Da pocnemo najpre od odece: za razliku od skorojevica i novopecenih
bogatasa, odelo jednog dzentlmena nikada ne sme biti novo-novcijato i
sljastece. Kada je jedanput neki prolaznik u Londonu, susrevsi
tadasnjeg ministra inostranih poslova ser Entonija Idna, bio zadivljen
njegovim novim, besprekornim odelom, ministar je odmah otrcao kuci i
presvukao ga: kod dzentlmena, naime, elegancija mora da bude diskretna,
gotovo neprimetna, kao da se podrazumeva. Susretao sam u zivotu mnoge,
zaista bogate ljude - po njihovoj odeci niko ne bi mogao zakljuciti da
poseduju milione. Stari sakoi, istina od haris-tvida, obavezno su imali
kozne zakrpe na laktovima, kao najvisi znak otmenosti. Iskusne
stjuardese, kada broje putnike u avionu, nikada ne gledaju njihova
lica, vec samo cipele. Cipele dzentlmena su uvek besprekorno usijane,
bez obzira na starost, dok iako nova i skupa, obuca skorojevica uvek na
sebi nosi tragove rodnog blata.
Svoje
dve cerke, jos dok su bile sasvim mlade devojke, naucio sam da mogu u
kolima, na zadnjem sedistu, sedeti beskrajno dugo, sve dok im pratilac
ne otvori vrata, prisavsi, naravno, sa straznje strane automobila. One,
takodje, mogu provesti citavo vece iznad prazne case pored koje stoji
otvorena boca koka-kole a da je ne pipnu, sve dok im je onaj ko ih je
izveo ne naspe. U taj obavezni test spada, naravno i otvaranje vrata,
pridrzavanje kaputa, odmicanje i primicanje stolice, dizanje od stola
kada one udju.

A sta je najvaznije za raspoznavanje dzentlmena
za stolovima u restoranima pre vecere? Trebalo bi obratiti samo paznju
na to koliko vaznih ljudi, pijuci aperitiv, sedi za tanjirom na kome se
u obliku kupe, poput spomenika nevaspitanju, nalazi savijena salveta.
Lako cemo prepoznati dzentlmena po tome sto je on istog casa kada sedne
za sto, rastvori i polozi na krilo, sto je znak posluzi da je spreman
za veceru.

Citalac bi se mogao upitati zbog cega sam decu ucio
tim za mnoge gotovo nevaznim stvarima. Jednostavno tih nekoliko prvih
testova samo su neophodni filter koji pomaze da se pokaze razlika
izmedju dripca i dzentlmena.
Pravi dzentlmen nikada nece placati
rucak ili veceru vadeci budjelar za stolom, pred gostima. On ce se
diskretno podici od stola i obaviti to sa sefom sale pored sanka ili u
holu pred kuhinjom, narocito ako u tom trenutku nema novca da plati, a
kao i svaki dzentlmen, ima otvoren racun, koji ce izmiriti kasnije,
kada se obogati.

Pravi dzentlmen nikada nece pricati o novcu i starim ljubavima.
Ako
je u drustvu s nekom postarijom damom, reci ce joj: "Gospodjo, vi ste u
najboljim godinama, sto za zenu vazih godina i nisu nikakve godine!"
Pravi
dzentlmen ce uvek biti u skladu sa mestom na kome se nalazi, sto znaci
da u nekom zabacenom srbijanskom selu nece od domacina traziti
dzin-tonik, nego ce piti prepecenicu; u Sampanji sampanjac, a ne
skotski viski, a u Glazgovu skoc, a ne Dom Perinjon. Isto vazi i za
zene: u Danskoj nece traziti crnke, vec plavuse s pegicama, a u Spaniji
garavuse, a ne blondine sa svetlim pramenovima.

Pravi dzentlmen
nikada nece ukrasti lopticu za golf da bi njome igrao ping-pong ili da
bi je bacao svom psu da mu je vrati (Aport, Dzeki!), a u casopisu za
golf, kao sto je ovaj, nece pisati o fudbalu i kosarci. Pravi dzentlmen
nikada sam za sebe nece reci da je dzentlmen. Prepustice to drugima.
Pravi
dzentlmen, naravno, nece igrati ni golf, jer se podrazumeva da ga svi
dzentlmeni igraju, nego ce sedeti na terasi kluba i gledati druge kako
se muce vukuci na ledjima svoje torbe sa stapovima za tu igru dok on
ispija svoj Whisky on the rocks.
Na kraju, pravi dzentlmen nikada nece pisati o tome ko je dzentlmen a ko nije.