DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Janko Veselinović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Janko Veselinović   Čet Jun 18, 2009 1:38 pm

Janko Veselinović (1862-1905)



[You must be registered and logged in to see this link.]



Prve asocijacije na pomen njegovog imena su realista, pripovedač, romanopisac, Hajduk Stanko, Mačva, Šabac...



Bio je učitelj i novinar, ali i pozorišni glumac i dramaturg Narodnog
pozorišta, korektor Državne štamparije, radikal, protivnik režima i
politički zatvorenik, omiljeni šabački kafanski pevač, etnograf Mačve i
Posavotamnave, ... kompleksna ličnost i stvaralac.



Rođen je 1. maja 1862. u Crnobarskom Salašu, gde su se njegovi
preci doselili odnekud iz Hercegovine. U generacijama težaka otac mu
Miloš beše prvi koji je izučio školu i postao sveštenik. Detinjstvo je
proveo u Glogovcu, gde je završio osnovnu školu. Četiri razreda
gimnazije učio je u Šapcu i za to vreme upoznao kafanski život. Otac ga
je poslao u Beograd da izuči za bogoslova, ali je Janko više voleo
pozorište. Upisao je Učiteljsku školu, ali nikada nije stekao diplomu.



Postao je učitelj sa osamnaest godina u Svileuvi kod Koceljeve.
Tamo je napisao svoje prve pripovetke i zavoleo Jovanku Jovanović, koja
će mu postati supruga. Bilo ga je posvuda, na prelu sa mladima, kod
mehane, na slavama, svadbama i daćama. Svoje učiteljske dane u Svileuvi
u pismima kumu Pavlu Marinkoviću, Veselinović je ovako opisao:



... bio sam veseo, nebriga,
razgovoran, s pesmom na usnama. U svakoj mogućoj prilici ja sam se umeo
naći sa seljacima, i oni su me voleli bez ikakvog drugog interesa, nego
samo mene radi, isto kao i ja njih. I onda mi dođe želja da (to) što
osećam kažem svima...




Iz Svileuve je ubrzo, krajem 1882. premešten u Glogovac. Vratio se u
selo koje je voleo, i u kojem je proveo najlepše dane detinjstva, selo
iz kojeg će odlaziti, ali će mu se i vraćati. Do 1883. godine, sa
prekidima, bio je učitelj u mačvanskim selima. Te godine, po nagovoru
prijatelja Jove Aleksića, unuka hajduk Stanka, i Živana Jašića, odlazi
u Beč da uči telegrafski kurs. U tome mu je finansijski pomogao otac
Miloš i ženin ujak Nikola Ružičić, potonji vladika Nikanor Ružičić.



Janko je u Beču bio nekoliko meseci, a vreme je, umesto u školi,
provodio po kafanama. Školovanje je, po povratku u zemlju, trebalo da
nastavi u Beogradu. „Družio se sa svojim profesorima po kafanama, i oni
su hteli da mu pomognu na ispitima, ali to nije bilo moguće, jer Janko
nije pokazao ni malo volje da te ispite položi. Vrati se opet kući“.



U aprilu 1886. ponovo je dobio učiteljsko mesto u Svileuvi, gde
ostaje nepune dve godine. Tada je u „Šabačkom glasniku“ objavio svoju
prvu pripovetka, a u oktobru iste godine prvu zbirku priča pod naslovom
„Slike iz seoskog života“.


U pismu Jovanu Grčiću iz 1887, Veselinović se poverava iz Svileuve:



Sami ste veliki trudbenik na srpskoj
knjizi, pa ćete pojmiti kako to neki put dođu i taki časovi. Kad niste
u stanju ni perom udariti. Taki časovi došli su i meni posle svršetaka
moga rada koji sam Otadžbini poslao. Verujte mi, da sam prosto bio
nesposoban i da jedno pismo napišem. Ponekad mi je i dolazila volja da
pišem, ali tad sam bio u poslu koji me hljebom hrani. U mojoj
četvororazrednoj školi, u kojoj imam 75 učenika. Ja mislim da će te
pojmiti da je meni nemoguće da jedan posao radim na uštrb svom radu
koji me hrani (...) Jesenas sam bio u Valjevu sa našim veteranom Ljubom
Nenadovićem. Između ostalog poveli smo razgovor i o našoj književnosti.
Čiča Ljuba reče mi ovo: “ I ako smo skorašnji, i ako nema mnogo kako
smo počeli samostalno živeti-opet se vidi veoma veliki napredak kod
nas. Uzmimo pripovetku. Srpska pripovetka ima budućnost. Srbi sa one
strane Save i Dunava imaju pripovedača Paju Adamova, a Srbi s ove
strane imaju Veselinovića. Mene mrzi da laskam, a naročito mladim
ljudima jer postaju sujetni, ali ja samo dajem šta je čije. Vama je 25
godina i Adamov ako je malo stariji od vas. Šta ćete vi uraditi dok
dođete u moje godine. Samo truda!




Zbog političkog angažmana u Radikalnoj stranci dobija premeštaj iz
Svileuve u Šabac, na Kamičak, pa u Koceljevu i naposletku u Ježevicu, u
koju nije ni otišao. Bavljenje politikom ga je odvelo u zatvor krajem
1888. godine. Nastavio je da piše pripovetke i u zatvoru. Po izlasku iz
zatvora, vratio se u Koceljevu gde je radio kao učitelj do kraja marta
naredne godine. Tada podnosi ostavku na mesto učitelja i biva izabran
za predsednika opštine u Koceljevi.


Nakon godinu i po dana bio je optužen za proneveru državnog novca,
smenjen sa položaja predsednika i uhapšen. Iz zatvora je pušten na
intervenciju tadašnje radikalske vlasti u Šapcu, ali se proces godinama
vukao po sudovima. Zahvaljujući tome što je već tada bio poznati pisac,
kralj Milan Obrenović ga je abolirao.



O svom političkom angažmanu Veselinović je napisao:



U ono doba kad sam ja postao učitelj,
počeo je i ovaj naš politički život. I moja malenkost učestvovala je s
ostalima u tome novom pokretu. Mlad, oduševljen, još u školi pročitao
sam nekoliko članaka Svetozara Markovića, nekoliko socijalističkih
knjiga i časopis „Stražu“ - mislio sam da je to dosta pa da imam prava
i moći da uređujem državu i usrećavam narod.




Pred kraj života zapisao je i ovo:



... Nikom ne dam reći da je
moja mladost pusta bila. Ja sam nju proveo ideališući i služeći čistim
idealima. I uzburkali smo“mrtvo more“ rasterali žabokrečinu koja se
nahvatala po površini i (po) krenuli život. Plovimo od onda, plovimo i
danas; istina, još ne možemo da nađemo dumedžiju (krmanoša) da cilju
potera, jer nam je cilj svima jedan, ali šta se nađe! Među živima
ljudima sve se nađe.




Pokraj 1890. godine, Veselinović je ostao bez posla i sredstava za
život. Tada je i počeo da sarađuje sa mnogim listovima i časopisima
Živeo je od svog književnog rada i od novinarstva. Po napuštanju
Koceljeve, proveo je oko tri godine u Šapcu i Beogradu. U prestonici se
družio sa književnicima Dragutinom Jankovićem, Vojislavom Ilićem,
Branislavom Nušićem, Dragomirom Brzakom, Milovanom Glišićem i drugima.
Sklonost ka pesmi i nesvakidašnji glas činili su ga rado viđenim u
boemskom društvu. O tome u sećanjima svedoči Dragutin N. Janković:


„Kad muzika zasvira neki valcer, Janko kresnu majku švapsku, prevuče
desnom rukom po gustim brcima i zapeva punim svojim divnim baritonom
narodnu ariju ’Slobodi su krila posečena’. Vazduh se prolomi, kola s
rasturiše, svet nagrnu u malenu salu u sredini, gde Janko zaturen i
ispršen pevaše i natpevaše veliku vojnu bleh-muziku, koja umuče pred
živim gromovima iz Jankovih grudi, što se skladno i zvonko izvijahu u
savršenu melodiju, koja kipti i jeca za slobodom. Oduševljeni omladinci
zaboraviše i na zabavu, i na Kralja Milana, koji negde tumarnu, i na
svu strogost Bademlićeve policije, i na sve druge obaveze, sačeka kraj
ove duge narodne pesme, podiže pevača, svoga slavuja, svoga junaka
Veselinović Janka, pronese ga kroz sve tri sale i povrati na svoje
mesto, da produži svoje pevanje, koje zanosi, uzdiže, oblagorođava
plemenito i krši sve što je nisko i podlo. Uzvišeno je bilo Jankovo
grlo“.
Nazad na vrh Ići dole
Krupljanka

avatar

Godina : 51
Location : Beograd
Datum upisa : 13.04.2009

PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Čet Jun 18, 2009 1:38 pm

Novi život dela



[You must be registered and logged in to see this link.]



Žitelji posavotamnavskih sela tvrde da je priča o srpskom Romeu i
Juliji, koju je folklorni realista Janko Veselinović zabeležio u
pripoveci „Ašikov grob“, istinita. Čuvari seoske tradicije pamte i
imena nesrećno zaljubljenih i tvrde da je lepa Đula bila Đulija, ćerka
bogatog Filipa Simića iz sela Mrovska, a stasiti Pavle, sin Jovana
Đurića iz Goločela. Danas ova priča na drugi način živi svoj novi
život, potvrđujući neke od Kompanjonovih zaključaka: “Umetnička dela
daleko prevazilaze prvobitnu nameru svojih tvoraca i u svakom vremenu
znače nešto novo. Značenje jednog dela ne bi moglo biti određeno ni
kontrolisano namerom pisca ili izvornim (istorijskim, društvenim,
kulturnim ) kontekstom, pod izgovorom da neka dela iz prošlosti
produžavaju da su nam zanimljiva i vredna. Ako neko delo može da
nastavi da ima značaja i vrednosti za buduće naraštaje, onda se njegov
smisao ne može zaustaviti namerom pisca ni prvobitnim kontekstom“.
No, da bi priča o „starom“ i „novom“ životu „Ašikovog groba“ bila potpuna krenućemo redom.



„U Mrovskoj (selu) živeo jedan gazda, bilo mu ime Filip, a u Golo-Čelu živeo opet drugi gazda, njemu bilo ime Jovan.

Bili su to ljudi bogati za priču. Ono, sirotinja se neće nikad
takmiti; ali, Boga mi, gazde hoće!... Svaki ti to hoće da je bolji, da
je bešnji i silniji... Ako je imanje, on hoće da je njegovo bolje
grupisano, pa da prkosi svome takmacu. Ako je konj, on hoće da jaše
bešnjeg hata, i hoće da svi kažu:“Onaj i onaj je gazda; ali ovo je
bolji. Ovaj spava na dukatima“...

Takvi takmaci behu Filip i Jovan... Bog im dao svega dosta, a
taština ih gonila da pribavljaju još i više, samo da jedan od drugog
bolji bude... Domovi njini bili su čitavi gradovi, a zgrade oko kuća
čitave varoši...

Ma da oba behu zadružni, opet nisu mogli sraditi celo imanje, nego im mnoge njive obrastoše u česte i trnje...

Nikad jedan drugom nisu dodijavali, pa su se opet mrzeli. Filip je
mrzeo Jovana, a Jovan na Filipa, a nijedan nisu znali zašto.

Filip je iamo ćerku jedinicu koju su svi zvali Đulom, a Jovan je
imao jedinca sina kome beše ime Pavle. To im beše sav porod. Filip je
ćerku oblivao u zlato; sjala se kao – Bože, prosti! - jarko sunašce,
međ drugaricama; a Jovan Pavla u svilu i srmu...

Lepa je bila Đula, lepa kao upisana. Rumena kao jagoda, vita kao
borika, jedra kao puce; a kad zbori, glas joj ječi, kao da je od
srebra; slatka je svaka rečca njena, slatka kao hrana materina...

A Pavle beše momak krupan i zdrav, visok i crnomanjast. Guste i
crne veđe sastale se gotovo; a ispod dugih trepavica seva crno oko kao
munja... Lice mu oblilo zdravo rumenilo; a u svakom korak njegovom
disala je snaga i zdravlje...
-Ćeri moja, jedinice moja! Gledaj oca i majku, a mi ćemo oči
otvarati kome da te damo... Zato se mučimo i radimo; pobrinućemo se da
nam proživiš!... - veli Filip.

-Sine!... ima svega, Bog je dao!... Ne treba ti da radiš, samo da
nadgledaš. Radio sam za te celog veka, samo da imaš, da se oca
setiš!... A ako ti oko gde zamakne, kaži sine, svome roditelju! Da je
najveća sirota, uzeću je za svoje dete, samo ako tvoje srce za nju
prione!

Tako je Jovan govorio sinu.

I Pavlu i Đuli srca su bila mirna. Nijedno od njih ne imađaše
drugih želja sem detinjske: da što bolje umoste svojim roditeljima...

Jednom, beše to proletnjeg jutra, poranila Đula, pa izišla u
njivu ispod kuće. Dan beše neobično lep i prijatan. Vazduh je mirisao
na proletnje cveće; trava je polako, ali vidno rasla, a drva razvijahu
zelene listiće iz nabubrelih pupaka... Đula-kako beše svečanim-
besposlena iđaše najlak i nađe kraj staze jednu pečurku. Uzabra je i
vide da je dobra. Senu joj misao kroz glavu da nabere pečuraka, pa da
iznenadi oca, koji ih je vrlo rado jeo... I tako sa svom zbiljom pođe
tražiti pečurke.

Nabere ovde jednu-dve, onde jednu-dve, ali se zanela, pa odmakla
daleko... Najedared smotri da joj ispred očiju minu neka senka. Trže se
i pogleda.

Pred njom stajaše mladić i gledaše je nešto malo zbunjeno i
radoznalo. Sva joj krv jurnu u glavu. Iako nikad nije videla Jovanovog
sina, ipak je odmah poznala da je on. (...)“




Ovako je počela romansa koju je za pokolenja zapisao Janko Veselinović,
tragična priča o srpskom Romeu i Juliji. U priči se kaže da je gazda
Filip, saznavši u zimu da se njegova jedinica Đula i Pavle tajno
sastaju i vole, poručio "gazdi ispod Cera" da dođe da je prosi. Kad noć
pade i prosci banuše, Pavle krene na ašik mesto, ali umesto ljubljene
srete čopor vukova. Krvavo kolo otkrilo je kasnije Đuli šta se
dogodilo. Kad pronađe Pavlovu ruku, ona je uze u naručje i kao u nekom
zanosu zaspa u snegu. Nesrećni roditelji, gde pronađoše svoju decu, tu
se izmiriše, pa ih sahraniše i udariše im beleg, jedan veliki kamen na
kome stoji urezana čovečija ruka.

Janko Veselinović je ovu priču čuo i zabeležio na putu
Šabac-Donje Crniljevo, sa desne strane, pored starog hrasta i uz kamen
obeležje sa utisnutom rukom.
Da ta stara i često kazivana povest o srpskim ljubavnicima bude ponovo
aktuelna zaslužan je profesor Marinko Marković. Tako je počeo novi
život Veselinovićeve pripovetke krajem XX veka.



Narodnu priču je "veronski večnom" počeo da čini još 1991. godine
Odbor za podizanje spomenika „Ašikov grob“. Tamo gde Pavle i Đula
postaše "deca raja", na međi između Metlića i Mrovske, bilo je
planirano da se podigne istoimeno spomen-obeležje. Tim povodom je
štampana i pripovetka omiljenog mačvanskog književnika.
Prošlo je više od decenije kada je opština Šabac donela odluku o
realizaciji spomen kompleksa „Ašikov grob“. Po osnovnoj ideji i
likovnom rešenju Marinka Markovića, arhitekta Zorica Karanović izradila
je projekat na osnovu kojeg je izgrađeno ovo spomen-obeležje. Prva faza
radova završena je u junu 2006. godine. Tada je skinut deo brda,
urađena okolina, sređen i betoniran prilaz spomen-obeležju. Da bi se
savladala visinska razlika, postavljena su dva stepeništa u tri nivoa.
Stepenicama se dolazi do osnovnog motiva obeležja - srca. Srce je
rascepljeno i simbolizuje tragično prekinutu ljubav koja je bila
iskrena i čista. Prošle godine, stepenice i betonski plato obložene su
granitnim oplatama od belo sivog granita. Stilizovano srce obloženo je
belim mermerom. Dve polovine srca su u različitim ravnima i
predstavljaju zavađene porodice.



Oko srca su oblice kao niska bisera koja te dve polovine drži na
okupu. Oblice su finalno obrađene pranim kulijeom u crvenoj boji koja
simbolizuje krv, odnosno nesrećan kraj. Staro kamen obeležje izmešteno
je i postavljeno na epitaf ispod koga je pisani tekst:


„Ovde počiva priča o ljubavi.

Pavle i Đula postaše deca raja.

Voleli se iskreno i do kraja“.



Ovaj jedinstveni spomenik večne ljubavi završen je tokom proleća 2008.
godine, kada je upotpunjen adekvatnom rasvetom i zelenilom.



[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.] [You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   Ned Avg 15, 2010 6:12 pm

Zaturen, zaboravljen, vođen kao dokument od koga su svi "digli ruke", rukopis pripovetke "Čiča Pera" mačvanskog pisca Janka Veselinovića slučajno je pronađen prilikom raspremanja muzejskog depoa u potkrovlju zgrade u kojoj je smešten Šabački muzej.
Za rukopis se znalo da "negde postoji" kada je pre 7 godina otkriven revers od 1.oktobra 1952. koji je bio potvrda da originalni teksts ove pripovetke Janka Veselinovića negde postoji. Zanimljivo je da do ovog otkrića dolazi samo nekoliko nedelja posle proslave 100-godišnjice od smrti čuvenog pisca.
Pripovetka "Čiča Pera" je napisana na 12 strana "trgovačkog papira" i nastala je kao i mnoga dela Janka Veselinovića u šabačkoj kafani "Devet direka". Dokumenti iz onog vremena svedoče da je pisac mnoge dane i noći provodio u ovoj kafani, pisao, a kada bi rukopis završio odlazio je preko ulice, u štampariju i davao da se tekst štampa.
Priča o izgubljenom, pa sada srećno pronađenom rukopisu jednog od naših navećih pripovedaca, govori i o našem odnosu prema kulturnom blagu i zaostavštini koju imamo, ali na koju često olako zaboravljamo.
(eKapija)










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Janko Veselinović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Janko Veselinović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: BIBLIOTEKA DANUBIUS FORUMA :: DOMAĆI PISCI/PESNICI-
Skoči na: