DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Proza-citati

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
AutorPoruka
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:20 pm

First topic message reminder :

.ako nemate ništa protiv, mogli bi ovde da se nadju i citati iz
raznoraznih proznih dela - romana,priča,pisama...ima toooliko lepih
odlomaka koji se mogu izdvojiti,da se ne zaborave....

********************************************************

.evo napr.


Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa



Spavao bih manje, a sanjao više



Kada
bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario
mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome
što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u
sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući
otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao
bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao
bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada
ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko
sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem...
Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 1:57 pm

SLAVUJ I RUŽA


Rekla mije da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža – kliknuo student – ali u svom mojem vrtu nema crvene ruže.

Iz svojega gnijezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se.


Nema crvene ruže u cijelom mojem vrtu! – uzvikivao i krasne mu se oči
napunile suzama. – Ah, do kakvih sitnica stoji sreća! Pročitao sam sve
što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne, ali mi je život
bijedan jer mi nedostaje crvena ruža.

– Evo napokon vjerna
ljubavnika – reče slavuj. – Noć po noć pjevao sam o njemu, iako ga
nisam znao: noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvijezdama, a sada ga
vidim. Kosa mu je tamna kao zumbulov cvijet, a usne mu rumene kao ruža
koju želi; ali lice mu je od ljubavi poblijedjelo kao bjelokost i jad
mu se ubilježio na čelu.

– Sutra uvečer priređuje vladar ples
– mrmljao je mladi student – a moja će ljubav biti na plesu. Ako joj
donesem crvenu ružu, plesat će sa mnom sve do jutra. Ako joj donesem
crvenu ružu, držat ću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na
rame, i stezat ću ruku njezinu u svojoj. Ali nema crvene ruže u mojem
vrtu, pa ću sjediti sam a ona će proći mimo mene. Neće ni mariti za
mene i srce će mi pući.

– To je zaista pravi ljubavnik – reče
slavuj. – O čemu ja pjevam, to on trpi: što je meni radost, njemu je
jad. Ljubav je zaista divota. Vrednija je od smaragda i skupocjenija od
finih opala. Biser i mogranj ne mogu je kupiti niti se prodaje na
tržištu. Ne stječu je trgovci niti se može zamijeniti na vagi za zlato.


– Glazbenici će sjediti na svojoj galeriji – reče mladi student
– i svirat će na svojim instrumentima, a moja će ljubav plesati uz glas
harfe i gusala. Plesat će tako lako da se nogama neće dodirivati poda,
a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje. Ali sa mnom neće
plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam – i on se bacio u travu,
pokrio lice rukama i zaplakao.

– Zašto on plače? – zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega, a rep napeo uvis.

– Zbilja, zašto? – reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom.

– Zbilja, zašto? – šapne svojemu susjedu tratinčica nježnim, tihim glasom.

– Plače zbog crvene ruže – reče slavuj.

– Zbog crvene ruže! – zaviču oni – jako je smiješno!

A mali gušterčić, koji je bio cinik, nasmije se na sav glas.

Ali slavuj je razumio tajnu studentova jada te je šuteći sjedio na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi.

Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustrijemi se u zrak. Proleti gajem kao sjena i kao sjena proleti vrtom.

Usred tratine stajala je krasna ruža pa kad ju je slavuj spazio, poleti k njoj i spusti joj se na grančicu.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. No ruža odmahne glavom.


Moje su ruže bijele – odgovori ona – bijele kao pjena morska i bjelje
nego snijeg na planini. Ali otiđi mojoj sestri koja se plete oko
staroga sunčanika i možda će ti ona dati što ti želiš.

Odleti slavuj k ruži što se plete oko staroga sunčanika.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.


Moje su ruže žute – odgovori ona – žute kao kosa morske vile što sjedi
na jantarovu prijestolju i žuće nego sunovrat što cvate na livadi dok
je kosac ne pokosi. Ali otiđi mojoj sestri koja raste pod studentovim
prozorom i možda će ti ona dati što želiš.

Odleti slavuj k ruži što raste pod studentovim prozorom.

– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.


Moje su ruže crvene – odgovori ona – crvene kao golubove noge i
crvenije nego silni koralj što se vije po oceanskoj spilji. Ali zima je
sledila moje žile, mraz je oprljio moje pupoljke, bura je slomila moje
grančice i ja neću imati ruža cijele ove godine.

– Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja – uzvikne slavuj – jednu jedinu crvenu ružu! Zar nema nikakav način kako bih je dobio?

– Ima način – odgovori ruža – ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem.

– Reci mi – reče slavuj – ja se ne plašim.


Ako želiš crvenu ružu – reče ruža – moraš je stvoriti pjesmom po
mjesečini i obojiti je krvlju iz svojega srca. Moraš prsa nabosti na
trn i pjevati mi. Cijele cjelcate noći moraš mi pjevati, a trn ti se
mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane
mojom.

– Smrt je velika cijena za crvenu ružu – reče slavuj –
a život je svakomu jako drag. Radost je sjediti u zelenoj šumi, motriti
Sunce u zlatnim kolima i gledati Mjesec u bisernim kolima. Sladak je
glogov miris, slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što
cvate na brijegu. Ali ljubav je bolja nego život, a što je ptičje srce
prema ljudskome srcu?

Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u zrak. Preletio vrtom kao sjena i kao sjena projurio gajem.

Mladi je student još ležao u travi gdje ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u krasnim očima.


Veseli se – dovikne mu slavuj – veseli se, dobit ćeš svoju crvenu ružu.
Stvorit ću je pjesmom na mjesečini i obojit ću je krvlju iz srca
svojega. Za uzvrat tražim jedino da budeš vjeran ljubavnik jer ljubav
je mudrija od filozofije, koliko god bila filozofija mudra, i moćnija
od vlasti, koliko god vlast bila moćna. Krilima joj je boja kao plamen,
a plamene je boje tijelo njeno. Usne su joj slatke kao med, a dah joj
je kao tamjan.

Student pogleda iz trave i oslušne, ali nije razumio što mu slavuj veli jer je znao jedino ono što piše u knjigama.

No hrast je razumio i rastužio se jer je jako volio maloga slavuja koji je sagradio gnijezdo u njegovim granama.

– Otpjevaj mi posljednju pjesmu – šapne mu – ostat ću sam samcat kad tebe ne bude.

Tako je slavuj otpjevao hrastu pjesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrna vrča.

Kad je on otpjevao pjesmu svoju, ustane student i izvadi iz džepa bilježnicu i olovku.


On ima formu – govorio je sam sebi, odlazeći gajem – to mu se ne može
poreći, ali ima li čuvstva? Čini mi se da nema. Zaista je poput većine
umjetnika; sasvim je stil, a nema nikakve iskrenosti. Ne bi se žrtvovao
za druge. Misli jedino na glazbu, a svak zna da su umjetnosti sebične.
Ali mora se priznati da ima u glasu nekih krasnih zvukova. Žalost je
što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi.

I ode u svoju sobu, legne na svoj slamnati krevetac i stane misliti o ljubavi; a nakon časka zaspi.

A
kad je Mjesec zasjao na nebu, odleti slavuj k ruži i nabode prsa na
trn. Cijele cjelcate noći pjevao je grudi nabodenih na trn, a hladni
kristalni Mjesec nagnuo se i slušao. Cijele je noći pjevao slavuj, a
trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv
istjecala.

Pjevao je najprije kako se ljubav rodi u srcu
mladića i djevojke. A navrh ruže procvjetala je divna ruža, latica za
laticom redala se kao što se pjesma redala za pjesmom. Bila je isprva
blijeda kao magla nad rijekom, blijeda kao prvo jutro i srebrna poput
krila zorinih. Kao sjena nizina u srebrnu zrcalu, kao sjena ružina u
ribnjaku, takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici.

Ali
ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn. – Pritisni
jače, mali slavuju – doviknulo mu ružino stablo – jer će svanuti dan
dok još nije dokončana ruža.

Slavuj pritisne jače uz trn, a
sve glasnije i glasnije orila mu je pjesma jer je pjevao kako se rađa
strast u duši muškarčevoj i djevojčinoj.

A nježna rumen sunula
u ružine latice, kao rumen na mladoženjinu licu kad nevjesti poljubi
usta. Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još
bijelo jer jedino krv iz slavujeva srca može zacrveniti ružino srce.

A
stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn. – Pritisni jače, mali
slavuju – doviknulo mu stablo – jer će svanuti dan prije no što je
dokončana ruža.

Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do
srca i ljuta ga bol probola. Gorka je, gorka bila bol, a sve uznositija
i uznositija bila je njegova pjesma jer je pjevao o ljubavi što se
usavršuje u srcu, što ne umire u grobu.

A divna se ruža zarumenila kao rumen na istočnom nebu. Crvenio se rub laticama, a kao rubin crvenjelo se srce.

Ali
slavuju je sve slabio glas i krilašca mu lepršala, a oči se zamaglile.
Pjesma mu je slabila te slabila i on je osjećao da mu nešto guši grlo.

A
zatim ispjeva posljednji pjev. Bijeli ga je Mjesec čuo te zaboravio na
svanuće i zastao na nebu. Crvena ga je ruža čula, sva zadrhtala od
zanosa i rastvorila latice hladnomu jutarnjemu vjetriću. Jeka ga je
odnijela u svoju purpurnu spilju u brdima i probudila ovčare iz sna.
Preletio je preko trske kraj rijeke i ona je javila moru glas.


Gledaj, gledaj! – uzvikne ružino stablo – ruža je sada savršena – ali
slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi, s trnom u
srcu.

A o podne otvorio student prozor i pogledao – Divna li
slučaja! – uzviknuo – evo crvene ruže! Otkad živim, nikad nisam vidio
ovakvu ružu. Tako je krasna da zacijelo ima dugačko latinsko ime – i on
se nagnuo i otrgnuo je.

Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci.

Profesorova je kći sjedila na vratima i motala na vitao modru svilu, a pseto joj ležalo do nogu.


Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako vam donesem crvenu ružu – reče
student. – Evo najcrvenije ruže na svijetu. Večeras ćete je nositi kraj
srca, a kad budemo plesali, pričat će vam ona kako vas ljubim.

Ali djevojka se namršti.


Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu – odgovori ona – osim toga,
kancelarov mi je nećak poslao pravih dragulja, a svatko zna da su
dragulji vredniji nego cvijeće.

– Kunem se doista, vi ste jako
nezahvalni – reče student zlovoljan i baci ružu na cestu gdje je pala u
jarak i kola je pregazila kotačem.

– Nezahvalna! – reče
djevojka. – Reći ću vam nešto, vi ste jako surovi; a napokon, tko ste
vi? Samo student. Mislim da vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao
što ih ima kancelarov nećak – i ona ustade i ode u kuću.


Kako je ljubav glupa – reče student odlazeći. – Nije ni napola toliko
korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvijek kazuje ono što se ne
zbiva i navodi te da vjeruješ što nije istina. Zaista je sasvim
nepraktična, a kako je u naše doba glavno biti praktičan, vratit ću se
ja k filozofiji i učit ću metafiziku.

Vratio se dakle u svoju sobu, izvadio veliku prašnu knjižurinu i uzeo čitati.

Oscar Wild
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 1:58 pm

Robovanje
Ljudi robuju životu, i zbog toga robovanja dani su im
prepuni poniženja i stradanja, a noći su im sve u krvi i
suzama.
Evo, minu sedam tisuća godina od moga prvoga roñenja
i do sada ne vidjeh ništa osim potčinjenih,
pozatvaranih i okovanih robova.
Obiñoh Zemlju od istoka do zapada, spoznah i tamu
i svjetlost života, gledah procesije naroda kako iz pećine
hrle u palače, ali do sada ne vidjeh ništa drugo do šije
povijene pod bremenom, ruke u lance vezane i koljena
savinuta pred idolima.
Pratio sam čovjeka od Babilona do Pariza, od Ninive
do New Yorka i vidjeh samo tragove njegovih okova na
pijesku uz otiske stopala, čuh samo kako doline i šume
odjekuju vapajima generacija i stoljeća.
Ulazio sam u dvorove, u hramove i bogomolje, stajao
uz prijestolja, žrtvenike i govornice, ali vidjeh samo
kako trudbenik robuje trgovcu, trgovac robuje vojniku,
vojnik robuje guverneru, guverner robuje kralju, kralj
robuje vjerskom poglavaru, vjerski poglavar robuje
idolu, a idol je samo zemlja od koje su ga sotone sazdale
te ga postavile na brdo lubanja. Ulazio sam u kuće
moćnih bogataša, u straćare nemoćnih jadnika, u sobe
ukrašene slonovom kosti i komadima zlata, u skloništa
ogrezla u očaj i zadah smrti, i vidjeh djecu kako se uz
mlijeko zadajaju robovanjem, vidjeh mladiće kako uz
alfabet usvajaju pokornost, djevojke kako se odijevaju u
poslušnost i potčinjenost, i žene kako liježu na postelje
pokornosti i podatnosti.
Pratio sam generacije od obala Gangesa pa do
Eufrata, do ušća Nila i Sinaja, do atenskih trgova i
rimskih crkava, do uličica Konstantinopola i londonskih
grañevina, i vidjeh samo robovanje što posvuda žrtvenike
ostavlja iako ga božanstvom nazivaju, vino i miomirise
mu pred noge izlijevaju i kraljem ga nazivaju,
tamjan pale pred njegovim bistama i prorokom ga
nazivaju, ničice pred njim padaju i zakonom ga nazivaju,
zbog njega meñusobno ratuju i rodoljubljem ga
nazivaju, njegovoj se volji predaju i Božjom sjenom na
Zemlji ga nazivaju, po njegovoj želji domove i zdanja
pale u bratstvom i jednakošću ga nazivaju, radi njega se
pregalaštvu predaju i bogatstvom i trgovinom ga
nazivaju. Sve su to brojna imena za jednu istinu i sve je
to mnoštvo ispoljavanja jedne suštine. Ta je trajna,
vječna bolest sa svakojakim simptomima i raznovrsnim
ranama; nasljeñuju ih sinovi od očeva kao što dah života
nasljeñuju; njeno sjemenje se stoljećima u tlo vremena
zasijava, kao što jedno godišnje doba daje ono što se u
drugo doba zasije.
Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju
naiñoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže
za prošlost predaka; što im duše tjera na klanjanje
tradicijama djedova; što im u mladićka tijela uvodi
drevne duše, kao u svježe grobove kosti stare.
Vidjeh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca
za ženu koju potcjenjuje; tjelesnu vezanost žene
za postelju supruga koga mrzi te im ni jednome nije
stalo do života.
Vidjeh nijemo robovanje - kada su pojedinci
prinuñeni slijediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama,
njenim se ruhom odijevati, te se oglašavaju poput
odjeka i tijela su im nalik sjenama.
Vidjeh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u
jaram obmanjivača, odlučnost jakih ljudi u službi
pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se
ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju
i razbijaju.
Vidjeh prastaro robovanje - kako duše dječje padaju
sa prostranih nebesa u nesretne domove gdje nužda i
maloumnost druguju, gdje poniženje i očaj idu ruku pod
ruku te djeca stasavaju nesretna, žive kao prijestupnici i
umiru poročni.
Vidjeh odvratno robovanje -- prodavanje predmeta u
bescijenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se
naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću, slabost
blagošću, bojažljivost gordošću.
Vidjeh surovo robovanje - kada se nejaki strahom
tjeraju da govore, pa kazuju ono što ne osjećaju,
predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s
njima poigrava kao s krpama.
Vidjeh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po
zakonima drugoga naroda.
Vidjeh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi
krunišu kraljeve.
Vidjeh crno robovanje - kada prijestupnici svaljuju
sram na nedužne.
Vidjeh robovanje samom robovanju, a to je inercija.
Kada sam se umorio prateći generacije i kada mi je
dojadilo da gledam prohod naroda, sjedoh osamljen u
dolini silueta, tamo gdje se skrivaju sjene minulih
vremena i gdje počivaju duhovi budućih stoljeća. Tamo
vidjeh slabunjavu siluetu kako osamljena ide zureći u
sunce te je zapitah:
- Tko si i kako ti je ime?
- Sloboda je moje ime.
- Gdje su ti potomci?
- Jedan je umro razapet, drugi je umro u ludilu, a
treći se još ni rodio nije.
Potom mi se izgubi iz vida, u magli.

HALIL DŽUBRAN
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 2:00 pm

Iz knjige: Mirisni plodovi duše,Halil Džubran

Savršenstvo
PITAŠ ME,brate,kad će čovjek postati savršen.
Poslušaj moj odgovor:
Čovjek
ide ka savršenstvu kad osjeti da je on bezgranični kosmos;da je on more
bez obala;da je on vatra što vječno gori;da je on svjetlost što vječno
sija;da je on vjetar,bilo da duva,bilo da miruje:da je u oblacima kad
iz njih grmi,sijeva i kiša pada;da je u potocima,bilo da su raspjevani
ili da plaču;da je u stablima i kad cvjetaju u proljeće i kad ogole s
jeseni;da je u visokim planinama;u ravnim dolinama;da je u poljima,bila
ona plodna ili neplodna.

Kad čovjek sve to osjeti,dospijeva tek
na pola puta do savršenstva.Ako hoće da dosegne savršenstvo,valja da
osjeti,ako uopće može osjećati,da je on dijete na majku oslonjeno;da je
starac odgovoran za svoje potomke;da je mladić zalutao između želja i
strasti;da je zreo čovjek što se bori sa svojom prošlošću i
budućnošću;da je krijeposnik u svojoj isposničkoj ćeliji;da je
prijestupnik u svojoj tamnici;da je naučnik među svojim knjigama i
hartijama;da je neznalica u tmini svoje noći i svoga dana;da je
monahinja u cvijeću svoje vjere i trnju svoje samotinje;da je
prostitutka u kandžama svoje nemoći i potreba;da je siromah u svojim
jadima i potčinjavanju;da je bogataš u svojim strastima i potčinjavanju
istima;da je pjesnik u maglovitim večerima i blistavim svitanjima.
Ako čovjek može sve to iskusiti i spoznati,dospijeva do savršenstva i postaje sjenka božije sjene.
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 2:00 pm

''TRI RATNA DRUGA'' -E.M.R.

Ostadoh
sam. Posamtrao sam stare, osvijetljene mape, lađe s pozutjelim jedrima,
i mislio na nju. Rado bih je pozvao telefonom, ali sam se prisilio da
ne ucinim to. Htio sam da ne mislim na nju toliko. Htio sam da je
primim kao neocekivani dar koji donosi srecu, dar koji je dosao i koji
ce otici, samo toliko i nista vise. Nisam htio dopustiti da se u meni
razvije misao da bi ovo moglo biti nesto vise. Znao sam i suvise dobro
da svaka ljubav nosi u sebi i zelju za vjecnoscu. Otuda i njene vjecite
muke. Ne ostaje nista. Nista.

-Nisam se mogao osloboditi one
slike; soba nestaje u sutonu; meke, plave vecernje senke, scucurena
lijepa djevojka svojim tamnim i muklim glasom govori o svom zivotu i o
svojoj zelji za zivotom. Do vraga! Postajem sentimentalan. Ali ova
iznenadna avantura kanda vec zalazi u maglu njeznosti. Da me nije vec
zahvatilo dublje no sto sam mislio i htio? Zasto sam otisao? Zasto
nisam ostao kod nje kao sto sam stvarno htio? Ah, proklet bio! Necu
vise da mislim o svemu tome! Neka bude sto ce biti, ma i poludio od
nesrece ako je izgubim. Ona je tu, sad je tu, a sve ostalo svejedno mi
je, nek ide do vraga! Nije mi stalo do toga da osiguram ovo malo
bijednog zivota. I tako ce jednog dana doci ogroman val koji sve nosi...


-Patrisino
lice, obasjano svjetloscu sa pozornice, bilo je tajanstveno. Sva se
predala muzici. Volio sam je sto se nije oslanjala na mene niti me
hvatala za ruku, cak ni pogledala, pa je izgledalo da na mene ne misli,
da me je sasvim zaboravila. Mrzio sam kad se stvari mijesaju, mrzio sam
priljubljivanje jedno uz drugo kad jednom ovlada ljepota i moc nekog
velikog djela. Mrzio sam zanosne ljubavnicke poglede, trivijalno
pripijanje, nepristojnu ovnovsku srecu koja nikada ne moze da se
izdvoji i uzdigne. Mrzio sam sve te price o spajanju u ljubavi.Naprotiv
treba sto vise da su razdvojeni i sto cesce da se udaljuju, pa se opet
sastaju. SAMO ONAJ KOJI JE CESTO USAMLJEN, POZNAJE SRECU ZAJEDNICE. Sve
srugo razara tajanstvo zudnje. U carobnu oblast samoce dopire osjecajno
uzbudzenje, predanost duboko zanosu, moc prirodnih elemenata, bura,
noc, muzika i ljubav...


-ZABORAVITI, TO JE TAJNA VJECE MLADOSTI.
STARI SE SAMO USLJED PAMCENJA.
SUVISE SE MALO ZABORAVLJA.


-PRAVA LJUBAV NE PODNOSI SVIJET!!!


-Stvarnost budi zelje, ali nikad ne moze
da
ih zadovolji. Ljubav pocinje u covjeku, ali se nikad ne svrsava u
njemu. Cak i kad je sve tu: i covjek, i ljubav i sreca i zivot, jos
uvijek je sve to, po nekom strasnom udesu, suvise malo, i sto vece
izgoleda, sve manje biva.



-Srecna sam.!
Stajao sam i
gledao je. Bila je to samo jedna rijec, ali rijec koju jos nikada nisam
ovako cuo. Poznavao sam zene, ali su to uvijek bili prolazni susreti i
dozivljaji...Jedan cas zbunjenosti, jedan cas samoce, bjegstvo od sebe
sama, od ocajanja, od praznine. Nista drugo nisam ni zelio, jer sam
naucio da se covjek ni na sto ne moze osloniti, nego samo na sebe i
ponekog druga. Sad sam najednom vidio da nesto predstavljam jednom
bicu, prosto zato sto sam tu, da je ono srecno sto sam uz njega. Kada
se to kaze, izgleda sasvim jednostavno; ali kad se o tome razmisli;
onda je nesto zaista beskrajno. To moze covjeka sasvim da izmjeni. To
je ljubav, pa ipak nesto drugo. Nesto za sta vrijedi zivjeti. MUSKARAC
NE MOZE DA ZIVI ZA LJUBAV. ALI ZA LJUDSKO BICE MOZE. Htio sam nesto da
kazem, ali nisam mogao. Tesko je naci rijeci kad nesto stvarno treba
kazati. A kad nadzemo potrebene rijeci, ondab se stidimo da ih
izgovorimo. Sve te rijeci pripadaju proslim vijekovima. Nase doba jos
nema izraze za svoja osjecanja. Ona mogu da budu samo drugarska, sve
ostalo nije pravo.
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 2:01 pm

Marija Bomarše:
"On je bio
varalica, odvratan čovek koji me je, hladan i bezdušan, učinio
beskrajno nesrećnom. Pre nego što sam ga upoznala, bila sam zadovoljna.
Naravno, istina je, nisam nikako mogla zamisliti da bih mogla biti
toliko srećna, ali isto tako nisam mogla pretpostaviti da ću postati
tako nesrećna kao što me je on poučio. Zato ću ga mrzeti, gnušaću se
njega, proklinjaću ga. Da, Klaviho, proklinjem te u dnu svoje duše;
niko to ne sme saznati, ne mogu dozvoliti da to drugi saznaju, jer na
to imam prava samo ja; ja sam te volela kao niko drugi, ali ja te i
mrzim, jer niko kao ja ne zna za tvoju podmuklost. Dobri bogovi, koji
raspolažete osvetom, prepustite mi je za trenutak, neću je
zloupotrebiti, neću biti okrutna. Ugnezdiću se u njegovoj duši kada
neku drugu bude zavoleo, ne da ubijem tu ljubav, to ne bi bila kazna,
jer znam da bi je isto tako malo voleo kao i mene; on uopšte ne voli
ljude, on voli samo ideju, misao, svoj veliki uticaj na dvoru, svoju
duhovnu moć, sve njegove ljubavi koje su meni neshvatljive. Toga ću ga
lišiti, i onda će upoznati moju bol. I kada bude blizu očajanja, sve ću
mu vratiti, ali će meni morati biti za to zahvalan - tako ću biti
osvećena."

S. Kjerkegor,
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 2:02 pm

TVOJA I MOJA MISAO

Tvoja misao je drvo duboko ukorijenjeno u tle tradicije cije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja
misao je oblak koji se krece u prostoru. Ona se preobraca u kapljice
koje, kada padnu, obrazuju potok koji pjeva svojim putem do mora.
Zatim, on se dize kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrdjava koju ni munja ni oluja ne moze da potrese.
Moja misao je njezan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svome svijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne moze tebe da izmjeni niti je ti mozes izmjeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i vecerom.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao ti dopusta da vjerujes u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja
misao radja u meni zelju da kopam zemlju sa svojom motikom, da zanjem
sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odjecu
tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezujes za bogatstvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja
misao podrzava slavu i pokazivanje.Moja me savjetuje i moli da odbacim
uvazenost i da je smatram zrncem pjeska bacenim na obalu Vjecnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usadjuje drskost i nadmocnost.
Moja u meni usadjuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja
misao stvara snove o palatama sa namjestajem od sandalovine prosarane
sa draguljima i posteljama nacinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori njezno na moje usi: „Budi cist u tijelu i duhu cak i ako nemas gdje da spustis svoju glavu.“
Tvoja misao te podstice da tezis za titulama i polozajima.
Moja me bodri na skromnu sluzbu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je drustvena nauka, vjerski i politicki rjecnik.
Moja je prosto nacelo.
Tvoja misao govori o zeni lijepoj, ruznoj, cednoj, bludnici, inteligentnoj i glupoj.
Moja u svakoj zeni vidi majku, sestru i kcer svakog covjeka.
Predmet tvojih misli su lopovi, zlikovci i ubice.
Moja iskazuje da su ti lopovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana, a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja
objasnjava, da kad covjek pravi zakon, on ga ili prekrsava ili mu se
pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim.
Onaj ko prezire bijednika, sam je bijednik. Onaj, ko uzdize svoj prezir
prema grijesnima, uzdize svoj prezir prema cijelom covjecanstvu. Tvoja
misao je upucena na vjestaka, umjetnika, intelektualca, filozofa,
svestenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su njezni, iskreni, casni, pravicni, ljubazni i o mucenicima.
Tvoja misao podrzava judaizam, bramanizam, hriscanstvo, islam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija ciji su razliciti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog Bica.
U tvojoj misli postoji samo pojam bogatog, siromasnog ili prosjaka.
Moja misao drzi da nema bogatih vec samo covjekov zivot; da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog zivota.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Prema
tvojoj misli, velicina naroda lezi u njihovoj politici, njihovim
partijama, njihovim konferencijama, njihovim savezima i raspravama.
Ali
moja proglasava da znacaj naroda lezi u radu - rad na polju, rad u
vinogradu, rad na razboju, rad u stavaonici, rad u majdanu, rad na
sjeci drveta, rad u uredu i u stampi.
Tvoja misao drzi da je slava naroda u njihovim herojima. Ona pjeva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Hanibala i Napoleona.
A
moja tvrdi da su pravi heroji Konfuchije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi
Taleb, El Gazali, Dzalal Eddin-el Rumi, Kopernik i Paster. Tvoja misao
vidi moc u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima
i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu, odvaznosti i istini. Ma koliko jedan tiranin da istraje, on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku izmedju praktichara i idealista, izmedju dijela i sjeline, izmedju mistichara i materijaliste.
Moja
shvata da je Zivot jedan i da se njegove tezine, mjere i tabele ne
podudaraju sa tvojim tezinama i mjerama. Onaj za koga ti pretpostavljas
da je idealist moze biti praktichan chovjek.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje, mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama: Posto se ti njome ponosis, ti je, takodje, velicas.
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i laznog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tudjinac u svom narodu i usamljen medju rodjacima i prijateljima.
Ti imas tvoju misao i ja imam moju.

Khalil Gibran
Nazad na vrh Ići dole
vesko



Datum upisa : 28.02.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Feb 28, 2010 2:39 am

Krupljanka ::
Paulo Koeljo - Alhemicar

...Kada čovjek dublje zagleda u dušu svijeta
lako shvati da na svjetu uvijek postoji
jedna osoba koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva prošlost i sva budućnost
gube svaki značaj...
i samo postoji taj trenutak
Nazad na vrh Ići dole
bosankaa
★ Prva Oklagija Foruma ★
avatar

Godina : 36
Datum upisa : 17.02.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Uto Apr 20, 2010 1:44 pm

U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo
su uloge podeljene, i to otprilike ovako:
Kad mi patimo zbog žena to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo želeli da budu.
Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo mi ovakvi kakvi jesmo.
Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.

Ivo Andric "Znakovi pored puta"











Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...
Nazad na vrh Ići dole
bosankaa
★ Prva Oklagija Foruma ★
avatar

Godina : 36
Datum upisa : 17.02.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Uto Apr 20, 2010 1:49 pm

Zena na kamenu


... za velike i teske promene svog zivota covek ne bi mogao
nikad da kaze tacno kad su pocele. Cas izgleda kao da su oduvek
bile tu, cas opet kao da su se malocas pojavile i otkrile njegovim
ocima. Zatim, to je podmuklo i varljivo. Ta muka izgleda ponekad
teska, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja
svet i nece se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dodju
dani i citave nedelje kad izgleda da "planine" i nema, da nije
nikada ni bila, da ne moze uopste biti. Dok jednog dana, jednog
trena, ne iskrsne opet i ne ispreci se pred nama, stvarna, ogromna,
veca i crnja nego sto je bila pre tog kratkog i varljivog zatisja
i olaksanja.

.......
Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u cem, ni u cem, ni u cemu!
Nije cak ni cista! Ne samo sto paznja otupi, obzir oslabi, interes
obamre, pa je covek sklon da se zapusti u odelu i drzanju, nego
cak i samo telo kao da se tesko cisti a lako prlja. Samo od sebe,
iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, coveku koji stari
i podje za rukom da se odrzi uredan i cist, to je sterilizovana
cistoca apoteke a ne cistoca cveta. A mladost je cista, jer se
njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad
jos nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije casna kad lici na
sramotu koju skrivas a sakriti je ne mozes. Ni bora na licu.
Bore ulivaju svakome postovanje, daju draz i toplinu licima
skromnih starica i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore
na licu lepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati
i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore
izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osecanja sa kojima ih
ta zena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masazom
zbrisati, cak kao da ne mogu - proklete bile! - ni oprati kako
treba. U njima uvek ostaje senka starenja, kao sto na bronzanim
i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo
prasine u borama lica i naborima odela. Iza njih jedva vidljivih,
a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe zene
koja pocinje da stari - bije hlad i pustos, kao iz dubokih haluga
i planinskih provalija.

Takva je ta kleta starost da se sve okrece protiv onoga protiv
koja je i inace sve, jer stari.


I.Andric











Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...
Nazad na vrh Ići dole
bosankaa
★ Prva Oklagija Foruma ★
avatar

Godina : 36
Datum upisa : 17.02.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Uto Apr 20, 2010 1:52 pm

Jelena zena koje nema


Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

.......
U najgorim casovima noci- a noc je bila uvek zlo vreme moga zivota-
biva ponekad da se javi nesto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a sta gore, sta iza a sta
ispred. Ziv sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez
mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da
negde preza ruku kojom hoce nesto da mi doda. I ja zivo zelim da
podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi.
Tako ostajemo u tom bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog
nerodjenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni
kako se stvarno zovemo. Ono sto je zivo i jasno u mojom svesti,
to je nasa zelja koja je jedna. Po toj zelji i znam da postojimo,
ona je jedino sto nas vezuje i sto znamo jedno o drugom.

.........
Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam da se iza
mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala
je tu trenutak - dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj
dah), a onda mi je polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati
kako ni po cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku
ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka koja ima
svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i isto takvu mekocu
i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svecano krut.

Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene,
jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam, nje vise nije
bilo.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da
cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali
nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca
prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih
sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da
se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne
prestanem da je iscekujem!











Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...
Nazad na vrh Ići dole
bosankaa
★ Prva Oklagija Foruma ★
avatar

Godina : 36
Datum upisa : 17.02.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Uto Apr 20, 2010 2:04 pm


...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...
(Fjodor M. Dostojevski - Zločin i kazna)












Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...
Nazad na vrh Ići dole
bosankaa
★ Prva Oklagija Foruma ★
avatar

Godina : 36
Datum upisa : 17.02.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Apr 28, 2010 11:26 pm

Jovan Dučić - "Blago Cara Radovana"

"...Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prolost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik.

Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale časti.

Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta.

Najlepše oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz romantike, iz osvete.

…Srpkinja se daje onom ko je prevari."

...

"Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju."

...

"Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je,
naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće
slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili
naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš
porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego
dobra. što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što
uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što
postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom."












Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...
Nazad na vrh Ići dole
REVELIN

avatar

Location : nedostižna
Humor : osmehom razbijam.... valove
Datum upisa : 27.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Uto Sep 21, 2010 11:20 pm

Možda ćeš me razumeti tek kada budeš starija i kada predješ onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sažaljenje. Ako me budeš sažaljevala, sići ću kao oni zli duhovi i napraviću ti gomilu pakosti. Isto ću učiniti i ako budeš stidljiva umesto skromna, ako se budeš opijala praznim razgovorima umesto da ćutiš. Eksplodiraće lusteri, poleteće tanjiri sa polica, gaćice će završiti na lusteru; od svitanja do duboko u noć neću te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tačno, neću uraditi ništa od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, biću samo tužna, kao što sam tužna kad god vidim uništen život, jedan život u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Čuvaj se. Svaki put kada, sazrevajući, budeš htela da promeniš nešto što je pogrešno u ono što je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvažniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetiš izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drveće i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krošnjom i malim korenjem ishčupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo žila i malom krošnjom i sokovi jedva protiču. Korenje i krošnja moraju da rastu zajedno; moraš da budeš istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ćeš moći da ponudiš hlad i zaklon, samo tako ćeš se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budeš znala kojim da kreneš, nemoj poći bilo kojim, nego sedi i sačekaj. Diši duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si došla na svet; ne dozvoli da ti nešto odvuče pažnju; čekaj, i dalje čekaj. Budi mirna, ćuti i slušaj svoje srce. Kad čuješ njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.


Suzana Tamaro - Idi kuda te srce vodi
Nazad na vrh Ići dole
http://sestreposrcu.serbianforum.info/portal.htm
REVELIN

avatar

Location : nedostižna
Humor : osmehom razbijam.... valove
Datum upisa : 27.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Uto Sep 21, 2010 11:21 pm

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi?
Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren
i nezlobiv smeh znaci veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti
i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja
ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar
jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah
kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo
i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom
umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da
prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako
govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje
da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino
deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.

F.M.Dostojevski - Smeh - Proba duše
Nazad na vrh Ići dole
http://sestreposrcu.serbianforum.info/portal.htm
REVELIN

avatar

Location : nedostižna
Humor : osmehom razbijam.... valove
Datum upisa : 27.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Sep 26, 2010 5:52 pm

Onda sam pokušala da ga dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavila.
Gadjala sam ga kamenjem,a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.
I,ma koliko se trudila da ga odatle izvadim uvek bi mi na dlanu ostao njegov izgužvan osmeh,mokar kao celofan i curio mi kroz prste.
Nista se nije izmenilo.Lik se i dalje javljao.
Ubrzo sam razumela da nema smisla bežati. Ne prati on mene,već ja idem za njim....


****
Nazad na vrh Ići dole
http://sestreposrcu.serbianforum.info/portal.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Citati knjizevnih dela...odlomci...   Sre Sep 29, 2010 12:32 pm

A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika.

Jelena, žena koje nema
Andrić
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:33 pm

Na kraju, svi racuni i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lucenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osecamo i ne vidimo drugacije do po njegovim krajnjim posledicama. To je coveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zakljucaka u životu, nagonilo ga da uzroke svih svojim mnogobrojnim nedacama i nezadovoljstvima, i svima protivrecnostima svog života traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.

Ivo Andric - Znakovi pored puta

Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:34 pm

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naci u tišini.
Koliko je moguce, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
cak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju pricu.
Izbegavaj bucne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorcen ili ponosan; jer ce uvek biti vecih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignucima i planovima.
Održi zanos za svoj licni poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorcenosti i razocarenjima, ona je vecna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajuci stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drvece i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i cemu težiš u bucnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srecan!

Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat.....
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:36 pm

...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...


Dostojevski- Zločin i kazna
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:37 pm

Čovek ima više hrabrostri prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi, i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti, nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.

Jovan Ducic (blago cara Radovana)
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:38 pm

Postavljeno vam je neocekivano pitanje, vi cak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskace u oci i sve je gotovo!
Ona je primecena, a vi ste uhvaceni!"

Bulgakov - Majstor i Margarita
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:38 pm

"A ono sto se u meni dogadja u rijetkim casovima radosti, sto je za mene slast,dozivljaj, ekstaza i uzvisenost, to svet voli i trazi mozda jedino u
pesnickim delima, a u zivotu smatra ludoscu. I zaista, ako je svijet u pravu
- onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam zaista kako sam sebe cesto nazivao -stepski vuk, zivotinja koja je zalutala u tudj i nerazumljiv svet, koja vise ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu".
H.Hese
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:40 pm

Ne molim Te, Gospode za cuda i vidjenja, nego za snagu u svakodnevnom zivotu.
Nauci me umecu malih koraka.
Ucini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osjetljivošcu da odredim što je veoma važno,a što manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i mjeru,
da kroz život ne klizim, vec da razumno odredujem dnevni raspored,da primetim svjetlost i vrhunce, da s vremenom na vreme nadjem vremena za ljepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i buducnosti ne vode daleko.Pomozi mi da dobro delujem neposredno,da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sacuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteci.Obdari me treznom spoznajom da su teškoce,neuspesi i udarci stalni pratioci života- uz koje rastemo i zrijemo.
Podsjeti me da srce cesto zamucuje razum.
U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reci istinu.
Uvijek cu Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reci sami sebi, ona nam biva kazivana.
Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najljepšem, najzahevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku,na pravu adresu uputim paketic dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene covjeka koji ce brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, vec ono što mi treba.
Nauci me umijeu malih koraka.

Antoine de Saint-Exupéry (Umijece malih koraka)
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
jutarnja izmaglica

avatar

Godina : 61
Location : Beograd,moj rodni grad
Humor : smehoholicarka
Datum upisa : 11.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Sre Sep 29, 2010 12:42 pm

A šta da radiš kad sve ne dođe u svoje vreme? Šta da učiniš, kad ti se život iščaši onako kao kad ti se rebra pogrešno uglave, srce obesi s leve na desnu stranu i zaboraviš ono radi čega si se uputio da se grebeš po ovom trnjaku. Slomiš li nogu, ruku uglave ti nekako pa zaraste. Nema na ovoj kurvi zemlji majstora to unutrašnje da namesti.

(Andrić-Prokleta avlija)
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/forum.htm
REVELIN

avatar

Location : nedostižna
Humor : osmehom razbijam.... valove
Datum upisa : 27.08.2010

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Čet Sep 30, 2010 9:38 pm

Dok je čovek plen svojih strasti, rob čula i igračka mašte, dotle su i svaka tajna muka i gorčina razumljive i lakše, jer su zaslužene, kao prirodno naličje nedostojna života. Ali kad se i docnije, kao gospodar svoje sebičnosti, sav predan radu, živeći za druge, uvidi da je ta ista gorčina na kraju svakog puta, onda zaista čovek ne zna šta da misli i nema čemu da se nada. Ostaje, ponekad, svetla nada, ne trajnija od bleska munje, da sve ovo nije prava stvarnost. Misao - da ćemo se probuditi, jecajući.

Ivo Andrić
Nazad na vrh Ići dole
http://sestreposrcu.serbianforum.info/portal.htm
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   

Nazad na vrh Ići dole
 
Proza-citati
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 8Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
 Similar topics
-
» Citati, poslovice...
» DNEVNIK JEDNE VOCKICE
» EPIKUR
» ALEKSA SANTIC

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: KNJIŽEVNOST :: PROZA/POEZIJA/PISANA REČ ..-
Skoči na: