First topic message reminder :

Dunavski Gibraltar

Ja nisam iz Novog Sada ali imam dosta prijatelja tamo i često ga posećujem pa sam smatrala da mogu da dam svoj doprinos ovoj temi.

Novi Sad je jedan od tri najveća grada u Srbiji – na svega sat vremena vožnje od Beograda. Iako nije konkurisao za mesto najlepšeg grada u zemlji, kada bi takav konkurs postojao, sigurno bi osvojio gran pri. Lepim i otmenim čine ga i Novosađani koji su, i u doba brze komunikacije, sačuvali ravničarski mir i prirodnu ljubaznost. Ispod ''petrovaradinske stene'', male panonske planine Fruške gore, nastao je grad na Dunavu – Novi Sad, koji postoji tek nešto više od 300 godina. Prvi put je spomenut 1694, dve godine pošto je počela gradnja Petrovaradinske tvrđave. Tu, na „Dunavskom Gibraltaru“, na 1255. kilometru ove reke, srednjoevropska Habzburška monarhija se podizanjem Tvrđave uzdigla iz pepela, posle turske opsade Beča 1683. godine. U trorečju Dunava, Tise i Save, gde su se sučelile tri civilizacije – hriščanskog Istoka, hrišćanskog Zapada i islama – našle su utočište brojne etničke i verske grupe. Srbi to tle nazvaše Vojvodinom, a drugi to prihvatiše. Ovaj prostor, i pre i posle Rimljana, ima zanimljivu istoriju dugog trajanja, brojnih naroda i kultura. Boravili su tu: Gepidi, Huni, Avari, Sloveni, Germani, Mađari, Vizantinci i Turci. Na ''petrovaradinskoj steni'', Rimljani su podigli utvrđenje, koje su kasnije Mađari obnovili, a Turci održali. Naspram Tvrđave, na levoj, močvarnoj obali Dunava, posle proterivanja Turaka, krajem 17. veka, Austrijanci su podigli mostobran, a oko njega je niklo naselje vojnika, zanatlija i trgovaca. Isprva je naselje nazvano Racko (Srpsko) selo, a kasnije Petrovaradinski šanac. Kada se naselje uvećalo, posle prestanka ratova početkom 18. veka, građani željni slobode uspeli su, uz finansijski otkup od 80.000 forinti, da od carice Marije Terezije izdejstvuju status SLOBODNOG KRALJEVSKOG GRADA, pod imenom NOVI SAD. Bilo je to 1. februara 1748. godine.

Postoje i "mali ljudi našeg grada" koji će jednoga dana ....

Novi Sad, grad sa 300.000 stanovnika, šarolikog nacionalnog i socijalnog sastava, bogat je i humanim ljudima aktivistima Crvenog krsta, bez kojih Stručna služba ne bi tako kvalitetno obavljala brojne programske aktivnosti.
Kuća čije su temelje postavili ljudi dobre volje. Sticajem društvenih okolnosti menjala je vlasnike, ali njen osnovni deo, prizemlje, ostao je i dalje prostor Crvenog krsta



Tradicionalno Gradsko takmičenje kviz "Šta znaš o zdravlju?" ,održano je 24.marta u prostorijama Crvenog krsta Novog Sada. U kategoriji podmlatka učestvovali su učenici 7. i 8. razreda osnovnih škola, koji su predstavljali svoje škole, a u kategoriji omladine srednjoškolaci. Stručni žiri je na osnovu pojedinačno datih odgovora u obe kategorije ocenjivao učesnike.
Pitanja za kviz Komisija za zdravstvo Crvenog krsta Novog Sada je sačinila koristeći Priručnik „Razvoj i zdravlje adolescenata“, koji je izdat zahvaljujući Crvenom krstu Vojvodine.

Plasman je sledeći:

PODMLADAK


RB IME I PREZIME ŠKOLA I II III ZBIR
1 Milica Rakić OŠ Vuk Karadžić 28 28 23 79


OMLADINA






IME I PREZIME ŠKOLA I II III IV ZBIR

Doroteja Balaban Teh. škola “Pavle Savić” 30 30 30 30 120

Ivan Modri Gim. "Svetozar Marković" 28 30 28 30 116

Daniel Tordej Med. škola "7.april" 30 30 28 26 114

DOBRO JUTRO ,Novi Sade ...

Budila sam se u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Srbiji. Liverpul, Strazbur, Gagenau, Zagreb, Novi Sad.
Često sam čula priče ljudi koji su otišli na “zapad” i pričali kako
ih grad ili zemlja nisu prihvatili. Istina je drugačija: svaki grad na
ovom svetu će vam širom raširiti ruke, ali je pitanje da li ste vi
spremni da uzvratite taj zagrljaj.
Novi Sad sam napuštala nekoliko puta. I kao dete i kao odrasla
osoba. Uvek mi je poželeo sreću kad sam odlazila i uvek mi je poželeo
dobrodošlicu kad sam se vraćala. I uvek je bio grad u kom sam imala
svoj dom. Ne kuću, niti stan, već DOM – mesto gde mi je srce, mesto gde
mi je detinjstvo i gde su prijatelji. Oni prijatelji koje nazovete u
pola noći, oni prijatelji koji su TU za ceo život.
Sada je 5 sati ujutro. Pre par minuta sam drugaru rekla kako mi je
jedna od najdražih slika u životu slika sata na katedrali u sumrak i u
zoru. Slika kada je ketedrala maltene nejasnih obrisa. Usnula, malo
zamagljena i mutna, ali sa kazaljkama koje se jasno vide i sa limanskih
višespratnica i sa krovova Podbare. Nad mojim Novim Sadom se diže novi
dan. Nad mojim gradom sviće zora…
Ovo bi mogla da bude po malo patetična priča o tamo nekom gradu. Ali
ne… Ovo je priča o mom gradu i prijateljima. O gradu u kom su moji
PRIJATELJI. Stari i novi. Kratka priča o ljudima koji žive ovde ceo ili
deo svojih života. O ljudima koji mene čine srećnom. I kad sam u ovom
gradu i kad sam daleko. Ovo je priča o Dunji, Vlatki, Marku, Bobanu i
Pilipu. O Dragani, Sandri, Jasni, Denisu, Tanji, Anji, Goranu… Ovaj
grad brižno čuva njihove korake i naše zagrljaje.
U ulici Zlatnih greda je kafanica “Kod nas” koju drži čika Mirko. Na
Klisi i Kabelu gledamo utakmice. Na tvrđavi sam se ljubila. Na Štrandu
sunčala. Kod Miletića i ispred katedrale zakazujemo sastanke. U Laze
Telečkog se smejemo u horu. Na Telepu mi je detinjstvo. Na Bistricu mi
dolaze prijatelji na palačinke i krempite.
Ovaj grad zbog svega toga mene čini beskrajno srećnom i zahvalnom…
A stvarno sam srećna. Baš ovog trenutka. U mom gradu s mojim prijateljima.
Novi Sad. Ljubav. Sreća. I tačka.

“Al’ samo jedna je, shvaćaš, varoš u koju se vraćaš…”

Sinoć su,u okviru "Leta na Štrandu" u našem prelepom gradu nastupili Ortodoks Kelts i po ko zna koji put oduševili publiku.



Uzgred,dan ranije je gradsko kupalište Štrand (jedna od najlepših plaža na Dunavu) obeležilo 100 godina postojanja.

Najlepši grad na svetu

Bronzani Laza Kostić u centru Novog Sada



U centru Novog Sada, u Ulici Modene, svečano otkriven spomenik pesniku Lazi Kostiću (1841–1910). Pored spomenika Lazi Kostiću, Novi Sad bi uskoro trebalo da dobije još tri obeležja posvećena poznatim ličnostima.

Sve rečeno.......

Građani Novog Sada pobednici su takmičenja na spravama za vežbanje koje simuliraju tri olimpijske discipline – biciklizam, veslanje i trčanje. Za svoj grad osvojili...


Opširnije ovde http://www.personalmag.rs/mobile/operateri/telenor/novosadani-presli-2717-kilometara-i-preko-telenora-obezbedili-sredstva-za-unapredenje-sportskih-i-rekreativnih-kapaciteta/

9. новембра 1918. године, српска војска је ослободила Нови Сад. Коњички ескадрон Дунавске дивизије, из састава славне Прве армије војводе Петра Бојовића, које су из Петроварадина ушле у Нови Сад, предводио је мајор Војислав Бугарски.
Када ј...
е јављено да српска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника, који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је у име Новосађана први поздравио српске војнике угледни грађанин Сава Стојковић, члан Управног одбора Матице српске. Он је окићену српску заставу предао мајору Војиславу Бугарском.

[img] [/img]


snimljeno u Avgustu 2012

Ovde ću vam malo slovom i slikom prikazati deo Novog Sada gde živim .

Za početak oni suvoparni podaci , posle teram ja po svome.

Podbara spada u jedan od najstarijih delova grada Novog Sada. Prema podacima iz aprila 2005. Podbara ima 11.746 stanovnika. Na teritoriji Podbare se nalaze dve mesne zajednice: MZ Podbara i MZ Dunav.

Južne granice ovog dela grada su ulice Miloša Bajića, Trg Republike, Daničićeva, Zlatne Grede, Pašićeva, Matice srpske, Sterijina i Hadžić Svetića, zapadna granica je Temerinska ulica, severna granica je kanal Dunav—Tisa—Dunav, a istočna Dunav.

Susedne gradske četvrti su Salajka na zapadu i Stari Grad na jugu.

Stanovnici sela Almaša, koje se nalazilo na močvarnom zemljištu negde između današnjeg Temerina, Nadalja, Siriga i Srbobrana, pre 290 godina rešili su da napuste svoja ognjišta i u potrazi za boljim životom da se presele u obližnji Petrovaradinski šanac (današnji Novi Sad). Almašani su svoju pokretnu imovinu natovarili na volovske i konjske samare i seljačka kola i na krajnjoj periferiji Petrovaradinskog šanca, na Suvoj gredi, iza zadnjih kuća kod velike bare našli svoje utočište. Oni su tokom 1718. godine na tom području obrazovali svoje naselje, koje je zbog bare dobilo naziv Podbara, a po stanovnicima, odnosno doseljenicima, iz sela Almaša, Almaški kraj. U početku Podbara je bila siromašna, a njeni stanovnici stanovali su u skromnim kućama napravljenim od pruća, oblepljenim blatom i pokrivenim trskom. Žene su, zajedno sa decom, obrađivale zemlju, što su činili i muškarci za vreme mira u svojstvu slobodnih seljaka. Iz ovog se može zaključiti da su prvi Podbarci bili graničari – seljaci. Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 18. veka, austrijska carica Marija Terezija (1740–1780) postepeno je počela da ukida vojne granice koje su formirane još posle Velikog bečkog rata (1683 – 1699). Vremenom je na red stigla i Podunavska vojna granica, u sklopu koje su bili, između ostalih, i svi graničari Petrovaradinskog šanca. Svesni činjenice da će vojna granica biti razvojačena (ukinuta), stanovnici Šanca podneli su zahtev Bečkom dvoru za dobijanje elibertacionog akta na osnovu kojeg je Petrovaradinski šanac dobio status slobodnog i kraljevskog grada 1. februara 1748. godine. Nakon toga, 1751. godine došlo je do ukidanja Podunavske vojne granice, što su mnogi graničari, kako oni sa Podbare tako i oni iz drugih krajeva, dočekali sa razočaranjem. Zbog toga Almašani – graničari, koji su ostali bez vojne granice, u određenom broju napuštaju Podbaru i grad Novi Sad i sele se u podunavska sela gde se u to doba osnovao „Šajkaški bataljon“ sa sedištem u Titelu. Međutim, bilo je i onih koji su se povukli sa oberkapetanom u Srem, u Stare Banovce. Ipak, veliki broj tadašnjih Podbaraca ostaje u Almaškom kraju baveći se u narednom periodu povrtarstvom, ratarstvom, stočarstvom i ribolovom.
Po popisu stanovništva iz 1753. godine vidi se da su Podbarci koji su ostali da žive u Novom Sadu imali kuće i kućišta u Čenejskim sokacima i na zemljištu Helene Bogner. Pod Čenejskim sokacima podrazumevaju se današnje ulice; Gundulićeva, Jug Bogdanova i Patrijarha Čarnojevića, a za zemljište Helene Bogner nisu poznati podaci koje su to ulice danas, ali se zna da je to zemljište pripadalo kvartu u kome je bio Almaški kraj – Podbara. Na samom kraju 18. veka Podbarci su sagradili novu Almašku crkvu. Ona je osvećena 1797. godine, i od tada je po volji i želji Podbaraca postala najveća pravoslavna crkva u gradu. Želja stanovnika Podbare i Almaškog kraja da imaju najveću crkvu potiče još od stava prvih Novosađana koji su se delili po kraju u kom žive. Naime, oni koji su živeli od tadašnjeg Dunavskog mosta prema Sabornoj crkvi i dalje prema Temerinskom putu bili su u centru grada i smatrali su sebe za gospodu, a Almašane i ostale za paore i nižu klasu. Želeći da svoju vrednost, odanost i ljubav prema Podbari i crkvi dokažu novosadskoj gospodi, onima koji su u to vreme već uveliko sagradili novu Sabornu, Nikolajevsku, Uspensku i Jovanovsku crkvu, Almašani su odlučili da sagrade najveću crkvu u gradu. Nova crkva građena je oko stare u kojoj se i dalje bogoslužilo, sve dok poslovi oko izgradnje nove crkve nisu završeni. Tek tada je stari hram srušen, materijal iznet, posle čega je nova Almaška crkva osvećena.

Tokom 19. veka Podbara se razvija u duhu novog vremena, jer ceo grad doživljava svojevrsni napredak u mnogim sferama života. Nakon revolucionarnih dešavanja 1848/49. godine, Podbara je obnovljena i tih godina obuhvatala je područje od Dunavske ulice prema Dunavu i dalje prema današnjem kanalu, pa od Rajine šume (naspram strelišta, pre današnjeg puta za Zrenjanin) skoro do Širina (današnje brodske okretnice), zatim od mesta gde će biti napravljeno igralište FK „Slavija“ prema Temerinskoj ulici, sve do Pašićeve i njenog spajanja sa Dunavskom. Odlukom austrijskog dvora pored Novog Sada prokopan je kanal 1875. godine čime je isušena i tzv. „Bara četiri krajcare“, Naime, na potezu od Almaške crkve i ugla današnjih ulica Đorđa Rajkovića i Marka Miljanova pa prema današnjoj ulici Filipa Višnjića i dalje, nalazila se bara koju su još zatekli Almašani 1718. godine. Ime „Bara četiri krajcara“ nastalo je zbog obaveze da je svaki vlasnik čamca koji je ulazio u grad preko bare morao da plati četiri krajcara. Tada je postojala i zemljana ćuprija i tzv. „zlatna greda“ na mestu današnjih ulica koje nose ta imena. Posle 1875. godine, taj do juče močvarni deo Podbare pretvoren je u pašnjake, a kasnije je na tom mestu počela da se stvara prva industrijska zona u Novom Sadu. Tada se do Podbare najlakše stizalo ulicom Zlatne grede, pa preko ulice Zemljane ćuprije prelazilo se u ulicu Save Vukovića (Crnog petla sokak), iz koje se moglo ući u ulicu Bele njive i izbiti na Temerinsku ulicu (Carski drum) u kojoj su poslednje kuće s desne strane bile u današnjoj ulici Patrijarha Čarnojevića (Srpski sokak). Pored ovih ulica tada su postojale i Almaška ulica (Almaški sokak), Baranjska ulica (Mišji sokak), Gundulićeva ulica (Čenejski sokak), Jug Bogdanova ulica (Rivički sokak), ulica Marka Nešića (Bara sokak), ulica Milana Rakića (Fabrički sokak), ulica Miloša Obilića (Medeni sokak), ulica Petra Kočića (Medeni sokak), Pećka ulica (Mesečev sokak), Svetosavska ulica (Jazavački sokak), Skerlićeva ulica, Tekelijina ulica (Pašnjački sokak ili Ružin sokak ili Vrbin sokak ili Dugorep) i Hadžić Svetićeva ulica (Sedam vođa sokak ili Gušterski sokak).

Prvih decenija 20. veka malo toga se promenilo na Podbari. Pre sam rat 1940. godine u aprilu će se probiti nasipi tadašnjeg kanala i veći broj ulica će se naći pod vodom oko dve nedelje, uglavnom ulice oko Marka Miljanova. Tokom rata, deo Podbare naslonjen na industrisku zonu pretrpeće teška oštećenja usled savezničkog bobardovalja avgusta-septembra 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata, tokom šezdesetih godina 20. veka industrijska zona koja se do tada nalazila na jednom delu Podbare preseljena je na drugu lokaciju i gotovo sve fabrike iz tog dela grada iseljene su, osim „Elektroporcelana“ i „Nive“. Tada Podbara počinje urbanistički da se razvija po važećem Generalnom i Regulacionom planu. Na mestu gde se nalazila fabrika svile („Svilara“), na obodnom gradskom pravcu, podignute su stambene zgrade od 12 do 16 spratova, sa nastavkom pada prema centru Podbare gde su zidane zgrade od 7 spratova u Kosovskoj ulici i od 5 spratova u ulici Đorđa Rajkovića i nekoliko objekata oko crkve. U ostatku Podbare planirana je izgradnja stambenih zgrada od 4 sprata. Međutim, krajem sedamdesetih godina 20. veka, otvorena su nova gradilišta na Novom naselju i Detelinari, a zbog povoljnih uslova za granju većina investitora prelazi na ta gradilišta. Tada je stopiran urbanistički razvoj Podbare čime je počela svojevrsna degradacija ovog dela grada. Osim tekućeg održavanja, od tog vremena prestala su sva značajnija ulaganja gradskih vlasti u Podbaru.

DANAS NOVI SAD SLAVI SVOJ RODJENDAN!
Povodom Dana grada Novog Sada, u danas će za Novosađane rođene 1. februara gradski prevoz biti besplatan, a GSP će voziti tokom celog dana kao u špicu.
Pored toga, građanima se ceo dan neće naplaćivati parking. JKP "Put" će pojačano krpiti udarne rupe na saobraćajnicama širom grada, a "Tržnica" će Novosađanima ispred Futoške pijace deliti jabuke.

Takođe, za sve Novosađane, ulaz na bazene i klizališta će biti besplatan, a na Štrandu će se popodne deliti i čaj.
...
Smene na bazenima na Spensu: 13 – 15h/ 17-19h i 22 – 24h

Smene na klizalištu na Spensu: 10 – 12.30h i 17.15 – 18.45h

Povodom obeležavanja Dana grada, ulaz na izložbe u Muzeju Vojvodine biće besplatan. Svi sugrađani mogu posetiti izložbe stalne postavku "Vojvodina od paleolita do sredine 20. veka" i tematsku izložbu "Sve je samo reklama". Takođe, u holu Muzeja biće izložen novi predmet meseca - Najstarija vedeta grada Novog Sada.

Na svečanoj akademiji u Srpskom narodnom pozorištu biće uručena februarska nagrada dr Đorđu Petroviću. Nastupiće Kulturno umetničko društvo "Svetozar Marković", multinstrumentalista Slobodan Trkulja i grupa "Garavi sokak".

Ranije je najavljeno da će po završetku programa Bane Krstić iz "Garavog sokaka" pokloniti svoju pesmu "Zato ja volim Novi Sad" gradu, koja će na tak način postati pesma Dana grada.

Novi Sad obeležava Dan grada u znak sećanja na 1. februar 1748. godine kada je, ukazom austrougarske carice Marije Terezije, dobio status slobodnog kraljevskog grada. Tog dana ustanovljeno je da grad dobije ime Neoplanta, koji su Srbi zvali Novi Sad.

E pa.. Srecan rodjendan!

Ima gradova u koje dođeš i kroz koje prođeš, a ima onih koji te osvoje pa prosto zavidiš svima koji u njemu žive.
E tako je samnom i sa Novim Sadom.
Nekako se razumemo, snalazimo, gledamo...

Dugo već nisam bila, mesecima i počinje da fali.
Tako je to sa Novim Sadom.
Dal` sam na "đavi" ispod sata, dal` prelazim mostove, vozim kroz već gust saobraćaj, samo sedim na stepeništu kod pozorišta ili obilazim muzeje...sve jedno, upijam sve slike i mirise i uživam.

Ono što ovaj grad ima za razliku od Beograda, jeste duša!
Neki poseban šmek laganice i gostoljublja, habzburške gospodštine i srpske tradicije i začine na desetine nacionalnih kultura. Svi su svoji i svima se lako napravi mesto... "kad šest crkava zazvone!"

Astra lepo od tebe ,

slikao sam letos

centar



dunavska ulica



nova godina u centru



jopet centar

Dunavska ulica gledano od parka




Dunavski park