Moj stih za danas je...(STIH DANA )

First topic message reminder :

Nije to nagovaranje, rodjeni moji.
Ko nece dalje da cita - nek slobodno zazmuri.
Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje koje nestrpljivo zuri,
pitanje vece od brda,
i jedna treperava dusa sto veruje u cuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju
i neke svetlosti radjaju,
onda je sasvim svejedno da li zmurite
ili ne zmurite
jer cuda se vec dogadjaju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zivot je caroban kada odustanemo od savrsene slike sveta.

Nocas sam samo leptir
koji u mljecnom putu tvoje kose
glumi medonosni cvijet.
I malo mi je ove moje prasume
u kojoj poput nacetog vrganja
starim u svjetlosti.

Samog me nema
pa mi se i sjenka uvukla u kamen
po kojoj gmize mjesecina,
poput miholjskog gustera
umanjena za najveci dio mene,
koji sada negdje s tobom suska
po bojama jeseni koja se razliva.

Noc je punog mjeseca,
moja mjeseceva djevojcice,
pa te ne trazim pod desnim kapkom
gdje povremeno stanujes
i gdje ti je krevet i nocno ogledalo
i duguljasta lampa koju palis pogledom..
nego u krugu sto spaja dvije delte...

Trazim te,
dok se onaj lopov u grudima
koji otkljucava brave koje je vec jednom otkljucao,
divi svojim madjionicarskim rukama
u kojima se kalauz zacas pretvara u ruzu.

Cvrkucu zvijezde u rasparanom sutonu
nad premijerom pozorista iluzija.

Obuci se,
kad sjenke prerastu prazninu
sa pristojne udaljenosti ce mjesec da izviri iza oblaka
da doceka moj znak.

Jer najjace svjetlo se ipak krije u mraku...

Oprosti
jos samo...
jos samo da u bunar zelja ubacim ovaj zamotuljak od stihova.

M.Beric

Moliću lepo, da nam se vrate najlepše godine mladosti
nismo imali devizne štednje, nikome ništa nismo pozajmljivali
ali smo zato buduću mladost kao deca sanjali, isčekivali,
štedeli snove za nju.
Moliću lepo, da nam se vrate najlepše godine mladosti!
***


1.
Najpre sam čekala oči da otvoriš, u osamnaestim
ili od amebe prevališ put do čoveka…
Ne sećam se više.
Zatim, da pronađemo svoje ruke u prvoj rosi svitanja.
Onda su nam
te iste ruke sa očima na dlanovima
iste te
napunili barutom, dimom, paljevinama, detonacijama
a sretali smo ih do juče samo po školskim knjigama
Odbrana i zaštita…
Ne sećam se više.
Gurnuli su nas naglo
premlade
u ponore,
u pećine tmine
u horor filmove koji su išetali sa platna
pred naše mlađane glasove
tek raspevane uz akorde akustične gitare
u prisilno čekanje.
Tebe,
da se ponovo rodiš
van vojničkih čizama
dočekaš na nogama
uspravno u svojim starkama
kao pre obaveznog vojnog roka
sa nenormalnom, iznenadnom dozom Hičkoka
i pokušaš da se setiš života.
2.
A mene, mene mladost nije molila:
Zađi u lavirinte čekanja.
Podrazumevalo se
kao što se podrazumeva da se rodiš sa kožom
progovoriš.
I pisma su se podrazumevala zbog prve rose na usnama
zbog verovanja da su tkivo molitve koje spašava.
Koliko njih…
Ne sećam se više.
3.
Izgubio si se
a nekad su imale baš tvoj broj i pasovale su uz tvoju nogu
izgubio si se u kilometarskim starkama traganja
život je imao jezive oči nesnalaženja
mučnih slika umora nesanica
i ko zna
i ko zna.
Premlad.
Izgubio si se.
(Verujem, nije bilo lako
iz pelena preskočiti pravo u Starke, Adidas…
Ne sećam se više.)
4.
Sad čekam da odrasteš u krevetcu svesnosti
decenije su nam odživele kako su umele i znale svoje strane
kako kome i kako kad.
Sad čekam da odrasteš u mekoj opni
probiješ je bar jednim krilom
isčauriš se preobražen u leptira.
Sad čekam da letiš u starkama
njegovih milijardu godina.
 
 
Jelena Stojković-Mirić

Prijatelju moj


U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.



Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !



U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?

Rabindrant Tagore

Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.

Goran Tadić

Ja sam jedna od onih zena
Nepjevanih pjesama,
Nepisanih poema. ..
Cekam da me neko napise
Srcem od krvi.
Cekam da me neko smrvi
Snagom ljubavi.

Dorian Danny Gray

Napolje iz mog zazidanog beskraja!
Iz zvezdanog kola oko mog srca,
Iz mog zalogaja sunca.
Napolje iz smešnog mora moje krvi,
Iz moje plime, iz moje oseke.
Napolje iz mog ćutanja na suvom.
Napolje, rekao sam, napolje.
Napolje iz moje žive provalije,
Iz golog očinskog stabla u meni.
Napolje, dokle ću vikati, napolje!
Napolje iz moje glave što se rasprskava.
Napolje, samo napolje!

Vasko Popa

Zvonimir Balog

"Hajde da se dogovorimo
da od danas istinu govorimo.
Hajde da se dogovorimo
da pred riječ RAT slovo B stavimo
pa da od rat riječ BRAT pravimo.
Hajde da se dogovorimo da već od sutra
jedni drugima ljubav navjestimo
i da se više ne žestimo.

Da se igramo i radimo s mirom
i da kao svoj znak nosimo ruže
za šeširom.

Ja već počinjem!
Umjesto da se branim maljem
neprijatelju, evo poljubac šaljem."

Imala je sve što je trebala imati. Kao plodna ravnica kojom ljubavni vjetrovi jure poput konja u kasu. Imala je onaj fini naštimani mol u glasu. I tihi baršunasti hod je imala pa nisam ni čuo kad je otišla.
ŽELJKO KRZNARIĆ

"..Sad znate šta sam.
A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog,
sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega,
i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku,
i sve to javno prikazujem.
Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram..."

Miroslav Mika Antić

Neka nikad ne podju

Tesko mi je kad odlaze
Kad ih nema.

Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.

Sa njima,
Negdje,
U njihovom prtljagu,
Pod njihovim noktom
Odlazi i dio mene.

Ni grad ne volim,
Ni bijele noci lenjingradske,
Ni betovenove simfonije,
Ni blagdanske pjesme

Ne volim

Kad ih nema

Moji drugovi,
Moji prijatelji,
Moje ljubavi.

Neka nikada
I nikud ne podju
Oni koje volim.

C. Vukicevic

Šta ne bih dao za sećanje
na prašnjav puteljak sa niskim
ogradama i visokog konjanika
što zoru ispunjava jednoga dana
među danima ravnice,
jednoga dana bez datuma.

Šta ne bih dao za sećanje
na majku koja posmatra jutro
na estansiji Svete Irene
a ne zna da će se zvati Borhes.

Šta ne bih dao za sećanje
da sam se borio kod Sepede
i video Estanislaa del Kampa
kako pozdravlja prvi kuršum
s radosću hrabra čoveka.

Šta ne bih dao za sećanje
na kapiju skrivenog letnjikovca
koju je moj otac svake večeri
zatvarao pre no što bi se izgubio
u snu i koju je zatvorio poslednji
put četrnaestog februara 38.

Šta ne bih dao za sećanje
na Hengistove čunove koji
kreću sa peščanih obala
Danske da osvoje ostrvo
koje još Engleska ne beše.

Šta ne bih dao za sećanje
(imao sam ga i izgubio)
na jedno zlatasto Tarnerovo
platno široko kao muzika.

Šta ne bih dao za sećanje
da sam čuo Sokrata kad je
pred veče kukute s vedrinom
ispitivao problem besmrtnosti,
naizmenično navodeći mitove
i razloge dok se plava smrt penjala
iz već studenih nogu.

Šta ne bih dao za sećanje
da si mi rekla da me voliš
i da nisam spavao do zore,
bestidan i srećan.

Borhes

И опет нека
писма дуга,
очајна писма
- без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен

V.Nikolić

Zaista,tako i uradim...Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes.  

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

---

Pero Zubac

Voli me dok sa živ
kad ne budem tu – šta će mi čudo?
Lep osmeh podari i reč,
ostani uz mene dugo, dugo.

Dodaj mi sreće tren
i vetar nek’ duva jugo,
zauvek srcu budi lek,
ne daj me nikom drugom.

"Voli me, dok sam još tu,
kroz zemlju se ne vidi svet,
čak i kada orao ponosno leti sam,
ipak je tužan njegov let.

Voli me – voleću te i ja,
nek’ sve to traje dugo, dugo,
kao na ušću reke dve,
budimo zajedno, moja drugo!"

---

(Apsolutno Romantično)