Pavle Vujisić







Pavle Vujisić
rođen: 10. juli 1926.
Beograd, Jugoslavija
preminuo: 1. oktobar 1988.
Beograd, Jugoslavija
Pavle Vujisić (10. juli 1926. - 1. oktobar 1988.) je bio jedan od najcjenjenijih srpskih i jugoslovenskih glumaca. Dobitnik je većeg broja glumačkih priznanja u SFRJ. Glumačka nagrada za životno djelo, koja se dodeljuje na Filmskim susretima u Nišu nosi njegovo ime od 1994. godine.

Prije početka glume, Pavle Vujisić se bavio novinarstvom u Radio Beogradu i studirao je pravo. Godine 1950. dobija malu ulogu u filmu Čudotvorni mač, kojim započinje njegova filmska karijera. Iako je cijenjen kao jedan od najznačajnijih likova srpskog glumišta, nije uspio nikad da upiše Fakultet dramskih umetnosti.


Značajna filmografija
Čudotvorni mač, 1950
Ciganka, 1953
Nevjera, 1953
Šolaja, 1955
Tri koraka u prazno, 1956
Servisna stanica, 1959
Nema malih bogova, 1961
Buđenje pacova, 1967
Bitka na Neretvi, 1969
Šešir profesora Koste Vujića, 1971
Majstor i Margarita, 1972
Kamijondžije, 1972
I Bog stvori kafansku pevačicu, 1972
Valter brani Sarajevo, 1972
Derviš i smrt, 1974
Povratak otpisanih, 1976
Čuvar plaže u zimskom periodu, 1976
Pas koji je voleo vozove, 1976
Hajka, 1976
Petrijin venac, 1980
Majstori, majstori, 1980
Ko to tamo peva, 1980
Poseban tretman, 1980
Sjećaš li se Dolly Bell?, 1981
Maratonci trče počasni krug, 1982
Život je lep, 1985
Otac na službenom putu, 1985

Knjiga o Pavlu Vuisiću „Posle fajronta”

Boem koji je voleo brodove

Autor: Neven Džodan | 17.06.2009. - 05:00

O životu barda srpskog glumišta Pavla Vuisića malo toga se zna, ali godinama se prepričavaju mnoge legende i anegdote o ovom umetniku. Poznati novinar Aleksandar Đuričić osmelio se da napiše knjigu o Paji koja je satkana od njegovih razmišljanja, ljubavnih pisama, fotografija i razgovora sa njemu bliskim osobama, koji će osvežiti sećanja na glumca koji u karijeri nije imao nijednu lošu ulogu. Prema rečima autora, knjiga „Posle fajronta” čitaocima će izmamiti i suze i smeh.

- U dokumentarnom romanu „Posle fajronta” nalaze se njegove misli, ideje, neobjavljene fotografije, recepti, ljubavna pisma i sve ono što ga je „spopadalo”. Osnovna poruka knjige jeste: „Život treba živeti. Jedino što sa ovog sveta možete da ponesete jesu uspomene” - kaže Đuričić.

Odakle ideja za naslov?
- Dao sam nekoliko predloga nekolicini prijatelja i prepustio da odluče. Jednoglasno su se opredelili za ovaj. Pristao sam jer reč „fajront” možete menjati po sopstvenoj savesti: život, film, ljubav... U svakom slučaju, privlači me taj momenat kada se svetlo pali i gasi, ma koliko to otrežnjujuće bilo.

Koliko je bilo teško ubediti sagovornike da iznesu svoja sećanja?
- Kako koga. Bogdan Diklić mi je odmah rekao: „Nema šta da se sećam. On je trajno stanje u memoriji, pozovite me odmah na fiksni”.

Kakvo raspoloženje očekujete da kod čitalaca izazove knjiga „Posle fajronta”?
- Od ljudi koji su ovu knjigu već pročitali već sam čuo i smeh i suze i osetio hrabrost da se donesu neke ključne odluke. Mislim da će izazvati svakojaka raspoloženja, ali mi se mnogo važnijim čini to što ćemo se zabavljati regionalno: u Srbiji, Crnoj Gori, BiH i Hrvatskoj. Raduje me ta činjenica jer ako mafijaši sa ovih prostora o čas posla mogu da se dogovore oko jednog ubistva, zašto mi ne bismo mogli da sklopimo dil o jednoj knjizi.

Kakvo je bilo vaše mišljenje o Pavlu Vuisiću pre, a kakvo je posle pisanja knjige?
- On je bio jedan od junaka mog detinjstva. Odrastao sam na dva televizijska programa: prvi je emitovao „Kamiondžije”, „Maratonce”, „Ko to tamo peva”, bečki koncert i skijaške skokove, a drugi nas je smarao. Ali situacija se promenila. Paja mi je sada kao ortak, da ne kažem ćale. Uostalom, da ne objašnjavam previše, sve će vam biti jasno kada pročitate „Posle fajronta”.

Knjiga u prodaji od 22. juna Dokumentarni roman „Posle fajronta” autora Aleksandra Đuričića u izdanju VBZ Beograd i „Blica” u prodaji je od 22. juna, a knjiga će osim u knjižarama moći da se kupi na svim kioscima po popularnoj ceni od 349 dinara. Takođe, „Blic” će od sutra ekskluzivno objaviti feljton u nekoliko nastavaka.

Druženje uz prebranac i praziluk Dirljiva je ta njegova vezanost za reku, brodove, čamce, splavove... Pajini brodovi su imali veliku vrednost, ali ih je obično prodavao za male pare. Jedan mladić se često muvao oko njega, kupovao je životne cake, ali jednom je hteo da kupi i brod. Paja ga je pozvao na prebranac. Izvadio je praziluk, pasulj i zejtin, a mladiću naložio da se pobrine za piće „jer će to mnogo više da ga košta”. - Slušaj Bobo, lako ćemo se dogovoriti za cenu, ali znaj: nije brod da ga završiš, nego da ga gradiš. Kada brod bude gotov, onda treba da se pravi nešto novo - rekao je Pavle mladiću. - A šta ako čovek nema mogućnosti da pravi nešto novo? - Neka se ponovo napije. I to je nešto novo!

Sića






-Imaš kartu?
-Nemam. Daj jednu na indeks.
-185 dinara.
-Na! - predajem dve pune šake kovanih novčanica, gvožđurije, kondoru u šake koji me zbunjeno gleda.
-Šta je bre ovo?!
-Kako šta? Pa pare. Vidiš.
-Koliko ovde ima?!
-Prebroj.
-Jel me zajebavaš?!
-Ne, zašto?
-Šta mi bre ovo daješ?!
-Pare, jebote, vidiš. Nisi ćorav.
-Nisi mogao ovo da ukrupniš?
-Zašto bih ukrupnjavao, pare su pare?
-Ti si neki šaljivdžija?!
-Jok bre, kakav šaljivdžija. Tebi je šala kad ti neko plati kartu?
-Kažeš, ovde ima tačno?
-Mislim da ima, ali prebroj ipak, za svaki slučaj.
Pola
sata je kondukter prebrojavao onu gomilu gvožđurije, gde je najveći
apoen bio onaj o 5 dinara. Jedva sam i to nagrebao po stanu za kartu,
tačno koliko mi treba. U sebi mi je jebo sve po spisku, i živo i mrtvo,
sto posto. Besan i preplašen brojao je, strahujući da mu ne ispadnu oni
novčići iz ruke dok se bus cimao. A ja sam Boga molio da se tako nešto
desi.