DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4 ... 14 ... 26  Sledeći
AutorPoruka
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Nov 30, 2008 5:52 pm

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'










.
[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com

AutorPoruka
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jun 24, 2012 1:09 pm

Zivot nema reprizu, ali to shvatimo uvek kada je kasno. Kada nas drage osobe napuste uvek ostane neizgovorenih rechi,jer, mislili smo da imamo vremena...Zato, kazi mi danas sve sto mislish, voli me danas najvishe na svetu jer sutra ce svanuti mozhda bez nekog od nas dvoje, a ne zelim da reci ostanemo duzni...Dugujem ih vec dosta onima kojima nisam stigla sve da kazem, jer mislila sam ima vremena...a nema vremena i zivot nema reprizu..Treba da zivimo sada, ovaj chas i ovaj tren kao da sutra ne postoji.A ako ga dochekamo zajedno, radujmo se, jer josh jedan dan je pred nama u kome mozemo pruziti ljubav i biti voljeni i biti potrebni.
Nazad na vrh Ići dole
meseceva rosa
Magična
avatar

Location : u jutrima koja sanjare
Datum upisa : 02.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Čet Jun 28, 2012 1:38 pm

NEPOSTOJEĆA PRIČA

Najviše osećam pogledom.
Poznajem ljude po osmhu
I tebe sam prepoznala.
Stvarnost…kućica …travnjak…
One to vole…jedino što mene to nekako ne zove, mene privlače samo druge stvari.
Ja sam od onih što ne umeju da se maze,ne šapućem na jastuku nežne reči I ne ustaju ujutru da bi zasenilea svog dragog.
Obično pravim pozdrav suncu.
Onako otvorivši oči razmišljam o biciklu I o tome kako te povesti na put oko sveta.
Ne za 8o dana ali ipak kao Holandjanin na biciklu.
Živećemo u Umbriji I Toskani, obićićemo Andaluziju, svratićemo do Pariza I Njujorka..onako ti I ja
I tvoji poslovi će biti samo da me pratiš.
Sve dok ja budem htela da se mučim za to, imaćemo ogradjeno parče zemlje, ne ono tvoje sa berze..naše I naravno parče neba.
Samo naše.
Sve će bti naše
I planina I mora I sve zemlje sveta,ali one u kojima još poslom nisi bio I koje
ti nisu znane.okriću ti lepote trenutka u jednom cvetu što postoji samo na ostrvima Fidži I bićeš iznenadjen mojim poznavanjem botanike…neće tI trebati kontakti, jedini kontak bićemo ti I ja na prostoru izmdju nas I neba.
Ja ne umem da volim kao druge žene.
Dosadno mi je da se oduševljavam onim što žene vole: imati posedovati, nazvati nagonom ljubavlju.
Što smo se uopšte sreli jer to je nemoguće poklapanje . Znam par vrata koja ćemo zajedno otvarati I svaka nova otvoriće još jedna nova. Ali najvažnija ćemo zatvoriti.
Zaboleće te oštrica ljubljenja a mislio si da znaš sva ljubljenja I igre ovog sveta…
Zašto se sad čudiš sebi i meni i kaješ zbog izgovorenog poziva ka putovanju u nepoznato?
Plašiš li se ljubavi koja te tako pragmatičnog može izbaciti iz ravnoteže življenja?
Poznajem ljude po osmehu. I tebe sam prepoznala.
I ako već negde treba da budem želim da budem u tvojoj duši.
Što duže I neponovljivo, onako da te zaboli, svaki damar da ti nikada više ne da mira.
Posesivna sam po onome što dajem, a dajem bez mogućnošću vraćanja
To nećeš umeti da izračunaš, preračunaš I svedeš na uobičajenost.
Bićeš nesretna zbog toga što jesam, I ko sam a ne zbog toga što treba da budem I što si od mene očekivao.
I kada budeš svojim mužjačkim spospobnostima I ponašanjem shvatio da ja ne nudim previše , ne jer nemam ,već toliko jer ne želim posedovanje,
želim ti poljubac, za dobro jutro, za dobar dan, gde god da si sad. Želim ti miran san. Samo toliko.
I nemoj samo o tome da su sve to odraz i slabosti srca,jednog trenutka ,
da ti želiš samo dobar provod, onako uz viski I bez obaveza.
I da mrezećmo se više nego svi na svetu…to smo već potvrdili… I pre nego što to shvatiš bićeš daleko.
Jer gde god budeš bio nosićeš me sa sobom , a svojim prolaznim stvarima želećeš što pre da se vrartiš.
Ali mene neće biti jer ove priče nisu sa srećnim krajem ako je kraj…one jednostavno NE POSTOJE.
Poznajem ljude po osmehu. I tebe sam prepoznala .
Ne brini I onako je sve ovo samo san.
Vozićeš se po svetu supersoničnim avionima, uspešan I pomalo sam.
01.11.2010.

(Zorica Kandić
Fikcija bez osnova)

Nazad na vrh Ići dole
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Sub Jul 07, 2012 11:53 am

Pod Trebišnjicom ćuprija

Dvadeset godina nakon što je trebinjski paša, kamiondžija Božidar Vučurević, dao srušiti Dubrovnik i sagraditi na njegovu mjestu onaj svoj slavni “ljepši i stariji Grad”, pojavio se u Trebinju kamiondžija Emir Kusturica i odlučio od trebinjske tvrđave iz devetnaestog vijeka sagraditi ljepšu i barem tri stotine godina stariju, iz zrelog dubrovačkog cinquecenta. Historija je ponekad baš logičko zlopamtilo, mater joj jebem

Zvao me jednom u dva iza ponoći Kožo da ispriča anegdotu o Unproforcu u Trebinju. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic ili anegdotu. Anegdota je dosta slična vicu, samo što nema Muje i Sulje. Nego bude, štajaznam, Unproforac u Trebinju.

Elem, kupovao Unproforac na trebinjskoj pijaci sir, pa izvadio iz džepa deset maraka i dao seljanki. A ona uzela cenera, odmjerila pogledom Unproforca, pa novčanicu, podigla je prema suncu pa zuri u nju, gleda je s jedne, pa s druge strane, podozrivo vrti u rukama, prevrće i zagleda, sve dok joj seljanka sa susjedne tezge nije dobacila: “Šta bona gledaš, neće te on zajebati!” “Ne, ne!”, stao na to Unproforac mahati rukama, “ne to za jebati, to za sir!”

Tako je po prilici Emir Kusturica onomad u Trebinje došao od seljaka kupovati kamen. Podigao Kusta lijepi, četvrtasti komad kamena, pa zuri u njega, gleda ga s jedne, pa s druge strane, vrti u rukama, prevrće i zagleda, sve dok mu neki seljak nije dobacio: “Šta bona gledaš, nije sir!” “Ne, ne!”, stao je na to Kusturica mahati rukama. “Nije to za sir, to je za jebati!”

Znamo već sve o tome, kako Kusturica jebe u zdrav mozak ljude po Srbiji, pa sad prešao u Bosnu i Hercegovinu, ali valja u dvije rečenice zabilježiti za historiju, jer nitko sutra neće vjerovati: ugledni svjetski režiser Emir Kusturica tražio je po Hercegovini gotov, isklesani kamen za svoj čudovišni projekt Na Drini Firenze, kršten ni po krivom ni po dužnom Ivi Andriću, pa kad je pokupovao sve ruševne kuće, staje i zidove u Hercegovini, naumio iz trebinjskog akumulacijskog jezera izroniti staru “pod Trebišnjicom ćupriju” i ugraditi je u svoju renesansnu varoš kao “na Drini Ponte Vecchio”. A onda mu u Trebinju gradu za oko zapeo pravi zlatni rudnik klesanih kamenih blokova – stara austrijska utvrda Petrinja.

Svega je ova nesretna zemlja vidjela u posljednjih dvadeset godina – i rat je bio, zaboga – ali bagerom na stotinu trideset godina staru kamenu tvrđavu! Trebala je, eto, zaorati teška građevinska mehanizacija po povijesnim spomenicima da ispadne u Srpskoj skandal: građani su izašli na cestu i operacija je zaustavljena, a Neimar Kusturica se povukao poput uvrijeđene frajle.

“Mnogi Hercegovci, bez obzira na to da li je kamen pod vodom ili u nedođiji, prema kamenim tvorevinama gaje intimna osjećanja! Čovjek bi pomislio da tamo mnogi doživljavaju kamen kao majka dijete. Kao krava odojče! Kao dio svoga tijela”, čudio se u beogradskim Večernjim novostima uvrijeđeni i neshvaćeni umjetnik Kusturica, ironično se kreveljeći blesavoj, iracionalnoj ljubavi Hercegovaca prema kamenu. “Kada sam pokušao da kameni most potopljen u trebinjskom jezeru premjestim na kopno, digao se protiv mene slobodoumni narod Hercegovine. Rekli su: ne damo mi naš kamen. Ovaj put se između mene i mojih zemljaka ispriječila logika. Jer, taj most čami pod vodom i nema svrhu. Ne damo, kažu slobodoumni ljudi, neka čami, mi ga vidimo svakih sedam godina, sedam dana kada se čisti brana, nama je i to dosta! Iako nezavršenog posla bio sam dirnut kako ljubav zna da bude beskrajna. Ni majka ocvale ljepote nije posesivna prema lijepoj kćeri kao ovi ljudi prema mostu pod vodom. Nema veze što most nije privatno vlasništvo!”

Sve da je ove riječi izgovorio kakav bahati vlasnik benzinskih pumpi, što je kamenjem iz austrijske tvrđave ponad Trebinja odlučio sazidati ljupki barokni motel i kameni renesansni car-wash na cesti Doboj–Derventa, ne bi se živ čovjek prestajao čuditi zemlji u kojoj, mislio je, nema više čuda za čuđenje. Ali nerazumnoj ljubavi čovjeka prema kamenu, pa još k tome složenom, čudi se umjetnik sa dvije Zlatne palme, i vođa antiglobalizacijske revolucije s Mokre Gore. Ni najbeskrupuloznijem šefu kakve multinacionalne kompanije na pamet ne bi palo ono što je palo na pamet slavnom svjetskom umjetniku. Napraviti od stare tvrđave kockarnicu – možda. Ali srušiti je bagerom, pa od njenog kamena graditi turistički gradić – to ne bi palo na pamet ni afganistanskim talibanima. Oni bi je barem samo srušili.

Godinama već više ili manje uspješno trudi se veliki umjetnik Emir Kusturica umjetnički posve delegitimizirati, i čini se da je konačno uspio.

Najprije je u Trebinju završio snimanje desetominutnog filma za meksički omnibus o religijama svijeta, u kojemu sam glumi jedini lik – pravoslavnog monaha što svako jutro natovari na leđa ruksak pun kamenja, pa ga nosi na vrh brda, istovari i plače. Zapadnjak, jasno, teško razumije tu mističnu kontemplativnost pravoslavlja, a umjetnik, mistik i pravoslavac Kusturica nakon posljednje klape filma bacio je ruksak i nabavio kamion Rabu, naručio bager i na vrhu brda navalio na austrijsku tvrđavu. Svako jutro natovari monah Kusturica punu Rabu kamenja, vozi je u Višegrad i tamo iskipa, pa plače kako ljudi ne razumiju tu duhovnost.

Nekoliko stotina metara dalje ležala je Kusturici pod nosom divna, mala priča, k tomu još i istinita, dušu dala za kakav omnibus o nerazumljivoj duhovnosti u zlo doba: ima kraj Trebinja jedno akumulacijsko jezero, i pod njim jedna davno potopljena ćuprija. Jednoga dana došao iz velikog grada bahati gazda s parama da kupi ćupriju pod vodom, ne pita gazda koliko košta da mu je prodaju, pa da je premjesti u svoje velebne dvore na rijeci. Jer šta će njima, seljacima, most što čami pod vodom. “Ne damo”, odgovorili oni njemu, “neka čami, mi ga vidimo svakih sedam godina, sedam dana kada se čisti brana, nama je i to dosta!”

Ja ljepše priče odavno nisam čuo, i živa je šteta što nema u Republici Srpskoj nekog talentiranog režisera da je snimi.

A opet, ima u njoj neke upravo umjetničke pravde i logike, iste valjda one umjetniku i Hercegovcu Kusturici nerazumljive logike što se “ispriječila” između njega i njegovih zemljaka. Dvadeset godina nakon što je trebinjski paša, kamiondžija Božidar Vučurević, dao srušiti Dubrovnik i sagraditi na njegovu mjestu onaj svoj slavni “ljepši i stariji Grad”, pojavio se u Trebinju kamiondžija Emir Kusturica i odlučio od trebinjske tvrđave iz devetnaestog vijeka sagraditi ljepšu i barem tri stotine godina stariju, iz zrelog dubrovačkog cinquecenta. Historija je ponekad baš logičko zlopamtilo, mater joj jebem.

Kao u onom vicu o Bobiju, Rudiju i logici, kad je Bobi zamislio u srcu otomanske Bosne ubavi mali toskanski grad sa renesansnim kulama, palačama, crkvama i mostovima.

- Ali nema tu logike! – pobunio se Rudi.

- Ima logike – odgovorio mu je Bobi – ali nema Italije da ga sagradi!

Boris Dežulović


---------------------------------------------------------


STAZA ZIVOTA
Plovim stazom zivota svoga,
ko` svaki covek sa puno zelja.
Znam da je jedna, od svih bitna,
al`ja sam eto jako smela.
Hrabrost je moja vrlina draga,
a neko kaze mozda i mana,
ja eto zelim svima da budu,
kao i ja nasmejana !
Mozda je mnogo sto zelim sada,
al` dusa eto jos uvek mlada.
Zdravlje i ljubav sa puno srece,
ostalo nemam jer me nece.
Meni je dosta ja sam sita,
ne trazim to sto me nece !
Nije sreca u novcu ljudi,
tad ludo zivis drugi ti sudi.
Ja samo zelim ljubavi svima,
a drugo koliko ko ima.
Zelim vam zdravlja i puno srece
osmeh na lice da se krece.
Staza zivota moga je cudna,
za neke oci vecito budna.
Ja pazim sebe i meni drage,
da mi se uzdah ne ukrade.
A ko ce kako da sebe vodi,
nije bitno, ja samo idem ka slobodi.
Sloboda misli , govora i zelja,
to je ono, sto sam oduvek htela !
Cudan je mozda nekome zivot moj,
al` ja sam covek svoj.
Uvek svoja i uvek smela, zivela zivot
kakav sam htela !




[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:00 pm

'U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, neznom vitezu, koji je usao u razrusenu kapelu i nasao sto su drugi prevideli, tako sto je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni mocan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, vec biti u stanju da volis. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboravis na sebe, to znaci biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih zudnji, o odbijanju da robujes puti. Ne kazu da se kroz put (telesno) oslobadjamo. Da ce nas zudnja za drugim uzdici iz nas samih potpunije no ista bozansko.
Mlak smo mi svet i nasa ceznja za slobodom, ceznja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne cinove.
Ljubav je, kazu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih zivota i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U cudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam zeleo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, posto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepsi no sto sam mislio. Kao i vecina ljudi uzivao sam u toplim vecerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Bozji covek i nisam osecao zanos o kojem sam citao. Ceznuo sam za osecanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reci. Reci kao sto su strast i zanos... svi ih naucimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrcemo, da saznamo sta je s druge strane, i svako ima svoju pricu o nekoj zeni ili nekom bordelu, o opijumskoj noci ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previse vole.
A opet, ceznemo da nesto osetimo.'


Iz knjige 'Strast' od Dzenet Vinterson
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:00 pm

Gore u pustoši svako godišnje doba ima svoja čudesa, ali stalni su i nepromenljivi tamni, beskrajni zvuci neba i zemlje, opkoljenost sa svih strana, mrak šume, ugodnost drveća. Sve je meko i teško u isti mah, nijedna misao nije tu nemoguća. Severno od Selanro nalazilo se neko sasvim malo jezero, barica jedna, ne veća od običnog akvarija. Tamo su se koprcale sićušne ribice, koje nikako nisu rasle; živele su i umirale i nisu bile ni za šta, Bože moj, baš ni za šta! Jedne večeri stajala je tako Inger i osluškivala da li će čuti klepetuše. Nije ništa čula, svugde oko nje vladala je potpuna tišina, ali odjednom je začula neku pesmu iz akvarija. Bila je vrlo slabačka i skoro nečujna, kao da zamire. To je bila pesma sićušnih ribica.

Položaj Selanro je bio vrlo povoljan i stanovnici su svake jeseni i proleća mogli videti divlje guske kako lete preko pustoši, i čuti im krikove i primamljivanje gore u vazduhu; zvučalo je to kao zbrkani govor. I onda bi izgledalo kao da se svet ukočio, sve dok povorka ne bi prošla. Nije li u tim trenucima obuzimala ljude neka vrsta slabosti? Opet bi legli na posao, ali bi najpre duboko udahnuli, - bio ih je dodirnuo dah sa onoga sveta.

Velika čudesa opkoljavala su ih u svako doba. Zimi zvezde, a i severna svetlost, rasplamtelo obzorje, požar gore kod Boga. S vremena na vreme, ne često, i ne obično, ali s vremena na vreme čuli bi i gde grmi. Bivalo je to najviše s jeseni, postalo bi tad najednom i mračno i svečano i za ljude i za životinje. Stoka koja bi pasla na obližnjoj livadi, skupila bi se i ostala tako zbijena. Šta to sluša? Ne očekuje li kraj? I šta čekaju ljudi u svoj toj pustoši stojeći oborene glave dok grmljavina tutnji?

Proleće, - da, sama brzina i raspusnost i ushit; ali jesen! Ona je u ljudima stvarala drukčije raspoloženje. Tada bi se često plašili u mraku, pribegavali večernjoj molitvi, postajali vidoviti i čuli predznake. Ponekad bi, u kakav jesenji dan, izišli da nešto doteraju kući, muškarci možda drva, a žene stoku, koja je sad kao luda tražila i jela gljive, - i vraćali bi se u srcu ispunjeni tajanstvenim stvarima. Da li su nehotice nagazili mrava i utisnuli mu zadnji deo tela u stazu, tako da mu se prednji nije više mogao otkinuti? Ili su se suviše približili gnezdu alpijske kokoši, pa je kvočka sikćući poletela na njih? Pa čak ni veliki vrganji nisu bili bez nekog osobenog značaja. Čovek se ukoči i prebledi kad ih samo i pogleda. Vrganj niti cveta niti se miče s mesta, ali ima nešto u njemu što savlađuje, neman je on, liči na pluća koja, gola i neodevena telom, žive svojim posebnim životom.



Knut Hamsun, mesto iz knjige PLODOVI ZEMLJE
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:01 pm

«Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumljivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo 60 sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao se potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica. Bože moj, kada bih imao jedan komadić života. Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi... Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću nažalost početi da umirem...»

Gabriel Garcia Marquez
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:01 pm

Zivot se ne sastoji od velikih stvari, vec sitnica koje se nizu i sacinjavaju nas vek. Zato prvenstveno u njima treba uzivati i nalaziti radost. Jer, velike stvari se dogode jedanput, dvaput ili nikad, a radovat se treba svaki dan.
-Cvat lipe na Balkanu-
Gordana Kuic
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:02 pm

Samo voljena zena sme da pita i da zahteva,da prebacuje i kori. Da se nestasno igra i koketuje sa bolom. Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja.
-Zenski rodoslov-
Ljiljana Habjanovic-Djurovic
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:02 pm

Neki ti nista ljudsko ne bude strano!
Neka ti nista zensko ne bude strano!
Zena nije prirodno agresivna,osim kada te napada iz tvog srca!
Ne veruj da postoji samo jedno sunce!Ne veruj da postoji samo jedna sloboda!Ne veruj da postoji samo jedna ideja!Ne veruj da postoji samo jedna ljubav!Ali ne sumnjaj da postoji samo jedan zivot!
Pamti pa vrati!
Pamti pa se uzdrzi!
Sve to jednom mora proci!Zar ne?
Zivi za poslednji put.Poslednji put je lepsi nego prvi put,zato sto je neponovljiv!
-Milena iz Knez Mihailove-
Milovan Vitezovic
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:02 pm

Nisam bio spreman,to je mozda najblize istini, da ulazem i najmanji deo svoga bica u nesto sto je moglo da se zavrsi gubitkom. Svaki dan je bio dragocen, i ako bih nastavio da gubim,smatrao sam,nista vise od mene ne bi ostalo.
-Mrak-
David Albahari
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:03 pm

"Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mesaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajuci njegovu koznu krv u slast, male, jestive pecurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove musku snagu tako sto pasu sa otrovnog vrgnja pecurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pazljivi i zagrizu suvise duboko, zahvataju zajedno sa pecurkom i vrganj, i umiru otrovani.
Svake veceri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cu jednom ugristi suvise duboko..."
M. Pavic
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:04 pm

deo iz moje omiljene...
Tada se pojavi lisica:
-Dobar dan, reče lisica.
-Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.
-Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ... Vrlo si lepa...
-Ja sam lisica, reče lisica.
-Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. Tako sam tužan...
-Ne mogu da se igram sa tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, reče mali princ.
A onda razmislivši dodade:
-Šta to znači "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
-Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to pripitomiti.
-Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši?
-Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to "pripitomiti"?
-To je nešto što se davno zaboravilo, rece lisica. To znači "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?
-Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćes za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
-Počinjem da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruža.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...
-Ah! To nije na Zemlji, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
-Ne.
-Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
-Moj zivot je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan Suncem. Upoznaću bat koraka koji ce biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izađem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsecaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš košu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
-Molim te... pripitomi me, reče ona.
-Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
-Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!
-Šta treba da radim? upita mali princ.
-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže....
Sutradan mali princ ponovo dođe.
-Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata.
Ukoliko vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budes dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
-Šta je to obred? upita mali princ.
-I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu.

A kad se dan rastanka približi:
-Ah! reče lisica... Plakaću.
-Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, reče lisica.
-Ali ti ćeš plakati, reče mali princ.
-Naravno, reče lisica.
-Znači, time ništa ne dobijaš!
-Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
-Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad cuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, reče joj on.
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Bitno je očima nevidljivo!
-Bitno je očima nevidljivo, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje su uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
-Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.
-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.....

Prepoznali ste, naravno....
...."Mali princ" 21. poglavlje
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:04 pm

"Shvatila sam da je potpuno isceđena i poslednja kap svetosti iz moje krvi. Postala sam svesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute. Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane. Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama, pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose upravo u ime braka i ljubavi....."

"Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba......"

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:05 pm

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Cudo zivota mozemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nesto neocekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguce izmeniti sve ono sto nas cini nesrecnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je danasnji dan istovetan jucerasnjem i kako ce biti jednak sutrasnjem. Ali, onaj ko obrati paznju na dan koji traje, otkriva carobni trenutak. On moze biti sakriven u casu kad izjutra otkljucavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tisini koja naglo nastupi posle rucka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prozme i omoguci nam da cinimo cudaSreca je ponekad blagoslov, ali najcesce osvajanje. Carobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaze nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Paticemo, prezivljavacemo teske casove, suocicemo se s mnogim razocarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

(Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala,Paulo Koeljo)
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:05 pm

Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poèe da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda uèinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spasena.


Knut Hamsun, PAN
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:06 pm

Ustajuci tog jutra iz kreveta, cekajuci da voda za caj provri u kotlicu, gledajuci kako senke igraju kroz zavese i pokusavaju da dotaknu bocice sa zacinima koje im svakog jutra nepovratno izmicu, pomislih: ”Moze se dogoditi da uskoro dodje starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo sta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogresno.
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogresan nacin. Zatim, da mi odlucujemo o tome koji od ta dva nacina ce dobiti oblik koji se zove nas zivot. I jos dalje, pretpostavlja da postoji iskljucivost na relaciji dobar nacin - los nacin. A mozda je svaki od nacina pomalo i dobar i los?
Tako sam se tesila dok sam pila caj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u djubre. Stajao je tu, natapao se, pojacavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblaziti mlekom. Niste mogli odluciti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat nacin: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, ucinivsi da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaze koliko je mocan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajcio, stustio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro - rekoh mu. - Sta ocekujes od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je cutao i gledao u mene. Obozavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati sta mi je najvaznije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopusta da sama odlucujem o manje vaznim stvarima. Njega zanimaju samo strateska mesta. Kao na primer: hocu li preziveti i ovaj dan?
Sta ako u poslednjim danima zivota shvatim da sam ostala na pogresnom mestu onda kada je trebalo ici dalje? Sta ako me je nesto cekalo bas tamo gde me je mrzelo da prodjem? Sta ako bi sve bilo drugacije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave recenice, jedinog moguceg odgovora na postavljeno pitanje? Sta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nesto sto je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vas zivot zaista vas zivot i cini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vasih mogucih zivota. I svi ovi drugi zivoti odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokusavas da mi kazes - upitah ga - da imam izvesnu obavezu prema tim drugim zivotima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smesio na mene, glave nakrivljene na stranu, slezuci ramenima, glumeci nekoga ko meni prepusta da izvedem zakljucke, donesem odluke, postupim onako kako zelim... Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi jos da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

'Baltimor by Jelena Lengold
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:09 pm

”Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
”Ko je to? rekoh pretvarajuci se da ne znam.
”Zena-zmaj, odgovorila je Kiti. ”Dosla je da te ukrade.
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. ”Cini mi se da me je vec ukrala, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. ”Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?
”Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.
”Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.

Pol Oster
”Meseceva palata"
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:11 pm

Par budućih ljubavnika išao je sredinom ulice u pešačkoj zoni, malo pre večere. Grad je plamteo u večernjim bojama. Velike stare zgrade su se presijavale pod sve slabijim sunčevim zracima, kamene fasade su im bile narandžaste kao usijano gvožđe. Mladi, okupljeni u grozdove, tumarali su naokolo, ćaskali i smejali se, flertovali. U toj nekadašnjoj fakultetskoj četvrti još je bilo nečeg svečarskog i bezbrižnog. Jun je bio lep i dnevna žega je još uvek opterećivala vazduh. Žena je na sebi imala laku haljinu s plitkim izrezom, koji se gubio ispod muslina žute ešarpe oko njenog vrata. Njena silueta i hod ukazivali su, pre nego lice, da je ona mlada žena; a nešto drugo na njoj, neka neusiljenost, neka neuhvatljivost otkrivala je da više nije devojčica. Nije više imala onu nespretnost, onu unutrašnju smetenost što, poput žiga, obeležava i štiti devičanstvo. Umesto toga, zadovoljstvo, koje joj je očigledno pričinjavalo koketiranje, nagoveštavalo je da ta žena ume da se ponaša u muškom društvu. Njen pratilac je već bio prošao kroz period raspaljenosti i približavao se onom trenutku u životu kad kod onih koji su na ovaj svet došli posle nas prvo primećujemo mladost da bismo joj se iskreno divili. Imao je četrdeset devet godina, još uvek gustu plavu kosu, ali crte lica koje su počinjale da blede. Nije bio lep i nije se ni trudio da ostavi takav utisak. Ta činjenica nije bila puki detalj: svedočila je o tome koliko je taj čovek samouveren. Bio je prilično nemarno obučen, u svetlo odelo i belu košulju zakopčanu do mesta na kome se nalazio čvor kravate lišene mašte. Odelo je bilo izgužvano, sigurno se znojio, pošto su kratkotrajni naleti povetarca koji se probijao kroz grad donosili samo vazduh ugrejan od asfalta. Moglo je, dakle, da se nasluti da nije išao kući da se presvuče pre tog sastanka, za razliku od svoje prijateljice, koja se sigurno dugo spremala. Takođe je bilo jasno da to nije ni poslovni sastanak, ni porodični izlazak u smiraj dana, već ljubavni susret. I sve to bilo je jasno već na prvi pogled svakome ko bi ih video zajedno.
Činilo se da slede korake nekog komplikovanog plesa dok su grabili napred, kao da žure. A uopšte nije bilo tako. Hod im je ubrzavala želja da izađu iz te gomile. Išli su jedno pored drugog, rastajali se, sastajali, ponovo razdvajali, ševrdajući da bi se probili kroz mnoštvo prolaznika. Kad bi se udaljili jedno od drugog, on je ubrzavao korak da je sustigne, i nije odvajao oči od nje, a ona je, kao da njega više nema i kao da se ona sama zabavlja, cupkala po ivičnjaku, skakućući između grupa neznanaca, kao neka košuta, i mašući majušnom tašnom prebačenom preko ramena. Niko, dakle, ne bi ni pomislio da je to neusiljeno držanje maska za snažno uzbuđenje, ljupki izraz unutrašnjeg treperenja. Silno je želela da se dopadne! I, kako to obično biva, ta ženska žudnja poništavala je njenu sigurnost.
Dakle, u tom trenutku, kad su stvari bile na početku, njena spontanost je bila uništena. Pokušavala je da povrati pribranost čim bi je njen pratilac pogledao. A on ju je gledao bez prestanka. Najpre se brinula zbog svoje odeće. Da nije previše ovakva ili onakva? Želela je da izgleda kao osoba od ukusa. Sad je čak razmišljala i o svojim pokretima. Zašto skakućem? - pitala se. To je detinjasto. I prestala je da skakuće. Gledao ju je osmehujući se. Ne kurtoaznim osmehom, već zadovoljnim.

Alis Ferne- Ljubavni razgovori
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:11 pm

AGONIJA

Čijim si me oblakom kvasila svu noć,stvorenje čupavo.Čijim si me nektarom darovala noćas,stvorenje pomahnitalo.Čije su slutnje razjedali znojevi naši,stvorenje posesivno.Čijom si mi noći počast ukazala.Čijim si me imenom nehotice opijena nazivala.
Izmigoljenih koraka koračala je predvečerjem kaduna nekog majstora.
Harfa je zavijala dužinom njenih koraka,čiji bi bokum zagrizao rado.
Očešala me zenicama.
Kalkulisale su moje oči kadunu-ženu nekog majstora.Osvrnuvši se za njom,dežurnih očiju sam posmatrao rascvetalu joj pukotinu-majstorski
povečernji dezert.Sela je u baštu kafića u koji sam najradije zalazio,što zbog blizine mog stana,što zbog zatvorene ulice kojom su šetale mlade majke,uglavnom moje vršnjakinje.
Prepoznao sam je.Godinama je nisam video,tačnije od kako sam se odselio iz ovog crnog crnila.Čuo sam od poznanika da je uveliko majka,da je žena mog školskog poznanika.Prepoznao sam je po koraku,po osmehu,po nosu.Nije me prepoznala.Zar sam se toliko promenio.
Kukovi su joj bili širi.Grudi su joj bile obilatije nego li kada smo se zabavljali.Lutko moja zanesena,nije nam se dalo,morali smo se rastati.
Krenuli smo svako svojim putem.Nosila je naočare koje su joj šta više krasile lice.Još uvek voli duge haljine i crne svilene,još uvek stoji ozarena sunčevom svetlošću na visokim štiklama,koje su isticale njene duge,vitke noge.Više se ne stidi svojih grudi,sada su lepe i zategnute i nemo gledaju preda se,čije se bradavice nemilosrdno ističu.Naručila je svoje piće.Seo sam nadomak nje.
Devojka koja je trenutno radila u kafiću obratila mi se,pošto ju je uslužila.
-Za vas?
-Reci mi,najpre,šta je gospođa poručila.
-Bambus.
-Meni ceo litar Game-a.
Uvek je pila samo bambus.To je nesumnjivo ona,malo drugačija,zrelija...
Osvrnula se po mojoj narudžbini.Pogledala me je u oči nakratko,a potom iskapila celu čašu.
-Donesite mi,molim vas,još jedan.
Da li me je prepoznala?Da li su se probudila sećanja?Voli li me još?
Da li je se ja sećam,volim li je kao pre,ili sam je izbrisao zauvek?Nisam joj hteo prići.Nije ni ona.Čekali smo.Vino me je prvo pokolebalo.Bili smo sami u bašti najlepšeg kafića u gradu.Oslobodio sam se nekako.
-Zamisli da sva moja sećanja,upletena u tvoje pletenice,naglo promene smer i pretvore se u budućnost.Bi li tada bila moja krotka srna,il' bi pletenice rasplela i pustila da se raspršim kroz vreme i da mi lice posivi kao da je od ovog jesenjeg vetra načinjeno.
Ćutala je zalivena bambusom.Nije se osvrnula,a tako sam želeo.Nastavio sam.
-Zamisli da svi moji koraci upleteni u tvoje vekovne bore naglo promene smer i pretvore se u suze.Bi li njih sirote u svilu svoju primila,il' bi korake u glib usmerila i pustila da se zaglibim u vreme i da mi osmeh posivi kao da je od ovog jsenjeg vetra načinjen.
Unervozila se.Ugasila je cigaretu i odmah pripalila drugu.Gledala je u čašu ispred sebe.Nije se osvrnula.Duboko u grlo je udahnula dim i otpila poslednje kapi iz čaše.Naručila je novo.Dirnuo sam je.Setila me se.Zašto se već jednom ne osvrne i pozdravi me,zašto...
-Zamisli da svi moji dodiri dok se šarene širom tvog tela od reka.,naglo promene smer i postanu godovi u tuđem orahu.Bi li tada haljinu rastvorila i svetlošću sveće grudi umila,il' bi dodire po žiletu prošetala i tom krvlju nebo i jezero oslikala i u sivo jesenji vetar odenula da se vrti u krug.
Zašmrcala je,čuo sam je.Izvadila je iz tašnice papirnu maramicu.Brisala je suze,suze uvenule ljubavi.Setila se divnih dana,mojih i njenih književnih večeri,ovih mojih stihova pred sam naš rastanak.Bolelo ju je.
Bolelo je i mene.Stigla mi je i druga boca crnog vina.Nalio sam čašu i ispio je na eks.
Ne predajem se,mila,koliko god to tebe bolelo,jer boli i mene.Knedla mi je u grlu.Grcao sam,ali nastavio.
-Bi li od sećanja postelju sačinila,prozore zatvorila.Bi li od koraka oblake izatkala,svetlo utulila.Bi li od dodira gromove sastavila,naga i topla sa jesenjim vetrom ljubav vodila,bi li se toliko željna usudila,bi li...
Prekinula me je oštro.
-BIH!
Okrenula se i pogledala mi u lice suznim očima crvenih beonjača.
-Pojeo te vetar,mili,jedne strašne novembarske noći.Iz mojih vena kapala je čađ.Lice ti se dvoumilo.Zatim si nepromišljeno na mekom zidu mog želuca postao čir.
Stajala je i izgovarala boli koje je zapisivala proteklih godina.Setih se da je sada žena,dama nekog ovdašnjeg majstora,da njegovo dete ima,da me nije čekala da dodjem iz tudjine,a obećao sam,vratiću se...
-Zar si bajkom mojom svoje čedo zadojila.Jesi li u njegovo maleno srce seme kataklizme moje duše posejala.Zar ćeš kandžama svojim,moje lice još grditi i pesmom mojom pogan brisati.
-Oprosti mi,mislila sam da se nikada nećeš vratiti.Tražila sam utehu,a prokleta je nisam našla.
Prilazila mi je oprezno,ali hrabro i odvažno.Pružio sam korak i stegao je priljubivši je uz svoje grudi silno,dovoljno da se ugušim.Košulja mi je bila mokra usled njenih suza koje su u slapovima navirale i kapale po meni.
Otkud mi samo hrabrost da narušim mir odaja njenih.Nemilosrdno.Ja ne znam.
Bog zna.Platio sam sačekavši kusur.
Odjedared smo podetinjili.Ruka je našla ruku,korak se stopio sa mojim,vreme je stalo.niko na svetu nije postojao sem mene i nje.Uputili smo se ka mom stanu,koji se nalazio u zgradi prekoputa kafića.
Govorilo je vreme,ne mi,govorili su modrosivi oblaci iznad grada,govorila je grmljavina,govorio je pljusak kiše po krovovima.
-Dete si svojim mlekom dojila,moja žedna usta si promašila.Zašto si se vratila?
-Da bih te gorkim čemerom pojila.
-Zašto si me onda nemirno pogledala?
-Da bih ti srce slomila,da bih ti u usta uzde nasadila,sedlom osedlala,da bih ti ovaj šećer dala,da bih te patnji neznanoj izložila.
-Zašto si onda lagala da me voliš?
-Da bih te u vatru bacila,iz brloga tvog izvukla,eterom opijala,da bih te jezikom ubijala.
Nismo ni primetili da smo već stajali na sred moje sobe,one naše sobe u kojoj me je bezbroj puta gledala kao vučica,u kojoj je shvatila da vaga ne može biti devica.Bila je to moja devojka,moja Katarina,sada samo moja ljubavnica,moja rana večito nezaceljena.Nisam je se mogao nagledati,
Toliko vremena je sada iza nas.
Pognute glave,krajičkom oka zanesenu u magli sladostrašća,motrio sam te ajkuna.Doticao sam te svim čulima.Sarkazmom si me bola.Mimikrijom si me jela.
Mijopija me razjela i dojela,sa tvojom senkom me stopila.Više mi nisi bila nedodirljiva.Gledao sam dugo svoju senku.Zakrvavljenim očima smo se gledali,grla su nam se grčila.
Sekiru sa zida da ponesem u šumu,šta bih drugo.Inače,često sebe dovodim u takvu situaciju,ne zbog nečeg patološkog,ne zbog neke skrivene želje,već zbog šume.Ona je i ovoga puta kriva.Usne su drhtale,
Šumom odzvanjao njen dah.
Drveće je počelo da vrišti.
Suze cerove kvasile su humus.Ovog puta ga ništa ne pokoleba,otići će ovog puta mnogo dalje.Na sekiru mu pade zrak i ona umi njegovo telo svojim sjajem.
Dim se vije,mehovi nadimaju,čekići biju.Znojavi kovači brkove suku,
piju vodu,metal stenje,pod serijom teških udaraca.Crveni se još nerođena sekira u agoniji nastajanja.Sijaju se oštri zubi i uvo tupo.Uto sekiru zgrabiše klješta.
Sve zaneme,sve sačeka prvi vrisak.
Susret sekire sa vodom.
U početku beše raka.On je plesao oko nje poslednji ples,umom atrofičnim.Udovi mu leteli,sekli etar,bala kvasila mu lice.Niz hramove otrov se slivao,raka poče da biva jezero.Drveće spustilo svoje granje.Sve više grdilo mu se lice.Ples je bio sve sporiji.Ptice su sve više rikale.Iz tame poče da se radja tama,crnja i grdja.Muve su zujale,drveće je počelo da vrišti,plakala je sekira.
Naišavši na kamen,vatra je praštala naokolo.Kamen se vrteo,kamen ju je jeo.Vatra i suze jedno postajaše.Svetlost njena poče da izjeda tamu,crnju i grdju od ove predjašnje.Pade zrak na nagrdjeno lice.On umi udove svoje u jezeru.Urlik zapara tamu oko njega i nastade tišina.Kezio se njegov lik sa mirne površine jezera.
Pogledao je.Sad bi prašuma beskrajna,u umu njegovom atrofičnom.I u njoj on,i u njemu ona.Podjednako je plakao sa šumom.Jeli su jedno drugo,grlo mu se grčilo,udovi se sušili.Andjeli su sletali,kljucali mu oči koje su bile voda.Donosili su djavoli vatru u prašumu da sagori um njegov.Vatra se gasila.Išla je sekira iz ruke u ruku,brzo i sigurno,kroz vatru i vodu.
Padale glave,padalo drveće,zub oštriji,uvo tuplje,držalje crne.Sekira od krvi kružila je šumom.Ptice su divlje rikale,muve su divlje zujale,pauci se razmreškaše.Izmedju prstiju njegovih ključala je lava u grudima šume.Sa rukom stopila se sekira.Skameni se osmeh,dah,znoj.
Kidao je dronjke od odeće.Bala mu je lice kvasila.Konji su bili nemirni.
Anđeoskim hučanjem šuma ga zvala.Lišće je padalo sa drveća.Magla je proždirala sekiru i etar.Ptice odleteše.
Rožnjače mu se ubrzaše,srce poče da kuca,sekira da urliče.Anđeli behu odleteli,samo su muve zujale,on penio,šuma hučala,jezero ključalo.Na kraju beše svetlost,prasvetlost beskrajna,u umu njegovom atrofičnom.
I u njoj on i ona u njemu.Podjednako,smejao se on,smejala se svetlost.
Jeli su jedno drugo,grla im se sušila.
Demoni su izranjali,kljucali su oči,koje su bile vatra.Donosili su gmazove u svetlosti da opogane um njegov,gmazovi se sušili.Donosili pegaze sa rogom,bele,crvene,zelene,džabe,krila im otpadala.Stajali bi sekira i on stopljeni u agoniji postojanja.Svetlost zaslepi oko njegove.Iz rožnjače kapala je lava.Tuga poče da izjeda svetost,rđu od pređašnje tame.Pade kap lave na držalje.Kezilo se njegovo lice sa dna.Progledao je.
Granulo je sunce i nesta svetlosti.Zmije su strašno siktale.Gledale su kako se otrov iz jezera pretvara u oblak.Oblak zakri sunce.Udovi joj leteli,
pogađali ptice.Muve su zujale zakrvavljenih očiju.Pustila je glas.Planine su se tresle.Vetar poče da duva.Umrsi joj kosu.Koža joj se ospe.Iz tabana poče korenje da niče.Sva se magla upi u njih.On spusti sekiru u raku,u raku doteče lava.I ne bi više ni šume ni prašume,ni svetlosti.Na samom kraju bejahu oni u agoniji svoga postojanja.
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 3:16 pm

BAJKE ZA ODRASLE

Ujutru, kada bi se probudila, veverica ponekad nije znala sta da misli o sebi. Tada bi se protegla i zapitala: - Da li sam sada neodlucna? -- A onda bi neko vreme razmisljala o neodlucnosti. Dopadala joj se ta rec, neodlucnost, ali nikada nije sasvim dokucila sta ona tacno znaci. Potom bi rekla samoj sebi:
- Veverice, a sada uradi nesto neobicno ili nesto novo ili nista ili se obuci. Najcese bi uradila ono - nista. Ali, kada neko vreme ne bi radila nista, dogadjalo joj se da postane nezadovoljna sobom i povikala bi : - Veverice, a sada odluci ili ne odluci, jedno od toga dvoga! Ili bar ispusti uzdah.... Ako ni onda nista ne bi odlucila, ipak je bila zadovoljna jer tada je izabrala drugu mogucnost.
Postepeno su joj misli postajale sve zamrsenije i ponekad bi se cak potpuno zamrsile u cvor. Veverica je tada `elela da misli : razmrsite se! Ali, s mislima tako zamrsenim u cvor, nije dolazila na tu pomisao. Nepomicno bi lezala u krevetu i gledala gore. Ali tavanica nije dopirala do njene svesti. Tako je moglo potrajati sve dok je glad ne bi naterala da ustane iz kreveta, ode do ormara, uzme bukov zir i srusi se u stolicu kraj prozora da bi halapljivo grickala. Misli bi joj se tada najcese, neprimetno, ponovo razmrsile.
Nakon jednog takvog jutra misli su joj ostale jednostavne i bez velikih zahteva. Lezala bi ceo dan na grani ispred svojih vrata ili bi na ivici sume vodila beznacajne razgovore s mravom. Ponekad su pravili planove, a ponekad su nameravali da nikada vise nista ne dozive.
- To mora da je divno -- rece mrav.
- Da -- rekla bi tada veverica, vec u polusnu. Najcese vise nije cula mrava koji bi je malo potom potapsao po ramenu i doviknuo : - Veverice, ides li?
- Drghjut -- mrmljala bi ona tada, ili Mrrrrrrrr ili Grrr.
- Ovde mi se nimalo ne svidja! -- povremeno bi povikao mrav. Ali veverica je cvrsto spavala cak i kada bi je mrav vukao za rep, u pravcu sume, na putu ka velikoj i zamrsenoj avanturi.
Nazad na vrh Ići dole
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Jul 08, 2012 8:13 pm

Zastani na trenutak i smiri svoje misli.

Riješi se napetosti I pogledaj oko sebe.
Šta vidiš?
Vidiš svijet prepun ljepote.
Vidiš život prepun mogućnosti.
Vidiš snove kako se rađaju, rastu i ostvaruju.
Da, ima i izazova.
Da, ima i tuge.
Da, ima nasilja i mržnje.
Ali mnogo više ima ljubavi,
Dobrote i radosti.
Budućnost je neizvjesna.
A to znači da ne postoje ograničenja u vezi toga
Kako je lijepom i radosnom možeš učiniti.
Znaj ono što imaš, imaš sada.
A ovo sada je baš onako kao što i treba da bude.
Tvoje je vrijeme da živiš.
Razmisli kako je samo vrijedna stvar tvoj život
I koliko si samo srećan što ga imaš.
Baš sada.
Baš sada je svaka nervoza koja te opterećuje zbog budućnosti
Samo obična iluzija.
Pusti je.
Pusti da izblijedi pod talasima ljepote i savršenstva.
Najbolja stvar koju možeš uraditi za svoju budućnost je
Da živiš sa svim što imaš u sadašnjosti.
Baš sada, u mogućnosti si da stvaraš pravu,
Dugoročnu vrijednost za svijet u kojem živiš.
Kako to možeš ostvariti?
Prateći svoje srce.
Tako što ćeš biti ono što zaista jesi.
Možda si odlutao od sebe.
Sad je vrijeme da se vratiš kući.
Duboko u svom srcu znaš da si ovdje s nekim razlogom.
Bol koji osjećaš je ta svrha, razlog za življenje
Koji stalno traži način da se oslobodi.
Kada se to desi, bićeš življi više nego što si
Ikada mogao zamisliti.
Udahni ljepotu oko sebe,
Ljepotu i bogatstvo življenja.
To je tvoj poklon.
To je tvoje bogatstvo.
A tvoje je da bi ga živio, iskusio i ispunio.
Baš sada.

Ralf S. Marston
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pon Jul 09, 2012 3:50 pm

...A iznad sela su prolazili dani preplicuci se sa nocima, promicale su nedelje, mileli meseci, duvao vetar, tutnjala planina pred nepogodu, a Don zastakljen prozracno-zelenim azurom ravnodusno je isao ka moru.

Tihi Don
M. Sholohov
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pon Jul 09, 2012 3:51 pm

"Tako je Danijel napustio Juliju,zauvek zamrznut u vremenu kada su bili mladi i oslanjali se jedno na drugo dok su hodali.Secanje na tu savrsenu ljubav otezavalo joj je da voli ponovo.Srce moze da ti se slomi ako se nadmeces s andjelima.Kome je bolje,onima koji su voleli dovoljno dugo da bi videli kako ljubav neumitno bledi,ili onima koji su svoju ljubav izgubili dok je jos bila potpuno cista?Mislim da oboje znaci usamljenost na svoj nacin,ali ako izgubis svoju ljubav dok je jos savrsena,onda barem mozes jasno da razumes bol koji osecas,a ako ti se postepeno rasipala u rukama,onda to vise ne mozes."
Dzonatan Hal-Izgubiti Juliju
Nazad na vrh Ići dole
Zana

avatar

Godina : 53
Datum upisa : 30.05.2012

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pon Jul 09, 2012 3:53 pm

..idem a ne znam gde,svi putevi moji ostadoshe tamo ,kao da noge tudju zemlju gaze, nemotjna sam promeniti staze.Koraci moji,a bat tudjih nogu. Kako li su samo zidine moga grada?Ovde kamen kao da nije kamen, tamo kamen kao da je cvet.Nigde stitji,a zurim se. Kako li samo sve brzo zaboravi? Ovo sada i nije sada . Ovo je samo senka zaboravljenih vremena.Brzo hodam a nigde kraja.Gde li su ostali kljuchevi moga zivota?Ziveti ovde i nije strashno, samo je strashno ne ziveti tamo..
Nazad na vrh Ići dole
Kijara-brm
MEDOLINA
MEDOLINA
avatar

Godina : 37
Location : F - AN - T - AS - T I C
Humor : YES-You now :)
Datum upisa : 21.12.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pon Jul 09, 2012 8:17 pm

Ja
o sebi retko kada pišem..Čitav dan razmišljam šta da kažem...Tvrdoglava
sam i uporna toliko da me od mene same često zaboli
glava...Organizovana i odgovorna prema svemu i svima što mi je bitno i
za šta sam vezana,toliko da često idem u svoju štetu,svega
svjesna..smejem se pa čak i kada oluja bjesni u meni..Neću druge da
zamaram glupostima,imaju oni većih problema,ja ću svoje sama
rješiti..Sve će proći...Mora...Ne
daj Bože da je gore...Ponekada samo da šetam bez cilja..Brojim korake i
ćutim...Sama...Sa olujom u mislima....Možda sam rodjena i u pogrešno
vrijeme..Možda ne shvatam današnji sistem vrijednosti..Možda sam zadnji
izdanak ovog svijeta koji bi radije zagrljaj i kafu sa dragom osobom, a
ne parfem...Možda ja griješim...Ali ako..Griješila ne griješila greške
su moje..I uživam u njima...Valjda je to odlika nas koji smo rodjeni u
martu...Tvrdoglavost....Osjećajnost...Neuhvatljivost...Brzopletost..Lajavost...Pogan
jezik,kao najveće orudje..Iza svojih greški i postupaka stojim..I
stajaću...A osjećanja?E njih već dobro skrivam od drugih ljudi...Naravno
ne od svih...Čuvam sreću daleko od drugih..Jer želim da što duže traje u
ovom prolaznom svijetu....A najviše me obraduje sreća dragih ljudi oko
mene jer ako su oni sretni i ja sam...Opraštam ali nezaboravljam ...jer
ako zaboravim greške se mogu ponoviti..kad ostavim ne zazalim,i kad
napravim grešku priznam ,sanjam i ostvarim,ne dokazujem se drugima več
sebi,živim za sutra ne za juče,i ne živim zbog drugih,živim zbog sebe..
Resenost je učinila čuda u mom životu..Pored toga,mnogo ljudi misli da
"imam srece".Mozda sam i imala srece,ko zna.Ali takodje verujem da sreca
nije nista drugo do nagrada za mudre izbore koje smo napravili u
zivotu.Uspijeh nikome ne pada sa neba.Uspijeh,na poslu i u privatnom
životu,nešto je što svjesno stvaramo.To je posljedica niza odluka koje
smo svjesno donijeli...prijateljstvo cijenim iznad svega..al svoje
prijatelje mogu nabrojati na prste jedne ruke..one koji znaju sve o meni
i vole me sa svim vrlinama i manama..ne kažem da ih nemam..o imam i te
kako..Tvrdoglava,nedokazana,teška,komplikovana,djetinjasta,naporna,pravedna, iskrena,nezna,previše emotivna.. po potrebi,neozbiljna,otkačena,drska..svoja..eto,to
sam JA....I znam da ne može u životu sve biti, kako mi to
zamislimo...Doživivjet ćemo puno puta i uspona i padova...Ali jedina
stvar koja je bitna je da ustanemo, nasmiejemo se i kažemo sebi...Život
ide dalje..i naravno..VJECITI OPTIMISTA
Nazad na vrh Ići dole
https://www.facebook.com/groups/146401177244/
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   

Nazad na vrh Ići dole
 
I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 26Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4 ... 14 ... 26  Sledeći
 Similar topics
-
» Covek koji leci sterilitet pomoću trava
» Izlog mojih krpica u koje cu sigurno uci
» Kineski horoskop
» Bolna menstruacija
» Dezodorans ili antiperspirant

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: KNJIŽEVNOST :: PROZA/POEZIJA/PISANA REČ ..-
Skoči na: