar topics
-
» Religije sveta
» vratice se rode

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: SRBIJA-
Skoči na: