DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 7, 8, 9, 10, 11  Sledeći
AutorPoruka
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Avg 31, 2009 12:06 am

First topic message reminder :

TRETMAN MENTALNIH BOLESNIKA,
PARIZ NEKADA

1935.Antonin Artaud,Open leter to medical directors of madhouses:
"Ustajemo protiv prava datog uskogrudim pojedincima koji sprovode istrazivanja na ljudskom umu osudjenom na dozivotni zatvor. A kakav je to zatvor!Znamo,u stvari ne znamo,da su azili,daleko od toga da budu mesto azila, zastrasujuce tamnice,u kojima se zatvorenici koriste kao obicna radna snaga,gde je zlostavljanje pravilo i vi ga tolerisete. Mentalne bolnice, pod maskom naucnosti i pravde, lice na barake, kaznene zavode, kaznene kolonije."
Sada?

U skladu sa definicijom zdravlja SZO,po kojoj je zdravlje stanje fizickog,psihickog i socijalnog blagostanja coveka a ne samo odsustvo bolesti,nametnula se potreba za sagledavanjem psihijatrijskog bolesnika u njegovoj uzoj i siroj soc.sredini i njegovom reagovanju na zadovoljavanje individualnih potreba za zdravstvenom negom i osposobljavanje za samonegu.
Tako su granice delovanja psihijatrije prosirene izvan okvira psihijatrijskih stacionarnih ustanova.
Reorganizacijom i uvodjenjem modernijih oblika u sistemu rada u psihijatriji stvoren je stil timskog rada u sveobuhvatnom tretmanu korisnika sukcesivno,u prevenciji,lecenju i rehabilitaciji.
Ova promena zasnovana je kako na postovanju prava mentalno obolele osobe tako i na osavremenjavanju tehnika i postupaka u lecenju.
Ukratko: Obezbedjivanje za mentalno obolele osobe iste standarde koji vaze za osobe koje boluju od somatskih bolesti(u svim fazama prevencije).


Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sre Dec 11, 2013 6:17 pm

AstrinaKomsinica ::
Tako sto pretpostavimo reakcije doticnog/e i prije nego sto ih sami formulisu smehsmeh rlol  

E, ovo bi se moglo gledati i kao akcija-reakcija.. Tamo negde na Balkanu, gde se jos uvek neguje hijerarhija u najgorem smislu reci, stojimo u bolesnickoj sobi,svi u belom, mi u uniformama, oni u pidzamama, tog sumornog jesenjeg jutra, cekajuci da svemocni sefovi, nacelnici, upravnici i vec svi sa novomsistematizacijomdodeljenimfunkcijama, udju i izvrse vizitu...Nedao Bog da vide prasinu, a za ostalo cemo lako..Pacijent mi kaze- Sad se , sestro, oni da udju, da me pitaju kako sam, ja cu da kazem dobro, i onda ce da prodju... I tako, evo vec petnaesta godina.. Nego, mozemo li mi danas u setnju da uberemo jabuke, ima ih jos tamo kod stare kapije? 


:jelka:










Nazad na vrh Ići dole
Sibila_
Zalutala Niotkuda
Zalutala Niotkuda
avatar

Datum upisa : 20.12.2011

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sre Dec 11, 2013 6:31 pm

Sasvim si u pravu. Medjutim, znam da je bilo pokušaja da se uslovi boravka i lečenja učine humanijim u nekim ustanovama u Srbiji, ali jednostavno, osim sredstava koja hronično nedostaju tu je i onaj večiti ljudski faktor i ljubomora.
Direktori, načelnici ...koji su pokušali da nešto promene u načinu rada, da obezbede sredstva, odmah su stavljani pod lupu, da se preispita odakle im pare i koliko su oni "dobri u svemu" ?!
Teško je promeniti ustaljene navike, odrađivanje smene i ono: ludi su, njima sve jedno!
Toliko se nisko palo da je nedavno u jednoj ustanovi čak ustanovljeno da glavna sestra i socijalna radnica troše novac od pacijenata koji im je poveren.
To se tamo kod vas ne može desiti!
A da je strašno, strašno je...naročito na odeljenjima gde su najteži slučajevi. Agresivci. I za rad sa njima, u takvim uslovima, odajem zaista ogromno priznanje svakom zaposlenom, a naročito sestrama.










coni
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sre Dec 11, 2013 10:28 pm

Sibila_ ::
Sasvim si u pravu. Medjutim, znam da je bilo pokušaja da se uslovi boravka i lečenja učine humanijim u nekim ustanovama u Srbiji, ali jednostavno, osim sredstava koja hronično nedostaju tu je i onaj večiti ljudski faktor i ljubomora.
Direktori, načelnici ...koji su pokušali da nešto promene u načinu rada, da obezbede sredstva, odmah su stavljani pod lupu, da se preispita odakle im pare i koliko su oni "dobri u svemu" ?!

Bila sam svedok i aktivni ucesnik do neke mere u tom procesu. Znam kakve su reakcije bile na italijanski model, ne samo u psih. ustanovama, vec i sire u drustvu.. To je sve mac sa sve ostrice. I onda sam bila za... Samo nije tu sve crno-belo. Ti ljudi koji su pokusavali i donekle  uspeli da sprevdu sve te reforme, naisli su na mnoge prepreke. Jaka volja i entuzijazam svih nas je doveo do nekih rezultata, ali..Kao i u svemu, tamo, umesala se politika..I onda su sve zasrali, da izvines.. Ove godine sam bila svedok da sve stoji tamo gde je i bilo pre nekiliko godina.. Imam i mater. dokaze... Sve te promene i nisu bitne na kraju krajeva, mnogo je bitnije Ono sto se promenilo u odnosu prema pacijentu, i sto ce morati jos da se menja... Pacijent je postao licnost..A verujete, kad sam ja pocela na psihijatriji, svega je bilo..
Teško je promeniti ustaljene navike, odrađivanje smene i ono: ludi su, njima sve jedno!
Toliko se nisko palo da je nedavno u jednoj ustanovi čak ustanovljeno da glavna sestra i socijalna radnica troše novac od pacijenata koji im je poveren.
To se tamo kod vas ne može desiti!

Najnoviji slucaj u Norveskoj je skandal u jednoj psih. bolnici, gde je tehnicar imao seksualne odnose sa pacijentkinjom i pomogao joj da predje na otvoreno odeljenje..Kukolja svugde ima...Treba raditi bas na tome sto si pomenula u prvoj recenici..Nema pasivnog rada...

A da je strašno, strašno je...naročito na odeljenjima gde su najteži slučajevi. Agresivci. I za rad sa njima, u takvim uslovima, odajem zaista ogromno priznanje svakom zaposlenom, a naročito sestrama.

Ako bih pocela da opisujem epizode sa agresivnim pacijentima, u roman bi stalo.... Jezivo je kad se kaze da nasi tehnicari  rade 2 na 60, 70 pacijenata..Nema tu rada, to je stres, i golo prezivljavanje...Koliko tu moze tehnicar da pruzi, gledajte ga kao obicno ljudsko bice, pa i profesionalca u svom poslu? Da poprica, saslusa pacijenta, da ga umiri, da ga aktivira, bilo sta...?
Ponovicu, vredi pogledati film Hadersvild, Glogovac je skinuo psih. pacijenta za desetku. Licno su mu oni i cestitali, zajedno sa mnom na jednom velikom filmskom festivalu..

Agresivni pacijenti su takvi iz nekog razloga...A mi nemamo uslove, ne tamo u mojoj zemlji, da te razloge saznamo..Lekari dele tabletice, socijalni radnici piskaraju, psiholozi popunjavaju tabele ... Direktori traze prasinu po hodnicima, iz politickih razloga, valjda, kinje radnike, koje pobi ova nemastina, ubijajuci im volju za radom..A sto je najgore, pacijenti trpe, a zivot ide... Tuga... Uvek kad razmisljam o njima tamo, secam se, uporedjujem, osetim gorcinu u ustima i sama dodje...tuga...










Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 7:26 pm

Kad se ovako deca ponašaju prema gluvonemom dečaku, kakvo ponašanje da očekujemo od odraslih prema psihijatrijskom pacijentu???


Za razred je "gluv i lud", za Petnicu talentovan
Izvor: Cujemovas.rs

Rugali su mu se kako priča, gurali ga, vršili nuždu u njegovim patikama, šišali, jednom su ga išutirali toliko da je završio na hitnim intervencijama. Danilo Krstajić je za svoje drugare iz razreda glup i lud samo zato što je gluv.





Sa teškim oštećenjem sluha od rođenja i lekarskom prognozom da nije ni za slušni aparat, Danilo je danas subotički gimnazijalac, zaražen biologijom, Petnicom, sa planovima da završi medicinski fakultet, radi u nekoj laboratoriji ili bude neurohirurg.

Porodica je sa godinu dana otkrila da ne čuje i pored mišljenja lekara da mu slušni aparat neće pomoći insistirala da ga ipak dobije. Nekoliko godina Danilo je išao na rehabilitaciju u Beograd, na predlog psihologa krenuo u redovnu školu, a u šestom razredu, sa 13 godina, ugradio kohlearni implant.

Međutim, za njega je detinjstvo završeno u petom razredu, kada su drugari iz razreda počeli da ga maltretiraju zbog gluvoće.

"Zadirkivali su ga, rugali, gurkali. Najviše su pokazivali agresiju na časovima fizičkog, gde su obično bili bez nadzora…. Danilo tada nije čuo - skidao je spoljnu jedinicu kohlearnog implanta da je ne bi oštetio jer je jako skupa. Oni su se tada bukvalno iživljavali. Gurali su ga toliko da bi padao, gađali su ga s tribina košarkaškom loptom dok bi on trčao po terenu. Jednom su ga bukvalno išutirali. Gde god bi okačio jaknu, rančić, njima je to smetalo. Bacali su stvari na pod, gazili, sakrivali patike, vršili malu nuždu u njima, šišali ga", priča Danilova majka Slađana za portal Cujemovas.rs.

“Želeo sam da zaboravim sve što se desilo u osnovnoj školi. Nemam volju da ispričam šta su mi radili”, kaže Danilo i dodaje da je od svega najteže psihičko maltretiranje i to što drugari nemaju razumevanja, što su ga ponizili.

"Sve se nastavilo u srednjoj školi, jer su neka deca iz osnovne ponovo sa njim u odeljenju i odmah su ga ismevali i stvorili atmosferu da je on malo lud – gluv pa lud", kaže Slađana Krstajić.

"Tražili smo da ne ide u razred sa tom decom, ali nam nisu izašli u susret", dodaje majka.

"Neće da pričaju sa mnom. Nemam nijednu osobu u razredu koja želi da mi pomogne, da mi da svesku da prepišem, da dođe kod mene. Nisam imao normalan razgovor u školi, da mi se neko obrati. Kaže: Zdravo! Kako si?, Šta radiš? Da li su bio u bisokopu? Nikada me nisu uključili u razgovor", navodi Danilo.

Njegov svet je njegova porodica – mama, tata Branko, sestra Tamara, brat Denis i sestra Sonja.

Kada ga pitate sa kim se još druži, pokušava da se seti i navodi Aleksandru sa kojom radi u gimnazijskom časopisu. Ona je novinar, a on fotograf. Pominje i Sonju, staru drugaricu iz osnovne škole. Tu staje.

Da, seća se, tu su i drugari sa fejsa - iz Petnice. Ozaruje mu se lice i počinje da priča kako je dva puta bio u Petnici i sada je ponovo pozvan jer je prihvaćenjen njegov rad iz biologije.

"U Petnici su me prihvatili. Hteli su sa mnom da razgovaraju, da mi pomognu. Prvi put sam razgovarao sa svima. Prvi put me je jedna Milica pitala da li hoću da ona kupi picu. Ja sam bio zbunjen. Nisam znao šta da kažem. Prvo sam rekao ne, a posle sam se predomislio i rekao da. Ona je otišla u Valjevo, kupila picu, donela u Petnicu i svi smo jeli. Bilo je baš lepo", priča Danilo i raduje se novom odlasku u Petnicu.

Nasilje se nastavilo u gimnaziji i roditelji su na početku ove školske godine (2013/1014), kada je Danilo u trećem razredu, prijavili vršnjačko nasilje prosvetnoj inspekciji.

“Došao je savetnik iz Sombora. Moram da kažem - sve te komisije, to je jedna velika smejurija. Veliko ništa! Veliko gubljenje vremena i popunjavanje tabela! Jedna birokratija! Taj savetnik je mrtvah hladan, ne tiče ga se što dete ima psihičkih problem. Izabrana su tri deteta iz razreda, pitao ih je da li ima vršnjačkog nasilja u njihovom razredu, deca su rekla da nema. Neće deca reći ono što mu govore, da je Danilo gluv, glup, lud, gluvać, gej", priča majka.

"Rekla sam da je Danilo dete koje voli da uči, voli nauku, a sada neće da ide u školu. Dolazi kući plačući, a ima 18 godina i da nije ni čudo da ima samoubistava. Savetnik je na to rekao cinično – da, da, imali smo samoubistava”, izjadala se Slađana Krstajić.

"Postoje procedure u slučaju vršnjačkog nasilja koje traju od tri do šest meseci, a šta će biti sa vašim detetom, ko će vaše dete zaštititi, ko će zaustaviti tu decu da prestanu više. Deca su posle prijave prestala da ga guraju, direktno vređaju, ali i dalje neće da mu pomognu, da komuniciraju sa njim, govore mu da pravi problem, da je on jedini problem, a on dete samo hoće da se druži i da ga ne zovu pogrdnim imenima. Mi smo privatno angažovali psihologa na jačanju njegovog samopouzdanja, na jačanju njegove ličnosti, da ga stručno lice nauči kako da se ponaša u određenoj situaciji, da kontroliše svoj bes, tugu, svu nemoć, kako da se postavi", kaže Slađana.

"Često sam veoma usamljen", priznaje Danilo i pita se zašto drugari ne žele da ga prihvate.

Želeo bi da ga prihvate, da se druži, ide sa njima u grad, bioskop, priča o svemu, ali sumnja da se ljudi menjaju.

Danilo je treće dete u porodici, od četvoro dece i roditelji su vrlo rano primetili da ne reaguje na zvuk, ali su tada, pre 17 godina, lekari tvrdili da je sve u redu i da čuje. Nakon upornog insistiranja roditelja, dali su im uput za Beograd, gde je ustanovljeno da ima teško oštećenje sluha od 95 do 100 decibela, da čak nije ni za slušni aparat.

“Kukala sam da stavimo slušni aparat, lekar je dao recept, kupili smo digitalni aparat i krenuli da radimo sa njim, da vežbamo da uči da sluša. Preko interneta smo našli literaturu, tražili savete u školi za gluve. Bili smo uporni. Saznali smo da se rehabilitacija radi u Beogradu i najpre smo sve sami finansirali, jer nisu hteli da nam daju uput. Posle nekoliko godina rehabilitacije, komisija je predložila da Danilo ide u redovnu školu”, seća se Slađana Krstajić.

Danilo je, kako kaže, sam poželeo da stavi kohlearni implant, jer je mislio da će da mu pomogne da čuje i da će to biti trajno rešenje.

"Mi kao roditelji smo znali da kohlearni implant nije dovoljan bez velikog rada i učenja slušanja. Kohlearni implant nisu naočare. Imlant je pomagalo koje treba da naučiš slušati, što podrazumeva opet jedan veliki rad. Ako se trudite naučićete prepoznati sve zvukove, ako se ne trudite imaćete samo jednu buku u glavi".

Krstajići su sedam puta išli na komisiju da bi dobili odobrenje za ugradnju kohlearnog implanta. Odbijali su ih jer su smatrali da je star za implant i da psihički neće moći da podnese zvukove koje će čuti. Bili su uporni i lekar je pristao kad su ga zamolili da on kaže Danilu da ne može da ga operiše.

"Mislio sam da ću, kad dobijem kohlearni implant, odmah moći da čujem savršeno, da sam zauvek rešio problem sa gluvoćom, ali to ne može tako. Posle operacije je potrebno mnogo vežbe, truda i rada", dodaje Dado, kako ga zovu.

Kada je dobio kohlerani impant kaže da je čuo samo kljucanje kokoške u glavi, dok se nije navikao.

"Posle se moj mozak navikao da mogu da čujem svaki zvuk. Prvi put sam čuo cvrkutanje ptice i prvi put sam cuo kišu i šum mora".

Rehabilitaciju su radili sami i Danilo je naučen da bude samostalan. Puno putuje, radi u školskom časopisu, fotografiše, član je đačkog parlamenta, ide u Petnicu, ima mnogo aktivnosti van škole, putovao je u inostranstvo, sam je išao na more.

Slađana Krstajić ističe da je porodica sretna i zadovoljna jer Danilo još ima osmeh na licu.

"Mislimo da još postoje dobri ljudi, razumni ljudi, vaspitana deca koja pokazuju svoju pozitivnu stranu".

Porodica sada vodi novu bitku - za izmenu pravilnika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koji bi omogućio onima koji imaju kohlearni implant besplatnu zamenu spoljne jedinice
( o tome uskoro opširnije).

Izvor B92
Nazad na vrh Ići dole
Lakota
- slučajna prolaznica-
avatar

Datum upisa : 11.07.2013

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 7:31 pm

Da ti se dusa sledi kad procitas ovako nesto..
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 7:48 pm

Surovo do bola!! Kakva su ta deca, iz kakvih su porodica??? Zašto???
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 9:17 pm

Samouka ::
Kad se ovako deca ponašaju prema gluvonemom dečaku, kakvo ponašanje da očekujemo od odraslih prema psihijatrijskom pacijentu???


............................................................
[b]"Mislimo da još postoje dobri ljudi, razumni ljudi, vaspitana deca koja pokazuju svoju pozitivnu stranu".
..................................................................................

Porodica sada vodi novu bitku -



Ove recenice su sustina teksta, i ja bih se verujuci, osvrnula na onu Sokratovu- Ljudi nisu namerno zli, nego iz neznanja.....










Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 9:45 pm

Ma ni Sokrates niti vlada nemoze tu pomoci,ako samo drustvo-zajednica. Menja se drustvo, menja se sve. :329340: 
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 9:51 pm

Dolinac ::
Ma ni Sokrates niti vlada nemoze tu pomoci,ako samo drustvo-zajednica. Menja se drustvo, menja se sve. :329340: 

Sta je pisac hteo da kaze?  ererere 











Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 9:56 pm

sonia ::
Dolinac ::
Ma ni Sokrates niti vlada nemoze tu pomoci,ako samo drustvo-zajednica. Menja se drustvo, menja se sve. :329340: 

Sta je pisac hteo da kaze?   ererere   



Pa ako se ti -ja i ostali menjamo, menjace se i odnos prema gluvonemom djecaku.
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 9:59 pm

Dolinac ::
sonia ::
Dolinac ::
Ma ni Sokrates niti vlada nemoze tu pomoci,ako samo drustvo-zajednica. Menja se drustvo, menja se sve. :329340: 

Sta je pisac hteo da kaze?   ererere   



Pa ako se ti -ja i ostali menjamo, menjace se i odnos prema gluvonemom djecaku.


Menjamo...Ucimo...Sokrat ili vec...Tu i jeste sustina...










Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sub Jan 18, 2014 10:08 pm

sonia ::
Samouka ::
Kad se ovako deca ponašaju prema gluvonemom dečaku, kakvo ponašanje da očekujemo od odraslih prema psihijatrijskom pacijentu???


............................................................
[b]"Mislimo da još postoje dobri ljudi, razumni ljudi, vaspitana deca koja pokazuju svoju pozitivnu stranu".
..................................................................................

Porodica sada vodi novu bitku -



Ove recenice su sustina teksta, i ja bih se verujuci, osvrnula na onu Sokratovu- Ljudi nisu namerno zli, nego iz neznanja.....


Jesu ovo ključne rečenice teksta za Tebe , roditelje ovog dečaka i nadam se za još tmnoge druge. Samo moram da kažem da im predugo traje neznanje Sonja, ipak 12 godina... U redu osnovna škola, može se tretirati kao neznanje, ali već u srednjoj školi?? Malo mnogo, zar ne? To neznanje prelazi granice i postaje zlostavljanje hendikepirane osobe.
Kada bi porodice te dece, a i društvo, imali u sebi delić tvojih misli, ovih roditelja a verujem i svih nas, ne bi dolazilo do ovakvih pojava.
Nazad na vrh Ići dole
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Jan 19, 2014 3:19 am

čisto zlostavljanje.
kamen bi proplakao..
niko ništa nije preduzeo...
koliko je još takvih sudbina:((
kakvi smo to ljudi...?..
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Jan 20, 2014 2:14 pm

Samouka ::

Samo moram da kažem da im predugo traje neznanje Sonja, ipak 12 godina... U redu osnovna škola, može se tretirati kao neznanje, ali već u srednjoj školi?? Malo mnogo, zar ne? To neznanje prelazi granice i postaje zlostavljanje hendikepirane osobe.
Kada bi porodice te dece, a i društvo, imali u sebi delić tvojih misli, ovih roditelja a verujem i svih nas, ne bi dolazilo do ovakvih pojava.


Hm..Sto se tice tog oblika neznanja, mnogi tapkaju jos uvek u mraku srednjeg veka, nazalost..

Ja sam pristalica Sokratovog vidjenja etike, i zato mislim da za ovu vrstu neznanja skole ne mogu mnogo same uciniti..

Da, nazalost, nije rec samo o zdravlju ovog decaka... ko razume , shvatice..










Nazad na vrh Ići dole
Gothic
Gothic
Gothic
avatar

Location : Vienna
Datum upisa : 21.04.2012

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pon Jan 20, 2014 5:38 pm

Kao prema "Sugavima" ili nedaj Boze Zarazenima umesto da se ponasamo normalno da ne steknu neku sliku kao da su odbaceni...Pa i oni su obicni ljudi... :329340:
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sre Feb 05, 2014 9:00 pm

Danas sam posetila svoje staro radno mesto....Moje nekada najblize kolege su govorile o radu sa pacijentima.Puno mi je srce slusajuci te ljude..
.Najavila sam se predhodno da cu doci u posetu...
Docekali su me pesmom koju mi je taj pacijent stalno svirao na gitari dok sam tamo radila...Secas li se hanuma ...  srce 
Za tih sat vremena provedenih tamo, uz podsecanje na minule dane, i prici o dozivljajima kojih ima svakodnevno, ismejali smo se kao deca, od srca.
To treba doziveti da bi se razumelo..Oni unose deo sebe u to sto rade, kako osoblje, tako i pacijenti, i to se vidi na svakom koraku...Da li su to slikarski radovi, rucni radovi, muzicka,sportska ili literarna sekcija... Divno...
Na rastanku sam cula najlepse reci za pozdrav- Mi osecamo kao da nisi ni odlazila...Eto je, dosla sa odmora...  srce 










Nazad na vrh Ići dole
AstrinaKomsinica
Master Spamer
Master Spamer
avatar

Location : Daleko
Humor : :)
Datum upisa : 22.01.2011

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Čet Feb 06, 2014 10:23 pm

Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Čet Feb 06, 2014 10:43 pm

Detaljno sam pregledala fotografije... Posetila sam sve psihijatrijske bolnice u Srbiji...Ja ne prepoznajem ni jednu ovde... Koliko vidim, ovde su 99% maloletni pacijenti... Pre mi lici na neki dom za decu sa smetnjama u razvoju...A i Kosovo je Srbija, je l' ? Ok.. ( С 1999 по 2002 George Georgiou посетил 3 психиатрических клиники расположенных в Косово.. Фото оттуда.. ) A ako izguglate ovaj blog, i pregledate nezavisno fotografiju za fotografijom..Ima tu Amerike, Rumunije...Ma, da je bila u pitanju 92. 93. mogla sam i da poverujem, ali ovaj period nakon bomboradovanja, pogotovu, je bio preporod psihijatrije, bar u Srbiji....











Nazad na vrh Ići dole
AstrinaKomsinica
Master Spamer
Master Spamer
avatar

Location : Daleko
Humor : :)
Datum upisa : 22.01.2011

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Čet Feb 06, 2014 10:45 pm

sonia ::
Detaljno sam pregledala fotografije... Posetila sam sve psihijatrijske bolnice u Srbiji...Ja ne prepoznajem ni jednu ovde... Koliko vidim, ovde su 99% maloletni pacijenti... Pre mi lici na neki dom za decu sa smetnjama u razvoju...A i Kosovo je Srbija, je l' ? Ok.. ( С 1999 по 2002 George Georgiou посетил 3 психиатрических клиники расположенных в Косово.. Фото оттуда.. ) A ako izguglate ovaj blog, i pregledate nezavisno fotografiju za fotografijom..Ima tu Amerike, Rumunije...Ma, da je bila u pitanju 92. 93. mogla sam i da poverujem, ali ovaj period nakon bomboradovanja, pogotovu, je bio preporod psihijatrije, bar u Srbiji....


Prenosim tacno kako sam nasla. A izvor je srbijanski, tako da,,,,no comment:) Ko me ina na fb, moze da vidi otkud je preuzeto;)

Kako god, i gdje god da je, jako, jako tuzno.
Nazad na vrh Ići dole
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Pet Maj 02, 2014 10:05 pm

Na žalost, upoznata sam sa ovom temom, i to što bi rekli „iz prve ruke“.  Pokušaću da napišem svoje iskustvo, što je kraće moguće,  a da ne opterećujem sa svim fazama i detaljima.
Radi se o mom sinu, koji je sa 14 godina dospeo na dečije odelenje psihijatrije. 1999. godine, jedna od prvih bombi je pala blizu naše zgrade, a on je imao 4 godine. Tada smo išli kod logopeda, jer je počeo mucati, pa onda sve „u kompletu“ – psiholog, psihijatar, psiholog za ponašanje (behavior) i to je prošlo...  U osnovnoj školi se razlikovao po tome što nije hteo da bude „medju prvima“, što je bio krupan i laka „meta“ jer nije želeo da uzvraća udarce. Dogodio se niz stresova, koji su nas uzdrmali – saobraćajna nesreća (udario ga je auto na pešačkom prelazu, dok se vraćao iz škole), 2 operacije kolena, jedna na dečijoj klinici, druga u privatnoj klinici u Beogradu, zatim rehabilitacija i terapije. Za nepunih godinu dana od tada, preminuo je njegov otac,  i ja sam ostala bez posla. Moj sin je odlično funkcionisao naredne 2 godine, dok nije završio osnovnu školu, išao na proslavu male mature, položio prijemni ispit za srednju elektrotehničku školu i onda, odjednom – „pukao“.
Sada dolazimo do toga, kako sve funkcioniše kod nas...  Psiholog za mlade, to je „prva instanca“, dala je procenu da moj sin ima psihičkih problema i da je neophodno lečenje medikamentima. Možda bi pomogli razgovori, ali, psiholozi su tu, najpre da pomognu mladim narkomanima, alkoholičarima i kod agresivnog ponašanja...
Dečija psihijatrija – odelenje sa oko 20-ak ležajeva, pacijenti različitog uzrasta, sa sve gore nabrojanim problemima, suicidnim pokušajima i većina pod dijagnozom – adolescentna kriza, jer se dijagnoza donosi tek u odredjenim zrelijim godinama, kada se vidi da li je bolest napredovala ili se povukla... Razgovor kod psihijatra ne traje ni pola sata sa pacijentom i oko 10-ak minuta samnom. Udarne doze lekova, za koje mi je zabranjeno da pitam bilo šta, jer, kako reče psihijatar – „mama, ne bojte se, mi znamo šta radimo“. Dobija dnevni boravak, što znači da kod kuće proveravam pritisak, puls, apetit i upisujem sve promene koje zapazim, nije mi strogo „naredjeno“, ali... Jednom nedeljno je vizita – konzilijum lekara, uz sociologa i pedijatra. Počinju užasne nuspojave – nekontrolisano grčenje mišića, pojačano lučenje pljuvačke, neartikulisani glasovi umesto formulacije reči... Dešavalo mi se i da me pozovu telefonom i da kažu da smanjim dozu, da dodjemo sutradan, da isprobaju drugi lek... Jednom su me pozvali u stranu i pitali me da li ću potpisati, da mu se da neki lek koji bi trebalo ispitati na pacijentima, a eto, ja ću imati tu „privilegiju“ da ga isprobaju na mom sinu besplatno, iako trenutno košta 500$ po pakovanju. Imaćemo i tu pogodnost, da se krv analizira u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, tako da nemam o čemu da brinem... Sve u svemu, stekla sam utisak da baš i ne znaju šta rade.
Krenula sam u sopstveno istraživanje i naišla u jednoj analizi psihijatrije, osim što je psihijatrija najmanje egzaktna grana medicine, da je glavna greška što u psihijatriji nisu razdvojene definicije psihičkog i duševnog obolenja. Mnoga obolenja, pre nego što se rodio gospodin Frojd, lečena su u manastirima. Koja majka ne bi prevrnula i nebo i zemlju, da pokuša naći lek svom detetu? Krenuli smo i u manastir, sada već jedva, jer sam sina morala voditi pod ruku, da ne padne. Da ne pričam detalje, da se ne udaljavam od teme, nakon boravka od skoro godinu dana u manastiru, moj sin je ponovo bio sposoban da nastavi školu, ali... Psiholog u elektrotehničkoj školi je rekla da moj sin ne može biti u kontaktu sa „živom strujom“ jer ima psihičkih problema i niko ne zna šta se dogadja u njegovoj glavi. Ne može se prebaciti ni u drugi smer, bolje da ga upišem u drugu školu, bez obzira na njegovu želju. Upisan je u poljoprivrednu školu i ubedila sam ga da je i to lepo. Insistiram da ne ide vanredno, kako bi bar malo imao komunikaciju sa svojim vršnjacima, jer se od njih odvojio tokom prethodnog perioda. Bio je vrlo dobar po uspehu u školi i sve je nekako funkcionisalo, uz psihijatra – drugog, koji nije davao lekove „šakačke“. Deca su uvek surova, prema onoj deci koja su po bilo čemu drugačija od njih. Njegova razredna, inače psiholog u školi, jednog momenta kaže celom odelenju – nemojte ga zadirkivati, on ima psihičkih problema, on je bolestan... To i jedno dočekivanje na autobuskoj stanici, gde su ga pretukli, da li oni što iznudjuju džeparce ili neki drugi, prevagnulo je da ga premestim u drugu školu i drugi grad... Tamo sam najzad našla i psihoterapeuta, koji ima dozvolu za privatnu ordinaciju i koji je bio mom sinu 24 časa na raspolaganju, u slučaju bilo kakve krize i nedoumice.
 Moj sin je napunio 19 godina, po zakonu, više ne mogu da ga nateram da ide u srednju školu, napustio je 2 meseca pred kraj školovanja. Ne mogu da ga nateram da pije lekove, niti umesto njega da uzimam recepte. Njegovo rezonovanje, na žalost, često ima osnove, kada kaže – zašto, kada drugi u školi nešto urade, oni su „face“, a ja, ako napravim mnogo manji ispad, ili se samo našalim na času – ja sam ludak? Vremenom, njegovo vidjenje sveta se uobličilo, u nešto što je potpuno suprotno mladom čoveku, a meni, kao roditelju, teško je da razaznam – šta je tu bolest, a šta bezobrazluk inat i bes.
Dalje, to ovako funkcioniše kod nas – centar za socijalni rad kaže: - gospodjo, ako se osećate na bilo koji način ugroženi, smatrate da vas maltretira, dodjite u „sigurnu kuću“
Psihijatar : ako slučajno počne da ispoljava neku agresivnost, pozovite policiju i hitnu pomoć
Policija: - mlad je, nećemo mu otvarati dosije, ne vidimo da je nešto učinjeno. Možete tražiti sudsku zabranu prilaska, ako smatrate da vas ugrožava i uznemirava, ali... To znači da se odričete svog deteta...
Psihoterapeut; „koliko mi je žao vašeg sina, toliko mi je žao i vas“...
Psihijatrija u Vršcu, jedno od mogućih rešenja na koje sam pomislila, jer sam videla da imaju puno odelenja, da imaju komisiju za odredjivanje stepena sposobnosti za samostalan život, pa čak i zapošljavaju u okviru bolnice. Psihijatar mi je dao detaljna uputstva, da su vrste maltretiranja osim agresivnog ponašanja – verbalna, socijalna, ekonomska i da po bilo kom od tih osnova, mogu tražiti od Suda, da ga pošalje na prinudno lečenje – znači, tužbom.
Trenutno, moj sin se nalazi preko Drine, na imanju gde mu je rodjen otac i očekujem svaki dan, vesti da li je ipak na nekom lečenju ili uz fizičke poslove, dolazi malo sebi. Tamo barem ima više izbora, nego samnom, u stanu.
Namerno sam ispričala sve, bez dodatnih komentara, previše sam umorna od toga svega, da bih komentarisala kako sve funkcioniše u praksi...

Ono što je karakteristično, kako za mog sina, a tako i za ostale pacijente koje sam susretala, uglavnom je u pitanju velika inteligencija, ogromna egocentričnost, samosažaljenje, želja za manipulacijom kako ljudima, tako i dogadjajima, a sve što sam pokušala, u komunikaciji, na bilo koji način, nisam imala uspeha jer sam  - majka, kako on kaže – glavni krivac što on uopšte postoji... 
Nazad na vrh Ići dole
debilko
Pogrešila roda
avatar

Godina : 54
Location : Moskva
Datum upisa : 22.06.2009

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Ned Maj 25, 2014 10:36 am

Sad mi je jasnije, ali ti se navikla na to pa pričaš ko da kažeš Dobar Dan. Zato mi bilo čudno.
Reci mi, a Španija, kad si bila u Španiji. Gde je on bio za to vreme?
Kako je on stajao sa ocem?










Nazad na vrh Ići dole
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Sre Jul 02, 2014 10:06 pm

Teorija i ono što učimo iz knjiga i filmova, razlikuje se u mnogome od onoga što se dešava, što nam donesu životne situacije. Sonia mora biti izuzetno jaka i stabilna ličnost, kako bi mogla obavljati svoj posao i biti svakodnevno u kontaktu sa psihičkim bolesnicima.
Savet psihijatra je, da u razgovoru sa mojim sinom, ne dozvolim da njegova priča "zavlada" mojim umom, da ne prepuštam da "vodi" konverzaciju, niti da popuštam njegovim željama iz sažaljenja. 

Mogu delimično opisati svoju posetu psihijatriji, i moje iskustvo, kao osobe koja nije školovana za često kontaktiranje sa pacijentima psihijatrije.
Najpre, svaki put čekam kraj vizite, ispred ordinacije psihijatra, koja se nalazi na ženskom odelenju B. Svi oni, koji čekaju na red, uglavnom stoje ispred vrata ordinacije, dok ne dodje doktor, ćute, ne komuniciraju, kako medjusobno, tako ni sa pacijentima, koji prolaze kraj njih. Došla sam do zaključka, da bez obzira što imaju problem psihičkog obolenja, nekog svog, bližnjeg, oni imaju neizreciv strah od svega vezanog za psihijatrijsku bolnicu i pacijente. Napominjem, da neke osobe vidjam sada svaki put, kada sam tamo i dobijem za pozdrav, blago klimanje glavom. 
Okolo je galama, pacijentkinje šetaju, pevaju, svadjaju se u hodniku. Kao da je u tom hodniku, povučena neka linija i ni posetioci, ni pacijenti, ne usudjuju se da je predju.
Nisam se uklopila u tu "šemu", ne zbog nekog inata, nego upravo zbog toga, što želim da čujem tudja iskustva, da pokušam da shvatim kako i na koji način da postupam dalje, a nemam taj strah, jer sve što vidim i čujem, nije više novo za mene. Navikla sam i to, da me mnogi pacijenti dočekuju, kao da sam baš njima došla u posetu. Ne bežim od njih, sedim i slušam, ali ćutim... Ponekad je potrebno mnogo snage za to, ali nakon nekog vremena, počinju da mi pevaju, da me smatraju "svojom", a ja ih ne smem ni podsticati, niti im protivrečiti. 
To je samo jedna od mnogih slika, koje prenosim ovde - tajne ljudskog uma i tanka linija koja razdvaja one koji su bolesni i one koji smatraju da nemaju nikakvih problema. Osobe koje imaju psihičkih problema, bez obzira sa kojom dijagnozom, mogu nas naučiti, kako da razmišljamo i reagujemo u odredjenim situacijama. Ignorisanjem problema, on se ne "briše", kao što ni ljudi koji dolaze u posetu i ne žele nikakav kontakt sa pacijentima, neće postići to, da se ne "zaraze ovom bolešću" ako pacijentu ponude cigaretu i saslušaju nečiju priču. 
Na kraju, nešto što mi je rekao psihijatar, a verujem da je tako - "Ni ne znate, kada prolazite ulicom, koliko ljudi oko vas, imaju psihičkih problema i piju lekove. Svakodnevno ste u kontaktu sa mnogima koji ipak - funkcionišu, imaju porodice, zaposlenje..." Dodala bih tome i ovo - to što neko nema karton i dijagnozu na psihijatriji, ne mora da znači da nema problem, sa kontrolom besa, sa depresijom, sa sumanutim mislima ili čak halucinacijama. Postoje ljudi, koji o tome ne pričaju, dakle, "linija" je vrlo tanka, pa nema razloga da osećamo ni strah, niti da se ophodimo prema bilo kome, kao o nekom ko je manje vredna osoba.
Nazad na vrh Ići dole
tvrtko
Učenik škole života
avatar

Godina : 59
Location : kikinda
Humor : da
Datum upisa : 12.12.2011

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Čet Jul 03, 2014 12:09 am

mislim da je ovo od tezih stvari u zivotu,biti iznad a spustiti se nisko,to je kao kad pevac ima veliki raspon u glasu,malo ljudi ovo moze,da dodam mnogi psihijatri ceo vek su ubedjeni da lece pa na kraju vataju bankinu,pa sad diskutabilno,kazu sad se okacio ,mislim da svaki proces traje,,,hhaaa,,,,,,,,,
Nazad na vrh Ići dole
Auror@
SOLDIER of LOVE
avatar

Godina : 58
Location : Neoplanta
Humor : aha
Datum upisa : 12.04.2014

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Čet Jul 03, 2014 12:37 am

tvrtko ::
mislim da je ovo od tezih stvari u zivotu,biti iznad a spustiti se nisko,to je kao kad pevac ima veliki raspon u glasu,malo ljudi ovo moze,da dodam mnogi psihijatri ceo vek su ubedjeni da lece pa na kraju vataju bankinu,pa sad diskutabilno,kazu sad se okacio ,mislim da svaki proces traje,,,hhaaa,,,,,,,,,
To su stvari koje čine čoveka - čovekom. Džaba diplome i visoke škole, ako je time samo "naduvan" sopstveni ego i ono što se u narodu zove "čovek - sirovina" - to uvek i ostaje. Ako posmatramo svet oko sebe, kao da smo iznad odredjenih osoba, onda smo upali u tu zamku i kad - tad, dolazimo do razmišljanja, koliko smo se "spustili" na nečiji nivo. Ukratko, ne slažem se potpuno sa tvojom prvom rečenicom. Pevač sa velikim rasponom u glasu, ako je čovek, zapevaće i sa društvom u kafani, a time će samo dokazati da je - čovek.
Što se ostalog tiče, psihijatrija je grana medicine koja nije egzaktna i tu nema izlečenja. Operisati, lečiti lekovima i proglasiti nekog zdravim, to je medicina, ali ova grana nikad nije uspela da udje potpuno u tajne ljudskog uma, sa toliko finesa i različitosti od osobe do osobe. Mnogi doktori, koji postanu psihijatri, zapravo su se odlučili da pokušaju - pomoći sebi i naći rešenje za sopstvene probleme. Proces lečenja u psihijatriji, ne da traje, nego je doživotan... Sve ostalo je diskutabilno...
Nazad na vrh Ići dole
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   Čet Jul 03, 2014 12:47 am

Našoj soniji se divim.Radila je u Toponici,a sad radi u Norveškoj.Veoma ja jaka i stabilna ličnost..i stvarno može mnogo toga reći na ovu temu.
Pričala nam je mnogo na četu.Uslovi rada..itd..
Zaista je fenomenalna osoba i voli svoj posao...
Mogu samo reći -da je više takvih kao ona..  aplauseee .
Čim bude imala vremena,verujem da će podeliti neka svoja iskustva sa nama:)))
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?   

Nazad na vrh Ići dole
 
Kako se odnosimo prema psihijatrijskom bolesniku?
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 8 od 11Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 7, 8, 9, 10, 11  Sledeći
 Similar topics
-
» Ugojila sam se!!!!!! Moram da da smrsam!!! Kako??? (II deo)
» Kako da brze prodje vreme...
» Kako prebroditi gubitak(smrt) voljene osobe?
» O metabolizmu....
» Kako da nateram sebe da vezbam?

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA :: ZDRAVLJE :: LEKARSKA ORDINACIJA-
Skoči na: