DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Proza-citati

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
AutorPoruka
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:20 pm

.ako nemate ništa protiv, mogli bi ovde da se nadju i citati iz
raznoraznih proznih dela - romana,priča,pisama...ima toooliko lepih
odlomaka koji se mogu izdvojiti,da se ne zaborave....

********************************************************

.evo napr.


Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa



Spavao bih manje, a sanjao više



Kada
bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario
mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali
nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome
što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok
ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u
sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući
otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce,
ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao
bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu
pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao
bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada
ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko
sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće
koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost
početi da umirem...
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:21 pm

Borisav Stanković

Uvela ruža


Opet sam te snevao!
Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše
samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli
zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška,
hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i
mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka
je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim
izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno
ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole,
nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod
nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući
me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se
srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da,
bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već
zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja
kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam
ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao
sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa
ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od
mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko
puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko
puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen,
prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i
više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam
ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu
tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri
pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz
tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te
tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim.
Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto
drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio
sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i
razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te
više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza
se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto
radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika,
teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I
ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud
je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo
suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja
zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da
pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad
se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih,
dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam
se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta,
zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama.
Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva;
osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene.
Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i
pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe,
čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i
vidi!...
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:21 pm

Jovan Dučić


Blago cara Radovana


O ŽENI






.."Znam
ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesečare; i
druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i treće koji su
smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu
ili pokažu. Samo ljudi velike uglađenosti i artisti u životu naprave od
ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik
govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više
na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja
ili propale časti. Prosečni čovek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod
žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja
ne čezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o
ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i
pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer
i oni žive u stalnom uzbuđenju i imaju puno ženskog i detinjastog.
Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije
dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i
stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne.
Žena je blagodarna čoveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je
voli; ne traži u čoveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su
delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreći, ako je ništa ne muti. Čovek
voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava
sasvim dovoljna. Žena može otići i u ludilo i u samoubistvo, ako je
stalno trujete rečima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom
instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od
velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obično žene koje su
prirodom određene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete
pod pojasom, gotove da se nagrde noseći ga, i da mu žrtvuju život
rađajući ga, i upropaste mladost odgajajući ga. Žene koje ne trepe
nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo.
Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, neće nikad biti ni
dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduća raspikuća i
opasan poliandar, koja voli svet većma nego kuću, sebe nego ikakvog
čoveka; to je pustolov kojoj će muž služiti samo za pratnju i
podvođenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini
želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred
imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i već tako unapred
odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista
ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete
od čoveka kojeg voli. "
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:21 pm

Razmišljanje

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam
plašljiv, depresivan i ohol. I svatko mi je govorio: Ti se moraš
promijeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već
dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promijeniti, ali nikad
nisam uspio pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše boljelo,
bilo je da mi je najbolji prijatelj uvijek govorio kako sam neurotičan.
I on je uvijek ponavljao, da se moram promijeniti. I njemu sam
obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspijevao.
Tako sam se osjećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on "Ne
mijenjaj se! Ostani kakav jesi!" I nije važno, da li ćeš se ti
promijeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude" Te
riječi su zvučale poput glazbe u mojim ušima. "Ne mijenjaj se, ne
mijenjaj se, volim te...". I ja sam se otpustio i postao sam življi, i
gle čuda nad čudom - ja sam se promijenio. A sada znam da se nisam u
istinu mogao promijeniti, dokle nisam našao nekoga, tko me zaista
volio, bez obzira da li ću se promijeniti ili ne. "Volim te" "rado te
prihvaćam onakvog kakav jesi" kad se nekome reče onda njemu ili njoj
čini neobično dobro. Biti voljen bez preduvjeta i pretpostavki
omogućuje život pun smisla. Ako se netko osjeća voljen i ljubljen onda
može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da
uopće ne gleda što mi to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa
ne vrijedite! Dopustite si biti voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi
jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:22 pm

..."Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim
prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi,
nalazeci olakšanje. Kad osjetim radost, trcim da je podijelim s njom,
zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.Dobar je covjek, i lijepa žena,
ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio.Cak i da je imala
velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu
dopusti
ti da to ne bude.Dao sam joj sve što nisam našao u životu,
a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca,
i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem.Ja sam
osujecen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen.Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su
bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom
liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a
opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred
svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih.
Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju,koja se
stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.Ljubav je
žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj
svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc.
Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske
vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da
traži od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca
oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek
svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena,
radosti bez trajanja.
Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži. "

M. Selimovic – "Tvrdava"
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:22 pm

"Mali princ "

Antoine de Saint-Exupéry



XXI poglavlje


Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, rece lisica.
-Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.



-Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, rece lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tuzan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, rece lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, rece mali princ.
A onda razmislivsi dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
-Trazim ljude rece mali princ. Sta znaci to pripitomiti.
-Ljudi
imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni
gaje i kokosi. Po tome su zanimljivi. Trazis li kokosi?

-Ne, rece mali princ. Trazim prijatelje. Sta znaci to "pripitomiti"?
-To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno,
rece lisica. Ti si za mene samo mali decak slican stotinama hiljada
drugih drugih decaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam
potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica.
Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ces za mene
biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
-Pocinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguce, rece lisica. Cega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji rece mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokosi?
-Ne.
-Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj
zivot je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokosi su
slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako
me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat
koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju
pod zemlju. Tvoj ce me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim
pogledaj! Vidis li tamo dole, polja puna zita? Ja ne jedem hleb. Za
mene zito ne predstavlja nista. Zitna polja ne podsecaju me ni na sta.
A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me
pripitomis! Zito, koje je pozlaceno, podsecace me na tebe. I ja cu
voleti sum vetra u zitu...
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa:
-Molim te... pripitomi me, rece ona.
-Vrle rado, rece mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Covek
poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise
vremena da bilo sta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A
kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju
prijatelja. Ako hoces prijatelja, pripitomi me!
-Sta treba da radim? upita mali princ.
-Treba
da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ces sesti malo dalje od
mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista
govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sesces malo
blize....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da
si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer, u cetiri
sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata.
Ukoliko vreme
bude odmicalo, bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu uzbudjena i
uznemirena; upoznacu cenu srece! Ali ako budes dolazio kad ti padne na
pamet, nikada necu znati za koji cas da spemim svoje srce... Potrebni
su citavi obredi za to.
-Sta je to obred? upita mali princ.
-I
to je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini da
se jedan dan razlikuje od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih
lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim
devojkama. Cetvrtak je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do
vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani
licili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! rece lisica... Plakacu.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, rece lisica.
-Ali ti ces plakati, rece mali princ.
-Naravno, rece lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
-Idi,
pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati
se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi
uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on.
Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto
je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada
drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada
jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe
ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas.
Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali
ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo.
Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj
napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one
dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise
ili kako ponekad cuti. Zato sto je to tvoja ruza.
I on se vrati lisici.

-Zbogom, rece joj on...


-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.


-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi
su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti
si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju
ruzu.

-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio...
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:23 pm

GOSPODE

"...Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odvec,
onda se u meni dusa okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodusnost
i crni ponos onih koji odvise pate.
Ne udaraj nas odvec , Gospode i ne daj nam teret iznas nase snage,
da nam se ne pomraci sjaj Tvoj
i da se zlo ne zacari nad nama..."

Ivo Andric
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:24 pm

Kada ih nateras da te mrze onda si siguran da dobro radis svoj posao...
Istina je da je zivot nepodnosljiv, samo sto je vecina ljudi naucena da se pretvara kao da nije takav...
S
vremena na vreme neko se ubije ili ga odvedu u ludnicu, ali najveci deo
masa tera dalje i dalje pretvarajuci se kako je sve normalno i
prijatno...
Talentovane ljude bije glas da je tesko komunicirati s
njima u svakodnevnim situacijama - tako sam citao i tako su mi govorili
i tako sam gledao na filmu...
Ali otkrio sam da nije tako...
Sto su ljudi talentovaniji to je lakse sa njima - bice da cuvaju svoje lose trenutke za casove kada su sami..."


Carls Bukovski
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:24 pm

Jovan Dučić

Blago Cara Radovana


"Lepota fizička, to je
neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je
samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije
nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek
pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih
ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgrađivala svoje
pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošću, i nikad nije bila
tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je,
istina, i bezumnih žena među lepoticama, kao i lepih ljudi među
glupacima. Ali je to bio svagda redak slučaj; jer su uvek imali pored
lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili veću pamet bez mnogo
srca. Ako lepotice obično svrše život u katastrofama i skandalima,
često i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tuđih strasti i
tuđih sujeta. Ako su lepotice često neobrazovane, to je što je
negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha.
Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladić u
Grčkoj, ali i najveći heroj; a Sofokle je bio najlepši mladić, ali i
najveći pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala
trostruku oreolu: lepote, vrline, i učenosti; ona je bila i veliki
astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i
veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog
spustio na naročito izabrape među ljudima; lepota je i blagos lovena,
jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno
osećanje. Kao što su antički Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i
hrišćani su najzad slikali lepim sve najveće ličnosti svoje crkve:
Bogorodicu, Hrista, svetog Đorđa i sve arhangele. Uostalom, stari Grci
su verovali da ružan čovek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u
ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja
XIV, najvećeg ljubavnika među svim kraljevima, nisu bile lepe, nego
samo žene od duha i od srca. Gospođica Lavalijer je bila čak vrlo
malenog stasa, bogknjava, smeđih očiju, velikih usta, zuba ne baš
najlepših; a koračala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje
njen poznanik Bisi Rabiten, rođak slavne gospođe de Sevinje. Ali
Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reči
pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva
predana, i, najzad, da je bila učena. I Mekole u svojoj istoriji govori
da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile
veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Čerčil i
Katarina Sidle. Bilo je sličnih ukusa i među filozofima. Dekart je prvi
put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i
simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze.
Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših usana
koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su
nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju
čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta. Špa njolka ume da
pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje
tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima očiju
koje se smeju, i očiju koje govore, i očiju koje ćute; a ima očiju koje
izgledaju da uvek nešto osluškuju i čekaju. Najlepše oči ima slovenska
žena, jer uvek izgledaju začuđene. "
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:25 pm

Carobni breg, Tomas Man

Ta borba
izmedju sila cednosti i ljubavi- jer to je u stvari po sredi- kako se
ona zavrsava? Ona se naizgled zavrsava pobedom cednosti. Strah,
pristojnost, cedno gnusanje, drhtava potreba za cistotom, sve to
potiskuje ljubav, drzi je sputanu u mraku, dopusta njenim konfuznim
zahtevima da samo delimice, ali ni izdaleka ne u svom mnostvu i snazi,
dodju do svesti i izrazaja. Ali ta pobeda cednosti samo je prividna,
samo Pirova pobeda, jer zaposvest ljubavi ne moze se zagusiti, nad njom
se ne moze izvrsiti nasilje, potisnuta ljubav nije mrtva, ona zivi, u
mracnim dubinama svoje tajne ona i dalje tezi da se ispuni, ona probija
magijski krug cednosti i izbija ponovo, iako u preobrazenom, sasvim
izmenjenom obliku...A kakav je oblik, kakva maska pod kojom se opet
javlja odgurnuta i potisnuta ljubav?




Djordje Balasevic

Princezo, javi se

Umesto molitve rekla si "O tom cu misliti sutra..."
Sa šminkom od gara, ko Skarlet O'Hara... Tvoj preslikan lik
I dugo plutala ko brodolomnik ka obali jutra
Nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik
Još jednu noc si izgurala sama... Cehov je zaspao blaženim snom
Ni ne zna da je igrala tama... Pod prozorom
Vetar je vežbao violoncelo.. Cežnjive skale u nedogled
Zora ti brižljivo pipnula celo... Negde u tebi je goreo led

Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju
Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju
Sve mi nedostaje... Cuvam u damastu još kalup tvoga vrata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je?

Plima banalnosti tvoj svet zapljuskuje k'o Atlantidu
Dok šmrka bioskop, fali ti neko da napravi geg
Da ti za rodendan ispiše sonet na komšijskom zidu
I s bandom cigana pod tvojim prozorom utaba sneg?
Na podmetacu još crtam tvoj profil
Suvišna pitanja izbegnuta fintom
Ime ti ispišem u svakoj strofi... Nevidljivom tintom
Pod mojom jelkom do proleca stoji...
Jedino dar tebi namenjen
Zauvek fosil tvog struka postoji...
Na mome dlanu okamenjen

Princezo, javi se... neke se pobede dobijaju na juriš
Ne tvrdoglavi se.. Priznajem javno da se genijalno duriš
Opasno postaje... Na durske akorde se paucina hvata
Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata...
Princezo, dosta je
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:27 pm

PJESMA O BISERU

Čovječe, što nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati bogaljima sva blaga svoje duše.
Sjeti
se da na dnu dubokih okeana čami bezbrojno biserje u školjkama. Niko ga
ne viđa, niko ga neće vidjeti, možda ni trak zvijezde što se ogleda nad
vodom, pa ipak ljepota vasione dobiva od njegove ljepote.
Neće ono
blistati izloženo na grudima žene, niti će ikada da resi sjajne
prstenove. Naše ga smrtne oči neće ugledati, ali mi slutimo da postoji.

I radujemo mu se više što ga naslućujemo nego što bismo uživali
kada bismo ga imali pred sobom. Pa zato, čovječe, koji nijesi kao svi
drugi, ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati prostoti
svih blaga svoje duše.

Tin Ujević




Bele noci, Dostojevski

Ali
da pamtim uvredu koju si mi ti nanela, Nastenjka! Da navucem mracan
oblak na tvoju vedru, nepomucenu srecu, da gorko prekorim tvoje srce,
da ga opteretim potajnom grizom savesti i da ga primoram da u trenucima
blazenstva tuzno kuca, da izgnjecim makar i jedan od onih neznih
cvetaka, sto si ih uplela u svoje crne uvojke, kada si zajedno s njim
stala pred oltar... O, nikada, nikada! Neka bude vedro tvoje nebo, neka
bude blistav i nepomucen ljupki osmeh tvoj, neka te bog blagoslovi za
trenutak blazenstva i srece, sto si ih podarila drugom, usamljenom,
zahvalnom srcu!
Boze dragi


Dervis i smrt

Bila je
jedna reka i magle u njenim predvecerjima i suncev odsjaj na njenim
sirinama. Mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne
zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg
zaborava. Sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam ,
a stoji tu pred nama, podsecajuci nas i ranjavajuci. Kasno je secanja,
uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utehe, podsecanja na
nesto sto je moglo da bude, jer, sto nije bilo, nije ni moglo da bude.
Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, ali varka koju ne mogu i ne
zelim da oteram jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje.

Meša Selimović
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:27 pm

Treba
se izlagati opasnostima - govorio je. Cudo zivota mozemo istinski
razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.
Svakoga
dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je
moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo
da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne
postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti
jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje,
otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra
otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi
posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj
trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i
omoguci nam da cinimo cudaSreca je ponekad blagoslov, ali najcesce
osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da
se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima.
Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim
razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

(Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala,Paulo Koeljo)



Shvatila
sam da je potpuno isceđena i poslednja kap svetosti iz moje krvi.
Postala sam svesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da
budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute.
Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane.
Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su
pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama,
pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje
obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose
upravo u ime braka i ljubavi....."

"Dok sam zurila u njega,
shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca,
a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko
koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui


"Ja!
- Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše
mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o
sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas,
jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo
zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se
poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno..."
Ivo Andric - "Prokleta Avlija"


Smatraj svaki dan kao jedan ceo,
otpocet i zavrsen zivot.Odzivi ga kao
celinu a ne kao deo.Nek se svaki tvoj
dan odroni od tebe kao ceo jedan covek
s kojim ces zeleti da se opet sastanes
kao s prijateljem i da ga bez stida
pokazes vasioni."

Vladika Nikolaj Velimirovic
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:28 pm

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena
uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te
stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz
prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka
kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali
tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni
povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci
svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto
tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge
vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su
najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka
uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe
donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom
pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo
pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce
mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i
kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek
istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase
koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim
dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se
odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom
moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju
nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

D.Maksimovic
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:28 pm

MOJE DRVEĆE
Primio sam pismo od
negdašnjeg druga sa sveučilišta, bogatog vlastelina, aristokrata.
Pozvao me na svoje imanje. Znao sam da je već dugo bolestan, slijep,
uzet, da jedva hoda... Uputio sam se k njemu. Zatekao sam ga u jednom
drvoredu njegova prostranog parka. Umotan u bundu – a bilo je ljeto -
oronuo, zgrbljen, sa zelenim sjenilom iznad očiju, sjedio je u malim
kolicima, koja su odostraga gurala dva lakaja u bogatim livrejama...
-
Dobro došli – izustio je grobnim glasom – na moju djedovinu, u sjenu
mog stoljetnog drveća! Nad njegovom se glavom, kao šator, dizao golem,
tisućgodišnji hrast. A ja sam pomislio: «O čuješ li, tisućgodišnji
dive? Polumrtvi crv koji puže oko tvog korijenja naziva te svojim
drvetom!» Ali uto naleti vjetrić i, lagano šumeći, nestane u gustoj
krošnji gorostasa... I meni se pričinilo da je stari hrast dobroćudnim
i tihim smijehom odgovorio i na moju misao – i na hvalisanje bolesnika.


KAD MENE NE BUDE
Kada
mene ne bude, kada se sve što sam bio ja raspe u prah – o ti, moja
jedina prijateljice, o ti, koju sam tako jako i tako nježno volio, ti,
koja ćeš me zacijelo nadživjeti – ne dolazi na moj grob... Što ćeš
ondje?
Ne zaboravi me... Ali i ne sjećaj me se sred svakodnevnih
briga, zadovoljstava i potreba... Ja ne želim ometati tvoj život, ne
želim priječiti njegov mirni tok. Ali u časovima samoće, kada te obuzme
ona stidljiva i bezrazložna sjeta, tako poznata dobrim srcima, uzmi
jednu od naših najmilijih knjiga i nađi u njoj one stranice, one retke,
one riječi od kojih su nam ponekad odjednom – sjećaš se? – oboma
udarale na oči slatke i nijeme suze. Pročitaj ih, sklopi oči i pruži mi
ruku... Nenazočnom prijatelju pruži ruku svoju. Ja je neću moći
stegnuti svojom rukom; ona će ležati nepomična pod zemljom, ali sada mi
godi misao da ćeš možda na svojoj ruci osjetiti lagan dodir. I prikazat
će ti se moj lik, a ispod sklopljenih vjeđa tvojih poteći će suze,
slične suzama kakve smo nekoć, opijeni Ljepotom, zajedno ronili, o ti,
jedina moja prijateljice, o ti, koju sam volio tako snažno i tako
nježno!

BEZ GNIJEZDA
Što ću sa sobom? Čega da se prihvatim?
Ja sam kao osamljena ptica bez gnijezda. Nakostriješena, sjedi ona na
goloj suhoj grani. Odvratno joj je ostati... a kamo da poleti? I evo,
ona širi krila – i hita u daljinu plahovito i ravno kao golub u strahu
ped jastrebom. Neće li se negdje naći kakav zelen, udoban zakutak, neće
li negdje moći, barem privremeno, saviti kakvo gnjezdašce? Ptica leti,
leti i pozorno gleda u nizinu. Pred njom se prostrla žuta pustinja,
nijema, nepomična, mrtva... Ptica hita, prelijeće pustinju i sve gleda
u nizinu, pažljivo i sjetno. Pod njom se proteglo more, žuto, mrtvo,
kao pustinja, Ono doduše šumi i talasa se, ali u neprestanoj tutnjavi,
u jednoličnu zibanju njegovih valova isto tako nema života, nigdje nema
utočišta. Jadna se ptica umorila... Zamah njenih krila slabi; njen let
postaje sve niži. Vinula bi se ona u nebo... ali ni u onoj bezdanoj
pustoši ne može saviti gnijezdo! Naposljetku je privukla krila... i s
otegnutim jecajem pala u more. Val ju je progutao... i odvaljao se
dalje, šumoreći besmisleno kao i prije. A kamo ću ja? Nije li i meni
vrijeme da se survam u more?

TKO JE KRIV?
Ona mi je pružila
svoju nježnu, blijedu ruku... a ja sam je surovo i grubo odgurnuo. Na
mladom, ljupkom licu ocrtala se nedoumica; mlade dobre oči gledaju me
prijekorno; čista, mlada duša ne razumije me.
- Što sam skrivila? – šapću njene usne.
- Što si skrivila? – Ni najsvjetliji anđeo s najsjajnijih visina nebeskih nije nedužniji od tebe.
Pa
ipak, nanijela si mi veliku krivicu. Želiš li doznati za tu tešku
krivicu koju ti ne možeš shvatiti, a ja nisam kadar da ti objasnim?
Evo je: Ti si – mladost, ja – starost.

[KRSTARIO SAM GOROM, DOLOM]
Krstario sam gorom, dolom, niz bistre rijeke, uz vrleti,
I što god vidjeh naokolo, sve me samo jednog sjeti:
Ta ja sam voljen, voljen bio! Sve drugo sam zaboravio.

Nada mnom nebo jasne boje, šum lišća i živ cvrkut ptica,
Oblačići se žustri roje i plove nekud hrlimice.
Sve naokolo puno sreće, Al je srce moje neće.

I mene nose, nose vali, široki kao vali mora;
Tišina mi svu dušu zali svrh radosti i gorkih mora...
I ja sam zbunjen; što sam htio? Ta cio svijet je moj tad bio!

O zašto nisam umro tada? I zašto živimo nas dvoje?
A dan za danom, kao sada, ne doniješe nam ništa svoje!
Pa što je slađe, milovana, od onih glupih, sretnih dana.



Turgenjev
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:29 pm

Lako je shvatiti da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili usred
nekog velikog grada. I kada se te osoe sretnu i njihovi pogledi se
ukrste, sva proshllost i sva buducnost gube svaki znacaj i samo postoji
taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem
ispisala jedna ista ruka. Ruka koja budi ljubav i koja je stvorila
jednu dushu bliznakinju za svaku osobu koja radi, odmara se i trazi
blago pod suncem. Jer bez toga nijedan san ljudske rase ne bi imao bilo
kakvog smisla...

Koeljo


Osmeh. Veceras osmeh koji nosish na usnama ponesi u snove gde cemo se zajedno smejati.
Koeljo



***Zašto si otišao jesenas? Čovek nikad ne treba da ode kad ima razloga da ostane
.***
Tužan
sam zbog tebe, ali neću da ti kažem. Danima i sedmicama sam putovao da
te vidim. Uveče sam lijegao pod šumsko drvo, gladan, izubijanih nogu,
promrzao od ledene kiše i zaboravljao na sve, razgovarajući s tobom.
Koračao sam drumovima bez kraja, i uplašio bih se koliko ih ima i kakve
su strašne razdaljine na svijetu, da te nisam držao za ruku i išao uz
tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva čekajući ravan drum, da zatvorim oči da
mi budeš bliža.

Zašto si došla?
Hoćeš li da pođemo zajedno u svet?
Meša Selimović (Tvrđava)
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:29 pm

Herman Hesse - BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:30 pm

Borhes - Pretnja

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jeinstvena je.
Čemu
moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje
reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve,
vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike,
mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus
sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već
se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli
su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.


Herman Hese

Ja
sam dvaput u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam
pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo sa smrću, i oba
puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja,
i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići,
ali ipak smo se razišli već odavno.
... Svaki čovek ima svoju
dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu
posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove
duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i ni jedna ne mže
preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korena, a to
joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi
voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da
bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi
i odlazi kako mu je volja.
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:30 pm

Išao sam sokacima, bez cilja, nikud, a našao se pred pocrnjelim zidovima svoje kuće, nigdje.
Zar kod nas svaki pojas počinje sve iz početka?
Ta
mrtva prošlost i nikakva sadašnjost, te crne ruševine svega što je
bilo, na kojima ne mislim ništa graditi, ipak su nekakva spona s nečim.
S čime? Prepoznajem staru mjesečinu, liči na onu iz detinjstva, sad
vara, srebrom prekrivajući garež. Jesam li je gledao iz one svoje sobe,
gore, što je sad nema, ili pod hocinskom utvrdom, zamišljajući da sam
ovdje? Već dugo se u meni miješa vrijeme i prostor, pa ne znam gdje
sam, ni kad se desilo to što mislim. Ne postoje granice, kao u
pustinji, kao na nebu, i sjećanja mirno prelaze, smještajući se ondje
gdje im je zgodnije. Liče na oblake, svejedno im je gdje su, svejedno
im je kad nastanu i kad stanu. To mi ne smeta, čak je ugodno: ne
osjećam potrebu da išta razrješavam.

Meša Selimović-Tvrđava
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:30 pm

Oda nagovestaj besmrtnosti iz secanja na rano ditinjstvo

Sjaj u travi...
sada,kada nista na svetu ne moze vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i bljestavost sveta,ne treba tugovati,
vec traziti snage u onom sto je ostalo i s tim ziveti...
zboravimo,ne radi nas,ne radi zaborava,zaboravimo da smo
se voleli,da smo se svadjalii da smo bili krivi..
pozurimo,s danima i danima sto ce doci
mozda cemo se naci jedanput na malom vrhu zivota i nizrecene tajne
hteti jedno drugom da kazemo,al`proci cemo jedno kraj drugog kao
stranci jedan skrenuti pogled bi ce sve sto cemo jedno drugom moci dati...
zaboravicu oci i necu posmatrati zvezde koje me na tebe neobicno
podsecaju...ne boj se,jednom ces se zaljubiti al`ljubices zato sto ce te
nesto na toj zeni podsecati na mene..bio si moje veliko prolece
uspomena koja ce dugo ziveti u buducnosti koje cu se secati...
oseticu tugu jer sam tebe volela bi ce to ironija tuge...
nestace sjaj u travi,nestace velicanstvenost sveta...
ostace bleda slika onog sto je proslo...

William Wordsworth (l770-1850)(delovi
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:31 pm

Djordje Balašević - "Balkanski tango"

Ovaj zivot je san, mala kuca kraj rampe, snop zuckaste lampe i zalihe tuge,
Nazalost, ruzan san: cale notorni smuk, keva s daskom za luk, manekeni za jad.
Sve je morao sam, prst na orozu lagan, a u srcu uragan i skok preko duge.
Brod, sleper, i sa 22-e vec je imao sve, nju je video tad...

Lud sam za tobom pace, ali lud sam i onako, trazim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mace, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nesto sam nacuo da sutra mozda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan gros kupi me, razmazi te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

A ona, seoski krin, nocni bus iz Provanse, miss nikakve sanse, tek statista srece,
Presecen film, cale prosvetni mis, keva izlizan plis, sestra ruzna ko vrag.
On je bio njen tip. Prve noci u dvosed, pa druge na trosed, a trece, eh, trece...
Ma nek puknu svi, kad je njen mladi Don spusti pravo na tron, kao visnju na slag.

Lud sam za tobom pace, ali lud sam i onako, trazim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak maee, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nesto sam nacuo da sutra mozda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan gros kupi me, razmazi te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

Opet loą "deja vu", jutro mokro ko ribar i profi kalibar, pocinilac neznan,
U citulji pune stranice dve; mafija i DB slozno zale za njim.
Balkanski tango uvek zavrsi na trotoaru, djavo je kredom upisao bod,
A ona lagano niz ulicu staru, trazeci sponzora punog ko brod.
Dok klatno tasnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko svezi but,
U beli prah smrvi dan i mrmlja refren odnekud znan:

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:31 pm

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su
se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama
uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i
šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici.
I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga.
Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne
razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni
poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet
može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila
vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo
po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova,
nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su
im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što
prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas
vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko
neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom
da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti,
tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi.
Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve
što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili
je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da
se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Pet Nov 13, 2009 11:31 pm

Cekanju dodje kraj...

Sta mogu ja da kazem o toplom oku izvora, tako sablasno precistom i tako glatko gordom?
Mirisalo
je na nesto devicansko i oporo. Na nadremanost i gipkost. Tako se,
valjda, odlivaju sve spore drevne misli i tamna mudrost dubine koja u
sebi nosi nesto jos dublje i davnije.
Poskidali smo odecu i skocili u vodu.
Vreme, za koje postoji izvesna nada da protice, umirilo se i zgrusalo u pogasenim plicacima.
Ronili smo i trazili.
Sada nas je bilo cetvoro: dve mreze i dva tela. Njena je lovila mene, moja je lovila nju...

U
prethodnim zivotima, sto su mi se dogadjali poslednjih dana aprila i
prve nedelje maja, u ogledalu vode upoznao sam lice njene detinje duse.
Sad sam je dodirivao od tabana do kose i oseaco, glatko, kako po meni ostavlja svoj lelujavi rukopis.
Na drugom kraju izvora devojcica se grcila obavijena koprenom moje treperave neznosti.
Doplivao sam do nje, probio se kroz mrezu i nacinio telom kavez od zagrljaja.
Mreze su se zamrsile i pomesale niti. Umesto da nas ulove, mi smo ulovili njih.
I
motali smo u vodi moji dusu na njenu i njenu na moju. I prvi put sam
shvatio da je ovo, sto cinimo, mnogo vece od ljubavi. Da plivamo kroz
vecnost...

...Vredi li se upustati u tumacenje stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Miljarde
su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih
kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog
svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.
U izmaglici dalekog, bas
kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i
zagledaj se pazljivo u plave barice neba.
Ako se ti ne pojavis, neko
ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne
pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...

Miroslav Antić
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 1:52 pm

Zensko srce se ne mijenja tijekom vremena, niti se preobrazava
s godisnjim dobima; zensko srce dugo krvolipti, ali ne umire; zensko
srce je nalik na stepu koju covjek uzima kao prostor za svoje ratovanje
i klanje – po njoj cupa drvece i spaljuje travu, stijenje joj boji
krvlju, zemlju ispunjava kostima i lubanjama, ali ona ostaje mirna i
spokojna, ostaje sigurna, proljece u njoj ostaje proljece, a jesen je i
dalje jesen, sve do kraja vremena. Dakle, sudbina je donijela odluku
sto da cinimo? Reci sto da radimo? Kako cemo se rastati i kada cemo se
sresti? Mozemo li svoju ljubav smatrati gostom iz tudjine koga nam
vecer dovede, a jutro odvede? Mozemo li ove osjecaje smatrati snom koji
nam je blago snivanje donijelo, a java skrila? Mozemo li ovaj tjedan
smatrati opijenoscu koja se brzo zavrsila otreznjenjem i budnoscu?
Podigni glavu da ti oci vidim ljubavi! Otvori usne da ti glas cujem.
Progovori i kazi mi nesto. Hoces li me pamtiti i kad oluja potopi moju
ladju? Hoces li cuti leprsanje krila u nocnome miru? Hoces li cuti kako
se moje disanje talasa oko tvoga lica i vrata? Hoces li osluskivati
moje uzdahe sto mi se bolno otimaju, priguseni jecajima? Hoces li
vidjeti moju himeru kako te pohodi s nocnim himerama, a iscezava s
jutarnjim izmaglicama? reci mi, ljubavi. Kazi sto cu za te
predstavljati posto si ti meni bio svjetlost za oci, pjesma za usi i
krila mojoj dusi. Kakav ces biti?
(SLOMLJENA KRILA)

Halil Džubran
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 1:52 pm

Paulo Koeljo - Alhemicar

...Kada čovjek dublje zagleda u dušu svijeta
lako shvati da na svjetu uvijek postoji
jedna osoba koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva prošlost i sva budućnost
gube svaki značaj...
i samo postoji taj trenutak
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   Ned Dec 20, 2009 1:54 pm

Neka mi samo niko ne kaze za nekog: nevin je. Samo to ne. Jer ovde
nema nevinih. Niko ovde nije slučajno. Je li prešao prag ove Avlije,
nije on nevin. Skrivio je nešto pa makar i snu. Ako ništa drugo, majka
mu je kad ga je nosila pomislila nešto rdjavo. Svaki dabogme, kaze da
nije kriv, ali za toliko koliko godina sam ovde, ja još nisam našao da je
neko bez razloga i bez neke krivice doveden. Ko ovde dodje taj je kriv,
ili se makar očešao o krivca.
Phi! Pustio sam ih dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost, da.
Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih na hiljade
krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli
ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. ja ljude znam, krivi su
svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.

I. Andrić, Prokleta Avlija
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Proza-citati   

Nazad na vrh Ići dole
 
Proza-citati
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 8Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
 Similar topics
-
» Citati, poslovice...
» DNEVNIK JEDNE VOCKICE
» EPIKUR
» ALEKSA SANTIC

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: KNJIŽEVNOST :: PROZA/POEZIJA/PISANA REČ ..-
Skoči na: