DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 8, 9, 10, 11  Sledeći
AutorPoruka
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Avg 31, 2009 12:06 am

First topic message reminder :

TRETMAN MENTALNIH BOLESNIKA,
PARIZ NEKADA

1935.Antonin Artaud,Open leter to medical directors of madhouses:
"Ustajemo protiv prava datog uskogrudim pojedincima koji sprovode istrazivanja na ljudskom umu osudjenom na dozivotni zatvor. A kakav je to zatvor!Znamo,u stvari ne znamo,da su azili,daleko od toga da budu mesto azila, zastrasujuce tamnice,u kojima se zatvorenici koriste kao obicna radna snaga,gde je zlostavljanje pravilo i vi ga tolerisete. Mentalne bolnice, pod maskom naucnosti i pravde, lice na barake, kaznene zavode, kaznene kolonije."
Sada?

U skladu sa definicijom zdravlja SZO,po kojoj je zdravlje stanje fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja coveka a ne samo odsustvo bolesti,nametnula se potreba za sagledavanjem psihijatrijskog bolesnika u njegovoj uzoj i siroj soc.sredini i njegovom reagovanju na zadovoljavanje individualnih potreba za zdravstvenom negom i osposobljavanje za samonegu.
Tako su granice delovanja psihijatrije prosirene izvan okvira psihijatrijskih stacionarnih ustanova.
Reorganizacijom i uvodjenjem modernijih oblika u sistemu rada u psihijatriji stvoren je stil timskog rada u sveobuhvatnom tretmanu korisnika sukcesivno,u prevenciji,lecenju i rehabilitaciji.
Ova promena zasnovana je kako na postovanju prava mentalno obolele osobe tako i na osavremenjavanju tehnika i postupaka u lecenju.
Ukratko: Obezbedjivanje za mentalno obolele osobe iste standarde koji vaze za osobe koje boluju od somatskih bolesti(u svim fazama prevencije).


Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
MadamX
Grofica od Voždovca
avatar

Godina : 45
Location : Beograd
Datum upisa : 13.12.2012

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pet Jul 18, 2014 11:29 pm

I ja se divim Sonji. Nedavno sam išla na kontrolu ( pisala sam već o svojoj depresiji ) i u čekaonici su neki ljudi ili pričali sami sa sobom ili su želeli razgovor sa mamom i sa mnom.

Kad god idem na kontrolu i vidim šta se sve tamo dešava..srećna sam što sam "normalna" bez obzira na te F dijagnoze.

*****

Aurora, kako je sada tvoj sin? Pročitala sam tvoje postove ovde i mogu samo da ti poručim- budi hrabra i dalje, jer jesi hrabra.

I u pravu si da neke bolesti traju zauvek. PTSP koji imam prerastao je davno u drugi poremećaj ličnosti zbog zdravstvenih problema ( tako nekako stoji u objašnjenju podšifre).

Lagana depresija se javlja leti..a zbog simptoma trajnog poremećaja- flachbackovi - imam nesanicu.

Znam da sam zbog toga naporna i mami i sestri i svima koji me poznaju..ali takođe znam da su ti flachbackovi i strahovi normalni i realni kod mene zbog bolesnih kolena.

Jako mi je žao što operacija kolena neće "oterati" flachbackove.










Ne diraj lava dok spava!

BannerFans.com  

vrti


http://www.slucajnadomacica.rs/
Nazad na vrh Ići dole
http://mojezbrkanemisli.wordpress.com/
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jul 19, 2014 1:52 am

Moj sin je sada kod kuće, nakon 2 meseca boravka u bolnici. Ne primećujem nekih posebnih pomaka u njegovoj priči i vidjenju sveta oko sebe, a dijagnoza je još "u proceni", videću je konačno na otpusnoj listi. Nastavlja sa dnevnim boravkom, koliko dugo budu smatrali psihijatri da je potrebno (obično od 2 do 6 meseci). Uzgred, uspela sam da "iščupam" od psihijatra, neku brošuru koju sada prekucavam, jer je loša fotokopija, ali znači, da se može naći neka vrsta uputstva za ponašanje prema bolesniku. Uspevam nekako da ostvarim neku vrstu saradnje sa psihijatrima. 
Ono što saznajem iz cele priče, sa drugim bolesnicima, njihovom rodbinom i psihijatrima, to je da je osnovno, da život ne sme da stane, onim osobama, koje su duševno zdrave, a moraju se brinuti o pacijentu. 
Sve je individualno, pa i gledanje samog pacijenta na sopstvenu bolest, ali mislim da je ipak osnova, prvobitna odluka - želim da budem bolestan. Uzroci svega ostalog što sledi, su samo rezultati i posledice ove glavne odluke, donešene zbog raznih strahova, postavljene kao "štit". Flashback-ovi, su i kod njega prisutni, a pamćenje je selektivno, upravo prema toj osnovnoj i prvoj odluci. Sa strahovima se mora suočavati, da bi se prevazišli, bez obzira da li su realni ili nisu, ali je i za to potrebna ogromna hrabrost da se donese odluka i odjednom stane, pa se to ili dogodi, ili ne.
Niko ne može da ti pomogne, ako ne pokušaš da pomogneš sama sebi.
 jakog
Nazad na vrh Ići dole
MadamX
Grofica od Voždovca
avatar

Godina : 45
Location : Beograd
Datum upisa : 13.12.2012

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Jul 20, 2014 1:35 pm

aurora0405 ::
 
Sve je individualno, pa i gledanje samog pacijenta na sopstvenu bolest, ali mislim da je ipak osnova, prvobitna odluka - želim da budem bolestan. Uzroci svega ostalog što sledi, su samo rezultati i posledice ove glavne odluke, donešene zbog raznih strahova, postavljene kao "štit". Flashback-ovi, su i kod njega prisutni, a pamćenje je selektivno, upravo prema toj osnovnoj i prvoj odluci. Sa strahovima se mora suočavati, da bi se prevazišli, bez obzira da li su realni ili nisu, ali je i za to potrebna ogromna hrabrost da se donese odluka i odjednom stane, pa se to ili dogodi, ili ne.
Niko ne može da ti pomogne, ako ne pokušaš da pomogneš sama sebi.
 jakog

Da, najvažnije kod svih onih koji imaju psihičke probleme je ŽELJA da se pokrenu sa "mrtve tačke" i da žele da budu kao pre, odnosno ŽELJA da ne budu bolesni.

Pre toga treba da shvate da imaju problem i da žele da ga reše. To je prvi, ali veliki korak ka nekoj vrsti ozdravljenja.

Što se strahova tiče, i oni se mogu pobediti ako se to želi. To je sledeći, veliki korak.

****

Ja želim da pobedim depresiju i jesam je pobedila. Posmatrano iz današnjeg ugla, ja sam 80 posto psihički zdrava. Onih 20 posto su ti nesrećni flešbekovi i sezonska depresija koju preguram za nekoliko dana, dve nedelje najviše.

Želim da budem srećna uprkos svim zdravstvenim problemima, a znam da moram dalje i kada su emotivne veze u pitanju.

Prilikom poslednjeg razgovora sa psihijatrom, zacrtali smo neke ciljeve- da se trudim da oslabim, da se spremim za operaciju, da se oporavim i onda krenem u veću socijalizaciju, a to mi nije problem jer sam komunikativna.

Želela bih i na neki način da pomognem svima koji imaju psih.poremećaje ili u porodici imaju takvu osobu, jer za to više nemam priliku na onom forumu depresija.

Eto, toliko od mene za sada :)










Ne diraj lava dok spava!

BannerFans.com  

vrti


http://www.slucajnadomacica.rs/
Nazad na vrh Ići dole
http://mojezbrkanemisli.wordpress.com/
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 56
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Avg 10, 2014 10:42 am

MONSTRUMI SU OKO NAS: U Srbiji je čak 720.000 potencijalnih Dragana Đurića, svaka deseta osoba je - manijak!

Direktor Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”, psihijatar Milutin Nenadović tvrdi da naučna istraživanja pokazuju u Evropskim zemljama, ali i kod nas, da pet od deset odsto ukupne populacije pati od poremećaja strukture ličnosti, od koga se pretpostavlja da pati Dragan Đurić, surovi ubica Tijane Jurić . Sudeći po toj računici -  u Srbiji ima oko sedam miliona i dvesta stanovnika, samim tim oko 720.000 ljudi pripada osobama sa istim poremećajem koji u sebi kriju kriminalnu stranu.

- Iz takvih grupa se obično regrutuju kriminalci i oni koji čine kriminalna dela, a na svoje razočaranje, pre dve godine sam saznao da se taj procenat u brojnim zemljama penje na 11 odsto, pa ide i do 18 – kaže Nenadović za “Informer” i dodaje da psihijatrija, posmatrajući savremenu civilizaciju i evropsku subkulturu, kojoj Srbija pripada, “zapazila da su generacije mladih ljudi sve oskudnije vaspitavane, sa sve oskudnijim altruizmom, požrtvovanjem, sve manjim poštovanjem drugih i  iskrenim emotivnim saučestvovanjem.


Foto-ilustracija: Profimedia, Facebook/Dragan Djuric, Printskrin: Youtube/SuRTVCity
Ako se osvrnemo na reči psihijatra Nenadovića, shvatamo da bi što pre trebalo obratiti više pažnje na mlađe generacije, na njihovu socijalizaciju i integraciju u društvu, kako u nekom mimohodu neimanja vremena zbog obaveza nebismo shvatili da su nam “naša povučena i dobra deca” stasala u monstrume i krvoločne ubice. Naravno, decu i mlade ne vaspitavaju samo roditelji, već i država, društvo i nastavnici. U vremenu kada život melje svojim vrtoglavo brzim tempom, treba podsetiti i državu i vaspitače i celokupno društvo – da se posvete vaspitanju mladih – jer ko što je već rečeno  – “na mladima svet ostaje”, a od nas zavisi kako će taj svet izgledati.




-----




A ovome najviše doprinose razne televizije i pisani mediji ,koji glorifikuju nasilje ,uzdižu "žestoke momke" ,ekstremiste i svesno podgrevaju mržnju prema svemu i svačemu ,kao i političke opcije koje se zasnivaju na "radikalnim" metodama (čitaj, nasilju )

Dodajte tome blagonaklon odnos države prema "navijačkim grupama" koje su pune osoba sa margine društva i sociloškim ožiljcima -šta se onda može desiti ? 
Imamo deo populacije sa PTST sindromom ,kao rezultat ratnih zbivanja ,koji su posebna opasnost.

I "normalni" u uslovima nezaposlenosti ,stalne neizvesnosti i siromaštva ,lako "pucaju" ,

a nemamo sistem niti mogućnosti u zdravstvu da se blagovremeno reaguje i smanji mogućnost eskalacije .Zato se dešavaju ovakve stvari o kojima stalno čitamo u novinama .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Avg 10, 2014 2:31 pm

Pokušavam da se edukujem, evo, već 6 godina, šta učiniti, kako reagovati i postupati sa psihički obolelom osobom. Ovaj slučaj ubistva, na žalost jedan je od onih koji su "sa apetitom" propratili mediji, a koliko je takvih i sličnih slučajeva, o kojima se nije pisalo? Živeti sa osobom koja u sebi nosi jedino negativne emocije i ima sumanute ideje, postao je sve češći problem u našem okruženju. Medijima se može i ne mora verovati, ali njihovo glorifikovanje ovakvog ponašanja, daje za pravo mnogim ružnim mislima onih, koji su registrovani, ili još nisu registrovani kao psihički bolesnici. Moj sin priča i piše, a plašim se šta bi se dogodilo, da to prestane. Cela ova priča o Tijani, na mene deluje na poseban način – "blokirana sam". Moj sin stalno ponavlja jedno isto pitanje: "Zašto, kada neko uradi isto što bih i ja, onda je "faca", a ja sam ludak?" Biti u zatvoru, sada je mnogim mladima cilj – upoznati "prave face", pronaći posao, imati dosije i biti neki "idejni vodja", imati "cool" doživljaje za prepričavanje. 
Ovakva, svakodnevna borba, da dokažem šta je dobro, a šta loše, samo mi se "obija o glavu", jer za uzvrat dobijem – "TI si ta koja si me učila da budem dobar, a ne da budem muško." Ovo što se dogadja kod mene, dogadja se u mnogim porodicama, a nekad šaljivo "ljubi ga majka" poprima drugačiju, lošu dimenziju. Svake noći, slušam urlanja i lomljavu po ulici, čujem pucnjavu, kao da sam na ratištu, a moj sin vrišti što je na lekovima, jer bi se i on pridružio...

Često ne želim da opterećujem druge sa pričom, ali nemam nameru ni da ovaj problem "guram pod tepih", a uz to, nemam ni malo ohrabrujuće rezultate i razgovore na psihijatriji. Moj sin je ponovo u bolnici, novi lekovi, nove doze...
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 56
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Avg 10, 2014 10:05 pm

aurora0405 ::
.

Često ne želim da opterećujem druge sa pričom, ali nemam nameru ni da ovaj problem "guram pod tepih", a uz to, nemam ni malo ohrabrujuće rezultate i razgovore na psihijatriji. Moj sin je ponovo u bolnici, novi lekovi, nove doze...
Ma koliko ti okrutno ovo delovalo -i za tebe i za njega je bolje da je tamo.
Kao majka ,ne možeš biti objektivna ,a nisi ni stručna za procene ,a očigledno je prisutna velika mogućnost agresije i nepredvidivog ponašanja .
Ti ljudi tamo su profesionalci sa velikim iskustvom ,znaju da predvide ,ocene ,imaju čim i kako da uspostave kontrolu .
Rekoh -zvuči okrutno ,ali jeste zaista tako .Ne činiš uslugu ni njemu ni sebi pokušajem da ga držiš blizu ,bez obzira na tvoj iskren motiv.
Ista ta "sredina" koja možda aplaudira tvom majčinstvu i požrtvovanosti ,za pet minuta će pozivati policiju i hitne službe ,samo  im se ne svidi ono što čuju iz tvog stana -ma koliko bilo možda bezazleno ,ili ih se na kraju uopšte ne tiče.
I ne dozvoli da te iko "osuđuje" -svako od nas nikada ne bi "dao" roditelja u starački dom ,no ako je u pitanju Alchajmer ili neki oblici demencije -to je za njihovo dobro -ma kako okrutno izgledalo .
Kada je bolest u pitanju ,sa njom se mogu nositi samo profesionalci ,svaka emocija je tu čak i kontraproduktivna .
Mogućnost manipulacije je ogromna .
Znam šta pričam ,jer sam video to kod mojih prijatelja ,koji su i sami lekari .Obično se (a i ti to radiš) bori do kada se može ,ali postoji trenutak kada se mora prelomiti .To je samo telo i lice tvog sina -osoba koja je u njemu te ne "poznaje" niti  možeš ikako uticati na njega ,ma koliko želela .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Avg 11, 2014 12:07 am

Svesna sam svega toga, što si napisao, a odavno više ne slušam tudja mišljenja (osim stručnih), što se tiče mojih postupaka i emocija, iako mnogi imaju "pametnih" saveta i pitaju "kako možeš?".
 Prva sam koja zovem policiju i hitnu pomoć i to je moja dužnost. Smeštaj u nekoj ustanovi, na duži ili stalni period, ne dozvoljava Zakon o slobodi ličnosti i kretanja, a ja sam, (kako sam već to ranije napisala), njegov staratelj i krivično odgovaram ako počini neko krivično delo, osim ako odlučim da ga se odreknem, tražim zabranu pristupa i zahtevam da se odredi drugi staratelj. 
Za sada je ovako, dok ne uspostave ravnotežu neuroleptika, pod kojima može da funkcioniše, pa onda ponovo kući, do sledećeg eventualnog pogoršanja. Ne mogu i ne umem da razmišljam dalje, osim - dan po dan... 
Jedino mogu funkcionisati i boriti se sa ovom situacijom, ako sam dovoljno jaka, ako sam nasmejana i vedra, ako se trudim da imam svoj život, a to nekom, gledano sa strane, može delovati loše i za osudu. U mojoj okolini, gledam nekoliko čitavih porodica, čiji su svi članovi pod sedativima, jer imaju psihičkog bolesnika u kući, a to ne želim da dozvolim. Samo psihički zdrava i jaka osoba, može da pomogne, makar i "milimetar" psihičkom bolesniku, da bude bliže ozdravljenju, ili barem da funkcioniše što samostalnije u svom životu i da bude pod kontrolom.
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pet Sep 26, 2014 9:30 pm

Pre nego pocnem o problemu, osvrnucu se na deo recenice gde sef kaze da je kontraproduktivna svaka emocija. Kolega, ovde se nasa razmisljanja potpuno mimoilaze.
 Naprotiv, u psihijatriji sam sad vec vise od 20 god, i odgovorno tvrdim da je svaka emocija, i te kako potrebna. Naravno, empatija kod profesionalaca mora postojati, i verovatno si na to mislio, ali za sistematican rad sa psih. pac. covek mora uloziti celog sebe. Tada su rezultati najbolji..
Aurora, procitala sam tvoje postove, i razumem o cemu pises. O tome cu detaljnije kasnije.










Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pet Sep 26, 2014 11:23 pm

Vratih se i iscitah ove postove sto ste pisali..
 ''Divim se Sonji''---Divim se i ja svim sonjama koje rade na psihijatriji, ali se divim jos vise onim sa kojima te sonje rade...Pogotovu u nasim uslovima...Mogu vam vasdan opisivati nase drustvo, ali i sami ga zivite, pa znate bolje od mene..Svakodnevno su mediji puni jezivih naslova...
Svet je surov. I zamislite sad coveka psihickim problemom, gde pokusava da se izbori sa onim sto mu stvara problem i funkcionise koliko toliko kao svesno bice, socijalna jedinka ..
Prica je pocela tamo gde tvoj sin, zbog razlicitih spoljasnih faktora fakticki ''puca''...Nista tu nije neobicno. Svi mi imamo neku granicu podnosenja stresnih situacija, i samo je pitanje u zivotu, ako i kad nekoga nesto zadesi, kako ce preci prag tolerancije.
I sad, kad to dete treba najvecu pomoc, ona se ogleda u medikamentima?! Onaj opis decje psihijatrije...Ta problematika, razlicite dijagnoze na jednom mestu, prebukiranost, kratkotrajne vizite, predoziranost, cete promene terapije, nedovoljni fokus na odrzavanje i poboljanje socijalnih vestina..Sve je to vise unazadilo nego sto je uticalo na poboljsanje njegovog stanja...
Dugo sam radila u nasim uslovima, i izvinjavam se, ali meni svaka pomisao na te ljude tamo zasuzi iznova u ocima...
Svakodnevica te ponese, radis, uklopis se u rutine, i izgubi se svaki smisao..Mislis da radis neku dobru stvar, verovatno i radis, ali...
Necu govoriti sad ponovo o odnosu nas radnika i pacijenata, to je druga tema..
Ja bih se vratila na to kako, nakon tvog zadnjeg posta, i sta dalje....
Toliko je godina iza vas sa tim problemom, da si i sama uvidela, da potpuna ponoc ne dolazi niotkuda...Odlicno zapazas sve sto se tice spoljasnjih faktora..i tu , nazalost ne mozes puno ( sem preseljenja na neko mirnije mesto..ali to je vec pitanje mogusnosti...)...
Usresredi se, znam da je lakse reci nego uciniti i da ti to i nesvesno radis, znam, ali...Za svaku njegovu reakciju postoji razlog..Cak i kad se cini da ga nema...Pricaj sa njim o tome... Mora imati neke aktivnosti cime ce ispuniti slobodno vreme, cime ce okupirati misli..Sigurno postoji nesto sta ga zanima...Fizicka aktivnost je isto jako bina, ona mora biti rutina, obaveza, kao pranje zuba..od nje se organizam iscrpi i samim tim i moguca agresivnost smanjuje...I opet se vracam na rutinu..Nije to surovo. Mi malu decu tako ucimo pri odrastanju, krene kao rutina i ostane...Znaci, rutine, odrenjeno vremenski kad i sta, i na sve gledati sa pozitivne strane... I razgovor..Pusti ga da se isprazni pricom,,,isto kao i fizickom aktivnoscu...Videces da ce i potreba za lekovima biti manja...
Ti znas koliko je to naporno i koliko snage zahteva, i mogu samo misliti koliko te to isrpljuje..Kao sto rece, to traje..celog zivota..A ti znas da on ima samo tebe...
Mogu ti jos dugo pisati, o svemu pojedinacno, mada znam da bi uzajamna diskusija bila najbolja...Ti si, kroz svoje iskustvo dovoljno kompetentna da ravnopravno vodis diskusiju i sa upucenijim od mene, sigurna sam.
Svu srecu vam zelim.










Nazad na vrh Ići dole
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Sep 27, 2014 2:30 pm

Hvala Sonia, znam da me razumeš. Čekala sam strpljivo, da pročitam i tvoj komentar, a u medjuvremenu se stvari odvijaju svojim tokom i onako kako mora da bude. Pa da ne bih pisala na raznim temama ili odgovarala na PP, onima koji bojažljivo pitaju - kako si? - 
Evo nekih smernica, koje sam najzad dobila i kojih se dalje pridržavam, a možda nekom mogu pomoći, ako slučajno naidju na slične probleme.
Najpre sam mislila, da je bolje da se nekako distanciram od svog sina, da ga, koliko je u mojoj moći, a po cenu majčinskih osećanja, "nateram" da krene u sopstveni život, da se suoči sa strahovima, a ako sam ja uzrok njegovih najvećih agresivnih reakcija, da mu na taj način pokušam pomoći. 
Ispostavilo se, da to ne bi bilo dobro rešenje po njega, da moram dugotrajnim i upornim pokušajima, da ga usmeravam i to je sada moj jedini zadatak u životu. Prema nekim skriptama i uputstvima, moram se truditi, da haos koji je u njegovoj glavi, ispravljam na taj način, što se moram truditi da je oko njega red i da postoji odredjen ritam. Dalje je u dnevnoj bolnici, režim je sasvim drugačiji od onoga na dečijem odelenju, saradnja je mnogo bolja i manje su doze lekova. Uz lekove, uspevam sve češće da doprem do njega, a dopada mi se i način na koji psihijatri utiču na pacijente, navodeći ih da imaju obaveze, da rade na sebi i svojoj ličnoj higijeni, da vode računa o ishrani (što sve spada u simptome bolesti). Mnogo više vremena provodim sada sa njim, u razgovorima, zajedno gledamo neke filmove, komentarišemo i pokušavam uz sve to biti pozitivna, naučiti kada treba da reagujem, a kada da ignorišem njegove priče.
Postoji i udruženje, koje je osnovao grad - ULOP (udruženje lečenih od psihoze), gde pacijenti imaju jedan kuvani obrok, odredjene aktivnosti, pa dobijaju i neki "domaći zadatak", koji ima za cilj da pronadju u čemu su vešti, šta bi ih moglo zanimati, pa sa psihijatrom odlazi i tamo.
Još uvek najviše provodi vremena u spavanju, kada je kod kuće, ali polako ima pomaka i znam da nikad neće biti isti, kao pre pojave bolesti, pa svaki dan uporedjujem samo sa prethodnim.
Sebe "spašavam", radom po kući, manje sam na netu, ali je to sada moj jedini svet, svesna da sina ne mogu ostaviti. Prestala sam da razmišljam o svom životu i razmišljam jedino - dan po dan. To je jedini način da svakog dana imam dovoljno snage, da se suočim sa onim što me tog dana čeka. Da budem u pripravnosti, za eventualna pogoršanja, da podstičem i pratim, svaki momenat koji ide u pravcu poboljšanja. Net je sada moj jedini svet i "izlazak", mesto gde crpim snagu, gde se smirujem i nasmejem, a često ulazim samo na kratko, jer moram prekinuti radi obaveza oko sebe. Promenjen je ritam u kući, svakodnevna obaveza budjenja u 6 ili 7 sati, da bi stigao u dnevnu bolnicu, blago usmeravanje i nagovaranje, šta treba da uradi, o čemu ne treba da razmišlja...
Pošto smo u ovoj borbi, moj sin i ja, apsolutno sami, mnogo što šta nam nedostaje, na šta ne možemo uticati, a ne možemo uticati ni na druge ljude, da nas prihvate, ali možemo sada na psihijatriji tražiti savete i imati neku podršku i pomoć da prevazidjemo odredjene momente. Odlazak na neko mirnije mesto, kako kažeš, finansijski bi bio izvodljiv, ali ne mislim da bi se sa tim moglo puno postići, osim veće izolovanosti od ljudi, povlačenje od stvari koje ga iritiraju, a ne pripremaju ga za ono što ga može čekati u životu.
Dodaću još jedan izraz koji najbolje opisuje stanje mog sina, a koji sam čula od psihijatra - "slomljena duhovna kičma". Ovaj izraz, najbolje opisuje način ophodjenja koji je potreban, da uz blaga opterećenja, postepeno ojača, da se ne izlaže preteranim šokovima i životnim teretima, dok ne ojača. Još nije došlo do oštećenja mozga, do nekih drastičnijih promena, još je mlad i postoji nada, da će moći da funkcioniše u životu, a postoji i mogućnost da ne dostigne taj nivo.
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 56
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Sep 27, 2014 5:03 pm

Auror@ ::
Hvala Sonia, znam da me razumeš..

-----

Odlazak na neko mirnije mesto, kako kažeš, finansijski bi bio izvodljiv....
Sonia ne da te razume -Sonia je profesionalac sa višegodišnjim iskustvom u radu sa najtežim pacijentima .
Ono što ti pokušava sugerisati ,ti kao majka nikada nećeš čuti ni razumeti ,a možda je vezano sa i sa mnogo većim mogućnostima u zemlji u kojoj, sad  već godinama živi.
Psihotične epizode neće nestati ,niti ih ti ili bilo ko drugi može kontrolisati . Stručno osoblje ih može -ublažiti .
Naravno da zapad raspolaže mnogo većim mogućnostima i iskustvom oko ovakvih slučajeva , i u stanju je da obezbedi odlične uslove ,kao i pozitivnu zakonsku regulativu koja omogućuje uključenje bolesnika u koliko -toliko normalan život i animiranje za neki posao ili hobi ,što uz subvenciju države  daje mogućnost ,za opet, koliko -toliko normalan život .
"Mirnije mesto" ne podrazumeva ustanovu zatvorenog tipa ,ni neki "popovski" (nestručni )  azil (jer nije poenta lečiti ispiranjem mozga ) ,nego se radi o mestima ciljno biranim da podstaknu duševni mir ,nazovimo ih "radnim sanatorijumima" gde se sprovodi lečenje grupnim terapijama ,edukacijom ,i pripremom pacijenta za samostalni život .Često se organizuje i tako ,da se napravi mala zajednica ,pa čak i "parovi " koji se redovno kontrolišu ,ali suštinski žive zajedno i "samostalno" jedan normalan život.
Da skratim ...jer ova opcija kod nas verovatno nije moguća ,radiš nešto najbliže tome ,tj, sve što možeš . Ali ...ne možeš živeti njegov život, biti u njegovoj glavi ,niti dati svoj život za njegov ,iako bi to želela .
Mladost jeste na njegovoj strani ,no ne i na tvojoj, i postoji ozbiljna opasnost da i sama utoneš u duboku depresiju ,ukoliko u dogledno vreme ne bude osetnog napredka ,jer ,koliko razumem ,iza tebe je već višegodišnja borba ,nažalost.
Onda će biti dvoje bolesnih ,a za tebe neće imati ko da brine.
Ne znam šta da kažem ,dobro je što radiš ,i možda će ti biti lakše ako se upozna sa nekom devojkom u bolnici ,to zna napraviti čudo .
Onda bude emotivno zaokupljen i vezan za tu osobu ,jednostavno se "probude" i kao čarolijom vrate u neku "normalu" ,nije to uopšte retko ,no nažalost ,znam i slučaj jednog somborskog psihijatra koji je pokušao učinit sve ,čak je i oženio tu devojku (pacijentkinju) pa se nije dobro završilo po njega -i pored stručnog i maksimalnog ljudskog truda koji je uložio .
Još manje verujem da je sve "u božijoj ruci" .Moj jedini savet ,koji zvuči okrutno je ,da pre svega -čuvaš sebe ,i što više budeš u "normalnom" svetu ,da odvojiš ono što radiš sa njim i za njega ,kao i sredinu kojom silom prilika sve više "pripadaš" ne počneš shvatati kao svoj ekosistem ,jer ćeš na kraju ostati sama u 4 zida sa njegovim psihozama .
Moraš odvojiti "to" od vremena isključivo za sebe ,i svoj svet ,ako želiš da ti ostaneš zdrava .
Nije zarazno -ali utiče jako, veruj .
Ovo ti kažem jer sam imao takav slučaj u porodici ,gde je sve pokušano ,a neka druga opcija je prihvaćena tek kada su majka i baba postale fizički ugrožene ,do tada nisu to mogle nikako da prihvate .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Sep 27, 2014 8:51 pm

Znam za neke opcije postoje u drugim državama, samo kada se ustanovi da pacijentovo stanje zaista mnogo utiče na porodicu, ali to kod nas ne postoji. Prihvatam sve moguće opcije, koje su bolje za mog sina, ali one ne postoje. 
Moj svet je sveden na brigu o sinu, na jedino što je ovde opcija, a to je podrška porodice, to jest, u ovom slučaju, samo mene. Sa tim sam se pomirila i kako nemam neki svoj život i ne mogu ga na silu stvarati, tu sam, da se "čupam" kako god znam i umem, da ovo godina života, što mi preostaje, funkcionišem što normalnije mogu. Već sam i spomenula, da ne možemo terati ljude, kako on, da natera nekoga da se sa njim druži, tako ni ja, ne mogu nekog naterati, da čini neki "moj svet" i da na silu stvorim nešto što je za mene.
Ono što mnogi ne mogu da razumeju, to je da - ne da moram da budem majka, nego da moram da se "stisnem" koliko god mogu, da "vagam" i "premeravam" da moja ljubav ne bude sebična, previše nežna, niti da liči na onu "klasičnu" majčinsku ljubav. E, za to mi treba ta ogromna snaga i rezonovanje, koje spominje Sonia. Vrlo dobra paralela, koju je spomenuo psihijatar, koja opisuje ovu situaciju: "Sin kome je amputirana noga (recimo), majka može da plače i da kuka, da ga obliva suzama, a da ništa sa tim ne pomogne, ili što, u ovom slučaju treba da se dešava - može da od svega toga napravi šalu."
 To, da li ja dajem svoj život za njega, ili ne, takodje ne zavisi od mene, nego od okolnosti i situacija, koje se ne mogu "izmisliti" i stvoriti. Mirenje sa tim da sam u 4 zida sa njim, jedina je opcija koja donosi olakšanje, a i to, da mogu da reagujem i funkcionišem u ta 4 zida, sa što manje depresivnih momenata. Ovo je realno gledanje, pa zvali to neki "sudbinom" ili "teretom krsta". Imam ja dosta lepih stvari, koje me oraspolože, koje me smire i zaokupe, pa tako i organizujem svoj život u ova 4 zida.
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 56
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Sep 27, 2014 9:10 pm

Auror@ ::
. Vrlo dobra paralela, koju je spomenuo psihijatar, koja opisuje ovu situaciju: "Sin kome je amputirana noga (recimo), majka može da plače i da kuka, da ga obliva suzama, a da ništa sa tim ne pomogne, ili što, u ovom slučaju treba da se dešava - može da od svega toga napravi šalu."
 
Paralela jeste odlična .
Majka može da se pobrine da dobije najbolju moguću protezu ,da bude podrška tokom rehabilitacije ,i dok uči da hoda ,može da ide sa njim u šetnju ,da bi savladao osećaj da svi gledaju u njega ,ali su činjenice -protezu su osmislili  i uradili stručnjaci ,rehabilitaciju su sproveli stručnjaci ,i oni najbolje znaju šta i kako treba . Majka može da bude samo aktivni posmatrač ,i moralna podrška ,moraće sam da hoda i živi sa njom.
Najgore što majka može da uradi je da se nada ili ga ubeđuje i sebe ,i druge i njega da će koliko sutra ,opet igrati fudbal .
To se neće desiti .
No, mislim da smo se globalno razumeli ,i da shvataš da je i tebi potreban neki ventil,neko vreme u toku dana "samo za sebe " ,ma koliko velike potrebe i koliko vremena trebala da mu posvetiš svaki dan .
Bolesnici su i uopšte kao razmažena deca i nesvesno pokušavaju vezati svoju okolinu za sebe ,traže pažnju ,traže da se "služe" i nema tu iznimke ,niti su krivi za to .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Sep 27, 2014 9:29 pm

U sklopu ove bolesti, takodje je i egocentričnost, pa je to vezivanje okoline i želja da se bude u centru pažnje, naročito izražena. 
Razumeli smo se, a moje vreme je kada sam noću za kompjuterom i kada je on pre podne u bolnici. Znatno mi se suzila mogućnost izbora kako i gde da "napunim baterije", ali se prilagodjavam, koliko mogu. 
Ako "prolupam" sasvim, videćete po mojim postovima, pa me lepo, ako treba i silom, izvedite negde na piće, ili na neku žurku, da dodjem sJebi   smehsmeh
Nazad na vrh Ići dole
MadamX
Grofica od Voždovca
avatar

Godina : 45
Location : Beograd
Datum upisa : 13.12.2012

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Sep 28, 2014 12:22 am

Danubius ::



Ne znam šta da kažem ,dobro je što radiš ,i možda će ti biti lakše ako se upozna sa nekom devojkom u bolnici ,to zna napraviti čudo .
Onda bude emotivno zaokupljen i vezan za tu osobu ,jednostavno se "probude" i kao čarolijom vrate u neku "normalu" ,nije to uopšte retko

Imala sam poznanika koji ima oko 30 i nešto godina, i dugi niz godina živi sa devojkom. Radi u IT sektoru, ima svoj privatan biznis.
Taj poznanik ima dijagnozu psihoze koju kontroliše sa lekovima.

Imao je ružnih dana, ali ima i lepih. Devojka mu je velika podrška.

Slažem se sa Danijem da bi bilo dobro da upozna neku devojku u bolnici, a možda i van nje.

I tebi bi, draga Aurora, bilo lakše, ne bi bila jedina podrška sinu.

Psihoza je, koliko znam, doživotna bolest. Epizode traju nekad duže, nekad kraće. Ali, sa psihozom može da se živi, normalno. Samo ne sme da bude stresa i nerviranja.

Čuvaj draga i sebe, verujem da smo ti mi ovde na forumu ventil za opuštanje...dobro je da odrediš vreme i za sebe.

Srećno i piši..jakog










Ne diraj lava dok spava!

BannerFans.com  

vrti


http://www.slucajnadomacica.rs/
Nazad na vrh Ići dole
http://mojezbrkanemisli.wordpress.com/
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Sep 28, 2014 12:50 am

MadamX ::


Imala sam poznanika koji ima oko 30 i nešto godina, i dugi niz godina živi sa devojkom. Radi u IT sektoru, ima svoj privatan biznis.
Taj poznanik ima dijagnozu psihoze koju kontroliše sa lekovima.
Imao je ružnih dana, ali ima i lepih. Devojka mu je velika podrška.
I ja sam imala prijateljicu, koleginicu sa posla, koja sada ima porodicu i troje dece. Muž joj je predivan, pa uz njegovu podršku uspeva da prebrodi ružne dane.

Slažem se sa Danijem da bi bilo dobro da upozna neku devojku u bolnici, a možda i van nje.

I tebi bi, draga Aurora, bilo lakše, ne bi bila jedina podrška sinu. 
Ništa ne može na silu, a trenutno je u takvom stanju, da sve odbija od sebe. Opet, ne smem računati na neke nagle obrte i rešenja, jer sa tim tražim neku lažnu nadu, za brži izlazak iz situacije.

Psihoza je, koliko znam, doživotna bolest. Epizode traju nekad duže, nekad kraće. Ali, sa psihozom može da se živi, normalno. Samo ne sme da bude stresa i nerviranja.
Da, to je suština i činjenica, sa kojom se sada pokušavam pomiriti.
Čuvaj draga i sebe, verujem da smo ti mi ovde na forumu ventil za opuštanje...dobro je da odrediš vreme i za sebe.


Srećno i piši.. jakog  
Hvala, draga MadamX, ovo je jedino mesto na netu, gde pišem ovoliko o sebi. Ne volim kukanje, pa radje prikupljam snagu, tražeći nešto lepo ili smešno. Nekad je to uporedo, uz ono što me okružuje, pa je napornije, ali sada, pošto uz lekove čvršće spava - noć je moje vreme. 
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 56
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Sep 28, 2014 1:10 am

Auror@ ::
U sklopu ove bolesti, takodje je i egocentričnost, pa je to vezivanje okoline i želja da se bude u centru pažnje, naročito izražena.
Upravo to smatram najvećom opasnošću . Kao razmažena deca ,kad ne dobiju što žele, samo što se sa malim detetom može (i silom)  izaći na kraj ,a sa odraslom osobom -ne može ,kada postane agresivna .
Pod dejstvom psihoze se razvija neshvatljiva fizička snaga .
A postane agresivan zbog banalnog razloga ,i onda strada onaj za koga "ufiksira" da mu nije ispunio želju,ili onaj za koga smatra da mu je "preoteo" pažnju te osobe .
Često se napada "struka" da previše koristi sredstva za "smirenje" u psihijatriji -a šta drugo mogu ?
Neretko se takve stvari dešavaju i u kontrolisanim uslovima ,psihijatrijskim ustanovama .Priče koje slušam od koleginica koje tamo rade su potpuno neshvatljive (i nama koji čujemo ,i pomalo smešne )
.Krvavo se potuku dva bolesnika jer je jednom pre dala lekove ili jelo (po njihovom mišljenju )
To nije nimalo smešno ,a još je manje smešno kada bolesnik pokuša da siluje sestru -jer ne "odgovara" na njegove ljubavne izjave ,ili na lep način pokuša da ga drži na distanci ,a on to shvati kao "odobravanje" .
Tako da je jako teško ,zaista ,boriti se sa tim ,i nikome to nije za poželeti ,a tebi želimo da ustraješ,ali i ostaneš zdrava u svemu tome .










Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Marea

avatar

Datum upisa : 25.09.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Sep 28, 2014 1:30 am

Iscitah ovu stranicu i zaista ne znam sta bih rekla,,,savjeti i strucne pomoci sve to okey, ali jedna majka mora biti heroj, super heroj da bi se nosila s tim, i mislim da niko ne moze da zna Nista sto nije iskustvom dozivio,,moze samo da petpostavlja...
Nazad na vrh Ići dole
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Sep 28, 2014 1:50 am

Opasnost i nepredvidivost je sada deo mog života i treba da naučim da predvidim takve situacije, ako mogu. O detaljima koje sam doživela na psihijatriji, a i sa mojim sinom, ne želim da pričam, jer su previše potresni, morbidni ili čak šokantni za osobe koje srećom, ne moraju razmišljati o tome. Samo osobe koje mogu da ne pokažu strah, mogu da se izbore sa odredjenim situacijama. 
U svemu tome, zanimljiv je način na koji pacijenti komuniciraju medjusobno i saveti koje daju meni i mom sinu, a iz toga uspevam da donesem i neke korisne zaključke. Izmedju ostalog, kroz jednu takvu priču, žena koja ima dijagnozu šizofrenije, rekla je ovo - "Vašem sinu nedostaje muška ljubav. Ljubav oca, koji je autoritet." Na moje iznenadjenje, moj sin je ozbiljno klimnuo glavom i rekao "A šta fali Branku? " (gazda kod koga je stanovao moj sin, dok je bio u Zrenjaninu, lik koji nije bio ni jednog momenta u nekoj priči i nikako ne dolazi u obzir). Nekako sam završila taj razgovor, a sin me od tada stalno pita, zašto nam više ne dolaze gosti. Pa niko ne ume da se ponaša u prisustvu psihičkog bolesnika. Ne znaju šta da pitaju, ne znaju kako da odvuku razgovor od njegovih tema, osećaju se neprijatno i radje ponekad pozovu mene u goste, nego da dolaze.
Da se dalje šalim na tu temu, nije mi baš zgodno. Bolje ovako - dan, po dan, pa šta nam donese.
Hvala na podršci i odoh sada da se negde smejem u virtualnom svetu  :zubi3:
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Sep 29, 2014 10:33 pm

Auror@ ::
Znam za neke opcije postoje u drugim državama, samo kada se ustanovi da pacijentovo stanje zaista mnogo utiče na porodicu, ali to kod nas ne postoji. Prihvatam sve moguće opcije, koje su bolje za mog sina, ali one ne postoje. 
Moj svet je sveden na brigu o sinu, na jedino što je ovde opcija, a to je podrška porodice, to jest, u ovom slučaju, samo mene. Sa tim sam se pomirila i kako nemam neki svoj život i ne mogu ga na silu stvarati, tu sam, da se "čupam" kako god znam i umem, da ovo godina života, što mi preostaje, funkcionišem što normalnije mogu. 
srce  
 Zahvalna sam ti sto si obogatila temu svojim licnim iskustvom. To je najbolji nacin za ozivljavanje neke teme, inace. Obicna diskusija, razumljiva svakome, a ne gadjanje terminima i copy-paste postovi. 
Danubius se dobro nadovezao ( hvala, kolega  coni ) a ja sam, cini mi se, da se ne vracam, dok su me prekidali pisala, rekla da mi nije cilj da popujem, daleko od toga. Najbolja je ravnopravna diskusija, a iskustvo neprocenjivo vazno.

 Da ne duzim, tema se moze razvijati u razlicitim pravcima, i ja cu rado ucestvovati.

Kud bi nam bio kraj da su sve majke kao ti. Ne poznajem te, Aurora, ali zenama kao ti svo postovanje i divljenje ( cak i za zadnju recenicu u tvom zadnjem postu). 
Bravo  :ptica 1 :










Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Čet Okt 30, 2014 9:52 am

Juce je jedna petnaestogodisnjakinja sa psihickim problemima, izbola do smrti radnicu u centru za zbrinjavanje maloletnika.

Opet se otvorilo pitanje forenzicke psihijatrije u Norveskoj, koje je visilo u vazduhu nakon 22. jula u slucaju Brejvika.
 Krivicni zakon i zakon o psihijatriji su zastareli.

Jos uvek nije dovoljno definisana razlika izmedju prava i medicine, pa  u ovakvim slucajevima dolazi do prebacivanja loptice i velikih dilema, koje inace ne bi  trebalo da postoje, vec da se strucno i sistematski resavaju.










Nazad na vrh Ići dole
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Nov 03, 2014 10:37 am

Grad Novi Sad je osnovao ULOP - udruženje lečenih od psihoze, da bi postojalo mesto okupljanja pacijenata koji su pod lekovima, kako bi imali jedan kuvani obrok i da bi se pratile njihove faze bolesti, i kako bi koliko - toliko bili pod nekim nadzorom. Ova okupljanja imaju svoje radne terapije sa radionicom gde svako od pacijenata može da pronadje svoja interesovanja, pa čak i da se usavršava, ide na takmičenja ili pronalazi svoju profesiju. 
Što se tiče nastavka moje priče, sve je počelo od mog hobija, pletenja od starih novina. Poklonila sam jednu cipelicu dnevnoj bolnici psihijatrije, a zatim je sve krenulo dalje... Psihijatar je predložio da pokušam da držim časove pletenja, kao volonter, zatim je otkupio sve moje radove i izložio ih u prodajnom izlogu radionice psihijatrije, nabavio mi materijal. Za nekoliko dana, psihijatru se dopao moj rad sa pacijentima, predložio mi da odem u udruženje i sada sam, osim što sam angažovana u radnim terapijama, postala i domaćica ULOP-a, za šta dobijam honorar. Angažovana sam 3-4 dana u nedelji, u ULOP-u, nešto skuvam, malo pospremim i diskretno vodim računa o pacijentima, ko je u kojoj fazi, sve kroz druženje i rad. Sa ovim, povlačim i svog sina, da se pokrene, da ima svoj ritam, obaveze i komunikaciju sa ljudima. Mogu vam reći da mi je lepo, da uspevam da pokrenem pacijente, na vedar i zabavan način. Psihijatar je zadovoljan sa mojim radom i kaže da sam ja nešto najbolje što se dogodilo psihijatriji u zadnjih par godina.
Nakon neke vrste ljubomore, jer nije u centru pažnje, ni kod kuće, ni na psihijatriji, moj sin se polako miri sa tim da nešto mora, a promenjen ritam u kući, dobro utiče i na mene i na njega. Što se mog sina tiče, sada uz skoro svakodnevni kontakt sa psihijatrom, dolazi se do prave kombinacije lekova, koji ga "drže pod kontrolom", a psihijatar ima lakši i bolji pristup za psihoterapije i razgovore sa nama. Postoji mali pomak ka poboljšanju, ali je potrebno još puno rada sa mojim sinom. Rezultati su uvek neizvesni i uvek ima i "koraka u nazad", pa i dalje razmišljam samo - dan po dan. U svakom slučaju, sada i od pacijenata učim, kada i kako da reagujem, kada da ćutim i kako da se ponašam u odredjenim situacijama. 
S obzirom da sam sada angažovana u ovom, zaista ozbiljnom poslu, da se moj hobi pretvorio u pravi "biznis", da osmišljavam časove i ispunjenje svakog dana za sebe i sina, naravno da je mnogo manje neta za mene. Javljam vam se povremeno, ali svu snagu, maštu i vreme, koristim sada u mom poslu.
Nazad na vrh Ići dole
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Nov 03, 2014 10:50 am

Pravi korak Aurora i ja sam se zanosila tom idejom,jer imam odlican pristup ljudima i imam dovoljno maste i kad sam to rekla mom doktoru,kroz pricu,on mi je rekao,da i pored svega to nije za mene,jer sam preosjetljiva,sve je to krasno dok vidis da se pacijenti smiju i napreduju,a sta kad ne ide kako treba,kad krene naopako....osoba sam koja mnogo uzima srcu i smatra da bi me to ucinilo pacijentom na kraju....malo preuvelicano,ali tu negdje....jos sam u fazi razmatranja,ali humani dio takvog angazovanja je to sto me gura u tom pravcu.










.

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Nov 03, 2014 11:28 am

Astra ::
Pravi korak Aurora i ja sam se zanosila tom idejom,jer imam odlican pristup ljudima i imam dovoljno maste i kad sam to rekla mom doktoru,kroz pricu,on mi je rekao,da i pored svega to nije za mene,jer sam preosjetljiva,sve je to krasno dok vidis da se pacijenti smiju i napreduju,a sta kad ne ide kako treba,kad krene naopako....osoba sam koja mnogo uzima srcu i smatra da bi me to ucinilo pacijentom na kraju....malo preuvelicano,ali tu negdje....jos sam u fazi razmatranja,ali humani dio takvog angazovanja je to sto me gura u tom pravcu.
Imam običaj da kažem - vrata se uvek, ili otvore, ili ne. Psihijatar me stalno poziva na razgovor i proverava moje psihičko stanje, rekla bih - snagu. Rekao je da u svakom momentu mogu reći da mi je dosta, da je video ljude koji su nakon 2 godine "pukli" i uvek me moli da mu kažem, ako me šta "pogodi", tako da imam odličnu podršku i saradnju. Jednostavno, sve što sam do sada doživela, sada dolazi do momenta, kada to treba da iskoristim u dobre svrhe i u svestranu korist. Osoba koja nema psihičkog bolesnika u svojoj blizini, ne može nikako biti i opstati u tim "lošim fazama" pacijenata, a ja sam toliko toga doživela i u bolnici i u manastiru, da za sada mogu i umem. Svakako, u celoj priči je bitno i to, što sam "na oku" psihijatru, pa i on može zapaziti bilo kakve pomake kod mene, a i u odnosu sa mojim sinom, što je odlično rešenje, umesto da smo prepušteni jedno drugom i sami kod kuće.
Ono što osećam prema tim pacijentima, to je, neka vrsta "opšte ljubavi" za sve ljude. Znači, bez ličnog emotivnog unošenja za pojedince, samo za onaj deo njih, koji osećam jače nego kod ljudi van psihijatrije, rekla bih - dušu. Ako primetim da počinje preovladavati "ona loša strana", prestajem sa komunikacijom. Nije jednostavno i traži puno snage, ali za mene, to je vežba, za ono što mi je kod kuće. Za tebe, jedino bi mogla da se upustiš u radne terapije, uz nadzor lekarskog osoblja i to u samo kratkim i ne čestim periodima (recimo sat vremena nedeljno, ne više).
Nazad na vrh Ići dole
MadamX
Grofica od Voždovca
avatar

Godina : 45
Location : Beograd
Datum upisa : 13.12.2012

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Nov 03, 2014 2:19 pm

Aurora, ti si žena zmaj i ja ti se iskreno divim jakog

Jako je teško raditi sa takvim ljudima, oni su hiperosetljivi, a ne zna se kada će imati svoj loš dan i biti agresivni.

Zaista radiš nešto veoma plemenito. Bravo!

*****

Ja sam ovih dana nervozna i sva bezveze zbog bolnice. Malo spavam a mnogo pušim.
Jedva čekam da se operišem i da krene oporavak.

Ne mislim da sam mnogo depresivna, više sam nervozna. Možda je to i normalna reakcija, jer od detinjstva imam loše iskustvo sa tom bolnicom. Možda ću za koji dan demantovati samu sebe, videću.

Uglavnom, udavila sam vas i oprostite mi...

Vraćam se na ovaj Aurorin posao. Ja bih rado radila u nekom call centru ako postoji, pošto mi zdravlje ne dopušta da mnogo šetkam, a volela bih da se nekako aktiviram i pomognem osobama koje imaju psih.probleme.

Ne znam šta je sa call centrom u Beogradu, da li još uvek radi.










Ne diraj lava dok spava!

BannerFans.com  

vrti


http://www.slucajnadomacica.rs/
Nazad na vrh Ići dole
http://mojezbrkanemisli.wordpress.com/
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   

Nazad na vrh Ići dole
 
Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 9 od 11Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 8, 9, 10, 11  Sledeći
 Similar topics
-
» Ugojila sam se!!!!!! Moram da da smrsam!!! Kako??? (II deo)
» Kako da brze prodje vreme...
» Kako prebroditi gubitak(smrt) voljene osobe?
» O metabolizmu....
» Kako da nateram sebe da vezbam?

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA :: ZDRAVLJE :: LEKARSKA ORDINACIJA-
Skoči na: