DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Zaboravljene i zapostavljene ...

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 49
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Zaboravljene i zapostavljene ...   Pon Jan 18, 2016 12:18 am

Najpametnija Beograđanka



16. januara, 1922. godine, odbranjen je doktorat na Beogradskom univerzitetu. Činjenica sama po sebi nije ništa posebno, ali je kandidat bila Ksenija Atanasijević, prva žena koja je stekla titulu doktora nauka na našem univerzitetu i verovatno najpametnija Beograđanka u istoriji. Iako je naš grad time preskočio jednu ogromnu barijeru u rodnoj ravnopravnosti, ipak u sredini kakva je bila srpska čaršija toga doba, jedan ovakav događaj nije mogao da prođe nezapaženo, niti bez posledica, već je obeležio početak jedne bogate, ali mučne naučne karijere.

Ksenija Atanasijević rođena je 1894. godine u Beogradu gde je završila gimnaziju i upisala studije filozofije. Tada je strah i trepet za studente bio profesor Branislav Petronijević, naučnik svetskog glasa, ali čija predavanja su bila toliko dugačka i naporna da se dešavalo da poneki student padne u nesvest. Profesor Petronijević je vrlo brzo uvideo veliki talenat Ksenije Atanasijević i izabrao je za svoga asistenta. Boravila je na usavršavanju u Parizu i Ženevi, a do 1922 pripremila je doktorat pod nazivom »Brunovo učenje o najmanjem«. Obilazeći Evropu prikupila je dosta podataka o životu i delu Đordana Bruna, tako da je već sa 28 godina bila spremna da brani jednu takvu disertaciju. Odbrana doktorata je bila rigorozna. Komisiju su činili ugledni profesori Branislav Petronijević, Milutin Milanković, Dragiša Đurić, Veselin Čajkanović i Nikola Popović. Da bi predupredio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema kandidatkinji, profesor Petronijević je bio ekstremno rigorozan, nadmašio svoju poslovičnu strogost i bez obzira što je disertacija iz oblasti filozofije, postavljao pitanja iz više matematike. Međutim Ksenija Atanasijević se vrlo temeljno pripremala, tako da je bila spremna i za matematičke formule i jednačine, pa se velikanu naše nauke Milutinu Milankoviću oteo jedan krajnje neprimeren komentar, daleko ispod akademskog nivoa: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“. Drugim rečima kroz celu odbranu se provlačila neizgovorena teza, da je »kandidatkinja pametna kao muškarac«.

Posle ovako rigorozne, ali uspešne odbrane, bilo je prirodno da Ksenija Atanasijević dobije mesto docenta na Univerzitetu. To se i desilo neku godinu kasnije, ali je cela njena karijera sasvim suprotno od jedne akademske širine, bila ispunjena lažnim optužbama i čaršijskim ogovaranjima. Više puta je optužena za plagijate, ali bez iakvih dokaza. U opstrukcijama njenog napredovanja bilo je svakavih razloga, samo ne onih naučne prirode. Navođeno je kako »U nekim krajevima u Srbiji žene i dalje ljube u ruku muškarce, a vi hoćete da katedru docenta date jednoj mladoj devojci«, a pojedinci su joj zamerali kako se »nedovoljno učtivo javlja muškarcima«. Posle svega ona, nemajući snage za dalje sukobe 1936. godine napušta univerzitetsku karijeru. Igrom sudbine iste godine Enciklopedija Britanika svrstava njenu disertaciju na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna. I pored poziva iz inostranstva, ona ne napušta zemlju i ostaje da radi Radi u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, pa u Narodnoj biblioteci. Njen opus iznosio je preko 400 naučnih tekstova i knjiga.

Tokom rata, odbija da potpiše »Apel srpskom narodu« usled čega biva hapšena, ali preživljava rat. Posle rata biva opet hapšena od strane nove narodne vlasti, kao reakcionar, pa ubrzo puštena uz gubitak građanske časti, a njena dela bivaju zabranjena. Umrla je u Beogradu 1981. godine. Kako nije imala naslednika, njen grob je kasnije srušen i prekopan, tako da se danas ne zna ni gde su zemni ostaci, niti postoji spomenik ovoj najpametnijoj Beograđanki .

Nenad Banjac










Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 49
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Sub Apr 30, 2016 2:49 pm

Oprosti, majko hrabrosti




Na samom početku svoje knjige „Čujte Srbi!”, veliki prijatelj Srba i Srbije, dr Rudolf Arčibald Rajs (Rudolphe Archibald Reiss), kaže:

[i]„Neću sakriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.“

Par stranica kasnije, kaže i:

„Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost.”

Dr Rajs je bio potpuno u pravu i tada, pre gotovo celog veka, kao što je u pravu i sada. Istina je bila i ostala užasavajući, jezivi neprijatelj srpske uobrazilje, a zahvalnost, naročito zahvalnost prema najvrednijima među sopstvenim narodom, prerasla je u zavist, mržnju, ponižavanje. Danas, možda snažnije nego ikada pre, ali ne tako snažno da bismo smeli da kažemo da je u prethodnim decenijama bilo mnogo bolje.

Otuda i želim da se setimo jedne od mnoštva osoba, čiji život je bio i ostao veliki dug Srbije, dug koji nikada nije vraćen sa dovoljno dobra, a koji je prečesto otplaćivan ponižavanjem i prezirom.
Ovo je priča o Milunki Savić.

Milunka Savić je rođena u malom raškom selu Koprivnici, da li 1890. godine, ili, moguće verodostojnije, 28. juna 1892. godine. Ovaj drugi datum je upisan u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina, te je moguće verodostojniji. Koprivnica je danas gotovo postala deo, zaseok Novog Pazara, a u vreme rođenja Milunke Savić, pripadala je okrugu Jošaničke Banje. Danas, u Koprivnici živi jedva desetoro ljudi, staraca za kojima će se ovo mesto, sva je prilika i ugasiti.
Neki delovi života Milunke Savić, nalikuju više kakvoj fantaziji ili izmišljenoj priči, pa ću ponegde ostaviti mesta tome da je u pitanju naknadno prepričavanje, romantizovanje, kom je narod katkad sklon, ili jednostavna potreba da se velika heroina ratova sa početka XX stoleća, učini besmrtnom u sećanju naroda. To kažem da bih izbegao ono što je možda očiglednije - neke protivrečnosti ili nepoznanice vezane za njen život, postoje zato što dugo, predugo, nikoga nije zanimao njen život i njene vrhunske žrtve i zasluge.

Neki delovi života Milunke Savić, te heroine ratova sa početka XX stoleća, deluju dakle nestvarno i sa stanovišta toga koliko je moguće biti nezahvalan, pa i zao prema nekome ko je državi dao toliko mnogo. Ipak, ti su delovi, sva je prilika, najistinitiji od svih.

Rođena je, dakle, u porodici oca Radenka i majke Danice, kao najstarije dete. Imala je dve mlađe sestre, Mionu i Slavku, kao i brata Milana. Koprivnica, kao uostalom i čitava oblast u kojoj se nalazila, u vreme njenog rođenja, pripadala je Osmanskom Carstvu, umirućem gigantu, nagriženom unutrašnjom dekadencijom, nespremnošću i nesposobnošću da se menja i ponajpre, oslobodilačkim pokretima balkanskih naroda. U prvih par decenija nakon Milunkinog rođenja, Srbija je udarila, a potom i provalila vrata te nekadašnje turske kapije, novopazarskog dela Vilajeta Kosovo, promenivši još jednom tok istorije naših krajeva.

Kada je Srbija objavila ukaz o mobilizaciji, 3. oktobra 1912. godine (30. septembar, po starom kalendaru), pripremajući sa da zajedno sa svojim balkanskim saveznicama napadne Tursku, Milunka je odlučila da se pridruži vojsci. Odsekla je dugu kosu, sapela grudi i prijavila se u jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu, pod imenom Milun (negde se navodi i Milutin ili Milovan), jer se žene tada u vojsku nisu primale, osim kao bolničarke. Međutim, na talasu euforije, koja je zahvatila celu Srbiju i sva tri mobilisana poziva vojske, niko nije previše obraćao pažnju na detalje. Vojvoda Živko Gvozdić, kod kog se Milunka prijavila da četuje, rado je primio, kako je verovao, stasitog i za borbu spremnog momka.

Ni zastarela vojna oprema, ni iznurenost stalnim carinskim ratovima sa Austro-Ugarskom, nisu mogli da umanje romantičarski naboj mase koja se spremala da jednom za svagda, bili su uvereni, zbaci okove turskog ropstva i objedini vaskoliko, pod Turcima zatočeno srpstvo. Romantičarski naboj, okrenut kosovskoj legendi i donekle zarobljen u epovima koji su se sudarali sa stvarnošću, poneo je tako i Milunku Savić. Kako su novine tog vremena pisale, narod se radovao kao da ide u svatove, a ne u rat i smrt.

Ratni dnevnici kažu da je odred u kom se borila Milunka Savić, u Prvom balkanskom ratu stigao čak podno Skadra. Sva je prilika da je odred bio u sastavu Treće armije, pod komandom generala Bože Jankovića, čiji ratni zadatak je bilo zauzimanje Kosova. Tako je, po svemu sudeći, Milunka zajedno sa svojim odredom i Trećom armijom, prošla čitav ratni put, od Šumadije, pa gotovo do izlaska na otvoreno more.

Rat je završila kao redov, a još se blato na vojničkim čizmama nije osušilo kako treba, već je došlo vreme da se ponovo ratuje, ovoga puta u Drugom balkanskom ratu.
Nakon što Srbija i Bugarska nisu mogle da se dogovore oko podele novoosvojene Makedonije, Bugari nezadovoljni time što je Srbija zauzela više teritorije od predratnog dogovora, ne čekajući ugovorenu rusku arbitražu, pokrenuli su Drugi balkanski rat.

Najveća, odlučujuća bitka tog sukoba, bila je Bregalnička bitka (30. VI - 9. VII 1913. godine), u kojoj je Srpska Vojska potpuno porazila Bugare, čime su se stvorili uslovi da se izmene i druge okolnosti balkanske geoplolitike, uspostavljene nakon Prvog balkanskog rata.

Naime, u Prvom balkanskom ratu, Turska je proterana sa Balkana, a nakon Bregalničke bitke, Bugarska sa razbijenim vojnim snagama, u političkom rasulu i sa razorenim ratnim planom, postala je meta napada i Turske i Rumunije. Izgubila je Dobrudžu, prepuštenu ubrzo Rumunima, ali još bitnije, Turska se vratila na Balkan, zauzevši ponovo čitavu jedrensku okolinu, koju drži i danas.
Elem, Bregalnička bitka je značajna iz još jednog razloga. U toj bici, Milunka Savić je pogođena šrapnelom u grudi, jurišajući prva ka bugarskim položajima. Ta prva, od njenih potonjih brojnih rana, otkrila je to da je hrabri redov zapravo bio žensko. Kada su je odneli u poljsku bolnicu i otvorili okrvavljenu uniformu, otkrili su istinu o svom saborcu. Ipak, njena do tada pokazana hrabrost, navela je komandu da je ne tera iz vojske. Štaviše, rat je završila kao kaplar, odlikovana medaljom za hrabrost, iako joj je isprva ponuđeno da, prema pravilima, bude prebačena među bolničarke. Odbila je to i rekla da je u vojsku došla da bi se borila sa puškom u rukama. Komandant jedinice je rekao da će morati da sačeka odluku više komande, a nakon što je odlučila da to učini u stavu mirno, nakon nekih sat vremena je i sama komanda poklekla i odobrila da Milunka Savić, unapređena u kaplara zbog izuzetnog junaštva, ostane u jedinici.

Prema nekima, to da je vojnik Savić zapravo žensko, moralo se saznati mnogo ranije, u vojnim kampovima u kojima nije moguće sakrivati tako veliku tajnu predugo. Ipak, za to nemamo nikakvih konkretnih podataka, a priča o šrapnelu kao onome što ju je odalo, susreće se prečesto da bi mogla biti ignorisana.

Mira za Srbiju ipak nije moglo biti. Krug nasilja, ratova, krvi i smrti, još se nije bio zatvorio. Ubrzo nakon okončanja Drugog balkanskog rata, valjalo je ponovo uzimati puške u ruke, navlačiti šinjele i vraćati se u jedinice. Došla je i zlokobna 1914. godina, Sarajevski atentat i od Austro-Ugarske dugo željena prilika da napadne Srbiju.

Kaplar Srpske Vojske, Milunka Savić, odmah po objavljivanju mobilizacije i priprema za rat, čekala je da stigne poziv i novi ratni raspored. Nije ga dobila, pa je odlučila da se zaputi pravo u Kragujevac, u štab načelnika Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika. Prema jednoj od priča, poziv je zapravo stigao, ali za njenog brata Milana, kom Milunka nije želela da dopusti da, neprekaljen i mlad, ide u rat, pored nje. Prema toj priči, odlučila je da ona bude ta koja će svoju kuću predstavljati u velikom ratu koji je počinjao. Tek, došavši u Kragujevac, uspela je, kako kažu, da dođe do vojvode Putnika.

- Ja sam Milunka Savić, kaplar srpske vojske, hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo - rekla je, vele neki, odlučno, u jednom dahu.
Vojvoda je pokušao da je odgovori od puške, misleći možda da je previše u dve godine, ratnu sreću izazivati tri puta:
- Dobro, budi bolničarka. Šteta je da pogineš tako mlada.
- Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!
- Onda dođi sutra, pa ćemo videti! - kažu da je rekao vojvoda, nadajući se da će Milunku čekanjem umoriti i naterati da se vrati kući. Prevario se.
- Ostaću ovde i čekaću vašu odluku! - kazala je nepomirljivo.

Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlučeno je da Milunku Savić primi major Voja Tankosić. Sutradan je opet bila kod vojvode.
- Dobro, devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću.

I tako se Milunka Savić, u muškom odelu, s puškom o ramenu, redenicima na grudima i bombama o pojasu, našla u borbenom stroju, ponovo kao dobrovoljac, bombaš.

Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske, znanog i kao „Knjaz Mihailo“. U ovom puku, osim nje, borila se i ranija škotska bolničarka, a potom kapetan Srpske Vojske, Flora Sends (Flora Sandes), koja zaslužuje, izvesno je, zasebnu priču o svojim podvizima.
Tek, Milunka se istakla hrabrošću već u Kolubarskoj bici. Kada je neprijatelj proteran, makar privremeno, preko Drine, komandant puka Dimitrije Mitić pred strojem je, kao što je bio običaj tog doba, pitao vojnike da se izjasne ko najviše zaslužuje Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima. Priče kažu da je ceo puk, jednoglasno izglasao, da ne kažem izvikao kaplara Milunku Savić. Tako je stekla svoju prvu, od dve Karađorđeve zvezde. Drugu je zaslužila kao podnarednik, posle Gorničanske bitke 1916. godine, iako deo izvora govori samo o jednom ordenu ove vrste, koji je Milunka Savić dobila nakon bitke iz 1916. godine. razog tome je verovatno u činjenici da ju je nakon Crne Reke, sa zakašnjenjem od par meseci, odlikovao lično regent Aleksandar Karađorđević, što je čvrsto dokumentovano.

U jesen 1915. godine, kada je tok rata već išao lošim, mračnim stazama po Srpsku Vojsku, teško je ranjena tokom borbi sa Bugarima u Makedoniji. Geler joj je završio u glavi i sama sreća ju je spasila da se izvuče ne samo živa, već i bez, ispostavilo se, trajnih posledica ranjavanja. Ipak, tako ranjena, na nosilima, povlačila se sa vojskom i narodom preko Albanije. Nakon nekoliko meseci oporavka, vratila se na Solunski front, u leto 1916. godine. Jurišala je, neretko ispred drugih vojnika i hrlila da što pre ponovo uđe u svoju zemlju. Istakla se naročito u Bici na Kajmakčalanu (12 - 30. IX 1916. godine), gde je podvigom u okuci Crne Reke, u Gorničanskoj bici, stekla i svoju drugu (po nekima jedinu) Karađorđevu zvezdu, najviše srpsko odlikovanje tog doba.
Naime, njen „Gvozdeni puk“ je tada bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, na širokom frontu kojim je komandovao veliki francuski vosjkovođa Franše d’Epere (Louis Félix Marie François Franchet d'Espèrey). U krvavim, teškim borbama, Milunka Savić je naoružana puškom sa bajonetom i sa tri „venca” granata, bukvalno uskočila u bugarski rov. Iznenađeni bugarski vojnici, njih dvadesettrojica, kao pred prikazom kakve boginje rata iz mitologije, samo su spustili oružje i predali se. Tako je, bez ispaljenog metka, zarobila čitavo jedno bugarsko odeljenje, na divljenje svojih francuskih i srpskih saboraca. Mogla je, samo da je htela, da zavojevače i okupatore na licu mesta pobije, bez da joj iko zameri.

Međutim, nije. Potomcima je često pričala da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je, a sa tim se i ratni izveštaji slažu, u ratu i zarobila veliki broj neprijateljskih vojnika. Nije živela za odmazdu u krvi, živela je za slobodu naroda i države. Njena čovečnost u vremenima kada ju je teško očekivati ili čak zahtevati, imala je duge, daleke odjeke. Jednoga dana, kazuju priče, godinama nakon ratova, u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Došao je da se zahvali, jer mu je poklonila život. Sprijateljili su se i oženila ga je jednim od svoje usvojene ženske dece.

Tek, nakon bitke, zadivljen njenim junaštvom, ali i viteštvom, Franše d’Epere je, kako priče govore, sa svojih grudi skinuo Orden legije časti i nakačio ga na Milunkine. Nedugo potom, iz Francuske je stigla i potvrda da je zaista odlikovana ovim najvišim francuskim ordenom. Neobična, kakva je uvek bila, uspela je da do kraja rata, ne prestajući da junaštvom pleni i podstiče, zasluži još jedan Orden legije časti, ovaj put oficirski i uđe u istoriju i na taj način. U francuskoj štampi tog doba, nazivana je „srpskom Jovankom Orleankom”, a kraj rata je dočekala i sa francuskim ordenom Ratnog krsta sa zlatnom palmom, jedinim te vrste koji je jedna žena dobila u dosadašnjoj istoriji.
Dobila je i medalju Miloš Obilić, zatim britanski Orden Svetog Mihaila i Svetog Đorđa 3. reda i ruski Orden Svetog Đorđa, 4. reda. Iz rata je izašla kao narednik Srpske Vojske, vitez i heroina.
U ratovima 1912-1918 je stekla i devet rana, po jednu za sve medalje, ordenje i spomenice koje je u ratovima dobila. Prema nekim izvorima, ranjena je „tek” četiri puta.

U ratu, vojnici ne postaju legende samo kroz borbu, kroz viteštvo i kroz junaštvo, već ponekad i kroz anegdote, retke trenutke šale i osmeha u moru krvi, dima i ognja.
Tako je i Milunka Savić, zavredila da uđe i u jednu, gotovo pa anegdotu.
Naime, priča kaže da je tokom boravka u Solunu, do francuskih saveznika došla vest o tome da među srpskim vojnicima boravi i jedna žena, koja ne samo što je vojnik ravan svojim muškim saborcima, već i najbolji bombaš među saveznicima. Jedan oficir je, kažu neki, sa podsmehom dočekao tu priču, potcenjujući i to što je žena, ali i njenu vojnu veštinu, te ju je izazvao - dobiće kutiju najfinijeg francuskog konjaka iz 1880. godine, ukoliko uspe da kamenom veličine i težine granate, pogodi jednu flašu, postavljenu na stub, na daljini od 40 metara. Dao joj je „čak” tri pokušaja. Legenda kaže da je Milunka bocu pogodila iz prvog puta, te da je do dugo u noć, „Gvozdeni puk” slavio uz najfiniji francuski konjak.

Kada se rat završio, bilo je vreme da Milunka napokon počne da živi.

Posle godina provedenih u uniformi i na bojištima, to nije bilo lako.

Tu nastupa i nezahvalnost države, kojoj je dala tako mnogo. U nadi da će moći da dobije državnu penziju, za svoje ratne zasluge, rane i ordenje, obratila se vlastima. Međutim, glatko je odbijena, jer joj kao ženi, „po zakonu”, nisu mogli priznati nikakav ratni staž.

Bez škole i samouka, premda je tokom godina vojevanja naučila francuski i nemački, nije se mogla nadati nekom boljem postavljenju. Narod ju je voleo, ali vlast i država, nisu previše marili za svoju heroinu, najodlikovaniju ženu u istoriji ratovanja.

A ona nije želela da moli i da se ulaguje lošijima od sebe.

Posle rata je najpre neko vreme radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, švalja i kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Slabo plaćeni i neredovni poslovi su se tako ređali. Potom je prešla u Mostar i tu se 1922. godine udala za nekoliko godina mlađeg Veljka Gligorovića. 1924. godine su dobili ćerku Milenu.

Veljko je ubrzo počeo da porodicu zanemaruje, da bi, na posletku jednostavno otišao u Banjaluku, poslom i više se nije vratio. Brak je nakon izvesnog vremena i zakonski ugašen, iako je do kraja života, sebe potpisivala sa Savić-Gligorović.

Brigu, koja ju je u ranoj mladosti vodila u ratove za oslobođenje naroda, nakon rata je Milunka Savić prenela na ostavljenu, napuštenu, zanemarenu decu. Osim svog jednog deteta, usvojila je još tri ćerke - Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, zatim Višnju, svoju sestru od ujaka koja je rano ostala bez roditelja i Zorku, devojčicu uzetu iz jedng od dalmatinskih sirotišta, dete otežanog razvoja nakon preležanog meningitisa.
U deci, otkrila je svoju novu svrhu. Majka hrabrost iz ratova, postala je majka hrabrost za decu koja su bila prepuštena sebi i surovoj sudbini.

Nakon što je muž napustio porodicu, tračak sreće u nemaštini u kojoj je Milunka sa svojom decom živela, javio se onda kada joj je država, priznajući joj makar i tako zasluge u ratu, poklonila imanje u Stepanovićevu, selu nadomak Novog Sada. Tu se preselila sa mlađom sestrom Slavkom, podigla kuću i počela da radi zemlju. Ipak, dve žene, sa četvoro male dece, nisu mogle da se bore sa izazovima imanja. Krajem 1920-ih, odlazi zato u Beograd, u prestonicu, da pokuša da pronađe posao. Prodala je imanje u Stepanovićevu i kupila nešto zemlje sa kućom na Voždovcu, tadašnjoj periferiji Beograda.
Obijala je mnoštvo pragova. I dok su je ljudi na ulici prepoznavali, ljubili joj ruke i nudili pomoć, koju ona, ponosna i svoja, nije želela kao milostinju, poslodavci su je listom odbijali, kao, po njihovim kriterijumima neobrazovanu.

Njeni „ispiti” na Bregalnici, Kolubari, Kajmakčalanu, nisu se računali, a njena životna škola, ona iz 1912-1918, nije bila dovoljna onima koji su iz rata izašli bogati i sujetni. Često je narod tada, ne bez razloga, pevao tužbalicu-rugalicu o topovima, koje su smenili lopovi.

Ironično, ne bih se zakleo da se mnogo promenilo ni do današnjeg vremena.

Tek na inicijativu i silan trud njenih saboraca, 1929. godine (prema nekim podacima, 1927.) je dobila posao čistačice u Hipotekarnoj banci, gde je, u kakvom-takvom miru, dočekala i penziju. Svi u banci su znali ko im čisti podove i briše prašinu, ali niko nije mario. Nakon osam godina, zaslužila je „unapređenje” i prelazak na mesto čistačice kancelarije direktora. Uprkos svemu, nikada nije dobijala od nadređenih višu ocenu od prosečne, ocene 3, za svoj rad. Milunka Savić, ratna heroina, u miru je morala biti stavljena na mesto koje neće smetati sujeti onih, koji joj nisu bili ni do kolena.
Ona se nije žalila i nije molila. Nikada.

Nezahvalno, kakvo već ume da bude naše društvo, nije želelo da vidi ono što su drugi videli.
Francuzi, Milunkini saborci iz Velikog rata i oni koji su je odlikovali svojim najvišim ordenjem, užasnuli su se saznavši za njenu sudbinu. Iz kabineta predsednika Republike, dobila je ponudu da se sa porodicom preseli u Pariz, u kuću u blizini Jelisejskih polja. Odobrena joj je visoka državna penzija i privilegije ratnog heroja. Na jugoslovenske vlasti je apelovano, prijateljski, kako iz Pariza, tako i iz Londona, da se ponesu dostojanstvenije prema takvoj vanrednoj ličnosti, kakva je bila narednik Milunka Savić. Uzalud...

No, odbila je francusku ponusu. Odabrala je svoju zemlju, nezahvalnu i grubu, izjavivši, kako kažu, da ne može da ode u Francusku, kad se celog života borila za Srbiju.

Štaviše, od svojih skromnih prihoda i odvajajući od svoje muke, uspela je da u međuratnim godinama iškoluje tridesetoro dece, dovedene iz njene rodne Koprivnice. Bila je, kako kažu, autoritativna ali i humana u podizanju dece. Umela je da komanduje, ali i da voli. I bila je vrlo ponosna, nije htela nikog ništa da moli, čemu je učila i tu čitavu četu dece, koja je prošla kroz njen skromni dom. Deca nisu smela da trpe bedu i nemaštinu i odricala se svega čega je mogla, samo da za njih bude dovoljno. Osim čišćenja Hipotekarne banke, čistila je i kafane, tuđe domove, druge firme, samo da namakne dovoljno novca za mnoštvo gladnih usta i za njihovo obrazovanje.

U paradoksu, koji je u Srbiji tako uobičajena stvar, dok je u Beogradu živela u skromnosti i prinudnoj povučenosti, u Evropi je bila poštovana i slavljena. Pozivana je redovno na proslave jubileja bitaka, obilaske starih ratišta, polaganje venaca i cveća na stratišta i humke palih saboraca. Odlazila je redovno i na okupljanja svojih ratnih drugova u Srbiji, uvek u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima. Do kraja života se držala tih, makar malenih zadovoljstava.

Kada je počeo Drugi svetski rat u Jugoslaviji, Milunka Savić nije bila toliko stara po godinama, da ne bi mogla da drži pušku, ali su je breme života i ožiljci dugih ratova sa početka veka, sprečili da još jednom, četvrti put za 30 godina, uzme pušku u ruke i krene da se bori za slobodu. Umesto toga, tokom rata, njena kuća je služila kao mala, improvizovana bolnica. U toj bolnici, bilo je mesta za sve, bez ideoloških razlika. Lečila je partizane i četnike, ne pitajući ih nikada kod koga su zadužili pušku i čije to rane vida.

Prema jednoj od priča, koju neki osporavaju, vremenom je zloglasna beogradska Specijalna policija, saznala za ovu bolnicu. Odveli su je, priča se, pravo u logor na Banjicu.

Oni koji ovu priču osporavaju, pre svega njeni unuci, navode to da njenog imena nikada nije bilo u spisku zatočenika. Međutim, spisak zatočenika je bio spisak Gestapoa, pravljen pre svega ideološki, tako da sortira komuniste i četnike, neprijatelje poretka. U logoru je bilo i onih, koji su kao protivnici Nedićevog režima, dovođeni i tu držani. Administracija vezana za te logoraše, nije nikada bila tako pedantna kao ona nemačka.

Ukoliko je priča o zatočeništvu na Banjici tačna, ona je tamo provela nekih šest meseci. Prema toj priči, u jednom trenutku je, da li nemački komandant Armijske grupe „F”, Maksimilijan fon Vajhs (Maximilian Maria Joseph Karl Gabriel Lamoral Reichsfreiherr von und zu Weichs an der Glon) ili možda neki drugi nemački visoki oficir, otkrio da je u logoru i Milunka Savić, viteška protivnica iz Velikog rata.
Naredio je da je smesta puste, izribavši Specijalnu policiju i kvislinšku Nedićevu vladu, da se sa herojima sopstvenog naroda tako ne postupa. Zgađen tim činom poniženja, govore neki, ovaj pruski „frajher”, od sorte koju je i Hitler prezirao, zapretio je sujetnim kvislinzima da će skupo platiti tu sujetu, ne samo njemu, već pre svega svom narodu, koji očigledno preziru. Nadalje je, ukoliko je priča tračna, naređeno da se Milunki Savić obezbedi dostojanstven život, odnosno snabdevanje osnovnim namirnicama iz nemačkog magacina, tokom trajanja rata. Takođe, zapoveđeno je kvislinškim vlastima da je više ne uznemiravaju ni po kakvom osnovu.

Postoji i varijanta priče o zatočeništvu na Banjici, prema kojoj je Milunka Savić odbila da se pojavi na nekom od prijema koji je organizovao Nedić, smatrajući ga izdajnikom. Prema toj priči, njega je to razjarilo, te je naredio da je pošalju u logor. I u ovoj varijanti, nemački oficir višeg ranga je taj koji naređuje da bude puštena i ostavljena na miru, ali ova priča ima daleko manje spominjanja, što je, moguće, čini nešto manje verovatnom.

Bilo kako bilo, odnosno, bilo da je neka od ovih priča tačna ili ne, Milunka Savić je dočekala i kraj Drugog svetskog rata.

Po oslobođenju, nova jugoslovenska vlast, dodelila joj je penziju dovoljnu za dostojanstven život junakinje borbe za oslobođenje naroda. Prema izjavama njenih naslednika, pre svega njenih unuka, neistina je to da je ona živela teško i siromašno nakon rata. Štaviše, prema njihovim sećanjima, u miru i spokoju je ulazila u starost, uspevajući da tek u toj jeseni života, nađe mir. Pričaju o tome da je često vodila porodicu u banje, da je čitave školske razrede svojih unuka vodila na kolače kod legendarnog „Pelivana”, da je redovno putovala po Evropi, na okupljanja veterana Prvog svetskog rata. Na ta putovanja i na okupljanja veterana u Beogradu, uvek je dolazila u narodnoj nošnji, šumadijskoj, sa ordenjem na grudima.

Nikada nije bila zbog toga uznemiravana od komunističkih vlasti.
1972. godine, kada je kuća u kojoj je na Voždovcu živela već dotrajala, Skupština grada Beograda joj je dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković, a kuća na Voždovcu je prodata 1974. godine. Danas ulica u kojoj se ta kuća nalazi, nosi ime Milunke Savić, a na kući je spomen-ploča.
Nepunih godinu dana kasnije, 5. oktobra 1973. godine, preminula je nakon tri uzastopna moždana udara. sahranjena je isprva u porodičnoj grobnici, na Novom groblju u Beogradu, iako je isprva najavljeno da će biti sahranjena u Aleji velikana. Ipak, premda donekle poštovana, nije bila očigledno potpuno podobna ni tadašnjim vlastima. Na njenoj sahrani govorili su tada visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih spomenika i ratova.

U čituljama, stajala je njena oficirska slika, narednika Srpske Vojske.

Godinama nakon njene smrti, sećanje se čuvalo ponajviše na okupljanjima sve malobrojnijih veterana ratova 1912-1918. Tek 1995. godine, u Jošaničkoj Banji je dobila svoj prvi i jedini spomenik u Srbiji, zemlji za koju se borila u tri velika rata. Spomenik vajara Ljubiše Mančića, načinjen je u prirodnoj veličini, ali porodica smatra da ne odgovara sećanju na ovu heroinu, da lik nije njen i da je zaslužila lepše znamenje. Porodica, ne začudo, nije ni bila konsultovana oko pravljenja i postavljanja spomenika, a ceo događaj je bio obavljen u organizaciji tadašnjih republičkih vlasti u Srbiji.
10. novembra 2013. godine, 40 godina nakon smrti, njeni posmrtni ostaci su iz porodične grobnice preneti u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu.

Mediji, kao i kulturna javnost, sećaju se danas, tek povremeno, Milunke Savić. Država retko, tek onda kada se obeležavaju ratni jubileji. Vremenom, dobila je ulice, osim u Beogradu, i u Valjevu, Zrenjaninu, Jagodini, Kraljevu, Kosjeriću, Kruševcu, Mladenovcu, Nišu, Paraćinu, Šapcu, kao i u Stepanovićevu i u Jošaničkoj Banji.

Njeno rodno selo, danas je praktično mrtvo.

Narod je pamtio i nastavlja da pamti Milunku Savić, kroz činjenice, legende i anegdote.
Država se o nju ogrešila previše puta, naročito u vremenu između dva svetska rata.
Do danas, nijedan srpski istoričar nije napisao njenu biografiju, nema je u srpskim muzejima, a retko se spominje i u udžbenicima iz istorije. Ironično, ili samo strašno, češće se spominje u francuskim i britanskim školama, nego u Srbiji.

Nikada, ama baš nikada, niko iz tadašnjih vlasti joj za sva ta poniženja i nepočinstvo prema ljudskosti nije rekao ono što je morao - Oprosti, majko hrabrosti!










Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
el_vibrador
בנו של ישראל
avatar

Datum upisa : 07.02.2012

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Sub Apr 30, 2016 4:34 pm

"Narodna Enciklopedija", objavljena izmedju dva svetska rata, ne spominje M.Savic, niti jednom recenicom.Vojni leksikon JNA iz 1984 joj posvecuje mali clanak (biografski podatci, cin, odlikovanja)
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Sub Apr 30, 2016 8:47 pm

el_vibrador ::
"Narodna Enciklopedija", objavljena izmedju dva svetska rata, ne spominje M.Savic, niti jednom recenicom.Vojni leksikon JNA iz 1984 joj posvecuje mali clanak (biografski podatci, cin, odlikovanja)
Sudbina svih velikana poznatih ,popularnih ,ma koliko značajni bili u svoje vreme ,je da budu zaboravljeni ,a ako se radi o ženama ,po nekom nepisanom pravilu ,to se dešava još brže .
Svi znamo za Henrika VIII ,iako je bio priličan gad ,a teško bi nabrojali njegovih 6 žena ,zar ne ? 
"Otelo" nam je takođe opšte poznat ,malo treba da razmislimo kako se zvala žena koju je zadavio (Dezdemona ) 
Tako se više sećamo Hemfrija Bogarta ,Džona Vejna , Gari Kupera , Džonija Vajsmilera ,a sećamo li se kako se zvala "Džejn" ,koja mu je bila nerazdvojan pratilac? Malo sutra . 
Žene slabije dobijaju spomenike ,biste , ulice i zato zaborav dolazi brže ,a nije retko i da dožive sudbinu da stare dane provedu potpuno zaboravljene i u krajnjoj bedi . Mileva Anjštajn ,Jovanka Broz ....očiti primeri .
Mnoge i izvrše samoubistvo ,kao recimo najlepša Jugoslovenka svih vremena ,Nikica Marinović (senzacionalna prva pratilja Mis sveta ,titulu nije osvojila samo zato što je došla iz "komunističkog bloka" ) Ceo svet joj je bio pod nogama ,imala je uspešan život,u svakom pogledu  ,  do kraja života ju je krasila neobična lepota -pa je ipak patila od duboke depresije ,i potpuno zaboravljena ,ubila se 2008 .Imala je samo 61 godinu . 











Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Gothic
Gothic
Gothic
avatar

Location : Vienna
Datum upisa : 21.04.2012

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Ned Maj 01, 2016 12:31 pm

Najlepša Jugoslovenka svih vremena: Život joj je počeo kao bajka, završila ga je tragedijom


 
Nikica Marinović bila je prva Jugoslovenka na izboru za Mis sveta. I najuspešnija.
 
Davne 1966. godine cela Jugoslavija brujala je o tome da je Jugoslovenka ponela titulu jedne od najlepših na izboru za Mis sveta u Londonu. Ta devojka je bila prelepa Dubrovčanka – Nikica Marinović, koja je na ovom takmičenju kao prva predstavnica ondašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, osvojila senzacionalno drugo mesto i postala prva pratilja Indijke Reite Farije.



Na izboru se, navodno, našla slučajno. U vreme kada se organizovao izbor za Mis Jugoslavije, ženski nedeljnik “Bazar” preuzeo je organizaciju. Međutim, glavna urednica nije bila zadovoljna prijavljenim kandidatkinjama i krenula je u potragu za anonimnim devojkama. Srela je Nikicu Marinović, tada još uvek maloletnu učenicu dubrovačke Ekonomske škole. Jedva je uspela da ubedi njene konzervativne roditelje da je puste da učestvuje, a upravo je ona ostavila za sobom sve druge jugoslovenske lepotice, a onda i najlepše iz celog sveta.

Iz tog vremena kolaju priče da joj je lenta najlepše na planeti izmakla zato što je došla iz zemlje komunističkog bloka. No, činjenica je da nijedna lepotica Jugoslavije nije uspela da osvoji tako visoku titulu.

O Nikicinoj lepoti ubrzo je nastala i legenda - pričalo se da je takva lepotica bisernog tena i zlatnih uvojaka mogla da se rodi samo u morskoj peni i da ju je otac izvukao mrežom iz mora jedne olujne noći.

Nikica se posle trijumfa na izboru za Mis sveta preselila u Beograd. Prepričavalo se kako je odbila slavnog fil­­mskog producenta Dina de Laurentisa, koji joj je nudio ispunjenje holivudskog sna, objasnivši mu da nema talenta za glumu. Njeno lice je i godinama posle toga krasilo naslovnice, delila je čitateljkama savete o modi i lepoti, a lepotom, osmehom, skromnošću je zavodila svakoga ko bi je sreo.

Ipak, njeno srce osvojio je beogradski književnik i reditelj Vuk Vučo s kojim je dobila sina Đorđa. Taj brak je trajao manje od pet godina, a po razvodu, ponovo su je opsedali udvarači. Po drugi put, Nikica je sudbonosno “da” izrekla čuvenom reditelju Zdravku Šotri, kojem je rodila sina Marka. Taj brak je potrajao malo duže, ali i ta ljubav se završila 1980. godine.

Nikica je vodila butik u Knez Mihailovoj i mnogi su dolazili samo da bi je videli.

A onda joj se, u jednom momentu izgubio trag. Pričalo se da se bori s depresijom, da posećuje psihijatrijske ustanove. Živela je daleko od očiju javnosti, prekinula je i kontakte sa najbližim prijateljima.

U novembru 2008. ponovo se našla na naslovnicama - iz najstrašnijeg mogućeg razloga.

Nikica je popila smrtonosnu dozu tableta za spavanje ne ostavivši za sobom oproštajno pismo ni poruku iz koje bi se moglo zaključiti zašto je izvršila samoubistvo. Imala je 61 godinu.

Izvor: 24sata.rs
Nazad na vrh Ići dole
el_vibrador
בנו של ישראל
avatar

Datum upisa : 07.02.2012

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Ned Maj 01, 2016 1:28 pm

Dubrovkinja,nije bila maloletna, bila je stara 19 godina.Bila je "zarucnica" bubnjara "Dubrovackih Trubadura" (sarajlija rodom), posle ga je otkacila,i otisla za Beograd,jer joj je titula udarila u glavu.Tamo se spandjala sa Vucom, koji se valda umorio od orgijanja sa Oliverom Vuco (Katarinom), pa je pozeleo nesto svezije...
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 49
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Ned Jun 12, 2016 7:09 pm

Prva žena arhitekta u Nemačkoj je bila Srpkinja



Jovanka Bončić je prva žena sa diplomom inženjera u Nemačkoj. Akademsko zvanje, ova rođena Nišlijka, stekla je davne 1913. godine. Kako je, pre više od jednog veka, zabeleženo u berlinskim “Ilustrovanim novinama” (fotografija levo), Bončićeva je prva diplomirana studentkinja Visoke tehničke škole u Darmštatu.

U Darmštatu, danas gradu nauke, 18. jula 1913. ova Nišlijka je stekla zvanje arhitekte i diplomu inženjera. Rođena je 1887. godine u Nišu, od oca Mihaila i majke Katarine, a studije arhitekture započela je u Beogradu.

Otišla je u Nemačku nakon odslušanog 7. semestra i stečene prakse u Srpskim državnim železnicama. U gradiću na zapadu ove evropske zemlje pored obrazovanja, Bončićeva je našla i ljubav svog života, Ukrajinca Andreja Katerinića.

Posle višegodišnjeg života po istočnoevropskim metropolama, ovaj bračni par inženjera, 1922. godine je došao u Beograd. Jovanka je srpskoj prestonici ostavila zgrade Učiteljskog i Veterinarskog fakulteta. Njena dela su i čuveni Banski dvor u Banjaluci, kao i deo banjskog kupatila u Banji Koviljači.

Nakon Drugog svetskog rata je penzionisana i ostala je da živi u Beogradu do svoje smrti 1966. godine.

I nagrada i ulica

Koliko je Jovanka Bončić značajna u nemačkom “gradu nauke” potvrđuje i činjenica da jedna nagrada koju dodeljuje Univerzitet u Darmštatu, kao i jedna ulica u studentskom kampusu nose njeno ime. Od pre dve godine nagrada “Jovanka Bončić” dodeljuje se ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke. Nažalost, u Nišu još nema nijedno obeležje.


Jovanka Bončić prva žena arhitekta u Nemačkoj, foto: novosti.rs

Nije jedina Srpkinja

Kako pišu frankfurtske “Vesti” Bončićeva nije jedina Srpkinja koja je pre više od 100 godina studirala u inostranstvu. Profesorka Ljubinka Trgovčević-Mitrović sa Fakulteta političkih nauka, kaže da je tih godina u Evropi bilo dosta studentkinja iz Srbije.

"Samo kao stipendistkinje Kraljevine Srbije na Ciriškom i ostalim evropskim univerzitetima visokoškolske diplome u tom periodu sticalo je 45 studentkinja", kaže profesorka Trgovčević-Mitrović.

Najistaknutije u Ciriškom kružoku bile su upravo srpske studentkinje Milena Bota iz Kruševca, Ružica Dražić iz Šapca, Mileva Marić (Ajnštajn) iz Novog Sada i mnoge druge.

Izvor:Gradjevinarstvo.rs










Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
podbarac
Lala iz Bosne
Lala iz Bosne
avatar

Godina : 62
Location : Novi Sad
Humor : Ta dašta
Datum upisa : 30.11.2012

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Pon Jun 13, 2016 6:36 pm


Jelisaveta Načić je bila prva žena arhitekta. Može se reći da ona nije imala toliko problema sa polnom diskriminacijom. Diplomirala je 1900. godine i ubrzo zatim postavljena za crtača. Kada je 1902. godine položila državni ispit postavljena je za arhitektu Beogradske opštine. Ona je do Prvog svetskog rata projektovala mnoga znamenita zdanja u Beogradu kao što su: barokne stepenice koje se spuštaju sa Kalemegdana ka zgradi Francuske ambasade, osnovnu školu “Kralj Petar” (kod Saborne crkve), crkvu Aleksandar Nevski na Dorćolu (u ulici cara Dušana), Terazijski plato. Jelisaveta je projektovala i nekoliko privatnih kuća, primer je kuća na uglu ulica Šafarikove i Đure Daničića. Većina “njenih” zdanja sačuvano je do danas.
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 49
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Ned Avg 07, 2016 5:11 pm

PRVA SRPSKA AKADEMSKA SLIKARKA


Katarina Ivanovic, prva srpska slikarka u istoriji umetnosti novog doba, rodjena je 1817. godine u Vespremu u Madjarskoj, a preminula 1882. u Stolnom Beogradu.
Za vreme studija na Akademiji likovnih umetnosti u Becu putovala je u Minhen, Pariz i Italiju i u slikarstvo unela nove teme: zanr- scene i mrtvu prirodu.Najvise domete dosegla je u slikanju portreta,a posebnu celinu cine autoportreti.
Njen slikarski opus cini 48 slika, 24 dela zavestala je Narodnom muzeju u Beogradu.
1876. godine, kao prva skolovana slikarka, postala je clan Srpskog ucenog drustva. Do tada tu cast nije imala nijedna zena.
"Autoportret" iz 1836. enciklopedija "Larus" navodi kao remek-delo srpskog slikarstva XIX veka. Katarina ga je naslikala u bidermajer maniru još za vreme studija.











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 49
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   Sre Mar 08, 2017 11:02 am

Поводом данашњег празника, желимо да се осврнемо на зачетницу српског феминизма.
Драга Љочић, рођена у Шапцу 1855. године, међу првим је високо образованим женама у Србији. Са 18 година је отишла у Цирих на студије медицине, које је прекинула након избијања Српско-турског рата 1876. године не би ли се прикључила српској војсци као болничарка. По завршетку ратова враћа се на факултет, где 1879. дипломира с темом „Прилог оперативној терапији фимбриома материце“.
Када се код младе Драге јавила жеља да се бори за женска права, није познато, али се зна да је након завршеног факултета безуспешно покушавала да нађе посао у државним институцијама, где је константно налетала на дискриминацију. Била је жељна рада при војсци, али је њена молба одбијена речима да јој се „не може удовољити на захтев, јер жене не служе војску“. Тек је 1881. године, захваљујући краљици Наталији, успела да се запосли у београдској болници. Након залагања у Српско-бугарском рату 1885. унапређена је у секундарног лекара, али је њена плата и даље била мања од плата мушких колега, а такође, за разлику од њих, није имала права на повишице и пензију. У више наврата је апеловала против овакве неправде, чак се обраћала и самом краљу Милану, што је резултирало отказом из државне службе. Ипак, Драга је наставила с приватном праксом. Са колегом Лазом Лазаревићем је често бесплатно лечила сиротињску децу, а такође се залагала за отварање домова за незбринуту децу и болница широм Србије. Са др Јованом Јовановићем је 1904. године основала Материнско удружење, а такође је била прва председница Друштва београдских жена лекара. Са руског, немачког и француског је преводила медицинску литературу, а и сама је објављивала научне текстове. Учествовала је у оба балканска, као и у Првом светском рату. Била је удата за политичара Рашу Милошевића, с којим је изродила пет кћери.
Након вишедеценијског залагања за равноправност и право гласа, 1924. године је стекла право на пензију. Преминула је 1926. године у Београду, где је и сахрањена

Preuzeto sa FB stranice Istorija Srba











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zaboravljene i zapostavljene ...   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zaboravljene i zapostavljene ...
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: SRBIJA-
Skoči na: