DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 13 ... 25  Sledeći
AutorPoruka
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Nov 30, 2008 5:52 pm

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'










.

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Nov 30, 2008 6:00 pm

Čvrsto rešen da se ženim, bila je potpuno razumljiva želja mojih roditelja da upoznaju roditelje buduće snajke. Kontaktirali su ih telefonom. Budući prijatelji su se, kao sto je i red, najavili dva dana ranije. Dovoljno da se obave pripreme. Važno je bilo ostaviti utisak na tri polja:
1. estetski utisak
2. intelektualni utisak
3. finansijski utisak
Radovi su počeli u nedelju uveče. Iz dnevne sobe izbačen je televizor marke "kamakraun", ekran 37 cm, i od komšija pozajmljen "sony", ekran 72 cm. Moja mama je od ujne pozajmila bisernu ogrlicu ( doneo ujak iz Nigerije, gde je gradio mostove ) i tri prstena od belog zlata (doneo ujak iz Zimbabvea, gde je gradio brane ). Obukla je svečani kombinezon koji je kupila u Istočnoj Nemačkoj 1987. Potpuno demode, ali veselih boja. Da ne pomisle prijatelji da je depresivna osoba. Sklonjene sve stvari koje su propale: tepisi i izbledeli abažuri noćnih lampi. Korpa za voće ( nakon nekoliko godina ) bila je oslobođena veštackih banana i jabuka, i napunjena pravim jabukama i bananama, a kupljen je i limun - to ekskluzivno voće sa južne hemisfere. Moja mama me je naučila da voće
ne treba jesti mnogo često, jer izaziva hiper-vitaminozu i bubuljice. Kupljeni su osveživači za wc.

Uparadio se i moj otac. Od prijatelja je pozajmio kopiju "seiko" sata, promenio potkošulju nakon pet, a okupao se nakon deset dana. Oprao je zube. Mama se naljutila na njega, jer prljavštinu koju je za sobom ostavio u kadi nije mogla oprati običnim vimom, pa je morala pozajmiti specijalni - američki - kojim se peruprekookeanski brodovi. Nakon pranja zuba, otekle su mu usne, jer je koža reagovala na prisustvo strane supstance kao što su fluor i soda bikarbona. Obukao je crno odelo koje
je nosio na mom krštenju, plus braon čarape, plus crne mokasine, plus braon kravata. Na šaku stavio ( odmah do burme ) pozlaćeni prsten-pečat sa četiri S. Nijehteo da stavi dezodorans, jer samo pederi mirišu.

Frižider napunjen do vrha. Na zid dnevne sobe okačena fotografija cele porodice, svi nasmejani i srećni. Sa polica sklonjeno kinesko veštačko cveće u kineskim plastičnim vazama u špajz, a od komšija doneto nekoliko kompleta knjiga: Tolstoj, Solohov, Dostojevski, Andrić, Selimović,
Dučić, Desanka Maksimović, Momo Kapor. A da se vidi da smo zdrava porodica, svoje mesto našli su Rika Zarai, Barbara De Andjelis, Artur Džanov. Na stočiću pored kreveta, nehajno bačene misli Šopenhauera, Ničea i Prusta. Sve oko 500 listova. Iz dnevne sobe sklonjena tatina diploma sa "slaninijade 1998.", osvojena za najbrže pojedenu kobasicu obima 12 cm i dužine 38 cm, tešku 200 grama. Pojeo ju je za 7 sekundi.

Pored kasetofona poslagane komšiničine kasete: Pavaroti, Debisi ( u izvođenju mladog Norvežanina Olafa Gunarsona ), Klajderman, Stefan Milenković. Njihove kasete sklonjene u špajz: Nada Obrić, Beki Bekić, Novica Urošević - ujka Nole, Lepa Brena. A za kraj prijatne večeri pripremljen album sa fotografijama naše kuće, na našem placu, blizu naše njive. Fotografije su pravljene iz takvog ugla da kuća izgleda kao da ima 120, a ne 40 kvadrata, a dvorište i njiva iza njega izgledaju kao dva fudbalska terena, a veličine su odbojkaškog. Naš kućni pas-mešanac, Milutin, poslat je na selo, a od komšija pozajmljena persijska mačka i egzotični kanarinac ogromnog kljuna i neprirodno buljavih očiju.

I zaista bi mi obezbedili svadbu, da prijatelji nisu otkazali posetu, prasila im se ljubimica, inače šampion sela u kilaži.
Nije važno, neki drugi put.










.

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Nov 30, 2008 6:10 pm

...pismeni zadatak jednog beogradskog gimnazijalca!

Pre nego pocnete da citate ovaj pismeni zadatak Vladimira Seve
(pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:


- "Kostana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da citam i tuga me obli: opet zivim"

Steva je izabrao ovu drugu...


Gledam, al' oci su mi sklopljene.

Osecam miris sveze lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvacki
sanduk prilicno dobar za pare koje sam dao. Da, konacno sam umro.

Slusam popa koji narice i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!"
Odlucih da se malo prosetam, da vidim je l' mi baba Bosa dosla na
sahranu. Zacudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krecem. Moram
priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilicno dobro uradjena.
Mile, prvi gucevacki trubac sa svojim bleh orkestrom dobro je
obavljao posao. Svinja se okretala na raznju, dok se moj pijani zet
valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamisljeno gledala
u moj grob i uzdisala.

Poceh da vicem: "Sta kukas stara, nije Omoljica mrtav, opet zivim",
ali se setih da ne moze da me cuje. Pogledah jos jednom moje sirote
unucice i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu
nece tesko
pasti."

Osetih u tom trenutku kako me nesto vuce na gore: "E pa dodje vreme
da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reci, dobrih pet sati. Na
vratima raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da
se i mi
ispricamo". Petar me je mrko gledao, ali konacno prozbori: "Ne pise ti
se dobro, Omoljice, puno si gresio. Bog te ceka." Priznajem, malo
sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to
nije mala stvar. cutim ja, cuti on. I tako cutimo mi jedno pola sata
i konacno se odvazih pa rekoh: "Dobar dan, Boze!". Opet cutimo, a
mene vec pocele i noge da izdaju. Znate, ne umire covek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeckolji se malo na svom oblaku i
rece: "Kazi Omoljice." Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam
resio da mu kazem sve od prve do zadnje rec: "O Boze, vladaru
carstva nebeskog, Ti koji nebom hodas, Tvorcu mog psa Marka, sinova
Mirka i Zuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i
izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da
spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako
mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim nasao je nekako prave reci,
pa rece: - Jesi li ti Omoljice procitao "Kostanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet cu ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zasto?
- Zato sto je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se
da si promasio temu.



Bog je mocan - pomislih u sebi...










.

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
Lily
First Bride
avatar

Godina : 21
Location : .. majka Serbia..
Datum upisa : 12.09.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Uto Dec 02, 2008 2:01 pm

LJUBIMAC PREDMETA

Pošoj sam da se upišem za u Učiteljsku školu preko prijamnog ispita pretkodno. Ušo sam u autobus koji je bio upaljen. Autobusom putujući tako pogleđivao sam okolinu oko sebe. Posle pola sata truckajući se na sedištu autobus je prispeo na železničkoj stanici. Tu sam uvideo još svoji drugovi koji će s upišu za u Učiteljsku. Svi smo se penjali u voz uđemo u prvi kupej kada tamo sedi jedan čovek sa džakom od prtenu konoplju i jednoga maloga zečića. Ne obraćajući pažnju na našoj galami mali zečić poče skakuće po kupeju i vikati mi smo se smejali. Ovu školu koju sada pogađam dosta je lepša i poukrašenija od onu što sam tamo pogađao. Ja marljivo učim i postao sam ljubimac svih predmeta. Pre neki dan saznao sam da mi je drugar bolestan i pristao daga posetim. Iako sam bio zuazet poljskog rada, ipak sam pristao po odluci. Putujući tako pored puta vrabci su cvrkutali, a ptice su pevali na zelenim grančicama pod sjajnim sunčevim zracima tako idući mome drugu.

:008yn9:
Nazad na vrh Ići dole
Lily
First Bride
avatar

Godina : 21
Location : .. majka Serbia..
Datum upisa : 12.09.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Uto Dec 02, 2008 2:01 pm

KRALJEVIĆ MARKO I KARAĐORĐE BOMBAŠI


U Narodno Oslobodilačkoj Borbi prolivali su svoju jarko crvenu i skupocenu tečnost koju možemo da nazovemo drugačije krv, protiv nemaca fašista i domaćim izdajicama, pa čak i poginuli dajući svoj život Sava Kovačević, Ivo Lola Ribar, Marija na prkosima, Karađorđe zvani Petrović, Uča Gvozden, Marko Kraljević i drugi naši sinovi, koji su branili i koji će braniti svoju zemlju dokle god je života u njima.

:008yn9:
Nazad na vrh Ići dole
Lily
First Bride
avatar

Godina : 21
Location : .. majka Serbia..
Datum upisa : 12.09.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Uto Dec 02, 2008 2:02 pm

O BOŽANSKOJ KOMEDIJI

Ovu komediju napisao je najveći pisac Danta Alegorija. Ona se zove ili nosi naziv Božanstvena zato što Dante moro da dobije božansko nadaknuće da bi mogo da prođe kroz pakao da ne izgori ili padne u neki kazan sa vrelu vodu pa da se ispari pa da ga posle neprime u raj gde ga tamo čeka njegova devojka koju je on strasno mnogo volo pa možda neće da joj se zasviđa koja se zvala Beatriča, ako ima rane na licu i na rukama koje je on nju voleo pa i ona njega pa što sada da mu se ljubav pokvari. Ova knjiga se zove još i komedija zato što je to što pisac piše izmišljeno i što mi to neverujemo pase smejemo kada čitamo što tu piše. Da napiše ovu komediju nagovorijo ga je njegov prijatelj Virgilia, on je pisao sonete Lauri i ne voli joj samo dušu kao Daneta već i oči i kosu i vidi je kako se vozi u čamac pa se plaši da se ne prevrne. Vodi ga na onaj svet i tamo nađu papu kako visi na glavačke na dole koji je tada živeo u Rimu na Tibar, reku zelenu i pljačkao seljake koji nisu imali šta da jedu pošto im je sve uzimao ovaj papa i drugi buržujci. Odavde mi može da izvedemo zaključak kako je Alegorija bio napredan i mrzeo sve gazde tiranine i razne druge kapitaliste kao što ih i mi isto tako mrzimo i mrzećemo ih i neće se ugledamo na njima već ćemo marljivo učimo i izgrađivati zemlju i drugi svesni objekti


.. extra.. :008yn9: :011ag3: :008yn9:
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Avg 30, 2009 8:04 pm

Predrasude Koje Mogu Da Naude



Ako si debela, sto si debela, ako si ruzna sto si ruzna, ako si mrsava - jedi vise, ako ti je kosa kratka - pusti je, ako je duga - skrati je, ako se sminkas onda si kurva, ako se ne sminkas previse si obicna, ako obuces minic - opet si kurva, ako nosis pantalone - onda si musko, ako nosis stikle - pazi da ne iskrivis zglob, ako nosis baletanke - krive su ti noge, ako radis u banci - ko ce s tobom, ako ne radis nigde - lenja si, ako ceo dan skitas - dokona si, ako ne mrdas iz kuce - bolesna si, ako igras igrice - poludela si, ako citas knjigu - besposlena si, ako rintas po kuci - domacica si, ako jos tome pride i skuvas rucak - jadnica si, ako lakiras nokte - ne spremas ajvar, ako ne lakiras - ne vodis racuna o sebi, ako citas horoskop - trazis utehu u zvezdama, ako ne citas - dosadna si, ako pljujes kad crna macka predje put - sujeverna si, ako te bas briga - budala si, ako ides na chat - usamljena si, ako upoznas nekog s chata - luda si, ako te ne zanima cyber spejs - matora si, ako imas bore - kupi antirid, ako nemas bore - isla si na fejslifting, ako si u braku 20 godina - iz koristi si, ako si razvedena - raspustenica si, ako imas momka - kad ces da se udajes, ako nemas - moras da nadjes, ako si lezbejka - gadna si, ako nisi - mozda postanes, ako pises blog - umisljas da si pisac, ako ne pises - nepismena si, ako jedes kornfleks - budes gladna za dva sata, ako ne jedes - mrsava si, ako pijes - alkos si, ako ne pijes - onda i ne pusis, ako pijes caj leti - svi se cude, ako pijes caj zimi - svi te nude, ako uzivas u sladoledu - imas visak kila, ako slusas Seku - seljanka si, ako ne slusas - matora si, ako ides na Madonnu - imas kintu, ako ne ides - ne volis guzve, ako izadjes na naslovnici - svi te citaju, ako ne izadjes - cita te ko treba, ako imas crni pojas - opasna si, ako ne nosis kais - dziberka si, ako sadis cvece - vreme je da se udas, ako ides sama na more - zeljna si avanture, ako odes sama na planinu - zeljna si samoce, ako ne volis autobuse - razmazena si, ako jedes lubenicu i pljujes koske na pod - nekulturna si, ako zvaces zvaku otvorenim ustima - progutaj je bolje, ako je zalepis ispod klupe - bezobrazna si, ako sviras klavir - dama si, ako sviras bubnjeve - raspustena si, ako ides u crkvu - pobozna si, ako ne ides - sramota si, ako ponekad podetinjis - svi te sazaljivo gledaju, ako si uvek ozbiljna, svi te osudjuju, ako volis flert - losa si, ako uzivas u sexu - kurva si, ako se nasmejes bez razloga - otkacila si, ako navijas za Noleta - patriota si, ako si peder - to je tvoje demokratsko pravo, ako places - picka si, ako trpis bol - mazohista si, ako priznas laz - lazni moralista si, ako ucinis dobro - uvlacis se nekom, ako povredis nekog - tako je moralo da bude, ako ti cigani smrde - rasista si, ako im ne dajes svaki dan pare na semaforu - stipsa si, ako slavis rodjendan - materijalista si, ako ne slavis - sebicna si, ako depiliras jezik - kucka si, ako nemas buducnost - proslost si...










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
Xenia

avatar

Godina : 40
Datum upisa : 25.09.2009

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Sre Nov 18, 2009 2:14 am

"Znate li kada sam shvatila da me volite? Maja 1926. godine, noge su nam se u taksiju dodirnule. Iznenada i naglo, odmakli ste nogu. Tada sam shvatila da me dušom volite. "Čovek voli ženu u kojoj telesno ne uživa" (Bodler)."

Anri de Monterlan "Devojke" (Henry de Montherlant "Les jeunes filles les lépreuses")
----------------------------------------------------------------------------------------------
"- Kukavički ste se povukli, umesto da izadjete hrabro na megdan. Izbegavate teškoće. Bojite se da se ne prevarite, strah vas je od neuspeha. Da bi čovek naučio da pliva, treba da se baci u vodu.

- A ne pomišljate da može i da se udavi?

- Ustvari, vi ne volite dovoljno Solanžu.

- Tačno, ne volim je dovoljno. Nemojte mene za to da okrivljujete. Srce! Potrebno je da čovek ima mnogo srca, da bi malo voleo.

- Ali ljubav će doći sama od sebe. Uvek se tako dogadja...

- Želite, dakle, za zeta tipa koji vam priznaje da ne voli dovoljno vašu kćer.

- Iznad svega cenim iskrenost - reče gospodja Dandijo. Mislila je ono što sve žene misle: "Neka čuva za sebe tu svoju iskrenost koja ga unižava i srozava". Koliko je samo puta govorila Solanži: "Iskrenost muškarca je zamka koja nam oduzima svu našu opreznost. Kada ti kaže da te ne voli "duboko", čuvaj se!"

- Nije potrebna neka velika romantična ljubav - produži ona. - Vi volite dovoljno Solanžu, čini mi se, da biste joj pružili pomoć koju svaka žena s pravom očekuje od svog muža.

- Oprostie, ja ne živim za druge - reče odlučno Kostal. - Kada bih smeo, rekao bih da sam savršeno prirodan. A priroda ne nalaže čoveku da se nekome sav posveti. Ona samo nalaže da se živi."

Anri de Monterlan "Devojke" (Henry de Montherlant "Les jeunes filles les lépreuses")
-------------------------------------------------------------------------------------
"(Stavio sam da je a n dj e o ženskog roda, pošto su andjeli duhovna bića i ne shvatam zašto ih predstavljaju isključivo kao muškarce, ukoliko to nije zbog toga da bi se zadovoljila potajna pederastija muškog roda.)"

Anri de Monterlan "Devojke" (Henry de Montherlant "Les jeunes filles les lépreuses")
-----------------------------------------------------------------------------------------
"Čovek koga poniznost povija, poniženje ga, naprotiv, tera na otpor. Poniznost otvara vrata raja: poniženje vrata pakla. Poniznost dopušta neku vrstu dobrovoljne potčinjenosti; ona je slobodno prihvaćena, ona potvrdjuje reči iz "Jevandjelja": "Ko padne - dići će se". Poniženje, sasvim suprotno, ozlobljuje dušu, sagiba je, deformiše, iritira, nagrdjuje; ono otvara neku vrstu moralne rane koja teško zarašćuje."

Andre Žid, Rene Žirar "Dostojevski"; Andre Žid "Predavanja o Dostojevskom"
---------------------------------------------------------------------------------------------


POTRESNA ISPOVEST BIVŠEG KOCKARA

KAKO SAM POBEDIO SEBE



priča Dejan Stanković koji je uspeo sebe da izleči od kocke




Dejan Stanković danas pomaže drugima da se oslobode kocke

Dejan Stanković, vlasnik Centra za promociju kreativnosti "Inspiracija" iz Novog Sada, za trideset šest godina proživeo je, kaže, sve. Doživeo je katarzu sreće, ali i dodirnuo ivicu očaja. Lutao paklom tražeći izlaz i često mislio na smrt kao jedino rešenje svega. Jer, Dejan Stanković je bio patološki kockar.

Dok govori, u njegovom glasu nema nikakvih vidljivih tragova te bolesti, za koju mnogi kažu da je neizlečiva, a on je, ipak, uspeo da je pobedi. I tu borbu, da se spase iz paklenog lavirinta, opisao u kratkom romanu "Ulog".

Njegova priča je istinita i potresna.

- Uostalom, dođite. Ispričaću vam kako sam pobedio kockara u sebi.

Sve počinje naivno

U Novom Sadu paklena vrućina. Sedimo pored reke. Dejan kaže da voli vodu. Smiruje ga i podseća koliko je vredan ljudski život.

- Istina je - govori smireno, bez ikakvog snebivanja i stida. - Bio sam kockar. I danas mi ta reč teško izlazi iz usta. Mnogo je vremena moralo da protekne da mogu mirno da je izgovorim.

Pored njega je supruga Snežana. Ćuti i sluša Dejanovu, ispovest, mada je zna do detalja. Jer je i ona bila žrtva. I ona je s njim preživljavala razaranje porodice, dok se kocka, kao neki jezivi tornado, nekontrolisano poigravala njihovim životima.

- Danas se borim protiv kocke - kaže Dejan. - Zovu me ljudi iz svih krajeva, otkako su na televiziji videli kako sam govorio o tome. Zovu i naš Centar za poromociju kreativnosti. Zovu usred noći. Zovu u zoru. Prepoznajem im očaj i rešenost u glasu. Kažu: sada idem da se ubijem. Ja ih onda odvraćam. Pitam ih: je l' voliš da gubiš? Ako se ubiješ, ti si gubitnik. Bori se da dobiješ. Mnogi me zovu i traže savet i lek. A čarobna šifra ili tableta za prestanak kocke ne postoje. Čovek sam mora da se s njom suoči i pobedi je.

Dejan je punih petnaest godina živeo u pravom kockarskom bunilu.

- Sve počne naivno - priča bez gorčine. - Prvo dobiješ, pa malo gubiš, pa se vadiš, pa počnu pozajmice. Pa opet gubiš. Računaš: krenuće te. A ne kreće. Dug raste. Ti se opet zadužuješ da vratiš prvi dug. Onda se zadužuješ za drugi dug, pa za treći...

Rešenja nema



Polako odlaziš iz sveta prijatelja i normalnih ljudi i ulaziš u svet zelenaša, kriminalaca koji pozajmljuju novac, u svet poroka bez nade u povratak. Ja sam bio dužan dvadeset tri hiljade evra, bez šanse da taj novac vratim, istekli su bili svi rokovi, brojao sam poslednje sate života, svi putevi zatvoreni, a ja čak nemam ni snage da se ubijem. Bio sam sam na svetu. Ponižen i već prežaljen. A živ! Bio sam na smrt bolestan. Jer, kocka je bolest. Kao i svaka druga, ali vrlo specifična. Ništa mi, u tom času, nije vredelo što sam znao da mora postojati i rešenje za kocku, jer ne verujem u nerešive probleme. Za mene ga tada nije bilo. Nije mi vredelo ni što sam član Mense, sa IŰ 156, niti mi je zbog toga bilo lakše. Rešenja nema. Kad zaškripe gume pred kućom mislim: evo idu da me overe.

Odjednom prekide priču i upita:

- Znate li šta je to kocka? To je lavirint sastavljen od puno malih lavirinata. Gotovo je nemoguće pronaći izlaz. Lakše je pronaći ulaz u neki novi lavirint. I tako jednostavno i neprimetno nestaješ. Nema te! I tek tada shvataš da si uložio život. A život je prevelik ulog za ma koju igru. Eto, to je kockar.

Nakašlja se i nastavi:

- Ispričaću vam jedan detalj iz tog mog kockarskog života koji je presudno uticao da se osvestim i nađem put iz lavirinta u koji sam zalutao.

Hitac u zoru

Kao da želi da pročisti grlo, popi još jedan gutljaj soka. Snežana ne diže pogled sa stola. Ona zna šta će Dejan sada da kaže.

- Otišao sam na rulet - nastavi on - jer sam morao da vratim veliku sumu. Ako ne dobijem, mrtav sam. Za mene je to bila igra za život. Za tim ruletom je bio jedan direktor u firmiranom odelu, jedan Ciganin, sa debelim zlatnim lancem oko vrata, sa ženom, i ja. Ciga je gubio i stalno od žene tražio pare. Često su se svađali. Ja sam igrao u mestu, malo dobijao, malo gubio, a direktor je stalno igrao na broj tri. I gubio. Najzad je dobio. A onda je počeo da igra na broj dva. Kada je ubrzo izašla i dvojka, sve je počeo da stavlja na jedinicu. Kada smo otišli da popijemo kafu, i da se malo osvežimo, rekao sam mu da ne razumem taj sistem igre. Sećam se, bilo je 3.15, ujutru. Tešio sam ga. Do pet će valjda izaći i jedinica. On se nasmejao i rekao mi da on igra da ne bi dobio. I ispričao mi o sebi da je bio uspešan kockar četvrt veka, da je na kocki stekao i kuću i vikendicu i sve, ali je izgubio porodicu. Ostao je sam. I dodao: "Danas mi je rođendan. Ja noćas igram igru sa svojom sudbinom. Moj život je bukvalno u rukama ruleta. Igram na brojeve tri, dva i jedan. Ja tako odbrojavam. Noćas je preostala još samo jedinica. Ako ona izađe do pet, ubiću se. Prošle godine, na isti ovaj dan, sudbina me je poštedela. Ako i ove noći ne izađe, igraću istu igru dogodine, na istom mestu i u isto vreme. Meni je svejedno. Neka mi kuglica odredi subinu, jer sem kocke ništa do čega mi je bilo stalo, više nemam." A onda me je pogledao i ozbiljno rekao: "Vama savetujem, još ste mladi, idite odavde! Kažem vam otvoreno. Vi još imate vremena. Da su mi samo vaše godine i ono što sad znam." Bio sam bez reči. Pružio mi je ruku, kao da se pozdravljamo i vratio se za sto. Igra se nastavila. U poslednjem okretanju je izašla jedinica. Ja sam bio izgubio sve, a direktor je dobio. Okrenuo se prema meni, gurnuo mi sve svoje žetone i rekao: "Mladiću, uzmite sve ovo, meni više ništa ne treba." A onda je iz džepa izvadio privezak sa malom kockicom na kojoj su umesto brojeva bili: detelina sa četiri lista, potkovica, odžačar i zečja šapica. Dao mi je taj privezak i rekao: "Kako god da baciš ovu kockicu, dobio si. Ona će ti doneti sreću, ali samo ako prestaneš da se kockaš." To je rekao, nasmešio se i krenuo ka izlazu. Posle desetak koraka je izvadio pištolj i pucao sebi u glavu. Kada sam se tog jutra u šoku vraćao kući, imao sam u džepu njegov novac koji me je prosto pekao. Mogao sam da ga uložim i pokušam da nastavim, ali nisam. Čaša se bila prelila. Bilo je dosta. I previše. I od tog jutra odlučio sam da se više ne kockam. Nikada i ni po koju cenu. Dugovao sam to odavno svima.

Dejan je zaćutao i ostao dugo zagledan u zelenu vodu Dunava. A onda je upitao:

- Da li znate da je zbir svih brojeva na ruletu 666 ? Oni koji igraju rulet neka znaju. To je igra protiv đavola. A ona se ne može dobiti, a da se to ne plati dušom ili glavom. Kao što je platio nesrećni direktor, čija me je smrt i osvestila od kocke.
Nazad na vrh Ići dole
Amisela
Komšinica preko plota
avatar

Datum upisa : 04.08.2009

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pon Mar 01, 2010 2:36 pm




"Spletkarenje sa sopstvenom dušom"

"... bila sam očarana zato što je on svoju upadljivu lepotu nosio nehajno, sa urodjenom otmenošću i mirom grčkih statua koje, zatvorene u svoje savršenstvo, oplemenjuju ovaj svet."
-----------------------------------------------------
Kada bi oni koji o meni misle lose znali sta ja o njima mislim,mislili bi o meni jos losije! [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
bosankaa
★ Prva Oklagija Foruma ★
avatar

Godina : 36
Datum upisa : 17.02.2010

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Čet Jul 29, 2010 11:55 am

Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost...

Ivo Andric "Deca"











Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...
Nazad na vrh Ići dole
Danubius
Čuvar Vatre
avatar

Godina : 57
Location :
Datum upisa : 19.01.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Sre Nov 17, 2010 3:27 pm

Petropanpovi



Iza svakog uspešnog muškarca stoji još uspešnija žena, kažu. Ne znam da li je Dora Mar bila uspešnija od Pikasa, sigurno nije, ali se zasigurno ložila da sedi kući i glumi divu dok on rinta i tera ih sve u k... kada mu dođe žuta minuta, jer zaboga on je veliki stvaralac, božija ruka, mag, genije!!!

Neka... Samo mi nije jasno zašto je tako? Zašto te žene kompenzuju svoju ambiciju zarad tuđeg ostvarenja, nije valjda da ga toliko vole, više nego sebe? Pitam se čime su ih to opčinili? Vrhunskim seksom? Ludilom? Nezrelošću?

Šta je Vudi Alen čoveče? Ne znam, nisam bila u njegovom prisustvu,... Onaj Džim Morison, onaj Džek Nikolson ...
Kako je Arkan olindrao Cecu, i kako je Muhamed bla bla uspeo da potčini toliko žena da mu se sve klanjaju...Da li je čitava religija i čitava mafija patriotska?
A gde je matrijarhat, ono pra pra, ili to nikada bilo nije? Šta je zapravo radila Kleopatra osim što se kupala u magarećem mleku?
Ne znam. Ali znam jedno. Skoro sam shvatila. Nema soulmejta, idealnog doživotnog partnera. To je sebično tako misliti. Jedina osoba koja će uvek tu biti za mene sam ja. Osoba u ogledalu. Daj da joj pomognem. Da je ulepšam. Oplemenim, nahranim, zadovoljim. Da je izvedem u grad i napijem. Da vrišti sama za sebe negde pod uličnim svetlom u tri pm noću, sa slomljenom štiklom i razmazanom šminkom. I da se probudi u svom krevetu sa baldahinom, kao da sinoć ništa nije bilo.

Noćas sam sanjala da se priključujem na razne infuzije, sama, i da ubacujem u sebe novu i svežu krv. U jednom trenutku se zapitam odakle je izvor te krvi, a onda kao kuče koje glođe kosku i ne pita se da li je možda kost drugog kučeta, nastavljam da se punim onim što mi je tako dugo trebalo.
Zašto sam se stidela da uzmem šta mi je potrebno? Pa to životinje rade svakodnevno bez griže savesti... bez iole svesti da čine loše. To je lanac ishrane. Božija volja.
Sanjala sam da lebdim kroz svemir i slajdujem se po ivici kruga. Vidim centar i želim da dođem do njega. Smišljam načim kako da uđem u centar kruga i onda vidim obrise spiralnog kretanja. Naslonjena leđima o ivice kruga koje se nadovezuju na spiralni put do centra nalilazim na razne ljude ljude i prošle događaje. Bližim se cenru, i u trenutku kada sam u centru kruga počinjem da pulsiram do ivica obima kruga pa i šire, beskonačno. To beskonačno me malo razbija pa se koncentrišem na centar.
Skoro sam shvatila da mi fali more. Šta će mi sva lažna zdrava hrana i sva kozmetika kada je meni realno samo sunce i voda potrebno. Maštam da ležim gola na plaži sama i da udišem taj jedan talas i izdišem talas,... Samo to, i ništa više.
Osećam kako upecana riba živa struji kroz moje vene i kapiram da sam negde davno živela na primorju i mazala se maslinovim uljem i tovila se belim lukom i svežnjevima peršuna...
Šta je civilizacija napravila od mene budim se sa cigaretom u ustima, bleda mogla bih da glumim vampira bez ikakvog pudera. Kada se oznojim osećam da su tu neki derivati antibijotika i neka sranja koja nisu organskog porekla, a sećam se da mi je jedna moja jako dobra prijateljica u poverenju rekla da ju je dečko ostavio jer je imala suvu kožu na nogama,...

I da ne preterujem a da se držim suštine, sve dok sebi ne budem rekla Hvala ujutru kad se probudim i ako lažem tu Milicu u ogledalu kad joj tepam, i sve dok budem mislila da svu svoju ljubav i lepotu, mladost treba nekome da poklonim ja sam u grdnom problemu.
Jer, jadan je čovek čija zadovoljstva zavise od drugih.
Napomena:
Svi Petropanovi nikada nisu odrasli. Sve Zvončice su uvek letele same, i prosipale zlatnu prašinu u nedogled. Sve sestrice su zauvek krpile gaće. Sve pokupljene su bile ostavljene... Ali tamo negde iza duge, nada nikad ne umire.



E da, i svi Petropanovi vode u zemlju Nedođiju, ... hm, i nije tako loše, kad se polazi?

Milica Šujica










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
http://danubius.bestoforum.net/
cojle
Zaštitnik seljačkih prava
Zaštitnik seljačkih prava
avatar

Location : Kumova slama
Humor : smešan samom sebi
Datum upisa : 09.08.2009

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Čet Dec 09, 2010 10:32 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]

U svezi ovijeh praznika

Nikada ,moje Seljanke i ja, nismo pridavale paznju tim nazovimo ih praznicima, (ZIJO) Valentajnzi, "Dan nakih gejeva", 8.mart, no koneksn (nidje veze)... nama je svaki dan praznik.
Jedan dan je "Dan nas Seljanki", drugi dan je "Dan sira i kajmaka", pa onda "Dan sljivovice i lozovace" i tako svaki dan neki drugi praznik.
Najdrazi nam je "Dan mladog masla".
Okupimo se mi tako na livadi, ponesemo ponjavu, litar Seljakuse (nasa domaca kruska), nazujemo opanke, a neko bogami i zepe, mahrame na glavu i ojha...put pod noge.
Dodjemo na livadu,pa se opajdracimo, slusamo one nase "Kupi babo opanke,ove se uhelacile", najdraza ociju mi, pa nasa himna "U nas noge obrijane vazdan"...pa lelecemo.
Zna se desiti da povedemo i pobre, mislile smo i Redzu nam ove godine pocerati , al ostavi nas on,sirotice....
Podje i Sabaheta u nas, ona sa plastenika, ponese svoje njegovane krastavice, pa malo paradajza, paprika, pogacu od sira i skaf od 10 litara, pa umacemo tako dok ne ugledamo dno ili dok ne dobijemo zuljeve na prstima... neko bogami i negdje drugo... sta ces?!

I tako svake godine,jedva cekamo taj praznik...

A Vi drage nase,samo nastavite slaviti taj hafifni, valjda cete nekada doci pameti...

S postovanjem
SELJAN WORLD CICA ziveli1











Seljak sam pa umem i reč da probiram!
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Čet Jun 09, 2011 6:19 pm

Sve crvenkape su iste (M. Vidojković) - odlomak

Dvadesetak minuta kasnije, riba je izašla iz kola, a da joj ni ime nisam saznao i Caka i ja ostali smo sami među soliterima, sa nebom iznad Avale, koje je svojom teget bojom najavljivalo novi dan u ovom delu planete.
„Ovaj...“, počela je ona. „Ja stvarno ne znam šta mi se desilo.“
„Zaljubila si se u mene. Dešava se, ne brini.“
„Ej, znaš šta, nemoj da...“, počela je da pizdi ona, a ja sam je prekinuo poljupcem, pošto nisam bio siguran da li je vredelo ubeđivati je da sam se zajebavao.
Posle nekih dvadesetak minuta ljubljenja s vatanjem, rekao sam:
„Ovaj... da te vozim kući ili idemo negde?“
„Idem kući. Ovo mora negde da se završi.“
„Okej.“
„Ali, ja da vozim.“
„Okej.“
Izašli smo iz kola da bismo zamenili mesta, a negde kod prednjih tablica smo ponovo počeli da se ljubimo. Desetak minuta potom, ona je sedela na mom sedištu, a ja na suvozačkom.
„Ej, nikad nisam vozila automatik. Moraš da mi pokažeš.“
„Ma samo ga staviš u ’D’ i voziš.“
„Je l’ ti često daješ svoja kola ljudima da ih voze?“ pitala je.
„Ne, ti si prva“, ispalio sam ja očekivani odgovor, a ona se zadovoljno nasmešila, ubacila u ’D’ i mi smo s Petlovog brda krenuli nazad u grad. Vozila je između trideset i četrdeset na sat, s obe ruke na volanu, potpuno koncentrisana na to da ne poginemo. Na ulici nije bilo nijednog automobila, niti jednog coveka, ali nisu samo živa bića mogla da te ubiju ovde. S jednakim uspehom to su mogli da urade i liftovi, krovovi, mostovi i bandere.
Dok je ona vozila, ja sam puštao diskove. Uglavnom pank. Kako bih nešto pustio, ona bi prepoznala.
„Opa, AFI! Pojačaj!“
I onda bih se ja istopio i pojačao. Posle nekoliko pesama, promenio sam folder, a ona je odmah reagovala.
„NOFX! Jao, na njih se sečem još od srednje.“
Izgledalo je kao neki kviz u kome Caka daje sve tačne odgovore. Nisam smeo ni da pitam odakle zna sve te bendove, nije ni bilo bitno. Naravno da ih je sve znala. Pa to je Caka, moja najnovija princeza.
„Cako...“, zaustio sam, a ona me iste sekunde pogledala razrogačenim ocima.
„Reci.“
„Ovaj...“
„Reci, bre!“ dreknula je, sva isprepadana, a kola su se malo zadrmusala.
„Ovaj... mislim da sam zaljubljen“, procedio sam, a samom sebi zvučao sam kao narkoman.
„Ej! To se ne priča! Takve stvari se ne pričaju! Pa tek što smo se upoznali!“
„Pa, jeste, ali ne pamtim kad mi se ovo desilo.“
„To je sve od droge.“
„Nije!“
„I zato što sam verena. Da, to je to, drogiran si i naložio si se na to što sam verena.“
„Nisam, bre!“ dreknuo sam ja, uplašivši sa da nije možda zaista tako kako ona kaže. Pokušao sam da nas zamislim zajedno na moru, pokušao sam da nas zamislim zajedno u bioskopu, na dočeku Nove godine, sa klincem u njenom stomaku. Pu, jebem ti mater, sve od toga sam mogao da zamislim, nije moguće da sam bio u stanju da baš toliko daleko odem u svojim tripovima.
„Nisam, bre“, procedio sam, a ona je bojažljivo skinula desnu ruku s volana i pomazila me po glavi.
„Dopadaš mi se, tako neuravnotežen.“
Prošli smo pored sajma, a onda se ona popela na „gazelu“ i mi smo se vratili u Trideseti blok. Zaustavila se na pedesetak metara od zgrade „Proletera“.
„I ja živim u bloku. Mislim, sa... ovaj... deckom.“
Ceo svet mi se polako ali sigurno pretvarao u veliko smrdljivo govno. Gledali smo se, a onda smo ponovo počeli da se ljubimo. Posle tridesetak sekundi, ona je ponovo prekinula poljubac.
„Jebote, rasturiću sebi ceo život.“
Trebalo je verovatno nešto da joj kažem, ali nisam. Samo sam je još jednom cmoknuo.
„Joj, bre! Šta ako ovo ne prestane kad se sutra probudim?“ zacvilela je.
„Ništa. Najebali smo.“
„Moram da idem, moram da se saberem. Moram da vidim šta mi se to desilo. Moram do Nemanje, uf, bre...“
Uopšte nisam morao da čujem to ime. Nekad je to bio samo tamo neki dečko, a sad je to bio Nemanja, veliki car, koji bi mi se do jaja svideo. Oduvek sam imao problem da zamislim ribu koju volim s nekim drugim. Da, ja sam, kao, voleo Caku. Jebote, koji sam ja kreten. Sutra kad se probudim, smejaću se svemu ovome.
Caka je otvorila vrata i čekala da se izbatrgam iz svojih misli i dopustim joj da se vrati u svoju bajku. Izašao sam iz kola, došao do njenih vrata, čučnuo pored, uhvatio je za glavu i poljubio je.
„Ćao, Cako.“
„Ćao, Šesticu.“
Izašla je napolje, a ja sam seo za volan i odmakao sedište, koje je ona dvadeset minuta ranije morala da privuče. Upalio sam motor i prebacio u rikverc, a Caka je i dalje stajala pored kola. Zatim smo se desetak sekundi gledali, da bi ona na kraju ponovo prišla kolima i kucnula mi na prozor.
„Kako to da mi nisi tražio broj telefona?“ pitala me.
„Jebote, potpuno sam zaboravio!“
„Eto, to je dokaz da je ovo samo trip.“
„Ne, ne, to je samo dokaz da sam ja narkoman! Daj mi broj, molim te!“ zapenio sam, preplašen da ću ostati bez njenog broja.
Onda smo, kao po komandi, izvukli naše telefone napolje i razmenili brojeve.
„Ko se prvi probudi, zove“, rekla je, „ali možda neću moći da ti se javim na telefon. Mislim, ako ne budem mogla da pričam. Ovaj... kapiraš? Joj, bre, šta ja to pričam? Ko one nevernice iz filmova. Fuj!“
Onda se okrenula i brzim koracima počela da odlazi, da bi se kod jedne kante za đubre ponovo okrenula, vratila do kola i poljubila me.
„Aj ćao“, procedila je, okrenula se i ovog puta zaista otišla kuci. Znam to, jer sam sačekao da uđe u ulaz, a onda još nekoliko minuta, da slučajno iz njega ponovo ne izađe.


Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pet Jun 10, 2011 2:53 pm

Šta svaka žena triba znat o onim stvarima (A. Čulina) - odlomak

Kad ga već nekako nađete, namamite, omamite i uvatite u mriže tek onda dolaze prave muke. Kako ga privezat da se ne iskoprca, ne sklizne i ne pobigne iz te mriže? Oni znaju bit vrlo ljigavi, ka ribe, lignje, samo se nekako izmigolje, puste crnilo i dok se ti osvjestiš više ih nema.

Osim šta smo već zaključili da su ka bebe kojima cili život triba minjat pelene, brisat nos, češkat ih i mazit ka male majmunčiće, pivat pismice, prat, peglat i glancat, turpijat in pete, strić nokte na nogama, šišat ih i sapunat leđa, kuvat spizu kakvu je kuvala njihova mater, mučat za vrime dnevnika i dok čita novine. To je samo mali djelić onoga šta žene rade da ih privežu. Tu je još masu pojedinosti i kombinacija koje triba uzet u obzir i o njima povest računa.

Muškarci o jednom tipu žena maštaju, a sa sasvim suprotnim tipovima se žene. Ono, maštaju o plavim, putenim, dugonogim, kosookim princezama koje ništa ne rade: ne peru, ne oru, ne kopaju, ne fregaju, samo lipo side, pjevuše, lakiraju noktiće, uzdišu onako mirisne i naravno čekaju njih, svoje prinčeve da ih oslobode, zagrle i odvedu u neki bajkoviti svit, ka staje Zlatokosa u zamku čekala i dočekala svog princa. O tima oni maštaju, za njima čeznu, a da im jedna takva dođe dva dana u kuću i zasidne, da recimo, umisto da kuva, po čili dan lakira nokte i uzdiše, treći dan bi dobila nogu u guzicu i odletila nazad u svoju bajku.

Zato se naši muški žene sa sasvim suprotnim tipovima žena za koje računaju da mogu dobro fizički i psihički potegnit i da, nakon što po čili dan skaču tamo-amo za mužem i dicom, uveče ne padnu mrtve od umora nego sačuvaju još snage za skakutanje i šaputanje u bračnom gnjezdašcu. Takve žene su za kuću, jer će svaki muški radije žrtvovat svoj ideal žene nego vlastiti komod.

On to razmišlja vrlo praktično i naravski podešava da mu život bude šta lakši, udobniji i ugodniji. Bolje je imat ženu malo kraćih nogu i jačih ruku, da nije neki manekenski tip pa da može radit, služit ga i dvorit, nego neku mirisnu dugonogu lipoticu koju on mora služit. To naš muški Dalmoš neće nikad napravit. Takve mirisne lipotice oni čuvaju za van kuće.

A nije ni čudo da kućne žene izgledaju nikako. Bidne moraju po čili dan trčat po kući, prat zahode, brisat dičiju guzicu i rigotinu, kuvat raznorazne šalše, kaše i sarme. I kako pored svega toga mogu još i lipo mirisat i izgledat? Ko će pored kupusa i kapule mirisat na Šanel? Lako je bilo Merlin Monro spavat sa tri kaplje Šanela 5 na kušinu kad ona ni kupusa ni sarme nije vidila. I to je nemoguće tražit od jedne normalne kućevne žene i domaćice, no to je ujedno i ono šta muške odbija od kuće. Pa od jedne takve bidne zaposlene i manje mirisne žene nerjetko pobignu u zagrljaj mirisne lipotice koja ih van kuće samo voli i čeka.

I sad šta učinit. Ništa, triba iz toga izvest zaključak da se žena nikad ne srni opustit. Nikad! Nije uzaludna ona: Da se od žene Dalmoša očekuje da u društvu bude pametna ka Ajnštajn, lipa ka Sofija Loren, u kužini vrhunska kuvarica, a u postelji kurva. Ozbiljno, i u hodniku, dnevnoj sobi, a naročito kužini i na balkonu žena mora bit sređena cakum-pakum. Izgledat ala kombinacija Sofije Loren i Ketrin Denev. Namazana, dotjerana, s frizurom, mora kuvat i servirat sa stilom, smješ-kom i šarmom bez ijednog znaka ljutnje i nezadovoljstva. Ka u najelitnijem restoranu. Ka japanska gejša.

Žene obično imaju običaj kad su po kući da obuku ono šta one nazivaju: nešto komodno. To su uglavnom neke indijske široke veste na koje se našim muškima diže kosa na glavi, barem mom bivšem, onda forkete i vikleri na glavi i još kojekakvi kućni znakovi.

Kad je mene moj upozna spadala san i ja u oni vanjski tip žena, lipa mirisna, i takvu me zavolija. Kad me utira u kuću i kad su zavladala ova druga pravila, ja ih budala prihvatila, jer san mislila da će mi učvrstit ljubav i brak. Dovatila se metle, a sebe zapustila. I tako tirala, rintačila sve dok mi jednog dana dragi, dok san ribala pod i tapete, nije reka: A, jebate Gabrijela, šta si se zapustila, pa našta to sličiš, pa nišan ja tija ženu sluškinju. To mi je reka i malo - pomalo iskliza iz kuće, a posli i iz mog života. Ka ona lignja iz mriže. Zato, drage moje, nemojte se zapustit, nikako.

* * *
Nazad na vrh Ići dole
Lily
First Bride
avatar

Godina : 21
Location : .. majka Serbia..
Datum upisa : 12.09.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pet Jun 10, 2011 3:07 pm

aplauseee aplauseee aplauseee

.. obozavam Arijanu.. zena je hit! :eee:
Nazad na vrh Ići dole
AstrinaKomsinica
Master Spamer
Master Spamer
avatar

Location : Daleko
Humor : :)
Datum upisa : 22.01.2011

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pet Jun 10, 2011 3:14 pm

Nelson Mandela

Our Deepest Fear

“Our deepest fear is not that we are inadequate. Our deepest fear is that we are powerful beyond measure. It is our light, not our darkness that most frightens us. We ask ourselves, Who am I to be brilliant, gorgeous, talented, fabulous? Actually, who are you not to be? You are a child of God. Your playing small does not serve the world. There is nothing enlightened about shrinking so that other people won't feel insecure around you. We are all meant to shine, as children do. We were born to make manifest the glory of God that is within us. It's not just in some of us; it's in everyone. And as we let our own light shine, we unconsciously give other people permission to do the same. As we are liberated from our own fear, our presence automatically liberates others.”

Nas Najdublji Strah

"Naš najdublji strah nije da smo neadekvatni. Naš najdublji strah je da smo moćni preko mjere. To je naša svjetlost, a ne naša tama sto većinu nas plaši. Pitamo se, tko sam ja da budem briljantan, prekrasan, talentiran, nevjerojatan? Zapravo, tko ste vi da ne budete? Ti si Božje dijete. Vaše pretvaranje da ste mali ne služi svijetu. Nema ništa prosvijetljeno u smanjivanju da se drugi ljudi ne bi osjećati nesigurno oko vas. Svi smo mi predodredjeni da blistamo, kao djeca. Rođeni smo da bi ukazali na slavu Božju koja je u nama. I to nije samo u nekima od nas, to je u svima. I kad dopustimo našoj svjetlosti da sija, mi nesvjesno dajemo drugim ljudima dozvolu da učine isto. Kao što se oslobadjamo iz vlastitog straha, naša prisutnost automatski oslobađa druge. "
leptir
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Sub Jun 11, 2011 9:59 am

- Knjiga o bambusu (V. Bajac) - odlomci

Ostaci su najgori neprijatelji. Sa bolom u naponu čovek se bori bez razmišljanja, bez plana, jer mu priroda nalaže suprotstavljanje. Tada se ne traži rešenje, već samo odbrana, izlaz iz bola. Kada pobeda nije potpuna, ostaci rana postaju gori od nje same. Sa njima se ne zna kako, protiv njih se ne može, jer savladati ih znači imati znano, vidljivo, sigurno razrešenje. Ono opet traži čvrstog, hladnokrvnog borca koji zna šhta ce sa pobedom. Čovek istrošen savlađivanjem gromada, više nema snage da sakupi i kamenčiće i postaje ranjiviji nego što je bio kada su trube objavljivale juriš...

(...)

"Bambus je zelen preko cele godine. Koliko sam ga samo puta gledao kako se povija pod težinom snega i kako se hitro opet uspravlja kad sneg okopni." Kada sam ovo izgovorio, bio sam siguran da su to reči mog uhode kojeg nisam poznavao. Roši me je ćuteći posmatrao, a onda kao da se odlučio da mi kaže nešto važno.
"Treba da znaš da glatka površina među njegovim člancima predstavlja vrlinu sa velikom razdaljinom izmedju grešaka, a to su chvorovi, dok unutrašnja šupljina nagoveštava čednost. Eto, ovo sam hteo da ti kažem: već možeš da se ponašaš u saglasju sa svojim imenom."
Ove reči su značile mnogo. Bio je to znak da su preda mnom nove, zaslužene i dosegnute tegobe.
"Polako dolazi vreme tvojih prvih ozbiljnih iskušenja. Ako na zimu savladaš napore Rohacu dai sešina, bićes spreman i za svoje prvo hodočašće. O njemu možeš unapred da razmišljaš jer očekujem da mi o svojim planovima, kada ih stvoriš, kažeš ono što ih bude chinilo."
Pošto me je Roši otpustio, ostao sam neko vreme na tremu pred njegovim vratima, zatečen tako rano dobijenom dozvolom za prvo hodočašće. Niko od prisutne braće nije, posle tako malo vremena provedenog u manastiru, imao mogućnost da se upusti na tako važan samostalan put, bez učiteljevog budnog oka. Ili je u meni poštovao nešto što drugi nisu posedovali ili me je iz samo njemu znanih razloga iskušavao više ili češće no druge.

(...)

Ne znaju da je to gorko - nesreća. A sreća? Sreća se oduvek dosezala najmanje očekivanim sredstvima: rukom na porodiljinom stomaku, skladno izdubljenom kutlačom koja ponire u činiju sa supom, rečju koja je tvoja a drugi je izgovori, pogledom ka šugavom nebu iz kojeg zvezda padalica promoli nepostojeći krak... Malo je mudrih što iz svoje svakodnevice i ne pokušavaju da iznesu na površinu ono što im se čini važnim. Jer obične stvari i jesu velike koliko ih mi smatramo važnim i velikim, pa ih i ne treba isticati nad drugim. Sve male stvari su jednako lepe, potrebno ih je samo povezati u svileno klupko bez čvorova, i zakotrljati...

Nazad na vrh Ići dole
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pet Avg 05, 2011 12:10 am

Pluton sa genetskom manom.

Rat je uništio industriju, nestalo je socijalizma, pa je drveće prolistalo, a garež više ne prekriva travu. Bosna je nakon rata postala zemlja jednobojnih cjelina, u kojoj više ništa, osim ćilima, nije šareno. Tako su se i ovdje prorijedili moji rođaci – nešto je poumiralo, nešto je izbjeglo u Kanadu – a, paradoksalno, više je šarenila, više kolorita, bilo u zeničkoj i kakanjskoj predratnoj sivoj, nego u poslijeratnoj, probeharanoj, zelenoj.

Jutro je, kraj ožujka 1992, vozim se u Zenicu na književnu večer. Pejsaž je siv. Od termoelektrane i cementare u Ćatićima, pored Kaknja, skretanja za Lašvu i ulaza u grad, sivo je sve, i bilo je sivo otkada za sebe znam ili otkada putujem ovom cestom prema Zenici. Siva je boja proletarijata, amidže Karla i amidže Rude, rudarske i željezničarske kolonije, jama i revira, čeličane i željezare, boja strine Marice i svih njezinih, boja svih naših kakanjskih i zeničkih rođaka Slovenaca i Hrvata, katolika i bezvjernika, što su se ono, kao i mi, prije sedamdesetak godina doselili u ove krajeve iz zapadnih pokrajina carstva, da bi zemlju učinili urednijom, ali umjesto toga, oni su je posivili, usput se često i propili, poženili se i razmnožili, ali su zauvijek ostali kuferaši i došlje. Oni koji su vječno na putu.

Ovu Bosnu, oko Kaknja i Zenice, sivu i ružnu, zemlju radnika, tombole i krvnih delikta, nitko nije u književnosti opisao. Nje nema niti na slikama, osim, možda, u socrealističkim predjelima Hakije Kulenovića ili u zemljanosivim bojama Ljubomira Perčinlića. Ovoga jutra, u rano proljeće 1992, ta Bosna, u svome prirodnom i identitetskom sivilu, broji posljednje trenutke svoga života, ili svoga povijesnog postojanja. To nikako ne želim da znam, dok se u plavoj volkswagenovoj bubi vozim uz rijeku, ali ono što oko sebe gledam, ja vidim posljednji put.

Na Kamberovića polju, u Zenici, golema, čudna i živa, čelična skulptura Saše Bukvića. Postavljena je tu prije nekoliko mjeseci, kao kiparev dar gradu, načinjen od sirovine na kojoj je sagrađena ne samo Zenica, nego i cijela Bosna, skupa s idealom jugoslavenskog socijalizma. To je ta "teška industrija, to je taj fundament". Naziv skulpture je "Pluton sa genetskom manom", i to je neka vrsta krune Bukvićeva ciklusa u kojem reinterpretira Disneyeve junake u nekome svom neokonstruktivističkom ključu. Nadvijen tako nad Zenicu, i već pomalo hrđav (Što ga čini dodatno začudnim, jer pridonosi njegovom stapanju s okolinom i pojačava dojam da Bukvićev Pluton na ovom mjestu nije tek nekoliko mjeseci, nego je tu godinama, kao spomen i kao znak. Neka vrsta mjesnoga Ajfelovog tornja), taj američki pas, reestetiziran kroz spomen na Ruski umjetnički eksperiment, stoji na kraju jednoga vremena, privatnog i kolektivnog, kao mitska životinja, što će nas prevoditi s jedne na drugu obalu: koga u smrt, koga u novi život.

Da sam imao više hrabrosti, ili da se, ipak, nisam nadao da će drukčije biti, mogao sam tada zaustaviti auto i zagledati se u "Plutona sa genetskom manom", dok ga ne upamtim ili dok mi oči ne iskapaju.

Više nikada ovu skulpturu neću vidjeti, niti ću ove predjele gledati u njihovoj prirodnoj, sivoj boji. Kada sljedeći put budem vozio ovim putem, bit će to pet godina kasnije, u proljeće 1997, Plutona više neće biti, a pejsaž oko Kaknja i Zenice zelenjet će se kao nikad u posljednjih stotinjak godina, ili od vremena kada je Austrija otvarala rudnike i podizala prve visoke peći. Rat je uništio industriju, nestalo je socijalizma, pa je drveće prolistalo, a garež više ne prekriva travu. Bosna je nakon rata postala zemlja jednobojnih cjelina, u kojoj više ništa, osim ćilima, nije šareno. Tako su se i ovdje prorijedili moji rođaci – nešto je poumiralo, nešto je izbjeglo u Kanadu – a, paradoksalno, više je šarenila, više kolorita, bilo u zeničkoj i kakanjskoj predratnoj sivoj, nego u poslijeratnoj, probeharanoj, zelenoj.

Ali tko zna što je izliveno od čelika "Plutona sa genetskom manom", dugonogog kao žirafa – jer to je bila njegova genetska mana? Bit će da je završio kao sekundarna sirovina, da je prodan na kakvom europskom otpadu, izrezan i prevezen na zapad u prvoj željezničkoj kompoziciji koja je nakon rata krenula prema Pločama ili Slavonskom Brodu. Osloboditelji, kao ni obično, nisu imali razumijevanja za umjetnost, a možda nisu ni znali da bi se taj čudni, hrđajući objekt, naslijeđen iz predratnih vremena, negdje smatrao umjetnošću. Vjerojatno je prodan za nekoliko tisuća maraka, izvezen u Singapur ili Maleziju, stopljen s konstrukcijom željezničkog mosta, negdje u Rurskoj oblasti, u Šleziji ili, daleko, u Indokini, i sam izbjeglica, kao što su izbjeglicama postale stotine tisuća Bosanaca, i sam pretvoren u nešto drugo i u nekoga drugog, kao što smo u neke druge pretvoreni i svi mi.

U svakom slučaju, ta najveća skulptura Saše Bukvića završila je u skladu s umjetnikovim poetičkim i estetskim nazorima. Saša, naime, nije klasični kipar, premda je završio kiparstvo, nego je konceptualni i postkonceptualni umjetnik, performer, svojedobno zabavljen historicističkim reinterpretacijama svega i svačega. Sudbina njegovog zeničkog "Plutona sa genetskom manom" zapravo je cijeli jedan performans, kojim je metaforizirana sudbina građana one, predratne i ratne Bosne i Hercegovine, pa i samog umjetnika. Svi su oni ili – dopustite mi tu intimizaciju, premda bih je najradije izbjegao – svi smo mi naknadno izliveni u oblike i u funkcije, koje više nemaju nikakve veze s onim što smo bili još krajem marta 1992.

Dvije ključne riječi u predratnome svakodnevnom jeziku i govoru Saše Bukvića opisivale su i ono čime se bavio i način na koji je svoj posao doživljavao. Riječ "Art", u to vrijeme, kao i danas, vrlo moderna u metajeziku suvremene umjetničke proizvodnje, označavala je zanatsku razinu stvari, i imala je u svom zvuku, barem kada bi ju Saša izgovorio, nešto od teškoga fizičkog rada. Za njega, umjetnost je istovremeno bila religijsko iskušenje i težak rad, svetost i znoj. Vjerovao je u nadahnuće, ali da bi se ono ostvarilo, da bi mogao nastati "Art", nužan je bio veliki fizički napor. Tako je Saša Bukvić radio, i to je očekivao i od drugih.

Druga, važnija, riječ bila je "Umetnik". Saša je jedan od onih poluekavaca, kakvih je bilo u predratnom Sarajevu, koji bi posve prirodno miješali markirajuće govore, više puta u istoj rečenici prelazili su granicu i vraćali se, i najčešće bi se to događalo nesvjesno. Bio je to grad u kojemu se smjelo i tako govoriti. Ali Sašina ekavica nije bila slučajna i nenamjerna. Neke važne i jake riječi, koje bi trebalo naglasiti, riječi koje bi se trebale čuti i trebale su značiti, on je izgovarao ekavski, naglašavajući ih nekako svečano, kao da smo u devetnaestom stoljeću, kada bi se sve važne stvari izrekle na latinskome. Sašin "Umetnik" nikako nije mogao biti "Umjetnik", jer je umjetnik nešto obično i svakodnevno, a umetnik je posvećenik, koji stvara nešto što je veće i važnije od obične i prolazne ljudske svakodnevice.

I doista, Saša Bukvić bio je i ostao takav "Umetnik". Na taj je način stvarao svoja djela, ali – što je, vjerojatno, i puno važnije – na taj je način, kao pravi i veliki "Umetnik" pokušavao druge uzdići na pijedestal i uvjeriti ih da nema ničega većeg, važnijeg i ljudskijeg od umjetnosti i od bavljenja njome. Okupljao je svoju i nekoliko mlađih generacija, dovodio u Zvono klince s Likovne akademije, iz Beograda je u goste zvao Rašu Todosijevića, iz Zagreba Toma Gotovca, smišljao je, planirao i u nebo gradio jedan svijet, koji će se urušiti i zauvijek nestati u aprilu 1992, kada započnu granatiranja Sarajeva i kada se, gotovo preko noći, izmijene i paradigme naših života.
Miljenko Jergović, radiosarajevo.ba










.

Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pet Avg 12, 2011 11:50 am

Meša Selimović : Kakvi smo ljudi

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!
Nazad na vrh Ići dole
Lily
First Bride
avatar

Godina : 21
Location : .. majka Serbia..
Datum upisa : 12.09.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pet Avg 12, 2011 1:17 pm

aplauseee :agree:
Nazad na vrh Ići dole
OnaVoliBluz

avatar

Datum upisa : 29.09.2011

PočaljiNaslov: Ona Voli Bluz   Čet Sep 29, 2011 1:07 am

Devojka sastavljena od zvukova



Voleo sam devojku sastavljenu od zvukova.

Hodala je glasno i imala one ružne cipele iz francuskih filmova. Cipele nisu čak ni izgledale udobno što bi donekle opravdalo ružnoću i imale su petu koja ih je zaustavila u razvoju izmedju štikle i djona i tako učinila ovaj par ometenim cipelama. Na dnu leve nalazila se rupica veličine zrna graška (nezamrznutog). U tu rupu bi ponekad upadali kamenčići, - kada ih zamišljam uvek su kockasti i nikad sivi. Ta devojka koju sam voleo je nosila zvuk sopstvenih koraka.

Devojka je imala noge čiji oblik ni u kom slučaju nije podsećao na pivsku flašu. Imala je čudne listove, okrenute ka unutra više nego što je dozvoljeno-ali to bar savršeno prati njenu ličnost. Nije skakala u dalj i jedva da je umela da izdrži 30 sekundi pod vodom (noš zapušen, prstima dabome, a mali iskošen pod uglom od 45 stepeni). Svakog jutra, njene noge, ni duge ni kratke, pucketale bi kao lovorika bačena u kamin zajedno sa badnjacima. Zamišljao sam kako svaka kost traži svoje udubljenje i svoje mesto u tom mehanizmu zvanom žensko telo. Zvuk koji nastaje kada ona protegne svoja stopala, ni mala ni velika, sličan je zvuku karike koja se kači pre svake vožnje na ringišpilu. Zatvori oči i odslušaj ringišpil.

Bila je levoruka, taj čudan stvor čije šake mirišu na koru limuna. Te šake su me dodirnule onoliko puta koliko šake profesora geografije dodirnu zemljinu loptu koja se vrti, postavljenu na stalak, po navici zardjao. Nije nosila sat i malo je zazirala od vremena. Na desnoj ruci (desnoj, da joj ne bi smetale dok piše) nalazio se niz od 7 narukvica različitih debljina. Obzirom da su bile stare i čudne, svaka je imala svoj zvuk, pomešan sa zvukom njene kože. Te narukvice bi potpuno drugačije zvučale na nekom tudjem zglavku i na nečijoj tudjoj koži. Ako ste se ikada našli na nekom seoskom putu, u automobilu koji je slučajno bio iz 1987. i ako slučajno znate kako zvuči prekinuta špulna na ''apolo 7'', sada već kolekcionarskom primerku, onda vam neće biti teško da čujete zvuk njenih narukvica. Na goloj koži, dabome.

Starim. Sećanje pedantno briše sve zanimljive detalje brižljivo uklapane u ikonicu nazvanu Stil. (Više bih ti mogao došapnuti o onim krpicama koje je krila ispod sebe a na sebi, nego o svemu onome što je izlagano pogledima prolaznika, tudjim i sivkastim. ) Postojao je tu prslučić obložen čipkom. Čipka je bila bela i nikako nije bila nežna pod prstima. Imao je kopčanje u vidu šnale u obliku leptira. Da bi skinuo prslučić, morao bi da iskosiš krila leptira pod uglom koji bi jedino madjioničar pogodio iz prve. Ti to ne znaš i nije ni čudo, ali devojke sastavljene od zvukova moraš da obučeš nakon što ih svučeš. Nije to nimalo laka rabota, naštimovati nakovanj, čekić i uzengiju tako da prepoznaš savršen Klik u trenutku kada krila leptira postignu ravnotežu i vrate se izmedju njenih plećki. Da neće taj leptir možda da odleti? Sumnjam. Mada, ukoliko odleti, siguran sam da će njegova krila proizvesti zvuk. Lagan, baš poput Devojke Sastavljene Iz Zvukova.

Moj pradeda je bio čvrst momak, moj deda-čvrsta stena a i mene je moj stari oblikovao u sličnom maniru. Sada sam već u godinama kada mi oči zasuze zbog reči u ukrštenici (vodoravno, 6 slova, nastojbina Pigmeja) i zbog košave prgave, balkanske. Muškarac sam, vaspitali su me da se krstim sa tri prsta, da ustajem samo trudnicama u gradskom prevozu i da suzu ne pustim ni u slučaju opšteg pokolja. Sahranili smo i pradedu-momka i stenu i mog starog, keva već neko vreme boravi mumificirana, ratovi koje sam vodio su bili ili Pirove pobede ili Moji Porazi i zemlje mi, u životu nisam plakao, sve do večeri kada sam čuo da se udala, ta devojka u ružnim francuskim cipelama. Zemlje mi, nisam plakao ni što je nisam prosio, ni što je neko drugi pak jeste, i nisam ridao ali kada sam čuo da ju je Gluv muškarac oženio, košava se čula, suza se slila ali slutim da ju je zaglušio zvuk leptirovih krila.

Nazad na vrh Ići dole
Astra
Zvezda Foruma
Zvezda Foruma
avatar

Godina : 57
Location : podnozje Alpi
Datum upisa : 20.06.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pet Dec 16, 2011 3:13 pm

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

----------------------------------------------------------------------------------------------
Zvezda u čijim je grudima nešto kucalo

Jedne prozračne noći među zvezdama izbi svađa koja je od njih najnežnija, najblistavija, najlepša. Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote?
Šaputale zvezdice, šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta. Iznenada se jedna priseti da se odavno nisu kupale u jezeru. U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirića padale na jezero. Zvezda koja je prva stigla na obalu jezera ču nekakav tanani zvuk i začudi se.
U svojoj nebeskoj bašti mogla je mnogo toga da vidi i čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Polako, zadržavajući dah prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, frulom uspavljuje vetar.
Zagleda se Zvezda u mladića, ne diše, ne pomera se s mesta. Da je bacio udicu mogao ju je u času uhvatiti. Ali, ne osvrće se momak, ne gleda. Zna: “Ko Zvezdu nebesku u srcu primi – dušu je svoju izgubio”. Ali, sopstvene ga oči ne slušaju.
- Sviraj mi još malo!. – zamoli Zvezda, a jezero srebrom buknu. Kako je mogao da je odbije? Da od očiju njenih umakne?
Zasvira momak tako tiho da šuma zadrža dah, a nebo se zvezdama osu. Zvezdica se i ne pomeri. Kao okovana stajala je i slušala, bez daha, zatvorenih očiju. Tek kad rub istočnog neba porumeni – ona otvori oči, i šapnu:
- Moram ići!
Zvezda je od te noći, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću ospe, silazila na jezero i slušala glas frule, nema od nežnosti i čežnje. A kad bi se momak od svirke umorio, stavljala mu je glavu sebi u krilo, zaklanjala ga slapom kose i čekala da se na pritihlim vodama jezera, kao rumeni lokvanj, javi prvi zrak sunca. Tek tada bi mu spustila glavu s krila, poljubila ga i pridružila se svojim nebeskim sestricama. Šta se za to vreme u nebeskoj bašti zbiva nije znala, niti je pitala. Jedva je čekala noć da siđe na jezero.
Svakim danom je postajala sve svetlija i nežnija. Čitavim njenim telom razvila se toplota, a u grudima počinje nešto da joj kuca.

- Na opasne si se staze, kćeri, uputila!- Velika Zvezdana Majka nabra čelo. Saberi se i radi što i ostale tvoje sestrice. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je.
Njena ljubimica gledala ju je milo, blistajući. Taj, toliki sjaj zbuni staricu. Davno, u njenoj mladosti, jedna je zvezda naglo sinula, blešatala i od sopstvenog bleska izgorela. Niko nije saznao zašto. Je li ovog puta isti slučaj?
- Dobro bi bilo da ne napuštaš nebesku baštu! – reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet.
- Moram da je napustim, majko!
- Šta je sa tobom kćeri, jesi li bolesna?- Velika Zvezdana Majka pipnu joj čelo, pipnu joj obraze: goreli su. Kakav je to šum?
Zvezdana Majka prinese uho grudima njene miljenice i ču kako odande dopire užurbano kucanje kakvo se na nebeskim livadama nikada nije čulo. Od kada za sebe zvezde pamte, nijednoj nije u grudima šuštalo, nije kucalo. Pozvaše Vidara za savet.
Ni on nije znao šta to u grudima Zvezde kuća. Mogao je samo da nagađa.
- Ljudi imaju nešto što im u grudima kuca!- reče Vidar. – Zato umiru.
Zvezde su večne. Ne znam šta je s ovom. Nije se još rodla zvezda koja bi imala ljudsko srce…
- Nebeski Vidar prepisa mirovanje u tišini, a Velika Zvezdana Majka zaključa nebesku baštu.
- Šta li je sa Zvezdom?- pitao se momak i svirao tako nežno da je lišće s vrha kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala. Ali, njegova Zvezda ne dođe. Ponekad, gledajući u nebo, verovao je da je vidi. Ali, kako da bude siguran?
Iz daleka sve su zvezde jednako sjajne, jednako nežne. Nad jezerom je, kao vetrom nošen list, letelo vreme. Odlazile su na jug divlje guske i vraćale se, opet išle. Godine su prolazile.
Momak nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta svirala u njegovoj ruci…
- Ko je ovo?- upita se momak jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Već ostareo, kosa mu je bila srebrna, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom doticao obraz.
- Ti Meseče, koji ne prestaješ da lutaš, jesi li video moju Zvezdu?
-Video sam sve zvezde! podiže Mesec vrh obrve.- Kako da znam koja je tvoja?
-Moja je najnežnija, najlomnija.
-Misliš na ovu kojoj u grudima nešto kuca? Koja stalno pokušava da pobegne, jer ne shvata da će, nastavi li kako je počela, od sopstvenog bleska izgoreti.
- To je sigurno, moja Zvezda!- klinku Čobanin i zadrhta: zar zvezde nisu večne? Zamoli Čobanin Mesec da ga ponese u posetu bolesnoj Zvezdi, ali Mesec se naglas nasmeja: to nije bilo, niti će biti, neka zaboravi na Zvezdu, neka na nešto drugo misli…
Mudar je bio Mesečev savet, ali Čobanin nije mogao da ne misli na Zvezdu. Poče Čobanin da priviđa Zvezdu.
U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao.
Obamrle i neme slušale su ga zvezde. Njegova, najednom, buknu i otkide se s neba. Šta je se tiče nebo. Do đavola i večnost!
U svetlom luku pade Zvezda kraj Čobaninovih nogu.
- Je li to moje Čobance?- upitala bi se druga zvezda na njenom mestu.
-Je li to moja Zvezda? upitao bi se drugi čobanin, ugledavši zvezdu čije su se oči gasile.
Ali, ni Čobanin ni Zvezda nisu ništa pitali. Samo je Zvezda Čobaninu pružila ruku i podigla ga uvis. Travke su oči otvarale da ih vide.
Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili.
Mesec i oblaci o tome ne govore…
Ali, u svetle večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde – silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore. Čuju ga samo oni koji umeju da vole.

Grozdana Olujić
---------------------------------------------------



Ah,Brezice,kako divna prica...










.



Poslednji put izmenio Astra dana Ned Feb 17, 2013 2:19 am, izmenio ukupno 3 puta
Nazad na vrh Ići dole
http://www.ranjeni-orao.com
sonia
حبيبي
حبيبي
avatar

Godina : 43
Location : my world
Humor : ;)
Datum upisa : 23.03.2008

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Sub Jan 07, 2012 10:25 pm

Žuća

Pokojni Žuća, Bog da mu dušu prosti, [You must be registered and logged in to see this image.] bio je znan kao seoski kicoš.
Večiti neženja, kocoš i lola do sudnjeg dana.[You must be registered and logged in to see this image.]
A znao je i umeo da ceni lepotinju seoskih snajki. I retko šta da bi mu promaklo.

Ali, ne lezi vraže... strefi i Žuću zla sudba.
Dođe nova komšika, čak iz trećeg sela. I tamo se pročulo za Žućinu boljku, al snajka drčna.
Ne brenuje ič.
Okreni, obrni... al Žući se ne da. Ni da priđe.

Veselnik se skoro pogubio. Prolaze godine a sad se ko za inat i selo zaverilo. Gde god Žuća na igranku il seelo a manguparija ga podbada.
Okuražile se i snaše... pa se i one sašaptavaju. Prop'o Žuća! [You must be registered and logged in to see this image.]

Negde o Petrovd'ne udžgarila jara, crveno je slovo pa se selo utišalo pred vašar. I preslava je. Gurbeti se već učadorili u topolnjaku kraj vašarišta i štimuju instrumente a čergari zaređali da olejišu kotlove, vračaju i drpaju seoske koke.

Izvalio se Žuća pod lipovim ladom, gricka slmačicu i nešto pljucka na komšiluk. [You must be registered and logged in to see this image.]
Stisla neka žega, svukud. Uspalio se pa ni japad bujadi ne pomaže.
I koke se nešto usplahirile… ko da i’ nešto spopalo. Vrag bi ga znao.
Kad, eto čerge: cigančići na trešnju, brka iza kočaka, kljuse u detelinu a vračara pred domaćina.
- Sretan bio gazdo sa slaninom! Sudbu da ti kažem… i ništa da ne lažem.

Trgnu se Žuća, dofati ceo kaiš sapunjare… i satljik brlje pride.
Gatara vadi lulu, ciga nazdravlja, musavi se prosrali a kljuse pase li pase “smiljkicu”.
- O gazdo… sveg berićeta ćeš imati… al sreće nemaš. Na čini si nagazio…

Dosipa Žuća “mučenicu” i ne žali dok ne obali goste s nogu.
Jošte im pomože da upregnu već nabreklo kljuse i da se potovare. Treba se uspeti na Žućak da pukne vidik na džadu.
Na polasku pripreti gatari - kako meni istinu kazala tako i tebi kljuse poživelo.

Da l’ od viška deteline, pretovarene čerge il teške kletve tek na pola strane kljuse pade.
Cigani u lelek a gatara usplahirena pred Žuću - da skine kletvu!
I pade pogodba.
Istrlja Žuća cigansko kljuse pa se pridiže… a gatara ode po zadatku u komšiluk pa pred snajku.

- Gazdarice, svega imadeš al dece i sreće nemaš. Već, za Božić… kad jutru kreneš na vodu za česnicu da zamesiš, prvi muškarac kojeg strefiš… taj ti je suđen.

I odoše cigani.
I bi vašar. I opet u kolu Žuća zalud zapliće. Ni da ga ždrakne komšika.
I propade još jedno leto... i jesen vazda sumorna.

Kad o Božiću - stisko mraz… puca cerić a Žuća se pre poja petlova mrzne u jendeku.
Prti komšika pa rumenilom žari po snegu. Ne oseća obranicu.
- Hristos se rodi, cvrkuće po mrazu.
A Žuća natuko šubaru na čelo pa bi da prođe jetkim – Vaistinu!
- Stan bre… kud se žuriš?
- Eto... nece ni karta poštenog čo’eka. Puk’o na dami.

I tako... reč po reč a ruke se zgrejaše. I šubara se podiže a marama zategnu.
Iste godine rodi se pljunuti komšija pa jopet.
I nasta graja... al ne manišu ni Žuća ni komšika.
I sviknuše svi, pa selo zaćuta.
Dečurlija nemirna pa i tarabe na međi razgradiše.

Samo se Žuća nešto trgo i nije se dao više prepoznati.
Nije se ženio al je kocku batalio.
I svakog Božića je sviračku bandu častio.
I kad lumpuje umeo bi da štapom ošine po astalu – post Ti tvoj.

I pominje se o Božiću - paz’ Te kad vodu za česnicu zavatate.
Od sudbe se pobeći ne može!


I tako TO i tako TE stvari, što bi reko Žuća. [You must be registered and logged in to see this image.]



@cojle- tema Bozicni praznici i obicaji...Prosto je steta ''zatrpati'' pricu...Bravo majstore! [You must be registered and logged in to see this image.]










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Ned Apr 15, 2012 6:42 pm

Zemlja je jedinstvena.

Zemlja je jedinstvena. Indija, Pakistan, Engleska i Njemačka postoje samo na zemljopisnim kartama.
A te su karte izradili političari, ljudi koji su ludi od moći.

No cijela zemlja je vaša.
Nema potrebe poistovjećivati se ni s kim.
Zašto se ograničavati na uska područja?
To je vaša zemlja.

Budite planetarno biće radije nego da pripadate nekoj naciji.
Zaboravite Indiju i Englesku, mislite na cijelu kuglu zemaljsku.
Mislite na svakoga kao na brata ili sestru, jer to vam oni i jesu.

Ako ste Indijac, vi ste protiv drugih.

I morate biti protiv drugih, kako ćete inače odrediti svoju nacionalnu pripadnost?
Vi ste protiv Kine i Pakistana, protiv ovoga i protiv onoga.
Sva poistovjećivanja su u svojoj osnovi protiv nečega.
Nemojte biti ni za ni protiv, jednostavno budite.

Ima boljih stvari za razmišljanje.

Vi ne pitate s kojom bolešću da se poistovjetite s tuberkulozom ili rakom. To vi ne pitate. Nacionalna poistovjećivanja su slična tim bolestima.

U jednom boljem svijetu neće više biti država, u jednom uzvišenijem svijetu neće biti religija.

Dovoljno će biti da budete čovječni.

A jednog dana trebat ćete i to nadvladati-
Tada čovjek postaje Bog.
Tada čak i ova zemlja postaje premalenom za vas, tada su i zvijezde vaše, ovaj cijeli univerzum je vaš.
A kad postanete univerzalni, stigli ste na cilj.

Osho



[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
Samouka
PrEkoBrojNa
avatar

Datum upisa : 24.05.2011

PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   Pon Maj 07, 2012 10:07 am

Plašim se - Abdulah Sidran

Voleo bih da napišem stih. Koji govori o ljubavi. O ljubavi i dosadi. I drndanju bez milosti. Ali, više od toga bih voleo da napišem stih koji govori o nečem drugom. O jednom korenu. Malom korenčiću. Koji nismo ht...eli da vidimo, a sad za njega ne želimo da znamo.
I hoću da vam kažem da je koren dobro. Lepo se razvio. I zahvaljuje nam na tome što smo ga pustili da živi i pita za našu savest, pita kako spavamo. Ja velim dobro, nije loše u onim krajevima Beograda gde nema noćnog prevoza. A u krugu dvojke, noću je gust saobraćaj.
I tako, pita jesmo li skoro reprizirali Užičku republiku, onaj film. Ima poučnih detalja. Reko nismo. Tražimo po arhivi neki drugi, al ne nalazimo. Moraćemo da snimimo neki novi koji će se zvati "Puj pike, ne važi".
Ma reko, šta ja pričam stobom. Daj mi bre da čujem nekog od njih tamo. Veli nemere. Sve su žice trenutno obrasle i zarasle u korov. "Telekom Esterhazi... Mobilni pretplatnik trenutno nije u dometu... Molimo pozovite kasnije...".
I šta ću. Prekinem vezu.
Al nije mi jasno kad je to "kasnije"? Dal će tek doći ili je već prošlo? Deluje mi nekako prošlo.



[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )   

Nazad na vrh Ići dole
 
I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 25Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 13 ... 25  Sledeći
 Similar topics
-
» Covek koji leci sterilitet pomoću trava
» Izlog mojih krpica u koje cu sigurno uci
» Kineski horoskop
» Bolna menstruacija
» Dezodorans ili antiperspirant

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: KNJIŽEVNOST I JEZIK :: KNJIŽEVNOST :: PROZA/POEZIJA/PISANA REČ ..-
Skoči na: