DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.


DOBRO NAM DOŠLI !



DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -

-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
 
PrijemPORTALČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Znameniti Vojvođani

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Znameniti Vojvođani   Sub Dec 06, 2014 6:42 pm

First topic message reminder :

Zemlja čardaša, čaša i bezemljaša
Čudan je to odnos između nas koji smo većinom rođeni okruženi brdima i te beskonačne ravnice zvane Vojvodina. Mislimo kako je to depresivno, tolika ravnica dokle ti pogled seže. I gdje god da kreneš sve ti je isto, kao da stojiš u mjestu i dok ti se pogled gubi u daljini čini ti se da se i sam gubiš. I zamišljajući sve to čini ti se da razumiješ zašto je uvijek Subotica imala najviši postotak samoubistava na području bišve Juge. A onda, jednog dana put nas nanese u Novi Sad ili kod rođaka u Sombor i gledamo sva ta žitna polja, prelazimo preko Fruške gore i nismo se ni vratili kući, a već nam nedostaje sva ta ravnica koja više nije sinonim depresivnog beskraja već nas podsjeća na mirno more u ljetno predvečerje. I onda se sjetimo da su nas učili da je nekad tu stvarno i bilo more, kako kaže Đole Balašević, čekalo nas pa presušilo.
Mnogi su pisali o Vojvodini, voljeli je i pjevali o njoj, ali niko kao Mika Antić. Ne treba ovdje paziti na korektnost pa koristi sigurna pribježišta ovještalih fraza kao što je: „Jedan od onih koji su najljepše pisali…“ Ne! Niko kao on nije volio sve što čini tu zemlju i što stoji na toj zemlji, kako on kaže „od štala do neba, od blata do pšenice“ i njene Cigane i tamburaše i vašare i salaše. Niko kao on nije pisao tako da dobiješ želju da prodaš sve i kupiš neki salaš i čitav život obrađuješ zemlju, juriš konje vrane, slušaš zvuke čardaša i sve što ide uz to… A onda se sjetimo da sve i da hoćemo, ne možemo to da učinimo, jer kako prodati sve kad je ostalo još bog zna koliko rata kredita, da čitav život obrađuješ zemlju, opet bi ti dosadilo, a i čardaš se igra još samo na smotrama folklora. A i ta Vojvodina kakvu je zamišljamo vjerovatno odavno ne postoji, ali svejedno, lijepo je maštati o svemu tome… Kao što rekoh, mnogi su potekli iz te ravnice, od Branka, Đure i Zmaja, Laze Kostića, pa do Isidore, Crnjanskog i Veljka Petrovića, Tišme (i jednog i drugog), ali niko nije cijedio srce u svaku strofu pišući o njoj kao Mika Antić.
A pisao je Mika ovako:
„Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali -
tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i ivansku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.“
Pa šta je to oblikovalo Vojvodinu, načinivši je toliko posebnom? Mnogo vijekova na raskrsnici puteva, na razmeđu imperija ostavilo je dubok pečat na njenom licu. Tu su i Srbi i Mađari i Slovaci i Rusini i Hrvati i Bunjevci i Cigani i Makedonci i Rumuni i mnogi drugi koji svojom simbiozom čine ono što se obično naziva duhom nekog područja. Svi oni su donosili svoje običaje, svoju kuhinju i arhitekturu, svoju metriku u pjesmama koje nisu ni bili svjesni, ali kad se ovako kaže, istina nam izmiče i pravo stanje stvari ostaje skriveno između redova. Nekad je ta razmjena išla mirno, nekad je nametana. Jovan Skerlić piše kako su tokom osamnaestog vijeka postojali posebni odredi mađarske policije koji su tjerali pravoslavno stanovništvo da radi na pravoslavne praznične dane pritom ih prisiljavajući da praznuju katoličke. Centralna vlast je planski naseljavala Vojvodinu njemačkim i mađarskim stanovništvom i kao i uvijek dolazilo je do manjih i većih sukoba između tih nacija. A onda je nakon Drugog svjetskog rata tadašnja vlast kolonizovala Vojvodinu ljudima iz Crne Gore i Hercegovine i tako dok jedni nisu prevagnuli.
Dugačak je spisak krvavih borbi za oslobođenje, a manje krvav nije ni onaj poslije oslobođenja. Dovoljno je samo spomenuti Sremski front i sve uzaludno izginule žrtve, i svima će sve da bude jasno.
Ali, bilo je slučajeva kad je u tim sukobima ostajalo nešto netaknuto, nešto iznad prolaznih zemaljskih trvenja i mržnji. Tokom revolucije 1848. šesnaestogodišnji Đura Jakšić odlazi kao dobrovoljac u rat protiv Mađara. U tim borbama učestvuje i jedan od najvećih mađarskih pjesnika Šandor Petefi, inače najveći lirski uzor Đure Jakšića. Ko zna, možda su se negdje njih dvojica gledali preko nišana, a da to nisu znali, učitelj i učenik na neki način. Eto šta je život, Petefijeva majka bila je Slovakinja, otac Srbin, Sreten Petrović, a on, koga je sudbina odvukla na front gdje se borio i protiv Srba, ipak je postalo književni otac Jakšiću i Zmaju, koji ga prevode i dive mu se, uprkos svemu.
Poezija je tada bila ne samo „sredstvo“ kojim se pale mase i narod nacionalno osvješćuje, nego i ono što je ujedinjavalo sve te ljudi koji su išli u rat da se bore jedni protiv drugih, možda zadnja stvar koja ih je podsjećala da su na koncu svega, ipak samo ljudi.
„Ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te… volim… oprosti,
ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova..
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!“


Ovako o Vojvodini piše neko ko je voli. Ne znam autora ali hvala od srca za ovako lepe reči o Vojvođanima.













Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Sre Mar 16, 2016 12:22 am

Georg Weifert
15. 06. 1850. ~ 12. 01. 1937.


Đorđe I. Vajfert (Georg I. Weifert), rođen je 15. juna 1850. u Pančevu. Po poreklu Nemac iz gornje Austrije - u duši Srbin iz čuvene pivarske porodice. Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, gimnaziju u Pančevu da bi na Trgovačkoj akademiji u Budimpešti diplomirao 1869. godine. Završio je i veliku pivarsku školu u Vajenstefanu kod Minhena. Po povratku u Srbiju, zajedno sa ocem Ignjatom (Ignaz G. Weifert) zida pivaru na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu, koja je u to vreme bila najmodernija na Balkanu i najveća po obimu proizvodnje. Nakon završetka izgradnje, pivara prelazi u Đorđeve ruke. Njegova pivara u Beogradu pročula se širom Evrope, tako da je Đorđe Vajfert krajem XIX veka, bio jedan od najbogatijih ljudi Srbije. “Weifert” pivo je dva puta osvojilo zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu i to: 1889. i 1900. godine. Pored pivare u Pančevu i Beogradu, Vajfert je bio suvlasnik pivare u Sremskoj Mitrovici i Nišu.

Za razvoj rudarstva krajem XIX i početkom XX veka, velike zasluge pripadaju Đorđu Vajfertu, koji je u selu Glogovac formirao “Centar za istraživanje rudnih pojava”, za to vreme odlično opremljen. 1897. godine, počeli su istražni radovi. Posedovao je nekoliko rudnika (rudnik žive na Avali, “Sveta Varvara” na reci Pek, rudnik mrkog uglja kod Kostolca, rudnik kamenog u Podvisu, zlatni majdan u Svetoj Ani, istraživao kopove na Miroču, Rudniku i u Zlotu, otvorio topionicu u Ripnju nadomak Beograda), te je tako postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji.

1903. godine, Đorđe Vajfert je postao vlasnik najčuvenijeg nalazišta bakarne rude u Evropi - “Borskog rudnika”. Krajem maja 1904. godine, osnovana je rudarska kompanija “Francusko društvo Borskih rudnika – Koncesija “Sveti Đorđe” (La Compagnie française des mines de Bor.Concesion St. George), u kojoj je Đorđe Vajfert, na ime ustupljenih koncesija, učestvovao sa 31,8% akcija.
Teško je pobrojati sva naučna, prosvetna i humanitarna udruženja, kojima je Vajfert bio osnivač ili dobrotvor.

Kao jedan od najvećih industrijalaca u zemlji, našao se i među osnivačima “Srpske narodne Banke”. Od 1883. do 1889. godine, bio je viceguverner, a za guvernera Narodne banke bio je postavljen u dva navrata i to: od 1890. do 1902. i od 1912. do 1926. godine, nakon čega je izabran za doživotnog počasnog guvernera. Stekao je velike zasluge u održanju vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji.

Bio je i počasni predsednik “Industrijske komore”, predsednik “Novčanog zavoda Beogradska zadruga”, predsednik Upravnog odbora “Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije” i predsednik pančevačke Pučke banke.

Znajući dobro teške posledice svakog rata, osnovao je svojim sredstvima invalidski fond “Sveti Đorđe” u cilju pomaganja i olakšanja mučnog života srpskih ratnih invalida i njihove siročadi. Tom fondu, dao je velika novčana sredstva.

Jedan je od osnivača, potpredsednik i pročelnik finansijskoga odbora društva “Svetog Save”. Takođe, bio je osnivač, a kasnije i predsednik društva “Kralj Dečanski” za zbrinjavanje i obrazovanje gluvoneme dece, na čijem čelu je ostao do smrti. Jedan je od najvećih donatora društva a omogućio je i dobijanje kredita za podizanje zgrade fonda na Zapadnom Vračaru. U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao kreditnu granciju za “Dom gospođa Svete Ane”. Takođe, na Dedinju je ustupio, potpuno besplatno, zemljište za “Društvo beogradskih žena lekara”, gde su one uz pomoć žena lekara iz škotske sazidale bolnicu. Za sve vreme izgradnje bolnice, Vajfert je društvu stavio na raspolaganje svoj konto kod Narodne banke.

Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dao je veliku donaciju, kao i garanciju za kredit za izgradnju zgrade u današnjoj Knez Mihajlovoj ulici. Pomagao je i “Udruženja gostioničara i hotelijera”, “Kelnerski fond” i “Udruženje beogradskih piljara”.

O svom trošku 1924. godine, a za svoj rodni grad Pančevo, sagradio je rimokatoličku župnu crkvu “Sv. Ane” i portalnu zgradu na rimokatoličkom groblju. U Glogovcu kod Bora, podigao je pravoslavnu crkvu “Sv. Đorđe”. Vajfert, kao jedan od utemeljivača Biciklističkog saveza, poklonio je plac za prvu pistu koja se nalazila na mestu sadašnjeg Doma vojske Srbije.
Bio je predsednik banatskog vatrogasnog udruženja i počasni predsednik vršačkog vatrogasnog udruženja.

Ratovi ga nisu zaobišli. Za vreme srpsko-turskog rata od 1876. do 1878. godine, istakao se na nekoliko polja. Zahvaljujući njegovim sredstvima, kupljene su prve baterije topova za artiljerjske jedinice srpske vojske. Tokom rata bio je dobrovoljac, kao konjanik u redovima narodne vojske, a za svoje zasluge odlikovan je medaljom za hrabrost. Za vreme Balkanskog rata 1912. godine, zbog velike oskudacije hrane, Vajfert je lično obezbedio 60.000 vekni hleba za pomoć stanovništvu, dok je Srpskoj konjici poslao vagon piva na poklon. Za vreme Prvog svetskog rata u emigraciji, na jugu Francuske, prikupljao je priloge ne samo u Evropi i Americi već iz ostalih delova sveta, za pružanje potrebne pomoći tada porobljenom narodu i srpskoj vojsci.

Bio je strastven kolekcionar. Svoju veoma vrednu numizmatičku zbirku, nasleđenu od porodice i dopunjenu za života, od 14.000 primeraka pretežno antičkog kovanog novca, poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Muzeju grada Beograda, ostavio je svoju veoma vrednu zbirku slika, skica i mapa starog Beograda, koje je nasledio od oca.

Delio je sve šta je stekao a često je govorio:
“Treba davati da bi se opet steklo!”

Za života, odlikovan je: Karađorđevom Zvezdom II reda, Karađorđevom Zvezdom III reda, Velikim Kordonom Svetoga Save, Ordenom Belog Orla o vratu sa Zvezdom, Ordenom Miloša Velikog o vratu, Ordenom Takovskoga Krsta o vratu, medaljom društva Svetoga Save, ratnim spomenicama, kao i lentom Rumunske Zvezde, koji se inače dodeljuje samo krunisanim glavama. Počasni je građanin grada Pančeva i Knjaževca. Nikada nije bio član nijedne političke stranke.

1890. godine, postao je mason u loži “Demokratija” u Pešti. Za Velikog Komandera Vrhovnog Saveta Drevnog i Prihvaćenog škotskog Reda Srbije, izabran je 1912. godine, a za Velikog majstora Velike Lože Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Velike lože Jugoslavije, 1919. godine. Umro je 12. januara 1937. godine, u Beogradu, u osamdeset sedmoj godini života. Sahranjen je u Pančevu, u porodičnoj grobnici na rimokatoličkom groblju, kraj porte koju je on sazidao.

Nažalost, nije imao potomaka. Posle Drugog svetskog rata njegova imovina je nacionalizovana, koja se u današnje vreme procenjuje na 12 milijardi dolara.

Danas, njegov lik krasi novčanice “Narodne banke Srbije”, u apoenima od 1.000 dinara.
U Srbiji je možda bilo i bogatijih ljudi od Vajferta, ali ne i privrednika sa toliko preduzetničkog duha, koji bi novac sticali i ulagali u nove privredne poduhvate, kao i, toliko darežljivo i nesebično poklanjali svom narodu. Đorđe Vajfert bio je veoma svestrana ličnost. Gotovo da ne postoji oblast u kojoj on, na neki način, nije ostavio traga. Ovaj poštovani industrijalac, bankar, istraživač, kolekcionar, pokrovitelj kulturnih delatnosti, nosilac brojnih odlikovanja, mason, dobrotvor - može se opisati jednom rečenicom:

“On je primer, on je istorija, on je uspeh!”











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Pet Mar 18, 2016 3:06 pm

Kicoš iz Banata



Aleksandra Tornjanskog iz Zrenjanina svi znaju kao gospodina Šacu, koji je proputovao svet i sada sa svojim uspomenama, sam živi u svojoj kuću u naselju stari Bagljaš u Zrenjaninu. Nekada je sa velikim uspehom igrao košarku bio član beogradskog Partizana i šampionske ekipe Proletera iz 1956. godine, pa i sada vrlo često sa svojim drugarima iz tzv. zlatne petorke Lajošem Englerom i Ljubomirom Katićem, provede ugodne trenutke uz čašicu razgovora.

- Putujući po svetu, a oduvek sam imao u sebi tu želju da izgledam drugačije, da se nosim po najnovijoj svetskoj modi, počeo sam da kupujem skupocena odela sašivena od najkvalitetnijih engleskih štofova, a sve poznatih svetskih brendova Hugo bos, Karden itd... Kako uz dobro odelo idu i kvalitetne cipele, postao sam vremenom pasionirani sakupljač istih i sada ovde u mojoj kući imam sigurno 200 pari cipela. Za svaki dan po jedno odelo i po nekoliko pari cipela, kojih imam i od zmijske, tigrove, leopardove kože, a donosio sam ih iz Londona, Izraela, ma sa svih strana sveta, gde god sam putovao - u jednom dahu priča gospodin Šaca, napominjući da je njegova kolekcija upotpunjena kvalitetnim šeširima.

- Sačuvao sam ukupno 16 Idn šešira, koji su najskuplji i najkvalitetniji na svetu, a Idn je bio zet Vinstona Čerčila i specijalizovao se za kreiranje i izradu najkvalitetnijih modnih šešira.Nekako sam, sam po sebi ušao u taj stil i uz dobro odelo uvek odabirao i šešir pomenutog dizajnera - nastavlja Aleksandar Tornjanski, koji od kako mu je preminula supruga, sam živi u svojoj kući u Zrenjaninu.
Iako je odavno zagazio u devetu deceniju života, u garaži čuva svoj automobil marke BMNj, koji i dalje vozi, ali samo u specijalnim prilikama, a bicikl mu je svakodnevno prevozno sredstvo do pijace, marketa i centra grada, gde se svakodnevno može sresti, naravno u razgovoru i opuštenoj komunikaciji sa svojim brojnim prijateljima i poznanicima.

- Volim da se družim sa ljudima, bez obzira na moje godine, živim sportski i posećujem gotovo sve sportske priredbe i volim da sam u toku. Kad god se za to ukaže neka zgoda, obučem neko od svojih odela, imam ih za svaki dan po jedno, a od trenutnog raspoloženja zavisi koju ću boju odabrati, imam ih i belih svečanih i crnih, i bordo,zelenih, ali i svih ostalih boja... Cipele naravno idu u skladu sa odelom, a tu je i neki šešir, da utisak bude kompletan, šeretski - kaže Aleksandar.

B. Grujić - Vesti










Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Uto Mar 22, 2016 12:30 am

Zvonko Bogdan

Zvonko Bogdan rođen je 05.01.1942. godine u Somboru.

"Kod nas, u našoj kući, muzika se nije zavolela slučajno" - kaže Zvonko Bogdan.

Na salašu svoga dede po majci, Stipana Kukuruzara, na periferiji Sombora, Zvonko Bogdan je proveo vreme do polaska u školu. Otac i majka su ga, još kao bebu, dali dedi na salaš, da stasa za školu.
Njegov drugi deda, po ocu, Franja Bogdan, je bio drugačiji od Stipana Kukuruzara. Živahne prirode, fijakerista po zanimanju, voleo je kako se to obično kaže - život: pesmu, ljude, kafanu... U kući, u ćošku, imao je sve tamburaške instrumente, pa su gosti, po svom raspoloženju i volji, mogli odmah da se maše za koji od njih. Bio je jako muzikalan i svirao u sve tambure. Čak je, negde pred I svetski rat, sa svojom bandom trebalo da snimi i ploču. Ali, izbi rat - rasturi se banda! Od ploče nije bilo ništa.

Otac Zvonka Bogdana - Stipan Bogdan bio je kovač. Tačnije -potkivač. Moj otac - priča Zvonko Bogdan - bio je čovek veoma radan i vredan, i voleo je da sve u kući bude kako treba. Ali, kad bi poslu došao kraj, počinjalo je "drugo poluvreme" - kafana, društvo, pesma i svirka. Dešavalo se mnogo puta da je stizao kući u cik zore, na obaveznom fijakeru, s još obaveznijom pratnjom tamburaša, pa bi se još dugo u kući pevalo i sviralo. Za mene je to bilo veoma uzbudljivo, utoliko pre što se dešavalo u jednoj opuštenoj atmosferi, bez trzavica i svađa u porodici, veselo i razdragano, pa je i to sigurno uticalo da od najranije mladosti zavolim pesmu i tamburaše. Otac Stipan je godinama pevao u somborskom "Bunjevačkom kolu", a kasnije i u horu KUD-a "Miroljub".
Majka Zvonka Bogdana - Maca Bogdan, salašarska domaćica, bila je, kao i otac, vrlo muzikalna. Zajedno su pevali u horu. Ona bi nesvesno, kad se zapeva, pevala drugi glas. Prosto automatski.
Ujak Zvonka Bogdana - Antun Kukuruzar zvani iz milošte Tonika, kome je Zvonko Bogdan posvetio pesmu "Govori se da me varaš", bio je izuzetno muzikalan i svirao je harmoniku. Zvonko Bogdan kaže - ja sam od mog ujaka naučio da volim: muziku, njive, salaše, konje i sve ono što je vezano za Bačku.

No, kao i kod drugih, detinstvo i mladost Zvonka Bogdana ispunili su školski dani. U Somboru je završio osnovnu školu i upisao ekonomsku školu. Zvonko Bogdan se kao srednjoškolac zainteresovao i za nešto sasvim drugo - za glumu, pa je ubrzo i dobio probni aranžman u Somborskom pozorištu....
Posle kratke pozorišne avanture, zbog koje je u 19. godini zauvek napustio rodni Sombor, obreo se u Beogradu. Tada započinje drugu karijeru, pevačku.

Zvonko Bogdan kaže - "Kad sam otišao u Beograd, da se upišem na Pozorišnu akademiju, nisam imao od čega da živim i tada sam počeo da pevam po kafanama. Tu sam našao sebe i svoj svet. To je bilo 1963. a te kafane su bile drugog reda. U hotel "UNION" sam došao sedamdesetih, kada sam već imao nekakvu afirmaciju. I tada sam pevao samo naše tradicionalne pesme, jer drugo nisam ni znao. Moj prvi nastup je bio na Kalemegdanskoj terasi, i tamo sam pevao pesme koje sam naučio kod svoje kuće: "Milkina kuća na kraju" i "Jedno jutro čim je zora svanula" itd. Tada sam shvatio da imam sreću što sam SLUČAJNO od kuće i iz raznih svatova poneo repertoar od koga živim i danas."

Prve kompozicije

Zvonko Bogdan kaže - "To se deslio 1971. baš posle smrti mog oca, kad sam shvatio da pevajući po kafanama ne mogu dugo da opstanem, niti da uradim bilo šta drugo. Jer, takvih koji to rade ima jako mnogo. To sam shvatio, a imao sam i takvog učitelja i takve saradnike i stremio sam ka onom putu gde sam moram nešto da stvorim. Bez kreativnosti nema "produžetka". Tako sam napisao prvu i ozbiljnu kompoziciju koju sam dosta dugo krio, jer nisam hteo da se pojavim u onoj euforiji novokomponovanih pevača. A bilo mi je jako teško dokazati se kao autor nečega. I kada sam napisao pesmu "EJ SALAŠI NA SEVERU BAČKE" i kad sam melodijski zapis odneo u Radio Novi Sad, da pesmu otpevam, rekao sam da je to jedna stara pesma koju sam naučio od nekih somborskih tamburaša. Na to je čika Pišta - kontraš, koga ja smatram najboljim tamburaškim svircem u moje doba, rekao: "Kako to, kad sa tu pesmu nikad u svom životu nisam čuo". I kad smo je snimili ja sam bio strašno uzbuđen što je probni snimak uspeo. I to je bio moj prvi korak ka pisanju tekstova i komponovanju."

Zvonko Bogdan se u Beogradu oženio suprugom Mirjanom (Subotičankom), s kojom ima dvoje dece: Sigmunda (1974) i Evelinu (1976).
Zvonko Bogdan od 1980. godine živi u Subotici, u kući koju su kupili pri doseljenju iz Beograda.











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Uto Mar 22, 2016 9:16 pm

Branka Veselinović

(Stari Bečej, 16. septembar 1918) je srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica.
Rođena je 1918. kao šesto dete majke Jovanke i oca Aleksandra Ćosića. Roditelji su poreklom iz Jaše Tomića.

Studirala je Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu od 1936. godine. Posle dve godine studija, sa tek 19 godina, otišla je na praksu 1938. godine u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (tada se zvalo Narodno pozorište Dunavske banovine) i postala glumica igrajući u predstavi „Karlova tetka“. U Novom Sadu je igrala do 1940. godine kada je prešla u Beograd. Pokazivala je veliki talenat za humor i satiru.

Kao veoma mlada udala se za budućeg inženjera šumarstva Andonovića, po čijem prezimenu su je upamtili mnogi stariji Beograđani. Ali nešto kasnije, on je kao američki državljanin, odlučio da se vrati u Ameriku, dok je ona ostala u zemlji, pa su se zbog toga rastali. Posle okupacije aprila 1941. godine, okupator je zatvorio pozorište, a glumci su se razišli.

Igrala je u prvoj predstavi Jugoslovenkog dramskog pozorišta 3. aprila 1948. u komadu „Kralj Betajnove“. U Beogradu je igrala u Umetničkom (1940-1942), Narodnom (1944-1947) i Jugoslovesnkom dramskom pozorištu (1947-1978). Igrala je i u Ateljeu 212. U svojoj matičnoj kući, Jugoslovenkom dramskom pozorištu odigrala je preko četrdeset uloga. Za ulogu Gine u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici“ dobila je „Sterijinu nagradu“ 1964.

Bila je udata za glumca i prevodioca Mlađu Veselinovića (1915-2012). Venčali su se 30. septembra 1948. godine. Sa Mlađom je osnovala Fond Branke i Mlađe Veselinović za pomoć invalidnoj deci. Branka Veselinović je od 1980. četiri godine bila ambasador UNICEF-a.

Dobitnik je još mnogih plaketa, nagrada i priznanja za svoj glumački i humanitarani rad. Posebno se angažovala u humanitarnim priredbama za decu, mada nije imala dece.
U Septembru puni 98 godina.











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Uto Sep 06, 2016 8:40 am

Исидор Бајић



Исидор Бајић (Кула, 16. август 1878 — Нови Сад, 15. септембар 1915) је био српски композитор, учитељ и издавач.

Гимназију је завршио у Новом Саду, а дипломирао је на Музичкој академији у Будимпешти. Од 1901. до 1915. године је радио у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас гимназија Јован Јовановић Змај) као учитељ певања и појања, диригент ученичких хорова, гудачког и тамбурашког оркестра, хора СЗПД Невен и организатор Светосавских беседа. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912). Основао је музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тога типа на тлу Војводине (Србија).

У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тога времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије (Певање као педагошко средство и корист његова, Како треба учити музику у препарандији и богословији, Наше црквено појање и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију Српска музичка библиотека и часопис Српски музички лист (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички лист у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: Клавир и учење клавира (1901) и Теорија правилног нотног певања (1904).
Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године. Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Sub Sep 17, 2016 1:42 pm

Vasa Pušibrk



Čuveni profesor Vasa Pušibrk na čelu Srpske pravoslavne velike gimnazije 39 godina, bez prekida. U skamijama strog, u Matici srpskoj istrajan, u kafani nenadmašni kozer

U SRPSKOJ pravoslavnoj velikoj gimnaziji je najpre prema sebi, a onda i prema svima drugima, bio izuzetno strog. U Matici srpskoj je istrajno i predano radio decenijama i bio i njen potpredsednik. Najzad, u kafani "Lipa" bio je nenadmašan kozer i čovek širokog srca i još šire ruke.

U istoriji novosadskog školstva, dužoj od dva veka, nema značajnije i neobičnije ličnosti od Vase Pušibrka (1837-1917). Upravitelj Srpske pravoslavne velike gimnazije, ovaj profesor matematike i fizike, bio je, bez prekida, neverovatnih 39 godina!

- Patronat gimnazije je Pušibrka za upravitelja postavio 1871, šest godina pošto je postao njen profesor i on je to bio do odlaska u penziju 1910. Gimnazija je tada bila eparhijska škola i u Patronatu su sedeli najumniji ljudi našeg naroda. Neretko su mu na čelu bili i sami srpski patrijarsi, što govori i o njenom značaju i kriterijumima za izbor njenog upravitelja - kaže Radivoj Stojković, direktor Gimnazije koja danas nosi ime svog velikog đaka Jovana Jovanovića Zmaja.

Neki od patrijarha koji su bili na čelu Patronata, poput Georgija Brankovića ili Vikentija Prodanova, i sami su bili đaci Srpske pravoslavne velike gimnazije. Kao upravitelj, Pušibrk ju je, pritisnut između želje mađarskih vlasti da je, naročito posle osnivanja svoje Državne gimnazije 1872, sasvim ukinu, i nepresušne potrebe vaskolikog srpstva za obrazovanjem na svom jeziku, čuvao i sačuvao, rizikujući ne samo svoju upraviteljsku, već i ličnu sudbinu.

Tako je, u vreme drugog izbora njenog negdašnjeg đaka Svetozara Miletića za novosadskog gradonačelnika, što je i za opstanak Gimnazije bilo izuzetno važno, a čemu se protivila promađarski opredeljena grupa okupljena oko budućeg patrijarha Germana Anđelića, sa đacima i većinom profesora prednjačio u podršci bardu prečanskog srpstva.

- Pod pritiskom Anđelića, Patronat je tada tražio da se protiv Pušibrka sprovede istraga. Optužbi je oslobođen tek pošto je, posle velike borbe, u Patronatu prevladala većina koja je bila sklona Miletićevoj Narodnoj stranci - zabeležili su hroničari tog burnog i slavnog vremena.
A koliko visoke obrazovne kriterijume je Pušibrk u Gimnaziji držao, najbolje svedoči činjenica da je ona, za vreme dok joj je bio upravitelj, iškolovala čak šest potonjih srpskih akademika - Stanoja Stanojevića, Petra Konjovića, Radivoja Kašanina, Jovana Radonića, Tihomira Ostojića i Bogdana Gavrilovića.

Kada se Pušibrk 1910, na svoj zahtev, spremao da ode u penziju, Patronat je od velikog Uroša Predića naručio njegov portret. Štaviše, u gimnazijski statut tada je dopisano da taj portret mora da stoji u kabinetu svakog budućeg upravitelja, pa Pušibrk, evo već više od jednog veka, ozbiljnim i pronicljivim pogledom, sa kabinetskog zida gleda sve svoje naslednike.
A da bi se ispričao drugi, ne manje raskošan deo priče o velikom čoveku čija slava ravnopravno može da se meri čak i sa slavom čuvenog profesora beogradske Velike škole Koste Vujića, uzgred rođenog Bečkerečanina, valja se preseliti u nekadašnji Lebarski sokak, danas novosadsku Miletićevu ulicu. Tu i sada stoji kafana "Lipa" u koju je Pušibrk svakoga dana, bez izuzetka, navraćao dva puta - pre i po podne. Tako je, kroz godine i decenije, "profesorski sto" za kojim je on neprikosnoveno stolovao, postao svojevrsna institucija u instituciji. Za njim je vrcalo od kalambura pesnika Laze Kostića, mudrih misli Antonija Hadžića i Milana Savića, predsednika i sekretara Matice srpske, saveta glavnog gradskog fizika dr Moda Bornera...

Tu su, kad god bi dolazili u Novi Sad, sedeli i Uroš Predić i Jovan Dučić, tu je, za kafanskim klavirom, Isidor Bajić, najpre Pušibrkov đak, a potom i gimnazijski profesor, komponovao "Srpkinju", jednu od svojih najlepših pesama. Tu je, najzad, voleo da svrati i Laza Dunđerski, rodonačelnik slavne porodično-ekonomske dinastije, o čemu svedoči i retka fotografija koju pronalazimo u arhivi Rukopisnog odeljenja Matice srpske.

- Jedno od najoriginalnijih svedočanstava tog vremena je pivska krigla koju je 1907, u čast 70. rođendana Vase Pušibrka, tadašnji zakupac "Lipe" Jozef Obering poručio čak iz čuvene fabrike porcelana u tadašnjem Karlsbadu, danas Karlovim Varima - kaže Ljiljana Lazić iz Muzeja grada Novog Sada, u kojem se čuva taj dragoceni predmet.

Kompozicija na krigli govori sve: u sredini je, nešto veća od ostalih, fotografija slavljenika Pušibrka, a oko njega Laza Kostić, Antonije Hadžić, Milan Savić, inače otac velike pesnikinje Anice Savić Rebac, Uroš Predić i drugi uglednici koji su "Lipu" doživljavali kao drugu kuću i načinili je kulturnim svetilištem.
Povrh te kompozicije je zapisano "Uspomena na Vasu Pušibrka 1937-1907", a ispod "Društvo iz `Lipe`".
Za večno sećanje!

ROĐENI SOMBORAC

VASA Pušibrk je, inače, rođen u Somboru, u trgovačkoj porodici. U Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji položio je niže razrede, da bi više svršio u Budimpešti. Na univerzitetu u Beču je diplomirao 1865, položivši odmah i profesorski ispit. Pored matematike i fizike, u Gimnaziji je predavao i astronomiju, zemljopis i prirodopis.

IŠKOLOVALA UKUPNO 44 AKADEMIKA!


PRE Stanojevića, Konjovića, Kašanina i ostalih akademika koji su Gimnaziju učili u vreme upravitelja Pušibrka, u zlatni niz srpskih besmrtnika su se već bili svrstali i njeni đaci Đura Daničić, Jovan Đorđević, Zmaj, Laza Kostić... Docnije su to postali i Mladen Leskovac, Boško Petrović, Živan Milisavac, Aleksandar Tišma... Sve u svemu, iz čudesne škole na novosadskoj Zlatnoj gredi do danas su potekla čak 44 srpska akademika!


Pušibrk u sredini, levo L.Dundđerski, sasvim desno Isidor Bajić i profesori u bašti kafane "Lipa"










Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Sub Okt 15, 2016 1:26 pm

Jedan grad - 30 Spartaka



Nadimak čuvenog sportiste stoji u nazivu mnogih sportskih klubova i društava

KADA su 6. aprila 1941. na sam sever Kraljevine Jugoslavije, u Suboticu, stigle vesti o bombardovanju Beograda, Jovan Mikić, zbog nesalomivog i odvažnog duha nazvan Spartak, tada 27-godišnji višestruki prvak države i Balkana u skoku uvis, troskoku i desetoboju, nije ni slutio da će to biti dan kada će zauvek staviti tačku na svoju brilijantnu sportsku karijeru.

Nijednog trenutka nije oklevao da umesto dresa obuče oficirsku uniformu Jugoslovenske kraljevske vojske i priključi se borbi protiv fašističkih okupatora. Međutim, vrlo brzo sa ostalim saborcima pada u zarobljeništvo i zarobljeničke dane sve do 1943. provodi u Nirnbergu. Iste godine je pušten, te odlazi u Novi Sad kod porodice, gde je kratko radio kao prodavac sportske opreme.

Borbeni duh mu nije dao mira i čim se oporavio, u proleće 1944. odlazi u partizane. Posle iskazane hrabrosti u borbama na Fruškoj gori, tokom leta postavljen je za komandanta Prvog subotičkog partizanskog odreda. Opet se vraća u grad, gde je postigao najveće sportske uspehe - osvojio jednu zlatnu, tri srebrne i isto toliko bronzanih medalja, postavio državni rekord u troskoku i plasirao se na Olimpijadu u Berlinu 1936.

Istorija pamti, a vremešni učesnici NOB još prepričavaju s kakvim je oduševljenjem komandant Mikić 10. oktobra dočekao vojnike Crvene armije. Razmenili su oružje, pobratimili se, a potom zajedno krenuli u borbu protiv fašističkog okupatora.

PISMO ZAHVALNOSTI TRENERU MOCI

MOŽDA je za Spartakove sportske uspehe najzaslužniji trener Ljudevit Vujković Lamić, zvani Moca, koji ga je primetio i sa gimnazijskog igrališta odveo na terene FK Bačke.

- Sanjao sam da ću pobediti i tako ovenčan pobedom da se javim tebi, koji si je u prvom redu zaslužio, mome učitelju. Ti si to i zaslužio svojim tolikim nesebičnim radom - pisao je Mikić treneru Moci posle podviga na Petoj balkanijadi u Zagrebu. Pismo je potpisao svojim prvim nadimkom - Bata, kojim je počeo sportsku i atletsku karijeru.

Komandant bataljona Tivadar Felegi i Jovan Mikić dobili su zadatak da najpre likvidiraju poštu, a potom da nastave prema železničkoj stanici, i to Felegi iz pravca juga, a Spartak sa istočne strane. Komandant bataljona Fabijan Andri Rinaldo sa jednom četom trebalo je da napadne sa severa, a komesar Jovan Njaradi Stenjka sa zapada na ulazna vrata u stanicu. Stenjka je imao zadatak da prvi otvori vatru, privuče pažnju na sebe, kako bi se ostali nesmetano prebacili na svoje položaje.

- Približili smo se stanici, kad mađarski stražar vikne: “Stoj, ko ide?” Mi smo odgovorili vatrom iz „pikavaca“ (automatska puška PPŠ-41), no i oni su na nas zapucali iz pušaka. Puškaranje je trajalo sve dok naši drugovi nisu napali s druge strane. Tada se moja četa počela prebacivati pod samu stanicu. Ja sam se odbio ulevo i kroz prozor bacio tri bombe, no iznutra je neko povikao: “Mikić je ranjen!” - svedočio je tada Stenjka.

- U prostoriji gde je Mikić ranjen, bilo je oko sedamdeset nemačkih i mađarskih vojnika i železničara. Razoružali smo ih, prišao sam Mikiću, a on je ležao pod stolom ranjen u ruku, mišicu i ispod pluća. Odmah sam mu raspasao opasač, otkopčao bluzu, no njegova rana nije krvarila. Imao je unutrašnje krvarenje. Uz uzdah mi je rekao - “Ja sam svoju dužnost ispunio, moja misija je završena - Subotica je slobodna” i - izdahnuo. Nešto kasnije, na istom mestu pogunuo je i komandant bataljona Tivadar Felegi.

Oni i četiri oficira Crvene armije sahranjeni su sutradan, na Trgu slobode sa svim vojničkim počastima. Crkveni obred držali su sveštenici Pravoslavne i Rimokatoličke crkve.

- Vaš veliki Mikić umro je za velike ideje: za slobodu i čast svoga naroda! On je bio velik junak i značajna ličnost u partizanskim odredima Jugoslavije. Smrt fašizmu! - uskliknuo je kapetan Crvene armije Železnij, posle potresnog govora nad odrom velikih junaka.

Život vrsnog sportiste omeđen je sa dva velika rata - rođen na početku Velikog, a poginuo ne dočekavši slobodu u Drugom svetskom ratu.

Slavu čoveka koji je poginuo za oslobođenje grada u kojem je tokom svoje mladosti živeo i započeo sportsku karijeru, godinama kasnije u dresu subotičkog “Spartaka” proneli su fudbaleri, košarkaši, teniseri, odbojkaši... zlatni olimpijac Davor Štefanek...

Osim tačno 30 sportskih klubova, Spartakovi ime nosi i sportsko društvo i gradski stadion u Subotici, kao i najprestižnija sportska nagrada u Vojvodini.

Jelena LEMAJIĆ










Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Sub Maj 20, 2017 1:06 pm

Стефан Шупљикац

Први војвода Српске Војводине био је Стефан Шупљикац (Петриња, 1786 – Панчево, 27. децембар 1848.). Потиче из граничарске породице, а у аустријску војску је ступио 1805. После стварања Илирских провинција 1809., прешао је у француску војску и био ађутант маршала Огиста Мармона. Године 1812. учествовао је са 1 и 3. хрватским пуком (Regiment provisoires croates) у саставу Француске армије у походу на Русију. Током рата против Русије (1812. године), француски цар Наполеон I одликовао га је због особите храбрости Орденом легије части. Упамћен је као један од најспособнијих војника Велике Армије.

Поново је примљен у аустријску војску 1814. године. Служио је у Банату и у Лици, као командант Огулинске регименте, а потом бригаде под врховном командом Јозефа Радецког, где је награђен великим крстом гвоздене круне. Учествовао је 1848. у борбама против италијанских револуционарних снага за време Првог италијанског рата за уједињење, где се опет исказао као велики тактичар.

На Мајској скупштини Срба у Сремским Карловцима (1. маја 1848. године), Стеван Шупљикац је проглашен за првог војводу Српске Војводине, као Стефан Шупљикац Витешки, у ком својству је приступио реорганизацији јединица за борбу против мађарских револуционара. Шестог октобра је постао врховни војни заповедник српских народних одреда, али је убрзо (15. децембра) умро у Панчеву. Сахрањен је у православном манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

(Јован Миросављевић, Бревијар улица Новог Сада 1745—2001, Нови Сад, 2002;
Михаило Полит-Десанчић Како је то било у нас Срба у Буни године 1848, Нови Сад, 1996.)











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
justicija

avatar

Datum upisa : 22.12.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Sre Maj 31, 2017 7:02 pm

Možda nisam dobro vidjela, ali nigdje na temama koje se tiču Vojvodine i znamenitih ljudi iz Vojvodine ne nađoh ni jedan tekst o Caru Jovanu Nenadu. Pa neka je i dva mjeseca vladao, ali mislim da zaslužuje da ga se spomene. Ako uredništvo ne dijeli moje mišljenje neka briše post. Do tada, evo jedan lijep tekst iz "Večernjih novosti"

Zagonetka crnog čoveka

Malo ko zna kome u čast je podignut spomenik u najvećem gradu na severu Bačke. Car Jovan Nenad stvorio nezavisnu srpsku državu na prostoru današnje Vojvodine.
PORED spomenika caru Jovanu Nenadu (1492-1527) u centru Subotice dnevno prođu hiljade ljudi. Međutim, veoma mali broj njih zna da je zahvaljujući njemu Subotica, pod ovim imenom, prvi put upisana u evropske istorijske čitanke.

Jovan Nenad se na istorijskoj sceni pojavio neposredno posle Mohačke bitke (1526), u kojoj je Ugarska pretrpela veliki poraz od Turaka, a nekoliko decenija posle pada srpske srednjovekovne države, kada je srpski živalj počeo da prelazi Savu i Dunav i naseljava južni obod Ugarske. Srbi su važili za ratnički narod, koji će, naviknut na vojevanja, očuvati južne granice i odbiti Turke od prodiranja u Ugarsku. Na prostoru između Tise i Dunava, gotovo niotkuda, pojavio se Jovan Nenad, vođa srpskih snaga, koji je oko sebe okupio više od 15.000 ljudi naoružanih do zuba. Za vrlo kratko vreme proterao je Turke iz Bačke i delova Srema i Banata, sebe je proglasio za cara koga je "poslao Bog" da oslobodi hrišćane i zaustavi nadiranje Otomanske imperije.

Ko je bio Jovan Nenad nije se znalo tada, a ne zna se mnogo ni danas, gotovo šest vekova kasnije.

On sam je tvrdio da je potomak srpskih vladara i vizantijske dinastije Paleolog. Neki savremenici su ga smatrali izdankom srpskih despota, a drugi, pak, čovekom niskog roda. Savremenici ga opisuju kao crnomanjastog čoveka, orlovskog nosa. Na telu je imao jednu crnu liniju, širine jednog prsta, koja je počinjala kod desne slepoočnice i išla pravo, do stopala desne noge. Taj, dotad neviđeni beleg, sigurno je doprineo njegovoj tajanstvenosti.


Istoričari ga opisuju i kao hrabrog ratnika, dobrog organizatora, "blagoglagoljivog" i ubedljivog, pravednog i verski tolerantnog. Bio je pismen i solidno obrazovan, ali bez plemićkih manira i navika.
ako god da se zvao i odakle god da je došao, car Jovan bio je državnik, od koga bi se i danas moglo dosta toga naučiti, a njegova kratka vladavina od samo nekoliko meseci, nesrazmerna je njegovom istorijskom značaju.

Bolje nego iko, car Nenad je umeo da iskoristi povoljne prilike u kojima su se tada nalazili Ugarska i srpski narod, te je osnovao samostalnu srpsku državu na području današnje Vojvodine.

Naime, posle pobede Turaka na Mohaču, došlo je do sukoba dva pretendenta na ugarski presto, austrijskog cara Ferdinanda i ugarskog kralja Zapolje. Samozvani srpski car Jovan Nenad mudro je stao na stranu austrijskog nadvojvode Ferdinanda, jer mu je davao najbolje garancije za državu koju je počeo da stvara. Uz njegovu pomoć, priznat je za gospodara oblasti, čija je prestonica bila Subotica.

Ljuti protivnik Habzburga Ferdinanda, a time i cara Jovana Nenada, bio je Zapolja, gospodar Transilvanije (dela današnje Rumunije). Početkom 1527, Zapolja dvaput šalje vojsku na srpskog cara. Tek je treća vojska, u kojoj su bile sve snage Erdelja i gornje Ugarske, krajem juna uspela da odnese pobedu na Sefaldskom polju, gde palo je oko 8.000 ljudi Jovana Nenada. Srpski car je morao da napusti Suboticu i novu prestonicu osnuje u Segedinu. Za samo mesec dana uspeo je da se povrati od strašnog poraza i da popuni proređene redove svoje vojske.
Dok je išao u susret Ferdinandovoj vojsci, prilikom prolaska kroz Segedin, jula 1527. godine, pred kućom Lasla Silađija, Crnog Čoveka, kako su ga zvali, pogodio je metak tik do srca. Atentator je bio seljak koga je unajmio Zapolja.

Vojnici su svog polumrtvog cara odneli u selo Tornjoš, između Subotice i Sente. Iste noći, u kuću gde je ranjenik ležao na prevaru je došao Valentin Terek, koji se odavno zarekao da će presuditi srpskom caru. Dok se car u postelji borio za život, Terek mu je odsekao glavu. Odsečenu glavu poslao je Zapolji i za nju dobio nagradu od hiljadu dukata. Glava poslednjeg srpskog cara nataknuta je na koplje i čitavih nedelju dana bila izložena na bedemu Budimske tvrđave. Potom je bačena u Dunav.
Posle njegove smrti, vojska se rasula i to je bio kraj njegove, srpske države na rubu ugarskog carstva.

- Oni koji večno vrede, uvek ginu iz zasede - govorili su njegovi savremenici, a budućim naraštajima ostalo je otvoreno pitanje da li bi tok istorije srpskog naroda možda bio drugačiji da nije bilo Terekovog noža.

Njegovom smrđu država je možda uništena, ali nije ideja koju je on uneo u Srbe na području Ugarske, koja će vekovima kasnije samo jačati.

- Od pojave cara Jovana Nenada Vojvodina je uvek po svojoj državotvornoj misli ulazila u sastav srpske države - kaže Veselin Dželatović u svojoj knjizi "Poslednji srpski car Jovan Nenad".

Njegova ideja dobila je pravi obris 1918. prisajedinjenjem Vojvodine Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

"Tvoja misao je pobedila" - memento je koji i danas stoji na spomeniku caru Jovanu Nenadu u srcu Subotice.

OBELEŽJE OTKRIO KNEZ PAVLE

POVODOM četiri veka od pogibije cara Jovana Nenada, 1927, istoričar dr Aleksa Ivić, profesor Pravnog fakulteta u Subotici i otac našeg čuvenog lingviste Pavla Ivića, pokrenuo je inicijativu za podizanje spomenika i obeležavanje velikog datuma.

Spomenik je otkriven 27. novembra, a svečanoj ceremoniji prisutvovao je knez Pavle Karađorđević.

Monument je delo Petra Palavičinija, cenjenog jugoslovenskog vajara, koji je u venčačkom mermeru izlio cara i njegove dvorjane - franjevca Fabijana Literate i palatina Subote Vrlića. Car je u ratničkoj opremi, literata u rukama ima knjigu i pero, a Vrlić drži subotičku tvrđavu i štit sa grbom Kraljevine SHS.

Spomenik je uništen 1941. i pet decenija, obezglavljene biste ležale su u žbunju Rajhlove palate. Obnovljen je 1991.

Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Čet Jun 08, 2017 2:46 pm

LEČIO BRAĆU UMRO OD KOLERE



Dr Đorđe Bastić, prva žrtva zaraze od koje je branio svoje Bačvane. Neumorno obilazio svakog bolesnika i spasavao živote. Kao student medicine, 1864. nosio kovčeg Vuka Karadžića
DOM zdravlja u Srbobranu nosi ime dr Đorđa Bastića (1839-1866), lekara koji je na samom početku svoje karijere nastradao od kolere, požrtvovano lečeći svoje sugrađane od ove opake zarazne bolesti. Mladi humanista bio je i veliki rodoljub i vatreni pobornik ideja Vuka Karadžića. Bio je jedan od šestorice koji su nosili kovčeg slavnog reformatora srpskog jezika.

Đorđe Bastić potiče iz stare i ugledne porodice koja se u Vojvodinu doselila iz istočne Hercegovine u prvoj seobi Srba 1690. godine, pod vođstvom patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića. Bastići su po dolasku u Bačku stupili u vojno-graničarsku službu. Za revnosno čuvanje zemlje od turskih upada i pljačke, Austrougarska im je priznala vojno plemstvo. To im je donelo i značajne privilegije, pa su postali jedna od najviđenijih porodica u severozapadnoj Bačkoj.

- Iako bogata i moćna, ova porodica nije pošla, poput mnogih drugih, putem odrođavanja i udaljavanja od svog naroda. Naprotiv, ostala je privržena širokim narodnim slojevima, i u Riđici, gde je Đorđe rođen, predstavljala je uporište u borbi za očuvanje etničkih osobenosti srpskog naroda u Austrougarskoj - zabeležio je srbobranski hroničar prof. Milivoj Tutorov.

Posle ukidanja Vojne granice (1751), Bastići su ostali u Riđici sve do 1841. godine, kad je Đorđev otac Stevan, sveštenik, prešao na službovanje u Bečej.

- Iako se crkva u to vreme najžešće opirala jezičkoj revoluciji Vuka Karadžića, u biblioteci paroha Bastića Vukove knjige narodnih pesama i umotvorina zauzimale su počasno mesto. U kući se govorilo isključivo narodnim jezikom, a svi članovi porodice pisali su Vukovim reformisanim pismom. U takvom duhu je vaspitan Đorđe, najmlađi sin popa Stevana - zapisao je prof. Tutorov.

Po završetku gimnazije u Sremskim Karlovcima i Segedinu, Đorđe Bastić je od 1857. do 1865. studirao medicinu u Beču, gde se upoznao sa Đurom Daničićem, Vukovim saradnikom, što mu je 1861. otvorilo vrata Vukovog doma. Budući lekar je pomagao Vuku, prepisujući tek prispele i neobjavljene narodne pesme i sređujući ogromnu jezičku i etnografsku građu. Na sahrani Karadžića 1864. u Beču, Đorđe je, umesto sveće, zapalio konzervativne časopise “Ogledalo” i “Srbobran”, koji su pisali o Vuku kao o izdajniku srpskog naroda.

Ubrzo pošto je završio studije, Đorđe je početkom 1866. godine postavljen za opštinskog lekara u Srbobranu, tadašnjem Sentomašu, još rovitom od stradanja u revoluciji 1848/1849. godine. Svega nekoliko meseci od stupanja na posao, mladi doktor se suočio sa epidemijom kolere, s kojom se borio danonoćno i neumorno, obilazeći po kućama svakog bolesnika. Spasao je mnoge živote, ali ne i svoj, koji je kolera pokosila u oktobru 1866, u njegovoj 28. godini.

Epitafskim stihovima na spomeniku u Srbobranu počast mladom lekaru i svom aktivnom i uglednom članu odala je omladina “Bačkog dištrikta”, kao i “Zore”, časopisa Udruženja srpske omladine u Beču i “Preodnice”, umetničke družine srpskih đaka u Budimpešti. Na njegovom nadgrobnom spomeniku, u vidu obeliska, isklesane su reči zahvalnosti njegovih Sentomašana, koji su napisali da je podlegao koleri pomažući braći u ljutoj nevolji, kao žrtva neumornog lekarskog delanja.

AUSTRIJSKI LEKARI POBEGLI

BASTIĆ je u Sentomašu zatekao trojicu starijih lekara iz Austrije, koji su pobegli pred epidemijom kolere. Ostao je samo on da se uhvati ukoštac sa strašnom bolešću. Sve novine u Vojvodini koje su izlazile na srpskom i mađarskom jeziku pisale su o njegovoj smrti kao o tragičnom, bolnom i nenadoknadivom gubitku.

FOTOGRAFIJA

UPRKOS nastojanjima, s različitih strana, da pronađemo fotografiju cenjenog srbobranskog lekara i humaniste, u tome nismo uspeli. Poživeo je, nažalost, samo 27 godina. Uprkos tome, ostali su tragovi o njegovom radu, članstvu u različitim udruženjima, ali ne i njegov lik. Nepoznata je sudbina i porodičnih albuma, a fotografiju dr Bastić nema ni na nadgrobnom spomeniku.

Zoran RAJIĆ











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Sre Jan 31, 2018 4:03 pm

АХ, КАД ТЕБЕ ЉУБИТ НЕ СМЕМ, ДРУГУ...


*Био је народни песник аутентичног стила, културни и политички радник, професор српског језика, први парох Успенске цркве, био је - прота панчевачки * Шта је пронађено у свесци на тавану једне куће у Вршцу?

Рођен је у Панчеву, тадашњој граничарској вароши Аустроугарског царства, последњег дана јануара 1819. године, од мајке Софије и оца Тодора, свештеника по занимању и опредељењу. Школовање је започео у Панчеву, наставио у Сремским Карловцима, да би потом отишао у Сегедин на студије филозофије, па на студије права у Пешту и Пожун. Али право није било његово природно опредељење, оно које иде изнутра, из генетског материјала, те је у Вршцу изучио и богословију, с намером да се закалуђери. Међутим...
Живот Васе Живковића, и онај породични, а и онај његов лични, посебно емотивни, није био нимало идиличан. Отац му је умро 1845. године, кад је напунио 26 година, те он, сем имања, наслеђује и његову свештеничку „заоставштину“, тако да годину дана касније постаје први парох Светоуспенске цркве у Панчеву, управе оне која је, са своја два торња, представљала симбол једног народа, који је живео у два царства: Срба, с оне, и Срба, с ове стране Дунава. Тако је своју политичку опредељеност спојио са оном духовном, и својим песмама и својим свештеничким радом.

Али вратимо се, за тренутак, пет година уназад, у 1840. годину, када је Васа, са студија у Пешти дошао на распуст у Панчеву и срео...
Многе неостварене, неузвраћене и несрећне љубави инспирисале су песнике да, са тако уздрманим емоцијама, стварају најузбудљивије најстрасније и најлепше стихове. Један од њих био је, управо, и Васа Живковић.

Наставимо где смо стали. И, на распусту у Панчеву, студент Васа се загледа у једну Јелену – Ленку, кћерку угледног грађанина вароши панчевачке, Вићентија Костића, и његова судбина доби тада посве нове видике. И када је постао ђакон, и када је постављен за пароха Успенске цркве и када је 1868. постао прота панчевачи, његова љубав према Ленки није бледела, чак ни онда када се оженио. Напротив!

Та чежња изнедриће и једну од његових најлепших песама Моји јади/
Ах, кад тебе љубит не смем (1857).
Ах, кад тебе љубит не смем
другу љубит нећу ја,
мада красом и дивотом
ко Даница звезда сјаш...
Ти једина моја јеси,
ти ми туге ведриш ноћ,
мутног ока поглед бистриш,
болној души дајеш моћ.
Па и ти ме изневери,
невера ме твоја тре,
хладнокрвно ти сад гледаш
где надежда моја мре...


За то време, Јелена је била удата за панчевачког трговца Станка Крестића. Године 1859. она постаје удовица. Те исте године умире и Живковићева супруга Анка.
У истој години кад јој је умро супруг, Ленка се удаје и њен нови животни сапутник постаје Ђорђе Поповић Стерија, брат чувеног комедиографа.

И – те, 1859. године - пред олтаром Успенске цркве одиграва се најтужнији чин. Ленку и Ђорђа венчава, нико други до, управо он – парох Васа Живковић. Одмах по завршетку венчања, латио се пера и написао песму

Опроштај.

А младуна расплакана
Белом руком на ме маше,
Срца нам се разумеше
Састаше се очи наше.
Још док ју је венчавао Васа је био у недоумици. Да ли је баш тако или му се то само чини. У Ленкиним очима он виде нешто налик чежњи, и зато узвраћа:
Ја без тебе живети не могу
За тебе се молим код олтара,
Молим бога да ми пити даде
Рајске сласти са твојих усана...
А, онда и ово:
„Збогом, мили, збогом, мила!
Последње нам речи бише,
кад ми Ленке више нема,
нек и песме нема више!“


И – престаје да пише песме, посвећујући се просветним, културним и политичким активностима, борећи се за националне интересе угарских Срба, без икакве жеље за било каквим признањима.
Као професор на панчевачкој Вишој реалци уживао је изузетан ауторитет, предано се бринући о својим ученицима, међу којима су били и један Михајло Пупин, и један Урош Предић и... још доста познатих Панчеваца. Својим деловањем оставио је трага не само у истицању значаја школе за будућност једног народа, већ и у другим областима живота тадашњег Панчева, који је, са Новим Садом, био највећи „трн у оку“ угарским властима.

Умро је у Панчеву, 25. јуна 1891. године

За крај, ево шта је о њему рекао Милош Црњански:
„Нису успели да га довољно прославе. Нису га поколебале похвале са свих страна, ни писма пријатеља, ни позиви ни понуде редакција. Завршио је живот без најмање жеље за славом“.
***
Много година после протине смрти, кћи Ленкиног брата, добила је име по својој тетки – Ленка. Била је веома лепа девојка. Удала се за генерала Манојловића у Опову. После њене смрти, на тавану куће пронађен је сандук на коме је стајало име Ђорђа Стерије Поповића. У сандуку је пронађена и једна свеска у којој су биле песме Васе Живковића. Све су биле посвећене њеној тетки.



Autor" Sinisa Batalo - Start 013











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Uto Feb 13, 2018 4:04 pm

Moj komšija Teodor Pavlović, neopravdano zaboravljen i skrajnut ponovo dobija mesto koje zaslužuje. Manifestacijom Dani Teodora Pavlovića koji se jednom godišnje održavaju u Matici, knjigama koje se pišu o njemu...


Teodor Pavlović je najznačajnija javna i kulturna ličnost iz Velikokikindskog dištrikta prve polovine 19. veka i jedan od najpoznatijih Srba u ondašnjoj Ugarskoj. On je u prvim redovima boraca koji su formulisali nacionalni program pred revoluciju 1848. godine. Kao novinar, publicista, književnik, uz to izdavač više novina, obnovitelj Matice srpske i njenog „Letopisa” i prvi profesionalni sekretar Matice, za života bio je cenjen kako među inteligencijom,  tako i u narodu.
Matica se Todoru Pavloviću odužila  ne samo spomenikom u Karlovu, već i spomen-bistom ispred zgrade Matice u Novom Sadu i svečanim portretom koji se nalazi u kancelariji sekretara Matice srpske.
Kikindski intelektualci 70-ih i 80-ih godina 19. veka, još za vreme studija u Pešti, upoznali su se sa delom Teodora Pavlovića. Oni su visoko su cenili njegov doprinos ukupnom razvoju kulture i prosvete srpskog naroda. Ne samo da su osnovali odbor za proslavu, već su i sakupili novac za otkrivanje spomenika i organizovali veliku nacionalnu svečanost u Karlovu. Bila je to najveća javna manifestacija u ovom kraju posle održavanja četvrte skupštine Ujedinjene omladine srpske u Kikindi 1869. godine.
Ova knjiga je rezultat mog nastojanja da kroz jedan veliki nacionalni događaj, kao što je bilo otkrivanje spomenika Teodoru Pavloviću u Karlovu, približim današnjim generacijama ljude onog vremena koji su pohrlili u Karlovo da prisustvuju svečanosti i da se upoznaju sa likom i delom književnika, publiciste i  novinara Teodora Pavlovića koji je  tada ušao u legendu.

Iz Predgovora
Dušan Dejanac

Dodatak: Evo i mene kraj spomenika/groba Teodora Pavlovića. Sa jednih od dana Teodora Pavlovića dok su se održavali u njegovom rodnom Karlovu.

Porta crkve Svetog Arhanđela Gavrila u Karlovu (danas deo Novog Miloševa) gde je sahranjen Teodor Pavlović











Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
ZoxZoja
Stela Polaris
avatar

Godina : 50
Location : Plava Planeta
Datum upisa : 13.01.2013

PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   Ned Mar 18, 2018 1:11 pm

Laza Telečki

Kako je Laza Telečki doveo Šekspira u Novi Sad

Ulica Laze Telečkog je jedna od najpopularnijih ulica u Novom Sadu. Veliki broj lokala raznih namena i za razne profile ljudi doprineo je toj popularnosti . Međutim, imidž koji je dugo negovala ova ulica izgubila je za vrlo kratko vreme. Od ulice u kojoj su bili kafići koji su puštali rok ili elektronsku muziku i gde se skupljala “urbana masa” postala je skoro pandan beogradskim splavovima. Novokomponovani biznismeni i silikonske lepotice su trenutno većina gostiju ove ulice u centru grada. Ali, to je neka druga priča.

Ipak, i pored popularnosti ove ulice veliki broj naših sugrađana ne zna ko je , ustvari, bio Laza Telečki. Zato ćemo ovim člankom pokušati da ispravimo tu nepravdu.

Naime, Laza Telečki je bio glumac, prevodilac i reditelj. Rođen je u selu Kumane (sada u opštini Novi Bečej), 1839. a umro je u Novom Sadu 1873. godine. Odrastao je u siromašnoj porodici, rano je ostao bez oca, njega i petoro braće i sestara othranila je majka. Pohađao je Karlovačku gimnaziju, a završio je pripravnu školu za tehničke studije u Budimu. Pohađao je Politehnički fakultet u Pragu , ali ga je morao napustiti zbog nedostatka novca. Posle studija vratio se u Novi Sad gde je neko vreme radio kao pisar u advokatskoj kancelariji Svetozara Miletića, ali ga je brzo privukla gluma pa je u novoosnovanom Srpskom Narodnom Pozorištu povremeno dobijao sporedne uloge, mahom iz domaćeg repertoara.

Kasnije je igrao sve češće, i to glavne uloge, pa je dogurao do brojke od 200 uloga i pamti se kao jedan od prvih profesionalnih glumaca na našim prostorima. Može se reći da je bio prva “zvezda” našeg glumišta. Bio je vrlo popularan u tadašnjem Novom Sadu, a ta popularnost ga je pratila i van granica tadašnje Austrougarske. Glumio je i u Beogradu i Zagrebu sa tadašnjim velikanima naše glume kao što su bili Ilija Stanojević, Draga Spasić, Pera Dobrinović ili Draginja Ružić. Preveo je i prilagodio više od dvadeset drama. Njegovo jedino napisano delo je drama “Poslednja despotica smederevska – Izvorna drama u 5 radnja” .

Rodonačelnik je igranja Šekspirovih drama u Srba i mnogo je doprineo popularnosti Viljema Šekspira na ovim prostorima i u našim pozorištima. U rodnom selu već 25 godina traje manifestacija ” Dani Laze Telečkog” na kojoj se izuzetne glumačke doprinose dodeljuje nagrada ” Maska Laze Telečkog”. Umro je od tuberkoloze 1873. godine u 32.-oj godini. Iza njega su ostale udovica i ćerka Danica, kasnije udata Bandić koja je skoro dostigla očevu popularnost, jer je bila takođe glumica i književnica. Naročito je bila plodna kao pisac knjiga za decu pa je zato i prozvana “čika Jova u prozi“. Laza Telečki je sahranjen na Almaškom groblju u Novom Sadu, a u Srpskom narodnom pozorištu se nalazi i njegova bista.

Jelena Vorkapić










Došla je tiho i ušla u legendu  zlz
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Znameniti Vojvođani   

Nazad na vrh Ići dole
 
Znameniti Vojvođani
Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -  :: GEOGRAFIJA PREBIVALIŠTA/ETNOSI :: DRŽAVE :: REGIONI I POKRAJINE :: VOJVODINA-
Skoči na: