DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Branko Miljković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
REVELIN

avatar

Location : nedostižna
Humor : osmehom razbijam.... valove
Datum upisa : 27.08.2010

PočaljiNaslov: Branko Miljković   Sre Nov 03, 2010 12:02 am

Branko Miljkovic (1934-1961) najpoznatiji pripadnik novog naraštaja pesnika koji se afirmišu u drugoj polovini 50-tih,kada se javlja više različitih orjentacija ,a jedna od njih je i neosimbolička,kojoj pripada i Miljković.
Nazad na vrh Ići dole
http://sestreposrcu.serbianforum.info/portal.htm
REVELIN

avatar

Location : nedostižna
Humor : osmehom razbijam.... valove
Datum upisa : 27.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Nov 03, 2010 12:03 am

On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovicem (1934-1966). Pisao je takodje eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filozof, on je verovao da se mogu prepevati filozofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filozofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filozofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredjene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.
Nazad na vrh Ići dole
http://sestreposrcu.serbianforum.info/portal.htm
REVELIN

avatar

Location : nedostižna
Humor : osmehom razbijam.... valove
Datum upisa : 27.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Nov 03, 2010 12:03 am

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje onjašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima
Treba ići do kraja sveta i naći rosu u travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolace ulicom
Zbog anonimnih reči trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete
Koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice
Nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije nego dozivati
Pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud uzalud uzalud
Uzalud je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da je kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
Ako nije tako odsecite mi ruku
I pretvorite me u kamen


Branko Miljković
Nazad na vrh Ići dole
http://sestreposrcu.serbianforum.info/portal.htm
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Okt 26, 2011 6:46 am

Hronika


Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Okt 26, 2011 6:46 am

Lauda


NAJLEPŠE PEVAJU ZABLUDE. O, vali,
Rimuje se more. Tad smo na žal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce se pali.
Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvet radi cveta
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je.
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
Prozračan poljubac ko prazni kristali.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Okt 26, 2011 6:47 am

Zamorena pesma


Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno
je
Necvet kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Okt 26, 2011 6:48 am

Sonet o neporočnoj ljubavi


Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Okt 26, 2011 6:48 am

Propovedanje ljubavi


Nema mene al' ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čeznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Sre Okt 26, 2011 6:49 am

ARILJSKI ANĐEO


O ANĐELU I ZIDU

I

Zauzme svoje mesto izmedu sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i pocinje
cisa kristalizacija podarena u smiravanju. Andeo usamljen na zidu, možda on
stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj
ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada pocinje lutanje, osetim
da se menja struktura mojih cula i da umesto cela imam jednu jedinu misao.
Ne postoji trijumf izvan nesrece. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.
Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.
Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguce posumnjati, valjda
zbog njegovog gor ukusa i tvrdoce, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno
na jednom srpskom srednjovekovnom andelu. Onda on stvarno postoji izmedu elemenata
i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u cistoj mogucnosti kao cudo i vernost silama koje su iza zida.

II

To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra
i zbivanje i pocinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave
nematerijalna, one pripadaju covekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji
dokaz zelenog sunca i videnih škorpija. Iza toga lica necija krv ceka da bude
rodena i ona ce prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obecava da
ce sve biti videno i sagledano u secanju i buducnosti i u sebi samo. Dotle treba
sacuvati svoje oci koje gledaju sa nekoga zida i cuvati se oslepljenja i zaslepljenja.
Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam
u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati citavu vecnsot sa nekog zida.
I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo
smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,
jer praznina je to cega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je cista
lepota i neprevazidena vrlina, a slicno je praznini.

III

Ovaj konkretni Andeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:
šta ce mi nada ako ne da sacuvam ovu pustinju. Da side sa zida, rekao bi:
ovo je predeo koji produžuje ljubav.


Anđele gorki praznine i snage,
Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde je nevoljen, jace cu voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije,
Ako namere dobre srce vocu
Podari, kakvom vatrom vodeni idu,
Dok pcela stavlja žaoku u slatkocu
Za smisao leta na iskusnom zidu.
O, opija me vatra tako trezna
Oko tvoje glave ko prolece!
KO tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj nece
Nikuda stici, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogucnost uzleta.
Nepomican si, zato te ne mogu stici;
Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
dok silazak u dubinu obecava sve više
Zvezda na koju treba se tek navici.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.
O sretna mladost koja proci nece!
Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa vecnim prolecem.
Prah ružama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Buducnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mracno svitanje.
Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh,
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja cula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
u cudno poimanje tog duha u Broju.
Sricem fosil tvoga imena u suši
Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljamo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.
Da nisi andeo koga strah moj kroti
Cudovište bi bio u svoj lepoti
Cije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoc moja snaga koja daje
Istinu recima u lažnoj povelji.
Zbog tvoje nadmoci ostah pust i sam,
Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena bukti baršun
ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav
Bilja! Kako da te sacuvam od tudih
Misli u meni, dok bivam sve ludi
Za vrednu gorcinu, šuplje dvojstvo lika,
Ciji je rast odjek buducnosti prazne
Što podatno traži nacine prolazne
Da bujalsot svoju neprolazno slika.
Još malo i zacutacu pred tobom,
Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mramor vecne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene.
Culom u nebice koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?
Oh naše srce kog dostojni nismo
ni onda kad najmudriji mi smo,
dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog cije ime posta nada.
O Anđele blagi uprkos svojoj moci,
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noci,
Kako se zbi divno da bice ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.
Naše ime nece berbu doživeti
Svega što može sebe da seti.
Pojedinacno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je slicnost.
Moje lice tone u cudnu bezlicnost
Koja mermerom svoje oci umi.
Ah, nado koju vrisak zna izreci,
Teskoba i griža, pre no mir u sreci,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usudujemo se da budemo drukcji.
preselili smo cvece pod rep zmiji,
A ipak nam je duša nada puna.
Daj lobanju praznu za preživele laži;
Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraza.
Vlastito me srce porazi. O, krah,
Kad krv svoju buri podmecem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.
Vratice te vreme. Klecace i vlati
Ko u Matjeci, na gori što pati,
Dok te u dubini preureduju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez cari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.
Moja te ljubav pretvori u nešto
Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežde.
Ko ce preživeti Plod, ako ga bude,
Sicušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleše.
Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojmne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajuci trule lobanje i zid.



Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te
Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaledeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopca orlu ispod grla:
Zapamcena zimo bit je neumrla
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih;
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplodena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zraci
Mesto uzalud pokušano. Jaci
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presaduješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da cuje nemoc kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Preprica rosu i nevericu usnu
Mameci sene iz svirale prazne
Išcezlim danom. Jao, reci razne
Isto znaci. Nikad cvet ne mogu reci
Ako ne mirisah necvet mnogo veci.
Najbliži dan je koji prode davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iz lažnog
Susreta cuda u umu. Nevažno
Sprema u svemu videnom poraze
Oku i uhu dok sazvežda silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
štivo korenju. Tu sam iznemogo.
I više vatre posta sunce zlobe,
Zlatni pocetak otrova i teskobe.



Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet cija odsutnost miriše
I cveta, i cveta vec odavno nema;
Bespucem do nade pesnu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presadenog otrova dan raste i sprema
Pocetak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi.
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska andela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta cije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do cistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najsladi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošcu, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, a žestino daha
Onog cega nema, primedbo mog praha,
što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojaca prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, vec gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima:
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvecene ruže
Sjajem nove zvezde za prestare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zlocinackom srcu i na gori.



Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode
Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.
Srce rodi ponoc glave, al izbavi
Sebe anšelom kada vreme stade.
I oploden prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veci od nade.
Biljka te misli; moj um se iseli
Smelo u cvet koji ironicno gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor prolecu bezazlenost preda.
Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,
Prolece proše i niko se ne stidi
Da preostale dane kao buducnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s pticjom maštom.
Preporadanjem ispiraj sjaj svetu
I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.
Držiš u ruci vatru kao da je
To nešto stvarno, Anđele sa zida,
Na ulasku u zavicaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.
Primi i cvet koga preziru ljiljani
Zapamcene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reci tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nadi uzdahu!
Kao oni što se oslobodiše ljubavi
Ljubeci silno, sici ce jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.
Trešnjo neverice bez oblika srca
Ljudskog, zvezdane padavice vruce,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuce.
Iz srca mi slavuj izmami gora,
Pa prazan klecim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!
Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,
Prazno što je traje; ne cuje se što jeste.
dok s mrtvog oca skidam nasledeno lice
Vatrom se zveri i zvezde priceste.
Cista rec koja kaže sebe manom
Izbeže tvom bicu, al upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskaznom,
Da ti ime ceznu ostrva u moru.
Da umesto mene pati, pesme eto!
Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko secivo.
Kamen je potcinjen govoru i zimi.
O reci koje receno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.
Oslepljenom rosom u nadanje i vece
Vara me azur poklonom tebi slicnim
I strah stvarniji od onih što klece
U strahu od promena pred zlom nepomicnim.
Odgovaraju vode odraženo
I dan pronaden pre nego što sine;
Pocetak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.
A tvoja milost puteve odvodi
U ružicnjake jasne, sestro krina,
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.
Pjan od udaraca srca još teturam
Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jaca i najžešca je bura
Na moru kog nema, a huci i dipa.
Zvonke ruke pružam gradu koji spava
Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S andelom u vocu i oku što stražari.
Lukavstvo pozajmljenih dogadaja,
Neizrecivo a nauceno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slucaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.
Nek ti ime ceznu ostrva u plimi,
Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.
Pomeranje porekla dan veci od nade
U kalemljenom plodu reci slutim,
Ponor u ruci andela što stade
S vatrom na ulasku u zavicaj mutni.
Da dan pronade pre nego što sine,
U oku i vocu tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slucaj spaja.
Glavo sve dalja od srca mom prahu
Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.
Nazad na vrh Ići dole
Žar ptica
The Firebird
avatar

Godina : 41
Location : tamo gde se sastaju ljubav i tuga
Humor : volim da se smejem
Datum upisa : 03.05.2012

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Maj 04, 2012 5:08 pm

Poeziju ce svi pisati

San je davna i zaboravljena istina
koju vise niko ne ume da proveri
sada tudjina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lazno kretanje je najbrze
sada pevaju mudrost i ptice moje zapustene bolesti
cvet izmedju pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prezive ljubav
i ljubavnici koji vracaju vreme unazad
vrt cije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajace sunce
i nece biti u ljudskom govoru takvih reci
kojih ce se pesma odreci
poeziju ce svi pisati
istina ce prisustvovati u svim recima
na mestima gde je pesma najlepsa
onaj koji je prvi zapevao povuci ce se
prepustajuci pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao buducih poetika:
jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile.
Nazad na vrh Ići dole
http://lenka98.blogspot.com/
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:00 pm


Bol i sunce

To u šta se sjaj i bol pretvara, isto
biva: ljubav koju još pesnik ne reče,
jarki cvete kojim vrtovi se leče,
iz probitog nerva rasteš bolno i čisto.

Daj mi da vidim svršetak tvog leta,
mir tvoga kretanja što mi nemir snio,
i nepokretnost moja kad sam mrtav bio
sam u svom srcu bez munje i cveta.

Gde je uteha za ono što znamo,
nada bez onoga koji se nada, san
bez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog
u vatru premešta, iz vatre u dan,
ljubav van nas i u uspomeni?
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:00 pm


Dok budeš pevao

Dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi?
Dok jedini prkosiš siromaštvu jasnoće..

U susret jetkom voću, i podsmešljivoj rosi,
dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi?

Putuj, pevaj, prkosi, samo te pesma hoće,
i noć se tobom ponosi..
Ali dok budeš pevao ko će tvoje breme da nosi?
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:01 pm


Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a vec je znao sve tajne sunca
i sve sto zemlja krije.

Jedan maleni cvet
jos nije ni prohodo
a vec je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i mirise, mirise.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:02 pm


Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše, drvo koje traje. Budan
ispod svoga imena koje budi
ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje, ostaće tiha brda,
siva praznina, vetar koji bludi,
mesto koje nema mesta u želji al nudi
zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj:
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke, prazno srce, pusta sena,
i nema mene - al ima ljubavi moje.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:02 pm


Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči,
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće
jer sve što se kreće -
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu "dosta",
i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh
drugačije raspoređene u šumi
negoli u telu.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:03 pm


Očajna pesma

Polet je nasilje, nedoučeni dane;
Nebo je dato pod napolicu laži.
Kuda ću? Šta ću? Svuda me noć traži;
Psi me recituju i gluve poljane;
Cvet i ptica uhvaćeni su u laži!

Mi znamo okrutnosti prerane slobode
i san po meri noći kad nas takao,
krivotvornu zoru kojoj pišu ode
i silazak u srce ko silazak u pakao
po ljubavno đubre uz sjaj nepogode.

Dušo, životinjo koju prati seta,
upoznaj nas s mrazom koji piše pesme;
Šumo teška rimo na kraj bela sveta,
zar zlo pobeđeno ni zapevati ne sme
pred novim zlom koje počinje da cveta?!

Misao koja ne ume da misli
zavlada svetom. I sada je kasno
bilo šta reći što bi bilo jasno
i čoveku i ptici pod kojom smo kisli
i mrtvima koji istrunuše časno.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:03 pm


Odbrana zemlje

U srcu ljubav jača od smrti,
u glavi misao veća od glave,
i to je odbrana zemlje.

Strašni su ratnici pod zemljom,
vojnici odbrane,
zaliha snage spremna ako živi klonu,
i to je odbrana zemlje

Velika reč ni iz srca ni iz glave
već iz zemlje ko biljka ili cvet raste,
i to je odbrana zemlje

Namučeno zrno misli cvet,
dan misli sunce,
i to je odbrana zemlje.

Koliko je zemlje iza nas
toliko je snage u nama.
i to je odbrana zemlje.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:04 pm


Orfej u podzemlju

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:04 pm


Pesma za moj 27. rodjendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:05 pm


Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije
kad od Bića senka biva, predelima
lutam, u suzama, strah me obuzima,
zvezdani uticaj nada mnom — ko da ih suzbije.

Neizdvojen pojavom još niko nije
otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
vrati mi dan ako ga negde još ima,
zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
izgovorena reči, za svetove pale
tražim početak sjaj i sate stale.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:05 pm


Prelid

Hladna vatro koja izgaraš
svud oko mene, a dan ne stvaraš,
ne znaju kuće gde odoše ljudi,
nit pozna jutro one koje budi.

Al zna ih ponoć puna suncokreta,
biljni petao na krovu sveta,
koji ih samo zato budi,
što mrtvi znaju da budu budni,

da slede reku zvezde i ptice
i nastave život kriomice...
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:06 pm


Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
slično muzici, slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje,
i vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
pa mi je prazan dan koji još došao nije,
ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
neka me nedostojnog vetar obavije.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:06 pm


Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa,
nek u svom danu nedorečen gori,
nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori,
pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O, zlatni talog vremena, prostori
puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
gde materija sva od zaborava otkriva
vatru u sebi, i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.

Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:06 pm

Prvo pevanje

To je bila šuma koja je pojela nebo,
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao - da su me zveri pojele,
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam video
kad uđoh u njen mrak i ne izađoh iz te šume
što je zelenim čeljustima pojela svoje staze
i izgubila se u sebi.

Postoji jedna topla obala,
breg zelenila i jedna Beatriča,
ali su tri čeljusti
tri makaze i tri noža...
Da voleo bih povratak,
išao sam ispred sebe po isplakanom putu
i pesak je ujedao za stopala ko staklo
i videh pse koji su grizli zemlju,
videh grešnike kako ih vitla zli vetar,
nebo što laje
i kišu prokletstva tešku i večitu.

Videh slepe vode Stiksa i blato mržnje,
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije,
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
Nazad na vrh Ići dole
Tessaa

avatar

Location : BG
Humor : da
Datum upisa : 08.02.2017

PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   Pet Feb 24, 2017 7:07 pm


Reč vatra

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim -
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim -
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! Najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena, mastilo bez moći.

Reč žudnja! Jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Branko Miljković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Branko Miljković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
 Similar topics
-
» Novine u zdravstvu

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: BIBLIOTEKA DANUBIUS FORUMA :: DOMAĆI PISCI/PESNICI-
Skoči na: